Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Forumi › Razno › Naši radovi › Poslednja noc kod Bogdana
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 70
Bots: 0
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Toggle Content Anketa
Koliko knjiga, u proseku, pročitate mesečno?




Trenutni rezultati :: Svi upitnici

Glasova: 1544
Komentara: 4
Toggle Content Baneri:

Poslednja noc kod Bogdana


Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Naši radovi
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
kolumbar
Novi član
Novi član


Pridružio se: Sep 04, 2010
Poruke: 5

PošaljiPoslato: Sub Sep 04, 2010 10:39 pm    Naslov: Poslednja noc kod Bogdana Odgovori sa citatom

ПОСЛЕДЊА НОЋ КОД БОГДАНА





Задесивши се у Београду послом који је трајао читав дан, Михајло се у петнаест до један обрео на железничкој станици и покушао да себи пронађе превоз до Јаворине.Дочекао га је исти резултат као и неколико минута раније на аутобуској - сви превози су већ отишли, а следећи је имао тек у шест ујутру. Није имао новца за хотел (картице није користио), нити родбине код које би могао да се смести, па га је такво стање ствари суочило са две могућности- или пет сати у чекаоници, непроспавана ноћ и као последица мукотрпно путовање сутра ујутру до Јаворине, или чешљање мобилног телефона и годинама запостављених делова великог мозга који су садржавали фиксне бројеве камарада из студентских дана. Пријатељи из Београда похрањени у именик мобилног били су пријатељи одскора и из посла, на дистанци довољној да га одбију, чак и погрешно схвате ако би им се појавио у сред ноћи са идејом да спава код њих. Што се тиче бољих другова које је стекао током студирања, већину више није било могуће позвати. Били су или преко границе, или мртви, или „институционализовани”. Од осталих, некако је призвао бројеве двојице који су му у сећању остали као довољно присни, пошто је сравнио једначину која је узимала у обзир стамбене прилике у којима су живели, степен међусобне блискости и удаљеност места становања од железничке станице.
Први позив је уродио обавештењем „ број који сте позвали је промењен”, наравно без обавештења у који број је промењен, а док је телефонија успостављала везу са другим корисником, Михајло се забављао мислећи о томе да су, бар како се то у његовом случају показује, међуљудски односи били приснији пре мобилних телефона. Или да су пријатељства стечена у раним двадесетим интензивнија од оних у раним тридесетим. Или да контакти са примесама социјалне патологије рађају чвршће везе од формалних контаката са колегама. Мада су све три констатације наоко биле тачне, значај у конкретном случају имала је само трећа и то као опомена- треба искористити прилику да се преспава, а истовремено се не вратити десет година уназад, у времена, места и односе које је једва напустио.
Коначно, после четрнаестог тутуа, неко подиже слушалицу. Глас је припадао човеку од бар седамдесет година. Пробуђеном.


