Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Forumi › Razno › Naši radovi › KRALJICA ANA KOMNINA
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 23
Bots: 0
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Toggle Content Anketa
Koliko knjiga, u proseku, pročitate mesečno?




Trenutni rezultati :: Svi upitnici

Glasova: 1544
Komentara: 4
Toggle Content Baneri:

KRALJICA ANA KOMNINA


Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Naši radovi
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
azija
Član
Član


Pridružio se: Sep 25, 2007
Poruke: 34

PošaljiPoslato: Ned Okt 31, 2010 1:34 pm    Naslov: KRALJICA ANA KOMNINA Odgovori sa citatom

Hodala je polako, na njoj se videlo da je umorna ali je glavu podigla visoko, prirodno je ponosa. Crna kosa joj slobodno pada niz ledja. Nije naročito visoka ali je vitka, lepa je, ima crne užarene oči, krupne I bistre, sa čvrstim pogledom koji je mnogo puta govorio više nego hiljade reči. Usne su joj pune, a jagodice blago istaknute. Kada se nasmeje lice joj dobije prirodni izgled, drugačije nekako bude lepa, sa osmehom deluje živo, prestane biti statua antičke boginje.
Ona je Ana Komnina Duka, kći epirskog despota Teodora I Anđela. Na putu za Srbiju krenula je da bi se udala za budućeg kralja iz dinastije Nemanjića, prestolonaslednika Radoslava.
Godina je 1226.
Ona se sa svojom mnogobrojonom pratnjom nalazi na granici Srbije i Epira, kod Pazara. I čeka.
Nije ljuta ni razočarana, nema razloga da bude, očekivala je da će je jednog dana poslati da bude nekome žena, pošto Carigrada više nema, princeze ne sanjaju carsku palatu. Očekivala je da je pošalju u neku malu zemlju ali se nije nadala da će to biti Srbija. Tu ne vole viznatijske princeze ona to zna i zato se pomalo plaši. Svesna je svojih vrednosti, zna savršeno dobro da je lepa, obrazovana, zna ona koliko vredi krv koja teče njenim venama, ali se isto tako boji. I Evodokija je bila kao i ona pa su je opet ti Srbi oterali. Majka joj je rekla da se moli I ona pokušava ali joj nikako ne ide, ne zna kako, ne zna šta da kaže, šta da traži. Oseća da Bogu ne bi bilo milo ono što bi ona od njega tražila, zato ćuti. Služavke je gledaju i smeškaju se, svi joj se smeškaju, samo ona ne vidi šta je toliko smešno. Uzvraća osmehe ali nekako ljutito.
- „Vaša visosti želite li nešto da jedete?“pita je jedna mala služavka.
- „Ne, hvala nisam gladna.“
- „Ali danas niste ništa jeli.“
- „Nema veze, nisam gladna.“
- „Visosti...“
- „Dosta, kazem ti da nisam gladna!“ Sada mora da bude otresita, a ne zeli da se svađa.
- „Izvinjavam se visosti.“
- „Reci da mozemo da nastavimo put, odmorila sam se.“
- „Da ,visosti.“

Povorka nastavalja put, putuje se polako i to Anu nervira, ona bi volela da stigne tamo što pre da odmah zna na čemu je. Ne voli da bude zbunjena. Ana voli uvek da zna na čemu je, voli da joj sve karte budu u rukama, pa kako bude da bude, dobro, loše. Njoj je samo važno da zna.
Povorka prolazi kroz južnu Srbiju, već je u blizini Zvečana. Zaustavljaju se u Bogorodičinom manastiru u Lipljenu da se odmore. „Ponovo“, ponavlja mlada princeza, ali u sebi, ne protestvuje samo se povinuje željama svojih pratilaca.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
azija
Član
Član


Pridružio se: Sep 25, 2007
Poruke: 34

PošaljiPoslato: Ned Nov 28, 2010 6:11 pm    Naslov: Re: KRALJICA ANA KOMNINA Odgovori sa citatom

Njegovo kraljevsko veličanstvo kralj Stefan gleda u svoga brata. Sava je miran i ne pokazuje znake uzbuđenja vidne na njegovom bratu.
- „To ti nije zdravo“, protestvuje Sava, „To nikako ne može biti dobro za tebe znaš da si bolestan.“
- „Znam, ali kako da ne brinem, ti se ne uznemiravas ni najmanje, vidim po tebi.“
- „Ja se brinem, ali za tebe, bolestan si Stefane, trebaš da odmaraš“, Sava gleda u svoga brata. U zadnjih par godina kralj je ostario, tek sada Sava primećuje koliko on liči na oca, brada mu je potpuno bela, bore su ispisale tragove na njegovom licu, svaka bitka, svaka briga ostavila je svoj trag, ali su kraljeve oči i dalje žive, pokazuju intelekt koji se krije iza njih. Ali kralj je ostario, umoran je, sada stoji oslonjen na svoga brata, iako mu je strogo zabranjeno da ulazi u hladnu crkvenu zgradu on to ne sluša, uvek dođe do svog brata. Sava se još dobro drži, pokreti su mu žustri i hitri, ruke snažne, mogu da ponude oslonac bratu. Kosa mu je prošarna sedim vlasima, isto tako i dugačka brada, na licu mu se poznaje samo jedna linija bora, a to je dobio onda kada se Stefan prvi put razboleo. Njegove plave oči i dalje sjaje istim sjajem, pune su ljubavi i nežnosti , imao je duguljasto lice, i pomalo duži nos, što je njegovom licu davalo onu dozu ozbiljnosti kada je to želeo.
- „Ne brini ti za mene, ja sam svoje preživeo ali brini za Radovana, ponovo je jedna viznatijska princeza na nasem dvoru.“
- „Da. I koliko sam ja čuo Ana je lepa, dobro vaspitana a otac joj je Teodor Anđeo, boljeg tasta svome sinu nisi mogao naći.“
- „Znam, ali kraljica Ana je protiv tog braka, ona je htela neku princezu sa Zapada, možda kćerku Francuskog kralja, nije zadovoljna, buni se ko zna kako će je dočekati.“
- „Kraljica je pametna žena, sa njom nikada nije bilo problema, ona se uvek na kraju složi.“
- „Da, ali ne znam. Poslednje sto sam želeo je da na dvoru bude problema, sećaš se šta je bilo između majke i Evodokije, izludele su me, ne želim da se to ponovi. Ne želim svoje probleme svom sinu.“
- „Neće, Ana nije majka Radoslavu.“
- „Upravo to je i problem, ona nije njegova majka, i on to zna, šta će biti ako ja umrem i Ana ostane sama sa njima? Ja volim svoga sina, Radoslav je pametan i biće dobar kralj, ali Ana mu nije ništa, samo maćeha, ona će ostati nezaštićena u njegovim rukama, ne samo ona već i moje dvoje dece, Uroš i Prebislav, šta će sa njima da bude?“
- „Kraljica to zna, Stefane, smiri se ona će biti dobro.“
- „Savo nisam ni sanjao da će ovakav kraj da bude. Da li je našem ocu bilo teško? Nikada o tome nisam do sada razmišljao. Verovatno se mučio, razdirale su ga brige o tome kako će biti posle njega.“
- „Stefane, prijatelju moj, brate moj, nemoj se...“
- „Ne, Savo, dobro sam ja, samo me brige more, moram, ja sam kralj ove zemlje, moram je ostaviti u dobrim rukama, ne samo u dobrim rukama već i da bude stabilna, sada ne znam kako to da uradim.“
- „Misliš da Radoslav nije dobar za naslednika. Ja verujem da se dobro pokazao kao vladar.“
- „Znam, nije to. Znam ja da je on sposoban da bude kralj ali druge brige mene more. Mora da je otac osećao brigu za zemlju koju ostavlja, za probleme koje nije imao a koje će imati njegovi naslednici.“
- „Stefane, brate, nemoj, zašto ti sebe mučiš toliko, ako to nisu tvoje brige, prestani da razmišljaš o tome, uživaj u svojoj starosti. Ti si bio i još uvek jesi veliki kralj. Mnogo si učinio za svoj narod, pa učinio si ga kraljevinom. Više im ništa ne duguješ sada je sve na tvojim sinovima, na njima je obaveza i dužnost da se bore za svoju zemlju.“
- „Znam. Šta bi ja bez tebe? Savo moj, brate i prijatelju moj. Ti koji su mi uvek bio savet, desna ruka, sve moje, hvala ti. Ja i ova zemlje ti dugujemo mnogo.“
- „Ništa ti meni ne duguješ, ja sam uvek bio samo tvoja desna ruka i ništa više.“
- „Uvek tako skroman.“
- „Sve zavisi kako skromnost tumačiš, nije to skromnost već svesnost svog položaja. Ja sam kraljev brat, arhiepiskop srpski i ako sam ikada učinio nešto više za svoj narod bilo je to iz ljubavi prema tebi brate moj, jer da se mene pitalo ja bih još uvek bio na Svetoj Gori na Kariji molio sa sa onim ubogim ljudima, monasima.“
- „Hvala predobrom Simonu što nisi tamo ostao, jer onda bi danas sve bilo drugačije.“
- „Dobro, dobro nećemo o tome, mi danas treba da govrimo o nekim lepim stvarima, o budućnosti u nekim lepim vremenima koje će doći kada lepa Ana, jer kažu da je lepa, dođe u našu zemlju i i rodi naslednika trona.“
- „Da, treba da se radujemo, da hajde sa mnom trebamo u Ras da dočekamo mladu.“
- „Gde je Radoslav?“
- „Otišao je pred nju, to je bila njegova ideja, ne gledaj me tako, želeo je da devojci izrazi dobrodošlicu.“
- „Uvek sam ti ja govorio da je on dobar čovek, ima srce puno nežnosti i dobrote, Vladislav nije takav, on ne misli o svemu.“
- „Da, Radoslav uvek pokušava svima da ugodi.“
- „Dobar je on .“


Mladi kralj Radoslav se nervozno šetako po prostoriji, njegove čizme su odzvanjale po mermernom podu male crkve, kraljević je imao jedva dvadeset godina, bio je visok i stasit, imao je nebesko plave oči, blage crte lica, prav nos, ne naročito pune usne. Za razliku od ostatka svoje konjice nije nosio veliku bradu, tek mu se bila poznavala. Hodao je hitro i užurbano, njegov pogled je bio uprt u daljinu, pokušvao je da smisli šta da joj kaže kada dođe. Radoslav je bio stidljiv, nije voleo kada je u cenrtu pažnje, uvek je govorio malo; pametno ali malo, upravo zbog toga mu je bilo teško što će sada morati sam sa njom da razgovara, jer on je bio jedan od retkih koji je tečno govorio grčki. Zato je bio nervozan. U glavi mu je bio razgovor sa ocem pre par noći.

Stefan je samo još jednom došao u sobe svog sina, onda kada je oterao njegovu majku, onda je došao da mu kaže kako on više ne može biti zajedno sa njom. Ne seća se on baš najbolje šta je govorio, nije ni goviro tečno, zamuckivao je i često se gubio ali bio je tu, ponudio je svom sinu utehu. Sada je opet bio kod njega, rekao mu je da se trebao oženiti, rekao mu je ime žene, dao mu njen portret, u stvari njegov dolazak je jednostavno činjenica da se protiv njegove odluke ne može. I on sada, čeka da dođe njegov konjanik, kapetan njegove garde, da bi mogao da krene po nju. Svestan da bezobzira kakav bio njegov utisak ili njen, odluku kralja ne može promeneiti.

- „Gde si, Petre?“
- „Evo me, vaše visočanstvo, izvinjavam se što kasnim.“
- „Dobro, nisi ti kasnio ja sam došao ranije, idemo, moramo da krenemo ranije, da nas Grci ne bi čekali, njegovo veličanstvo je specijalno naredilo da nas ne smeju čekati.“
- „Naravno vaše veličanstvo, kako vi kažete. Kuda je njeno veličanstvo došlo? Iz Epirske despotovine?“
- - „Verovatno je išla Crnim Drimom, onda je u Srbiju ušla kod Gornjeg Pologa, pa je neko vreme boravila u Prizrenu, onda je krenula starim putem kroz Kosovo polje, svratiće u Bogorodični manstir u Lipljenu, onda će doći u Zvečene. Idemo. Brzo je izgovorio tačno se sećao maršute koju su mu Grci naveli u pismu.“
- „Da, visosti.“

Radoslav i njegov konjanik Petar zajedno su napustili crkvu, ispred ih je čekala grupa konjanika, Radoslav ih je blago pozdravio i skočio na svog konja, jednim okretom našao se na njemu, naglo se okrenuo i udario u galop. Radoslavovi konjanici su na izlasku iz Rasa, neko vreme galopom pratili reku Deževku, pa su onda kroz kotlinu prešli prema gornjem Ibru, već je sunce bilo visko kada su Ibrom došli do Zvečana. Gradić je bio malen, imao je jedan zamak sa tri kule. Još od Stefana Nemanje grad je imao nekoliko stotina stanovnika i veliku posadu koja ga je čuvala. Kapetan posade izašao je da dočeka kraljevića.
- „Vaša visosti, drago mi je što ste došli... Našem gradu je neizmerna čast što ste došli kod nas.“
- „Dobro“, kraljević je klimnuo glavom, „Njeno veličanstvo, princeza Ana Duka nije još stigla?“, bilo je to pitanje više iz želje da nesto kaže nego što je stvarno sumnjao da je Ana već stigla.
- „Ne, vaša visosti.“
- „Dobro, želim da sve bude spermno kada njeno veličanstvo dođe.“
- „Naravno, mi smo već pripremili odaje u dvorcu, najbolje za njeno veličanstvo, sve je spremno samo da Grci dođu. Visosti, da li bi hteli da se javite nekim plemićima koji žele da vas pozdrave, naročito par veterana iz vojske vašeg oca, našeg predobrog kralja Stefana.“
- „Naravno, povedite me.“
- „Ovuda visosti...“, odgovorio je kapetan, najponiznije što je mogao.
- Radoslav je poslušno pratio kapetana posade u Zvečanima, iako ni najmanje nije hteo da bude okružen laskavcima, pošao je za njim. Hala u kome su ga zvaničnici čekali bila je priprata Svetog Jovana. Nekoliko velikih velmoža iz okolinih mesta, igumani Bogorodičine crkve, ostali su bili vojnici. Pozdravili su mladog kraljevća, laskali su mu, a on se samo smeškao. I klimao glavom. Pozdravljao. Svakom velikom velmoži uputio je neku reč, svakog vojnika je ljubazno prihvatio. Odmah je Radoslav dobio njihovu podršku. Iako kralj Sefan Prvovenčani još uvek nije odredio naslednika, svi su očekivali da to bude Radoslav. I sada je bila njihova prilika da ostave dobar utisak na budućeg kralja.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
azija
Član
Član


Pridružio se: Sep 25, 2007
Poruke: 34

PošaljiPoslato: Pon Nov 14, 2011 12:08 am    Naslov: Re: KRALJICA ANA KOMNINA Odgovori sa citatom

Grčka povorka se kretala usporeno na čelu sa kapetanom Brodrikom koji je bio komadant garde. Povorka se kretala uz Drim polako, činilo se kao da se kreću kroz opasan kraj. Ana, epirska princeza je naredila da se ne žuri, želela je da kada sretne svoga budućeg muža ne bude umorna i neispavana. Zato se povorka zaustavljala svakih par sati. Vojnicima, iako naviknutim na drugačiji režim, ovo nije smetalo. Ana je bila njihova lepa gospodarica, zato je nju bilo lako slušati. Vojnici su se nadmetali ko će biti njeno lično obezbeđenje da bi joj se izbliza divili, da bi mogli sa njom da progovore reč dve, da vide jedan onaj njen blistavi osmeh, jer ona više nije bila tužna, onako kako je bila kada su krenuli, njena narav je opet pobedila, opet se probudila iz letargije, Nasmejala a se i krenula dalje. Takva je ona. Par dana pati, svim srcem oseća bol, a onda se probudi i sve joj bude kao da se nikada nije desilo ništa zlo. Ona se sada smejala, i takva je bila prijatna i bilo je uživanje biti u njenom društvu, a ono šta se dogodilo pre par dana ostalo je svima samo sećanje.
Ana Duka se živo okretala oko sebe, pažljivo je posamtrala svaki kutak te zemlje, zemlje čija će ona jednog dana biti kraljica. Nije bila tako loša, priroda je oduševljavala, prostrane guste šume, brda, reke, divljač koja se slobodno šetala. Nije bila onako divlja koliko je ona zamišljala.
- „Visosti, želite li da se sada odmorimo?“ upitao je kapetan princezu.
- „Ne, još malo, lepo mi je ovuda jahati, priroda je divna.“
- „Slažem se sa vama, visosti, ali uskoro će mrak, bilo bi bolje da ovde stanemo da napravimo logor, sutra oko podne trebalao bi da budemo u Zvečanima gde ćemo vas predati vašim novim sunarodnicima.“
- „Dobro, kako hoćeš, ti napravi logor a ja i Dmitar ćemo ići dalje, malo ćemo jahati uz reku ,vratićemo se do zalaska Sunca.“
- „Da, visosti.“ Povukao se iako ne oduševljen što će ona da ide sama, ali iz iskustva stari genral je znao da nema šanse da se sa njom svađa ako je odlčila da ode ona će ići.
- „Dmitre, hajde pravi mi društvo, idemo malo jahati.“
- „Da, visosti.“
Njih dvoje su nastavili dalje jahati dok se ostatatak pratnje razbežao na sve strane nastojeći napraviti logor. Kuvarice su počele spremati večeru, dok su vojnici jedni postavljali šatore drugi straže. Svako je znao svoj posao i obavalji su ga brzo i u tišini neobičnoj za veliku grupu ljudi. Ana je jahala pored same reke, Dimirti je bio tik pored nje, zajedno su prešli gaz, i uputili se šljunkastom obalom Drima.
- „Bojim se“, najednom je rekla Ana. Nikome ona to ne bi priznla, samo je njemu mogla jer on je bo njen prijatelj iz detinjstva, sa njim je odrasla, on je bio taj koji joj je dok je još bila sasvim mala sasuo istinu u lice. Bilo joj je tada oko pet, šest godina, upravo je bila razbila očevu omiljenu vazu, i dok su joj svi pretili, govrili da izgleda pokajnički dok pred oca bude izlazila, ona je tada sva ponosa što je hrabra uzviknula: „Ne bojim se ja nikoga“, sva deca su joj se divila, jedino joj je on rekao: „ Nisi ti toliko hrabra kao što pričaš“, on je znao, pročitao je njenu dušu i od tog dana oni su prijatelji. Ana je jedino njega slušala, jedini on je imao privilegiju da princezi može reći šta želi a da se ona ne naljuti.
- „Nemaš čega, sve će biti sigurno u redu“, pokušao je ohrabiriti.
- „Neće ništa biti u redu“, Ana je prestala da gleda u vodu i okrenuala glavu prema njemu, pogledala ga je dok su joj suze blistale u lepim, kao noć crnim, očima. „Znaš li da je kralj Stefan oterao svoju ženu Evodokiju iz Srbije“.
- „Ana?“
- „Šta Ana? Ona je bila Grkinja, i bila je jako lepa, rodila mu je troje dece i on je oterao, još je rekao da ona ima kugu... možeš zamislitii takvu optužbu, znaš li šta je još uradio? Samo u običnoj beloj košulji poslao je njenom ocu, ponizio je. On obični skorojević poslao je vizantijsku princezu golu. Tako je ponizio...“ govorila je ogorčeno.
- „Ana ne pričaj tako.“
- „Kako?“
- „Ne zamaraj se molim te. Niko ne zna šta je stvarno bilo između njih dvoje. Ti znaš samo šta su ljudi pričali, glasine koje su u Grčkoj izmisli nastojeći da unište reputaciju srpskog kralja.Ana znas kakvi su ljudi i šta su sve u stanju da izmisle- nema potrebe da se opterećuješ pričama svako ima svoju sudbinu.
- „Šta mene briga odakle dolaze te priče, ni da li je istina ili ne, razumeš li ti Dimitri, tako nešto se može meni dogoditi“.
- „Ana, neće. Veruj mi“.
- „A kako znaš, kako možeš biti siguran?“
- „Ja ću te braniti!“ Rekao je on ozbiljno, i čvrsto da ne bi posumnjala u snagu njegove odbrane. „Slušaj, ako te on ikada povredi, ako ti nanese bol, ako te bude ponižavo, povređivao bilo kako ti samo pošalji poruku i ja ću ga ubiti pa bio on sto puta srpski kralj. Može on biti i viznatijski car, ma vladar čitavog sveta, ja ću te štititi.“
- „Stvarno bi to učinio za mene?“, upitala ga je a raspoloženje joj se povratilo, osmeh je zaigrao na njenom uplakonom licu.
- „Naravno, ja te Ana moja, jako volim, ti si mi kao sestra koju nemam, ti si mi sav rod, i kunem se Svetim Dimitrijem koji je moj imenjak, ako te ikada iko povredi ja ću ga ubiti. U mnogo toga imaš pravo sumnjati ali nikada nemoj u moju reč.
- „Hvala ti, o Dimitri, mnogo mi je sada lakše, kada znam da ima neko da me brani.“
- „Ana, o tome ne trebaš ni da razmišljaš, ja ću uvek biti uz tebe. Ti takođe imaš i oca, nemoj ga zaboraviti“
- „Oca? Daj molim te, moj otac voli moć, sanja Viznatijsku krunu, on bi me dao u harem Bagdadskog kalifa samo ako bi mu to moglo pomoći.“
- „Malo si nepravedna.“
- „Možda, ali ja se tako osećam, molila sam ga da me ovde ne šalje ali on me nije slušao.“
- „To je politika.“
- „Šta me briga za njegovu politiku...“
- „Ana...“
- „Pa tako je, ceo život nam je uvek bio podređen njegovim ambicijama, moja majka nema hrabrosti da mu kaže ne. Meni je jedino drago što ga više neću morati slušati kada odem u Srbiju.“
- „Ana, ti si već u Srbiji.“
- „Da, ja sam već kod kuće“, rekla je ona pomalo tužno. „Pada mrak trebalao bi da se vratimo u logor, ako ne dođemo Brodik će dignuti galamu.“
- „Da bolje bi bilo da budemo tamo pre nego što zađe sunce.“

Zajedno su se ponovo vratili na desnu obalu Drima, iistim putem su se uputili u logor, ćutali su- oboje ih je uhvatila tuga, seta za danima koji su prošli a koji se više ne mogu vratiti i, za detinjstvom, ispunjenim smehom i igrama po dvoru njenog oca u Epiru. A to je sada bila prošlost, Ana se treba udati a Teodor Anđeo će sigurno uskoro naći neku dobru priliku svom mladom rođaku. Mnogi su pričali da bi on mogao oženiti Anu ili Irenu , moraće desopt te glasine preseći tako što će i njega oženiti. Ali Dimiri sada još uvek ne zna planove svoga strica, on žali svoju rođaku, iako je pokušavo da ohrabri, osećao je duboko u svom srcu da se iz tog braka neće roditi ništa dobro. I zato je pokušavao da istera te misli iz glave. Ana zaslužuje sve najbolje, ona mora biti srećna. Krišom je pogledao ispod oka, da se uveri da ne plače, i nije plakala, samo je izgledala zamišljeno. Ana se okrenula prema njemu i pogledi su im se sreli, nasmejala se da ga uveri da je dobro-poslednje što je želela je da se on zbog nje brine.
- „Nemoj, molim te.“ Govorila je blago.
- „Šta?“
- „Nemoj se brinuti za mene.“
- „Biću ja dobro....“
- „Da bićeš ti dobro, ti uvek budeš dobro.“
- „Pa onda nema razloga za takvu grimansu na licu.“
- „Kakvu?“
- „Tužnu, zamišljenu.“
- „Vidi ko mi kaže.“
- „Dobro, istina, neću biti ja nemoj biti ni ti!“, Nasmejala a se i ponovo zablistala.
- „Dogovoreno! Ana kako ćeš mi samo nedostajati....“ rekao je ali ona to nije čula udarila je konja u slabine i odgalopirala, prema logoru dok se sunce polako spuštalo iza brda nad Pologom.

***

- „Dolaze, vaša visosti“, derao se mladi glasnik dok je juricao prema kraljeviću da ga obavesti da jee video povorku Grka, konačno je Epirska princeza stigla.
- „Dobro“, odgovara kraljević, naglo se okrenu da kule pogleda u pravcu zapada odakle je trebalaa da dođe ona, njegova buduća žena. Taman u to vreme se pojavila velika Grčka pratnja, konjanici su išli u redu po tri, ukupno pet kolona, iza toga su išla četiri kola a posle njih još redu po četiri konjanika. Ana sada nije jahala, tako je Brodik savetovao, na poslednjoj pauzi ušla je u kola da izgleda kulturnije i dostojanstvenije. Brodik je smatrao da grčka princeza ne bi smela jahati na konju kada ulazi u kraljevstvo svoga budućeg muža. Iako protiv volje ona je na to pristala, i sada dok je Radoslav posmatrao ona je bila u drugim kolima, i nervozno stiskla brojanicu u ruci. Kada je on ugledao da se Grci približavaju Zvečanima, spustio se sa kule prema ulazu u grad. Tu se srpska pratnja razvila u luk i čekala da se pojavi čuvena princeza, kći najmoćnijeg čoveka Balkana, Teodora Anđela. Prvo su ušli konjanici, svi i sa pročelja i začelja, kapetan konjanika Brodik skočio je sa konja, pozdravio uz naklon princa Radoslava i prestavio se:
- „Kapetan Brodik na raspolaganju, vaša visosti“, pozdravio je prisutne na grčkom.
- „Princ Radoslav. Zadovoljstvo mi je upoznati vas, o vama sam mnogo čuo.“
- „Visosti, laskate mi.“ Brodik se okrenuo prema kolima, otvorio je vrata, i iz njih je izašla princeza Ana. Imala je na sebi crvenu lanenu haljinu, kosu podignutu u pletenicu, oči su joj sijale kao varnice. Bila je prelepa. Radosalav nije mogao očima da veruje u priliku ispred sebe. To će biti njegova žena. I za njega je vreme stalo. Nije postojao niko više, ni Srpska ni Grčka pratnja, ni nebo ni zemlja, ni Zvečani, niko, samo ona koja je stajala na pločniku, podignute glave gledala ga sjajnim očima. Ništa više nije bilo važno. Naglo se povratio iz misli, prišao joj je i prestavio se:
- „Radoslav, sin kralja Stefana, prvog venčanog sa krunom“, rekao je on na grčkom, nastojaći da ne glada u njene crne užarene oči pred kojima je poklekao.
- „Ana Duka, kći Teodora Anđela“, odgovorila mu je na srpskom, iako je imala izražen grčki akcenat, srpskoj pratnji se dopadalo to što je znala njihov jezik, ili bar pokušavala da ga govori. Bio je to kao udar groma za mladog kraljevića, ona je u jednom momentu njemu postala sve, vazduh, nebo, sve što ga okružuje i sve što mu treba.



Zli jezici su kasnije pričali da je taj dan, taj susret taj jedan momenat postao početak kraja Radoslavove životne priče. Mnogi su o njima pričali, svašta su ljudi verovali a da se nikada niko nije upitao, da se oni nisu u jednom trenutku, pre svih ružni stvari, svih nevolja koje su se na njih obrušile, pre svih laži o njima izrečenih, voleli.
A ovo je njihova priča, neuprljana lažima i verovanjima onih koji su istorijom pokušali da operu sebe. Niti je ona bila veštica niti je on bio slabić, oni su bili samo dvoje ljudi u rukama okrutne sudbine, igračke u vrtlogu burnih vremena i naglih promenea koje su kao oluja harale Balkanom u njihovo vreme.
Da burno je ovo doba. Viznatijsko carstvo je palo, krstaši četvrtog krstaškog rata su ga opljačkali, srušili i zapalili. Viznatijsko srce nije bilo dovoljno moćno da ustane posle ovih napada, otpočela je borba za prevlast. Kandidati su bili Bugarskia i Epir, rat se vodio na svim poljima, spletke, laži, čarke su bile stalne ali nijedna zemlja nije bila dovoljno moćna da izazove otvoren sukob, borbu u kojoj bi bio jedan pobednik, pa su zato vodile hiljade malih ratova, služeći se lažima i spletkarenjima. Zato je situacija i bila kritična, u vazduhu se osećala nadolazeća nevolja. Moralo se znati ko je na čijoj strani- moroa si imati svaznika. Srbija je odlučila da pristupi uz Epir i moćnog Teodora Anđela, čoveka koji je sanjao krunu viznatisjkog cara i jedini je mogao da osvoji.
Stefan je to znao, i zato je hteo da se orodi sa njim, iako takvi brakovi nisu često bila dovoljna garancija da do rata neće doći, da Srbija neće doći na meni gladnog epirskog kralja ali bar bi obezbedila mir narednih par godina, dovoljno da se njegov sin učvrsti na vlast, tako je Stefan razmisljao.
I sada ona je bila tu, juna 1226. godine ona je bila u Zvečanima, jos jednom na srpski dvor dolazi jedna princeza grčke kriv. Možda ovog puta ovakav brak bude uspešniji i srećniji.


***


Ana se okrenula oko sebe, gledala je u mnogobrojnu srpsku pratnju, pokušala je da se nasmeši ali je bila pomalo zaplašena, sve joj je izgledalo drugačije, ali opet ne tako strašno kao što su joj opisali da bi moglo biti. Srbi nisu bili bradati divljaci obučeni u kožu od jelena nemaju magove koji dozivaju kišu i najavljuju sneg, nemaju ždrače i ne prizivaju vile…
Nisu kao Grci ali nisu ni strašni.
Ani je trabalo samo par minuta da povrati potpunu kontrolu nad sobom, da se još jednom osmehne i krene polako uz Radoslava srtmim putem ka cenrtu Zvečana gde se nalazi palata u kojoj će se ona odmoriti. Radoslav je hodao polako držao je za vrhove prstiju i osetio je da su znojave, pogledao je i nasmejao se:
- “Sve će biti u redu”, tiho joj je šapnuo na grčkom. “Možda izlgledaju strašno ali nisu opasni.”
- “Ne dobro je, samo sam malo umorna.”
- “Nema problema, čim stignemo do palate možeš da ideš da se odmoriš, ja ću te opravdati, razumeće dug je put od Drača do Zvečana.”
- “Ne treba, mogu ja. Nisam toliko umorna.”
- „Ako želiš, samo klimaj glavom i smeši se, ako budeš umorna reci mi pa ćemo odgoditi prijeme.”
- “Hvala visočanstvo…” U tom su stigli ispred palate koju je podigao sam Stefan, kao i manastir Žiča od crvene cigle sa dve visoke kule sa kojih se mogu videti na sve četiri strane kada dolaze neprijatelji, ili prijatelji. Zgrada je bila strogog izgleda bez previse luksuza i nepotrebnih dodataka. Predvorje je bilo ispunjeno velikašima iz Zvečanoskog kraja koji su došli da pozdarve budući kraljevski par. Ana je poslušala Radoslavov savet smeškala se, klimala glavom u znak pozdrava a ako bi joj se neko i svideo pozdravila bi ga na srpskom, na onom malo što je znala. Radoslav je sa vremena na vreme pogledao u nju, nastojao je da oceni kada joj svega bude dosta.
Ispod oka pažljivo je posmatrao, gledao je kako se osmehuje kako zabacuje glavu kada se nasmeši.
Bila je ona kao nekakav čudan san, u kome je sve lepo ali u kome osećaš strah da ćeš se iznenada probuditi i da će sve lepo nestati. Radoslav se plašio da je ona samo opsena, da se njegova glava sa njim poigrava. Naglo se okrenuo prema svome čuvaru:
- “Pusti princezu da ode da se odmori, kaži da je skup gotov”, a onda se okrenuo prema njoj:
- “Možete da idete da se odmorite, visosti.”
- “Hvala gospodaru...” prozborila je jedva čunjo i krenula za svojim sadašnjim i budućim dvorskim damama. Nije pravila problema, sluŠala je njihova naređenja, na jedan tren postala je lutka u rukama tih žena. One su sa nje skidale odeću u kojoj je došla, pustile su je da se okupa dok je jedna od njih u kadi polivala mlakom vodom. Ani je prijalo kupanje, ali joj je bilo neprijatno, Sprske žene su piljile u nju kao da nikada nisu videle nagu ženu. Nevešto se skrivala od njihovih prodornih pogleda. Čim se okupala dvorske dame su obukle princezu u novu odeću. Posle toga izašle su iz odaje i ostavile Anu samu. Nervozno se okrenula po sobi. Soba je bila jednostavno nameštena, jedan krevet i sto. Pod je bio od kamena, sa nekoliko ponjava od vune, na jednom je stajala ona. Imala je jedan sto sa ogledalom i ništa više. Sada kada je bila sama počela je da plače. Suze su same tekle. Osećala se napušteno i samo, usamljena kao nikada do sada. Imala je čudan osećaj nemoći i poraženosti kao da su se sve sile urotile protiv nje. Tiho je prozborila: “Mogla sam i gore proći, mogli su me poslati nekom stracu.” Ipak je njen budući muž mlad i relativno lep, ali opet iz grudi nije mogla da otera bol. Ispred očiju su joj proletale slike Drača, a strah joj nije dao mira. Spustila se na krevet i počela da jeca. U suzama je i zaspala. Spavala je svega dva sata, kada se probudila sunce je već bilo zašlo, u sobu je bio mrak. Prvo je pomislila da je kod svoje kuće, skočila je sa kreveta i pala, a onda se počela naglo smejati. Odjednom joj je bilo sve smešno čak joj se i strah učinio detinjastim i glupavim, ipak je ona jaka devojka. Ali taj osećaj superiornosti nije dugo trajao, čim su se u sobi pojavile one iste žene ponovo joj je počelo bivati neprijatno. Neke su je žene sada ljubaznije gledale, valjda im je bilo žao. Jedna joj je prišla, više je bila devojka nego žena, možda je imala oko petnaestak godina, bila je plava, kose brižno začešljane, nije bila nešto naročito lepa ali je zato bila draga, prijatna. Pogledala je Anu. U njenom pogled nije bilo zavisti ni mržnje, samo neke simpatije. Da, njoj se ta mlada princeza svidela. Ta devojka je bila Zora, kćerka Vukana, brata kralja Stefana, sada supruga jednog od najpoznatijih komadanta Radoslavove garde, Borisa. Pripreme u toku dana Zora je bila propustila ali sada je konačno stigla. Ana joj se odmah svidela zato je prišla mladoj ženi I obratila joj se na Grčkom jeziku:
- “Visosti, zdravi bili. Kako ste?”
- “Dobro.” Odgovorila je ona posle male pauze, delovale je iznenađeno što neko od njih zna da prica Grčki. “Dobro sam.”
- “Drago mi je. Da li ste se, visosti, odmorili? Čeka vas duga noć.”
- “Hvala na pitanju, jesam, spavala sam kao što to na meni možete da vidite.”
- “Dobro je, visosti, morali ste da se odmorite. Sada ću ja morati da ih oteram, da vam pomognem da se obučete, umorićete se večeras mnogo, ponovila je Moraćete da se mnogo smešite visosti.”
- “Znam, ali nisam umorna, pomalo sam uzbuđena a njihovo prisustvo me čini samo još nervoznijom.“
- “Naravno, gospodarice moja, razumem ja to, odmah ću da ih se rešim.”
- “Sačekaj. Molim te učini to tako da one ne pomisle kako želim da ih se rešim, ili da sam...”
- “Naravno, visosti. Žene, molim vas” obratila im se Zora nastojeći da joj glas bude što prijatniji, “molim vas da me ostavite samu sa princezom, njenom veličanstvu je nelagodno što ne zna naš jezik, pa bi vas molila da je ostavite sa mnom da...”
- “To što ona ne zna naš jezik nije moj problem odgovrila je najstarija žena, mi...”
- “Ne razumeš me Ružo, ona ga zna ali govori sa akcentom pa joj je neprijatno. Ti ne bi želela da se naša buduća kraljica u našem društvu oseća loše, zar ne Ružo?” To je rekla nekako čudnim tonom. Starija žena se naglo trgla, na njenom inače bledom licu pojavilo se rumenilo. Žene su se pogledale kao da se pitaju koja će od dve prva popustiti. Ruža se zacrvenila, ljutito pogledala Zoru kao da je ova znala neku njenu ružnu tajnu. Okrenula se princezi, vešto se Nasmejala a, prikrivajući svoj bes, poklonila se i žurno izašla. Za njom su izašle i ostale. Kada je za njima zatvorila vrata, Zora se sa osmehom na usnam okrenula prema princezi. Ana se po prvi put u nečijem društvu uspela opustiti. Zora je prva progovorila:
- “Pa visosti konačno smo same, ako želite nešto posebno da radite samo recite ja ću vas u svemu poslušati...” To je i bio njen zadatak, Radoslav je od nje tražio da princezi bude na usluzi. Sinoć je navratio kod nje iako je Boris već par dana uoči princezinog dolaska boravio u Zvečanima, ona zbog porođaja nije ni nameravala da ide kad joj je kraljević došao u posetu. Iako su bili brat i sestra od strica bili su jako bliski, iako su Vukanova deca bila dosta daleka od Stefana njih dvoje su našli zajednički jezik i uvek su se mnogo voleli a Zorin brak sa njegovim komornikom samo je povećao njihovu veznaost. Zato je Radoslav sinoć bio kod nje i tražio da dođe, da pomogne njegovoj budućoj ženi da se oseća prijatnije u svom domu., nije znao kakvo je njeno poznavanje srpskog jezika pa je zato tražio od nje da dođe. I eto nje tu ispred te mlade princeze, za koju je verovala da je arogantna kao i sve Grkinje ali kada je videla onako uplašenu, okruženu mnogim babama, požela je da joj pomogne. Ne samo zato što je to traženo od nje već zato što joj se Grkinja svidela.
-“Ne, ne želim ništa posebno, samo...” zastala je kao da nema hrabrosti da postavi pitanje.
-“Pitajte me slobodno visosti, na svako vaše pitanje ja ću odgovriti ako je u mojoj moći.” Odgovrila je ona, poverljivo se primakla princezi. “Šta želite da znate visosti?”
-“Kakav je on?” Najzad je prozborila Ana: “Kakav je vaš princ?”
-“Radoslav!”, uskliknula je Zora veselo ali je ubrzo nastavila ozbiljnim glasom: „On je dobar, vaša visost imate sreće, udajete se za dobrog i poštenog čoveka, koji će prema vama uvek biti dobar...”
-“Dobar je, to se i meni učinilo”, odgovrila je Ana. Nešto u toj ženi joj je delovalo poverljivo i iako ona retko kada sa drugima govori o svojim osećanjima, sada je o njima otvreno pričala jednoj strankinji. „Kada sam ga upoznla, sve vreme se brinuo o meni, mada me i ne poznaje, starao se da mi bude dobro, niko se o meni nije tako brinuo kao on.”
-“Da, visosti, on je takav uvek će se brinuti o vama.” Ana se naglo trgnula, pogledala je prema prozoru sa koga se pruža pogled na okolna brda. Nije tako loše ni prošla, dobila je dobrog muža koji će se brinuti o njoj, da mogla joj biti mnogo gore, mnogo gore, dobro moglo je i bolje ali on je tako.... „Čudan” je prava reč. Koliko god se trudila nije mogla da uhvati njegov pogled, uvek je gledao negde drugde, mada ga je često osećala na sebi kada nije gledala u njegovom pravcu. Čitav dan proveo je starajući se da joj bude prijatno, tačno je pogodio kada je bila umorana i raspustio skup. Da, to su maniri pravog viteza pomislila je Ana, a srce joj je je zaigralo od radosti.
Ona se udaje za jednog viteza, dobro nije vizantijski car ali i onako njih više nema. Dok njena gospodarica sanjari, pogleda uprtog u daljinu, Zora je stajala sa strane i nemo je posmatrala, ona će biti naša najlepša kraljica bila je u to uverena, najlepša koju smo ikada imali.Budućim kraljevima je zadala posao da nađu ženu njenu leopte a pre svega njenog držanja. Ova žena je rođena da bude kraljica. Zora je u to bila uverena.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Naši radovi Sva vremena su GMT + 1 sat
Strana 1 od 1


Skoči na:  
Ne možeš pisati nove teme u ovom forumu
Ne možeš odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možeš menjati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš brisati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš glasati u ovom forumu
Ne možeš da prikačiš fajlove na ovaj Forum
Možeš da skidaš fajlove sa ovog foruma

Toggle Content Gde Na More?
Smestaj na moru
Toggle Content Prijatelji sajta:


Toggle Content Konkurs Tkalci reči
Konkurs "Tkalci reči" - radovi

Pobednički radovi

Toggle Content MiniChat
ritusomani: Packers And Movers Hyderabad | Get Free Quotes | Compare and Save
06-Jan-2017 08:21:43
Ivanio8: Digitalneknjige.co m
10-Oct-2015 14:44:51
Ivanio8: Hey
10-Oct-2015 14:40:38
jurica.meshko: Jezivo je ovo,osetim na forumu da godine prolaze
12-May-2015 14:32:28
jurica.meshko: Retko
12-May-2015 14:28:41
Radee: ima li koga
07-Oct-2014 15:39:35
jurica.meshko: http://svetknjiga. com/Forums/viewtop ic/t=889.html
13-Sep-2013 19:47:47
jurica.meshko: U svom profilu imaš opciju - Last 10 forum topics
13-Sep-2013 19:47:34
novak: ljudi pozdrav, upravo sam postavio temu, tek sam se registrovao na sajt, kako da proverim da li je tema okacena pomoc!!!
02-Jul-2013 22:15:57
jurica.meshko: Smile
30-Jun-2013 19:59:46
Shout History
Only Registered Users can Shout
Create/Login
Toggle Content Novosti:
 Konkurs za mlade „Rukopisi 31“
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Književnost na balkanski način
 Nova biblioteka Matice srpske
 "Trgni se! Poezija!"

[ Više u sekciji vesti ]
Toggle Content Svet Knjiga
Toggle Content Statistika
Imali smo
59233296
posećenih stranica od
March 21, 2007

Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz