Omiljeni stihovi

Flauta kičma

...
Možda od vremena ovog,
od bajoneta oštrijeg,
kada stoleća pobeli brada,
ostaćemo samo
ti
i ja,
što bacam se za tobom
od grada do grada.
Ako preko mora odeš naglo,
skrsivši se u rupu noći guste -
utisnuću u tebe kroz londonsku maglu
fenjera ognjene usne.
Istegneš li karavne kroz pustinjsku žegu,
gde lavovi su zasedu zauzeli -
prisloniću ti
pod peščanim bregom
obraz kao Sahara vreli.
Moćni,
ako zatrebam im -
reći će mi:
Idi, pogini u ratu!
Poslednje biće
tvoje ime
na usnama pocepanim granatom.
Pod krunom svršiću?
Na Svetoj Jeleni?
Osedlav života talase-vrance,
jednak sam kandidat
za cara vaseljene
i za
lance.
Odredjen sam da budem nov car -
tvoje lice tu je,
na sunčanom zlatu moga novca
narediću
da se iskuje.
A tamo
gde svet je ko tundra olinjo,
gde trgujući s vetrom reka se probija;
na lancu izgrepšću ime Ljiljino
i izgubiću ga u mraku robije.
Slušajte vi što zaboraviste da nebo je plavo,
nakostrešeni
kao zver kleta!
Ovo što se žari
ko lice jektičavog
možda je poslednja ljubav sveta.


V. Majakovski

POPODNEVNA PJESMA

Upucujem ovu lijenu popodnevnu misao,
njeznu i pohotnu
u ono dvoriste u kojem sam vas gledao,
draga susjedo
Tisucu devetsto pedeset sedme godine
Kada je bila jesen slicna ovoj
I kada su jos u moj san udarali prozori
Roditeljske kuce utopljene u sibenskoj jugovini
U gradu koji je postajao moja bolnica
A mojom napola razbudjenom glavom kolali prvi tramvaji
plavi i uspavani
Adresiram tamo ovu misao i kazem: steta
Bili ste ljubavnica mog cimera od osam do jedanaest
svakog jutra
Kako ste se zvali Ema, Selma, Alma, Adela
Da li je sto izmijenilo Vase lice, oci i trbuh
A kako sam Vam zavidio vracajuci se iz setnje
od osam do jedanest izjutra
Uz cetvrt kruha i mlijeko u jednom blijedom Pescenickom mljekarstvu
Svim je bojama vec moj prvi studentski rujan dodavao
malo crnog i malo tamnozelenog
I danas Vam iskreno kazem: steta, steta
Vise vjerojatno i niste za takva sta
Ponovo ono dvoriste
Vrijeme je za nedjeljni ribolov i vas suprug odlazi
Vi znaci danas dolazite jos ranije u moju sobu - oko pola sedam
A ja bas izlazim - steta
Jer moj je cimer mrzovoljan tako rano
I ja bih Vam vjerojatno pruzio vise
Ali ja idem u setnju
I setao sam tako godinu i drugu
I ne da Vam se hvalim - bilo je toga
Kakve sve zemlje, pica, kakva mora, gdje sam sve bio
Gdje sam sve ljubio i kakve zene
Jer vama otvoreno mogu reci
Kuda sam sve setao po kisi ujutro
Nekakav vlak je istruo u crnom proljecu u Poljskoj, blizu Rusije
Kakvu sam tamo zenu ostavljao, Isukrste
I kakva je mene ostavljala na sjeveru
Pijuci neko nerazgovjetno pice svog naroda
Daleko, daleko, kao u snovima
Opet netko ovdje u Zagrebu u Jurijevskoj
Pa oci providne i dragocjene jedne Cehinje iz Brna
Vozderkove
Premjestene zauvijek u moju utrobu
A takav snijeg i sve sto treba - bilo je, bilo
Ali ono dvoriste u kojem sam Vas vidjao
Izmedju dva neodredjena stabla crna od vlage one jeseni
Vas tako obicnu i raskalasnu domacicu i mirisi koje ste ostavljali u mojoj sobi
U sezonama 1957,58 i sljedece
steta, nepovratno steta

Niceg nema, niceg nema od tebe, od mene

ARSEN DEDIC

DZOJSOVA PLAVOKOSA DEVOJKA

Svest o goloj lazi i
pozar pobune
i
tresnje za horizontom

Vedra noc
na stepenistu
tramvaja
stihovi o zvezdanoj
noci

robovanje
seti

Soba slucajne zene
sa blatnjave ulice
toplo dizanje i
spustanje obnazenih
grudi

Prvi sumraci i
prljavi kvartovi
javnih kuca

Namirisana tela
i nesto
neodredjeno

Cula zaludjena
pohotom

Stihovi za plavokosu
zenu
sa tramvajskog
stepenista

DANILO KIS

MaqU citat:

Gde li je sada moja Milena mala kako joj je lepa ona kosa plava Koga gledaju njene oci lepe Koga sad miluju njene ruke meke Ima li mene u mislima njenim Kao nje u pesmama mojim lepim... Ko procita ovo neka da ocenu od 1 do 5 HVALA!!! MaqU

Ako imaš 10 godina, onda 4.
Ako imaš 15, onda 2.
Ako imaš 18, onda 0.
Ako imaš preko 18, verovatno imaš tromb u mozgu ili si u ranoj mladosti preležao encefalitis. A lepo ti je mama govorila da ne izlaziš napolje mokre kose.

Hvala morrissey !!!

KOLIKO BEŠE SUNČANIH DANA


Iza zastakljenog zida moje sobe
njiše se plava zavesa mora
i razotkriva beskrajnu scenu.
Na njoj danas vidim, ja kao jedini gledalac,
rasplet tvoje završene
i nezavršene moje,
ali bliske kraju,
drame.

Ne, nije bilo klasičnog jedinstva - ni mesta
ni vremena,
ni radnje.

Je li to bio nastupio vek
antidrama
i antiheroja?
Ne dosećam se. Pitam:
ima li u prirodi - antiprirode?
I mi bejasmo li
antiljudi?

I nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena,
ni radnje.

Na tvom radnom stolu uvek je pored tebe bila
mala Botičelijeva Venera.
Podignut sa neispisanog lista,
tvoj pogled - koji traži i umoran -
tonuo je neosetno u plavu prozračnost
njenih očiju
kao u dolazeći talas nepreplivanog mora.
Nestajao si. Odahnuo bi.
I ka meni se okretao
obnovljen.

Ali nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Krenuli smo da tražimo lepotu
u životu i svetu
po planinama, morima i gradovima.
Zamalo da nas poklopi krenula lavina.
Zamalo da nas potopi morska bura.
Zamalo da nas otruje prestonički dim.
Jedan nas talas eksplozivne detonacije
odbaci daleko -
na severnu
obalu.
Ne, nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Nas su sledila po prvi put
u velikom naletu nadanja
i maštanja sa beskrajnim horizontom.
A meštani su nam govorili:
- Ovde, sve u svemu, ima dvadeset sunčanih dana godišnje
i vi ste srećom došli
u njih-.

Ali nije bilo jedinstva ni mesta, ni vremena, ni
radnje.

Kad sam se sama vratila kući
sa jednom zelenom grančicom, koja se razvila
ispod pred tobom zauvek zatvorenog prozora,
samo su dve misli bile žive
u mom saznanju:
- Zašto ti sa stola ne uzeh malu Botičelijevu Veneru
da je položim na tvoje srce,
da večito živi sa tobom
Lepota...
I još nešto:
- Koliko nam je dana u životu sunčano?



Јelisaveta Bagrijana

Evo nekoliko mojih omiljenih pesama:

Čekaj me

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.
Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.
Konstantin Simonov



Kad rastasmo se tada

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga.
Dzordz Gordon Bajron


Opomena

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

I mogu kom reći u tome času
čudesnu tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi....
Ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu, ranu srca dira

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira...
Desanka Maksimovic