- Хало?
- Добро вече, извините што зовем овако касно.Богдан ми треба.
- Који Богдан?
- Богдан...
Михајло схвати да не може да се сети презимена.
- Па Богдан...Зар више не станује ту?
Старац се накашља.
- Ако мислите на Богдана Средојевића, сина жене која ми је
продала овај стан, oн не станује овде, има већ четири године… А ко га тражи?
- Михајло... Ја сам његов близак пријатељ, нисмо се дуго видели.У Београду сам још неколико сати и волео бих да искористим прилику да га видим. Надам се да вам је рекао где се одселио, па ако бисте били љубазни и дали ми адресу, или број телефона...?
Старац је размислио неколико тренутака.
- Дао ми је телефон, младићу, само има доста времена како се нико није распитивао. Мислим да имам негде записано...Сачекајте...
Док је љубазни старац шушкао папирима, Михајло се запита да ли преноћиште заиста вреди труда.
Одшетао је у унутрашњост железничке станице.
Тамо му се указала алтернатива евентуалном Богдановом гостопримству: једино празно место на свим клупама било је поред непомичног клошара са масним качкетом и маснијом брадом чије су рибље очи тупо зуриле у зид.
- Пронашао сам, пишите...
Михајло упамти издиктирани број.
- Хвала вам пуно и још једном извините. Лаку ноћ
Идући кроз станицу према другом улазу, прошао је поред клупе са клошаром и окрзнуо га погледом. Клошар није реаговао. Михајло застаде на улазу и укуца Богданов број.
- Да?
- Богдане, ти си?
- Да, а ко је то?
- Михајло Рајић.
- Михајло Рајић? Глас ми је познат, али не могу да се сетим...
Презимена смо, значи, позаборављали, помисли Михајло.
- Михајло, друг Малог Јоце, из Јаворине...Сећаш ли се сада?
Богданов глас поста звонкији и пола октаве виши.
- Човече, па што одмах не кажеш! Нисмо се видели ни чули,
има пет- шест година...Где си се изгубио?
- Можеш ме наћи у Јаворини, а где сам се изгубио, немам појма...
- А где си сад? Ово је мало чудно време за звање...
- Чудно јесте, и то после толико времена... Да скратим причу,
налазим се у Београду, на железничкој станици, не иде ми никакав превоз кући још неколико сати, немам лове за хотел и треба ми место да књавам негде до пет, пола шест... Па сам се сетио тебе...
Богданово одушевљење пређе из искреног у формално.
- Ма нема фрке, дођи слободно...Баш добро, да се видимо после толико времена... Kако си ме нашао? Променио сам стан...
- Рече ми човек ког сам добио кад сам те звао на стари број. Знам да си раније био у Рузвелтовој. Види, ако си сада негде далеко од штајге, боље да уштедим и теби и себи труд, пошто нема градског...
- Е, јеси будала...Ма и да сам у Маринковој бари, дошао бих по тебе...Не бој се, нисам тамо. У Карађорђевој сам, на триста метара... Имаш среће вечерас.
- Кул, човече...Дај ми број зграде и стана, па да дошетам.
- То ти неће бити од користи, нека стока је сјебала интерфон. Најбоље да сиђем да те пресретнем. За колико си овде?
- За десет минута максимално.
- Ок, силазим. Видимо се.
- Видимо се.


После неколико минута, носећи флашу јефтине препеченице од мешаног воћа којој је глобални тренд наметнуо име „Old Brandy”, а коју је купио на нон-стоп отвореном киоску тридесетак метара низ улицу, Михајло угледа Богдана како стоји и чека, са упаљеном цигаретом , ослоњен на улични зид петоспратнице из тридесетих година.
- Човек који долази ноћу...-, рече Богдан, гасећи цигарету и пружајући руку.
Михајло прихвати руку и загрли за загрљај спремног Богдана који је, као и увек, мирисао на терпентин и био у умрљаној мајици. Деловао је виши и мршавији него икад.
- Никад се не мењаш-, рече Михајло.
- Ти си добио које кило...Добро ти стоји...И одело...-, рече Богдан, насмешивши се. - Па, добро дошао.
- Боље те нашао.
- Хајдемо горе.
Богдан откључа зграду и крену уз степенице, док га је Михајло пратио у полумраку.
- Лифт не ради?
- Ради, него смо на првом спрату...
- Аха...
Док је Богдан отварао широка, предратна улазна врата, Михајло је нагађао шта ће га унутра дочекати. Претпостављао је да ће то бити соба са старовременим (у време младости Богданове кеве авангардним) намештајем матираних боја, сва у нереду и преуређена у неку врсту атељеа. По соби ће бити разбацане Богданове слике „из последње, једине искрене фазе”, како је он волео да каже за сваки од својих циклуса, затим прозори без завеса и, поред њих, штафелај. Њих двојица ће сести, укључити радио и претресати успомене. Богдан ће нагласити како му се „чини да је коначно пронашао прави израз”, показати му неколико радова, Михајло ће се правити да му се допадају, пронаћи неки луцидни коментар или референцу на сликаре које је Богдан ценио. Затим ће рашчистити бојом умрљани кауч или фотељу на расклапање и лећи да спавају, свако у свом делу просторије. Све то не би требало да траје дуже од сата. Било је око један и петнаест и Михајлу се смешило бар три сата сна, можда и три и по, с обзиром на близину станице.
Међутим, дочекао га је само неред и прљава фотеља.
Уместо у импровизовани атеље, кроз ходник су ушли у омању, слабо осветљену кухињу која је, на први поглед, служила и као складиште. Поред боја и лакова, соба је била пуна непотребних ствари, или ствари које нису биле у свакодневној употреби. Празне умрљане канте и џакови смеса су били посвуда, а четке, јарци, радијатори и остала опрема за фарбање уредно посложена поред зида на новину, са дршкама нагоре како би могла да се осуши.

Михајло коракну према столу како би положио купљену флашу на ивицу, успут погледом тражећи место где би могао да седне. Уто се из суседне собе зачу женски глас.
- Богдане, ти си?
- Ја сам, Ивана.Спавај.- , рече Богдан.
Ивана...Колико се Михајло сећао, Богданова мајка се звала Наталија.
Богдан приђе фотељи и са ње уклони велику конзерву сандолина, а затим затвори врата.
- Раскомоти се и седи...Мораћемо да будемо тихи, сви спавају...Стави сако преко наслона, мислим да је чист...
Михајло скину сако, седе, и док је Богдан тражио чаше, поглед му скрену навише од његове главе, на горњу страну висећег дела. Горе је укочено стајао јаркољубичасти- ваљда, папагај- са црним кљуном и црном крестом.Био је тридесетак сантиметара висок и потпуно миран. Пошто таквог и тако ружног папагаја никада није видео, Михајло закључи да је вештачки. Заустио је да пита, али му у магновењу паде на памет да птица можда представља реликт из Богданових уметничких дана. Вероватно је прешао на скулптуру.
Јако му се спавало, а ако пита, разговор о томе би могао да се отегне унедоглед. Уместо тога, захваћени ваздух употреби да се нашали.
- Значи, царе, живиш с неким молерима?
Богдан застаде за тренутак, затим упути продоран поглед.
Опрезно, помисли Михајло. Пази шта причаш.
Спустио је чаше на сто и напунио их.
- У молерају сам већ две године. Није нешто нарочито, али није ни
за бацање...
- Па, како иде ових дана?
- Пролеће је, почиње сезона... У почетку је било лоше, док се нисам
повезао с једним типом који израђује кухиње и осталу дрвенарију. Он препоручи мене тамо где има посла, ја препоручим њега, понекад адаптирамо цео стан, заједно са још једним који ради купатила...Бизнис, брате...
Михајло прихвати пружену чашу с ракијом.
- Шта ти радиш?
- Просвета. Предајем српски у основној школи.
- Лепо, дипломирао си. Мене студије никада нису интересовале. Кад је то било?
- Пре три године...Неко време сам чекао на посао, нашао га у једном селу 12 км од Јаворине. Сад спремам државни испит, и ето ме опет у Београду. Данас сам цели дан јурио, обавештавао се о литератури, распитивао о комисији, скупљао неке информације за пријатеље и родбину...
Богдан запали цигарету.
- Лепо. Па, да се куцнемо, за диплому и сусрет...Живели!
- Живели.
„Old Brandy” и није био тако лош. Могао је да се назре мирис трешње, чак и кроз сав галиматијас мириса кухиње, дувана, лакова и боја.
- Ко је Ивана?
- Ивана је моја девојка, живимо заједно шест месеци...Упознао бих те, али рано устаје, има нека посла код њених.. Можда се сретнете ујутро. Кад ти имаш превоз?
- У шест.
- Она мисли да иде у седам. Други пут.
Богдан се присети.
- Чекај, па куд журиш, спавај нормално...Сутра је субота, а ти си у школи...
- Радна субота. Пето један ће сутра да губи час, али не и остала три одељења.
- Строг си... Јеби га, ако је икоме радна субота бесмисленија него ученицима, онда је то сигурно наставнику.
- И не знаш колико си у праву. Tи сутра радиш?
- Имам неку ситницу ујутру, не планирам да се појавим пре десет. Еј, хајде да разменимо бројеве мобилног и имејлове...
Пошто су то обавили, још једном се куцнуше, испразнише чаше, па их Богдан поново напуни.
- Ти, јеси ли ожењен, живиш ли с неком?
- Ни близу. Још се нисам сасвим осамосталио, живим са родитељима…
- Па и моја кева је још увек с нама, ено је у другој соби.
- А стан има?
- Две собе, купатило и ову кухињу... 61 квадрат, с тим што је купатило тако мало да у њега не могу да сместим сву опрему. Пробао сам у подрум, али ме снимио друг председник кућног савета и рекао да је то запаљиво. Морао сам да га послушам и пренесем ствари у стан, не требају ми проблеми овде...И после свих ових година, још ме сумњичаво гледају.
Богдан угаси до пола попушену цигарету.
- Треба да се вежеш, стари мој... Ја сам то схватио на тежи начин, одлучио сам се на то тек кад сам стан од 115 квадрата, са салоном, морао да заменим за овај, и повећао станаре са два на три. А ускоро, Боже здравља, биће и четири...
Пре него што је Михајло стигао да упита да ли је Ивана у благословеном стању, Богдан га прекиде, са носталгијом.
- Салон...Сећаш ли се журки у салону?

Конверзација је управо дошла до тачке које се Михајло плашио. Ако сад крене да се одмотава прича, од спавања неће бити ништа. Криомице је бацио поглед на ручни сат. Један и четрдесет. Разговарај колико мораш, помислио је.
- Како се не бих сећао...
- Најбољи друштвени живот у Београду поткрај деведесетих.
- Да...
- И каква екипа! Ја, Елеонора, њен откачени брат Вељко, сећаш га се...Ти и ја смо јединци, али ни они који то нису, нису могли да разумеју њихов однос...
- Да, Вељку су још онда били потребни професионалци...-рече Михајло.
Богдан одмахну главом и настави.
- Па Ксеркс и Твиди, све то проширено уврнутисима које би они понекад довукли... Затим ти, Марица и Мали Јоца, „народни травар и исцелитељ”, како је себе прозвао, Бог да му душу прости...Тек сам скоро чуо како је завршио...Овердоз на Лабуду...
Михајло се запитао да ли ће икад престати да се осећа непријатно на помен Маричиног имена.
- Он нас је опскрбљивао ганџом. Добар је био, кад год би га питали има ли, он би реко „имам лаганицу, пушку и убицу”...
- Да, да...
- Елеонора је сад у Француској, кажу да ради као бебиситерка. Званична верзија.
- Заиста?
- Да, од њеног певања није испало ништа. Волео сам је, и сад је волим, на неки другачији начин, али њој су одувек заповедали само њени каприци.И амбиција ... Шта је било с тобом и Марицом?
- Нисмо се видели откако смо раскинули. Ради на неком хемијском институту, како сам чуо...Удата је...
- Тада сам мислио да је она исувише стрејт за тебе...Садa, кадa те видим у оделу и кошуљи, можда је погрешила... Или си ти погрешио...
Да, помисли Михајло. Погрешио што сам је упознао.
- А најбоље су биле вечери када смо коментарисали моје слике или се смејали твојим хармсовским причама...
Михајло гласно издахну.
И даље је мислио да већина тих прича, додуше, није била добра, али није била ни смешна. Или су се бар слушаоци смејали на погрешним местима.
- Тако то буде са животом. Желео сам да пишем као Хармс и водим досадан живот, сад живим као Хармс, а да пишем, писао бих досадно...

У сличном маниру су наставили да причају још неко време. Михајло није питао ни за кога кога би Богдан поменуо, а кад би Богдан за неког питао, Михајло би прећуткивао оне са тужном судбином, а штуро одговарао ако би се питање односило на оне боље среће. Док је Богдан постајао све разговорљивији и раздраганији, Михајлу се све више спавало... Више није могао да слуша и само би повремено климао главом. На крају се Богдан због нечега насмејао, и кад се смирио, уследило је:
- Него, слушај, сад ми паде на памет. Шта кажеш да пирнемо?
Михајло се расани. Било је то као да му је неко пролио кофу хладне воде на главу. Не, само то не, помислио је.
Богдан је већ био на ногама и копао по фијоци поред судопере, вадећи прибор за јело, вадичепе и неке хартије напоље.
Михајло рече молећиво:
- Види, не само да сам потпуно престао, има пет година...
- Ма и ја сам потпуно престао, још пре пар месеци...
- Него ми се и јако спава...
- Па, за боље спавање. Није моја, немој да ме погрешно
разумеш. Склонио сам од Иване на сигурно кад смо одлучили да зачнемо... Сад стоји ту, ваљда да би полиција имала због чега да ме приведе, кад их коначно пошаље онај из кућног савета...
Михајло није знао шта да каже. На крају се одлучи и мирно рече:
- Боље се не труди. Не радим то више. Ни под којим условима.

Држећи кесицу у руци, Богдан га погледа једнако као и кад је први пут проговорио у његовој кухињи. Обојица оћуташе пар секунди. Затим Богдан поче да враћа ствари у фиоку, неуобичајено систематично.Онда проговори:
- Нељубазност ти није била потребна...
Поново прође неколико тренутака тишине. Богдан приђе столу и заврши с пићем.
- Фотељу познајеш, није ти први пут да је користиш. Донећу ти јастук и ћебе...
Док се домаћин бавио у остатку куће, Михајлу постаде јасно да спава код њега последњи пут. Читаво ово искуство са подгревањем старог пријатељства уверило га је да је његова некадашња боемија данас изгубила било какав смисао. Ако га је икада и имала. Из преживеле, слободне и доступне групе некад знаних и вољених периодичних наркофила, дрвених филозофа, промашених уметника и на остале начине дезоријентисаних ликова не би данас могао да нађе ниједног себи сродног. А с годинама скратио му се фитиљ за трпљење приликом оваквих сусрета. Склонио је неке канте да ослободи простор, расклопио фотељу, свукао се и чекао.

Када се и даље видно изнервирани Богдан вратио, сат је показивао два и десет. Бацио му је ћебе и јастук.
- У време кад будеш устајао вероватно нико неће бити будан.
Кључеви су ти у улазним вратима, само изађи и остави отворено...Идем да спавам.
Не рекавши више ништа, Богдан напусти кухињу.
Михајло намести постељу, нави мобилни на пола шест, угаси светло и леже.Додирнувши образом јастук, покушао је да преусмери мисли са већ јучерашњих догађаја на ствари које је требало позавршавати кад дође кући. Мислећи тако, запао је у полусан.
Управо када је сан почео да му се учвршћује, кухињом се зачу гласан, неприродан крик, затим лепетање крила у ваздуху, па још један крик.
Михајло скочи као опарен и схвати, шкиљећи сањивим очима, да нешто по соби лети и крешти.Била је то птица или слепи миш, колико је могао да разазна. Прво је помислио да није моглo да улети кроз затворен прозор. Да му се не привиђа? Седео је, спреман на одбрану ако би се летећи дрекавац устремио на њега.А прилика је летела по соби и крештала.Недуго потом чуо је пригушени разговор с оне стране врата и Богдан у гаћама и трегерици уђе у кухињу и упали светло.
На кухињском столу стајао је љубичасти папагај за кога је Михајло мислио да је вештачки. Папагај преста да криче и поче кљуном да треби пера на крилима.
- Узнемирио си Грујицу- рече Богдан, пришавши столу да би
помазио папагаја прстом по леђима.
- Моја грешка.-, рече.- А и твоја, делом... Да ме ниси онако изуо малопре, не бих заборавио да ти кажем да је ту и Грујица .. И да не гасиш светло...
- А зашто да не гасим?
- Зато што Грујица тaко не може да спава. Ноћна врста, може да спава само кад је светло упаљено... Зато кухињу дању држимо замрачену, а ноћу осветљену, како би спавао кад и остали, и био будан кад и остали. Иначе крешти по целу ноћ...
Е, супер, помисли Михајло. Нема шансе да заспим са упаљеним светлом.
Требало би отићи одавде, дефинитивно. Ствари су добиле потпуно нежељени ток. Али, како отићи?
- Нећу моћи да спавам са упаљеним светлом...- тихо рече Михајло.
Богдан слеже раменима.
- Претпостављам да је Грујица Иванин, никада раније ниси имао кућног љубимца...
- Погрешно. Грујица је мој и Наталијин. Наша инвестиција.
Михајло се зачуди.
- Инвестиција? Аха...! Расна птица?

Богдан се замисли, вероватно ломећи у себи да ли да настави или
да прекине. Преко воље, поче причу:
- Расна и ретка...То је ребенга* папагај, веома ретка бразилска врста, и то мужјак, што га је чинило још вреднијим. Речено ми је да иде један мужјак на туце женки кад сам га купио...
Гледајући Богдана који се и даље ломио, Михајло одлучи да му помогне питањем, на које је одговор, као и на већину осталих питања која је те вечери поставио, за њега био потпуно ирелевантан.
- Како си дошао до њега?

Богдан отвори монолог. Изгледало је као да зна да ће се кајати после приче, али му је гард, као и Михајлу, био сувише напрсао од умора.
- Негде пре четири године били смо у великој фрци с ловом. Наталија је отишла у пензију, ја нисам ништа радио...Слике, као што знаш, нисам никада успевао да продам...Зато одлучимо да продамо стан и пређемо у мањи. Обавимо то, намиримо дугове и остане неш
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
kolumbar
Novi član
Novi član


Pridružio se: Sep 04, 2010
Poruke: 5

PošaljiPoslato: Sub Sep 04, 2010 10:42 pm    Naslov: Re: Poslednja noc kod Bogdana Odgovori sa citatom

Богдан се замисли, вероватно ломећи у себи да ли да настави или
да прекине. Преко воље, поче причу:
- Расна и ретка...То је ребенга* папагај, веома ретка бразилска врста, и то мужјак, што га је чинило још вреднијим. Речено ми је да иде један мужјак на туце женки кад сам га купио...
Гледајући Богдана који се и даље ломио, Михајло одлучи да му помогне питањем, на које је одговор, као и на већину осталих питања која је те вечери поставио, за њега био потпуно ирелевантан.
- Како си дошао до њега?

Богдан отвори монолог. Изгледало је као да зна да ће се кајати после приче, али му је гард, као и Михајлу, био сувише напрсао од умора.
- Негде пре четири године били смо у великој фрци с ловом. Наталија је отишла у пензију, ја нисам ништа радио...Слике, као што знаш, нисам никада успевао да продам...Зато одлучимо да продамо стан и пређемо у мањи. Обавимо то, намиримо дугове и остане нешто лове која се могла окренути...Ја нисам никада имао смисла за то, кева још мање. На несрећу, заједно на тв-у погледамо емисију о неком типу који гаји расне псе и истовремено дођемо на идеју...Пошто су пси били проваљени одавно, а нисмо ни имали где да их гајимо, одлучимо да то буде нека друга животиња... Ту Наталија каже да је давно знала неког орнитолога, „драгог и културног” човека. Сагласимо се да то буде птица коју он препоручи... Тај орнитолог је једва чекао људе са сличном идејом...Сместа нам је рекао да зна човека у Мађарској који има ребенга мужјака и хоће хитно да га прода, објаснио нам да су ребенге ексклузивне птице које гаје највиши слојеви руских богаташа, законом заштићена врста, да никад не могу да науче да говоре, да се тешко размножавају у заробљеништву, и да би само од једног парења, или како је он рекао „рашћења”, могло да се узме и по пар хиљада евра...И да су мужјаци дванаест пута ређи од женки...А мужјак у питању, т.ј. Грујица, доказано је потентан и пред собом има бар још петнаест година да исплати своју цену и донесе много, много више...Ми потпуно наседнемо...Чак ни на интернет не одемо да проверимо, додуше, тад још нисам купио компјутер, али ипак...Ма, да смо само застали, размислили...Него ништа...И тип нам сложи цену, као, онолико колико је Мађар тражио, плус трошкови човека који је требало да прошверцује преко гране, плус његов скромни хонорар, сума сумарум пет сома евра...Ми му дамо пола увече, сутра у десет ујутро он донесе Грујицу, дамо му остатак...Оставио нам је упутства за храњење и негу и број телефона да га контактирамо да посредује при проналажењу женки за парење...После два дана ми позовемо на дати број, добијемо неког власника стоваришта Гилета из Лајковца...Одемо до стана где га је Наталија нашла, тамо затекнемо неког лика који се клео да никаквог „орнитолога” никада није познавао...Из очију сам му прочитао да је и он у шеми...Шта да радимо, распитамо се о ребенгама на другим местима... Јесте ретка врста, јесте ексклузивна птица, не опонаша звуке које чује, цене је Руси, само што је гаје малтене у јатима, јер се у заробљеништву „расти” као и на слободи, и чудо је природе, јер на женку долази по пет мужјака...Иначе, ребенга мужјак данас вреди неких двеста евра, и може да се за два дана набави по наруџбини у било ком боље снабдевеном пет-шопу. До пре пар година могао је да се набави само у иностранству...
Михајло схвати да ће ускоро прснути у смех. Полунасмејан, запита:
- А јел ноћна врста? Мислим, будан је кад нема светла...
Богдан погледа са мешавином сажаљења и презира како се Михајло бори са смехом.
- Не, само има ноћне страхове. Установили смо то кад смо га во-
дили код ветеринара- психотерапеута...
- Ства-ха-ха-ха-рно...?-, поче Михајло грохотом да се смеје, док су
му сузе навирале на очи.
- Не, ложим те. Све време те ложим...-, рече Богдан хладно.
Пошто се сит исмејао, што због приче, а што због блесавог израза на Богдановом лицу који је разгаћен стајао не престајући да мази Грујицу, Михајло се умири. Грујица је, са своје стране, задовољно прео и био спреман да поново заспи.
Да је био мање уморан, суздржао би смех и можда одспавао.Овако, бар се отворио излаз из непријатне ситуације.
- Значи, светло мора да остане упаљено?
- Мора.-, рече Богдан равно, гледајући изнад Михајлове главе.
Пошто није било потребно ништа више да се каже, Михајло навуче панталоне и ципеле, покупи мобилни, огрну сако и крену ка вратима. Богдан га ухвати за руку и пружи му начету флашу препеченице. Михајло прихвати флашу, погледа Богдана озбиљно у очи и рече:
- Видимо се...Некад.

Прошло је пола три кад је Михајло поново ушао у железничку станицу, погледао по чекаоници и схватио да је једино преостало слободно место и даље код клошара са брадом и качкетом. Клошар је био у истој позицији у којој га је Михајло пре сат и по оставио. Пришао је и сео, спустивши начету флашу на под између ногу.
Покушао је да размишља о Богдану, али је схватио да ће га то успавати. Уместо тога, оно мало преостале психичке енергије уложио је у напор, овај пут да не заспи под болесним неонкама чекаонице.

У аутобусу ће, можда, спавати.



* - Ребенга папагај је још неоткривена врста. Све сличности са познатим врстама папагаја потпуно су случајне.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Naši radovi Sva vremena su GMT + 1 sat
Strana 1 od 1


Skoči na:  
Ne možeš pisati nove teme u ovom forumu
Ne možeš odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možeš menjati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš brisati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš glasati u ovom forumu
Ne možeš da prikačiš fajlove na ovaj Forum
Možeš da skidaš fajlove sa ovog foruma

Toggle Content Gde Na More?
Smestaj na moru
Toggle Content Prijatelji sajta:


Toggle Content Konkurs Tkalci reči
Konkurs "Tkalci reči" - radovi

Pobednički radovi

Toggle Content MiniChat
ritusomani: Packers And Movers Hyderabad | Get Free Quotes | Compare and Save
06-Jan-2017 08:21:43
Ivanio8: Digitalneknjige.co m
10-Oct-2015 14:44:51
Ivanio8: Hey
10-Oct-2015 14:40:38
jurica.meshko: Jezivo je ovo,osetim na forumu da godine prolaze
12-May-2015 14:32:28
jurica.meshko: Retko
12-May-2015 14:28:41
Radee: ima li koga
07-Oct-2014 15:39:35
jurica.meshko: http://svetknjiga. com/Forums/viewtop ic/t=889.html
13-Sep-2013 19:47:47
jurica.meshko: U svom profilu imaš opciju - Last 10 forum topics
13-Sep-2013 19:47:34
novak: ljudi pozdrav, upravo sam postavio temu, tek sam se registrovao na sajt, kako da proverim da li je tema okacena pomoc!!!
02-Jul-2013 22:15:57
jurica.meshko: Smile
30-Jun-2013 19:59:46
Shout History
Only Registered Users can Shout
Create/Login
Toggle Content Novosti:
 Konkurs za mlade „Rukopisi 31“
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Književnost na balkanski način
 Nova biblioteka Matice srpske
 "Trgni se! Poezija!"

[ Više u sekciji vesti ]
Toggle Content Svet Knjiga
Toggle Content Statistika
Imali smo
59899998
posećenih stranica od
March 21, 2007

Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz