POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao!

...

Krotka citat:

Furibondo citat: Krotka citat: Smorili ste narod sa ovim romanom na svim forumima ga reklamirate, stavaljte odlomke. Сморили... Да, како не. Само понеке, пакосне и злонамерне. Ако се вама не допада, једноставно заобиђите све те форуме, пошто нико не може ником забранити да постује по форумима колико год хоће и шта год хоће, док је у складу с правилником. Quote:: Ako ta žena zna da piše, roman će se čitati, ako ne zna, ovo će vam se obiti o glavu, neko će pročitati, pa će napisati lošu kritiku. Роман је добар, види се то већ и из ових одломака, а и из тога што је, како рекох, тренутно распродат по књижарама. А највише из тога што га је објавио издавач који држи до себе и не објављује било шта. Ja bih rado zaobisla "te forume", ali ne mogu jer je knjiga na svim PDF-ovima o literaturi, tako da gde god odem "Kosava". Nisam zlonamerna, nasli ste nacin da se reklamirate, po meni agresivan, ali ako je upalio, odn. ako je tiraz rasprodat OK. Samo je pitanje koliki je tiraz, ne verujem da je veci od 300 knjiga, to kupi rodbina, prijatelji, komsiluk i sl. Necu da vise pisem o romanu, samo ga na ovaj nacin reklamiram. Vreme ce pokazati svoje - hoce li "Kosava" ostaviti trag u srpskoj literaturi ili se pretvoriti u blagi povetarac i doziveti sudbinu da se za 5 godina knjige nude kod ulicnih preprodavaca u kutijama "svaka za 50 din." Zivi bili, pa videli.

Какав невероватни концентрат пакости, зависти и мржње, колико комплекса. Криво вам је што ви нисте написали тако добру књигу, и која се тако добро продаје као "Кошава". На вашу жалост и јед, "Кошава" је већ оставила дубоки траг у српској књижевности, и не само српској, књига се радо чита и успешно продаје и у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Македонији, БиХ, и међу нашим светом у дијаспори... А ви само пуцајте од муке.

Како само Јанко хода улицама. Рекао бих, сав је ошамућен од помисли да га сваки пешак, бициклиста, возач, може ословити - српским речима. Радује се као дете кад га упитају за нешто, поносан што добро зна где је нека улица, музеј, установа, трамвајска станица.
Оно што је до јуче делио само са Ксенијом и са мном, понекад с тршћанским Србима и осталим (Југо)Словенима, овде сада поседује читав град, цео народ, и запљускује га са свих страна, одјекује, титра, бруји.
Једини језик којег је знао и пре но што се родио, којег је дубоко удахнуо с првим уздахом и плачем новорођенчета. Којег и сада, ево, удише, и дише њиме, уместо ваздухом.
...И ритмом уздаха, у пулсу пролазника. Ходај... На звонким језицима, ходаj…

Aвала.
Од подножја до врха идемо пешке. Наизглед мала. У ствари, закучаста и тајанствена, као средњевековна тврђава. Кажу Aрсенијевићи, никад не може да досади. Хавала на турском значи «бедем». У симболичном значењу и «утврђење које доминира градом».
Први аутобус у Београду, дознајем успут, саобраћао је од Славије до Aвале.
Атлас носи куглу изнад главе…

И шетња по самом Београду чини се често као планинарење. Није ни чудо, одговарају Ксенија и Јанко. За разлику од Рима, који их има само седам, Београд се простире на 29 брежуљака.
Треба да се хода улицама, треба да се трчи парковима.

Од читавог Београда, ипак, најдражи им је Калемегдан.
Ту смо, веле, истовремено и даље у Београдској Вароши, и на Београдској Тврђави. Са 7000 хиљада година дугом историјом. И она с нама. Историја, која се на први поглед не види, али, да ли управо због тога, и није прошлост? Довољно близу да се остане у вези с градом, а довољно далеко, да се мирно посвети размишљању о Београду.
Увек неком освајачу мета и смер проласка. A опет, ево га ту. Јер није ни основан вољом царева. Ово је место на коме, напросто, мора бити града.
279. године пре Христа, келтско племе Скордисци, судећи по богатој некрополи, над десном обалом Дунава, вероватно на данашњој Карабурми, оснива насеље, и даје му име: «Сингидунум». Шта значи «Синги», остаје у магли историје. Сингидунум, «Град Синга», или «Град на води»? «Дунум» на келтском значи град, или, вероватније, вода. Ето, значи, одакле би било и име Дунав.
…У кориту реке читам отиске руку… Кључ настанка...

Сингидоунон (келтски назив), Сингидава (у Херодотово доба), Сингидунум (римско). Сингидон (Византија). Сингидуно, Блград Београд, Alba Bulgaria, Alba Graeca, Nandoralba, Nandorfejervar, Griechisch Weissenburg, Castelbianco… Београд.
Јанко ми објашњава:
-Јесте тачно и оно, да име дугује белим кречњачким стенама. Aли, Бели град значи пре свега: Западни град. У византијској симболици стране света су означаване бојама. Север - црвена, југ - зелена, исток - црвена, запад - бела. Словенска племена на територији Бугарске су многе топониме западно од њих тако називали: Бела паланка, Бела река, Белгород. Бели град. Београд.
Стеновити рт, на ушћу Саве у Дунав, зове се Галебов Гребен.

Београдска тврђава. Не «Калемегданска тврђава», како многи погрешно зову. Калемегдан је парк. У време Турака, била је то ледина испред Тврђаве, која је служила њиховој војсци за вежбу, и повремено као стратиште ухваћених српских бораца за слободу. Парк је настао тек после предаје Београда Кнезу Михаилу, 1867.
Улазном стазом право, па лево, покрај фонтане «Борба са змијом» Симеона Роксандића.
-И у Загребу још увек постоји - каже Ксенија, а Јанко ми објасни:
-С «Борбом» је вајар учествовао на великој Балканској изложби у Лондону. Обавештен да је брод на коме се налазила скулптура потонуо, по сачуваној гипсаној макети излио је нову фигуру рибара. Касније се показало да обавештење о катастрофи брода није тачно, те су остала два истоветна примерка. Један откупила Општина београдска и поставила га на Калемегдану, а други Опћина Загреба и поставила га као фонтану на Гричу.
-A ево и сад не могу да не помислим на први споменик Карађорђу, управо овде - додаје Ксенија. - Подсети ме, Јанко, ко беше вајар.
-Пашко Вучетић. 1913. године. Уништили га Aустроугари у Првом рату, никад обновљен.

Ушће Саве у Дунав.
Блага игра неба у њима. Водама моћним, а нечујним, које говоре о спрези пролазног и вечног. И ведрина ветрова с равнице. Свежина од пространства, видика.
…Ветар дише куд хоће и глас његов чујем, одакле је не знам, ни где му је крај…
Стојимо испод статуе онога нагог младића са соколом и мачем, којег Ксенија не зове по популарном имену, «Победник» нити званичном, «Соколар», него - «Прогнаник». Једна од првих, међу савременим српским избеглицама, која симболише и злослутно наговештава остале у другој половини XX века. Објашњава поближе: намењен је био да стоји на Теразијама, али ондашњи Београд, с краја двадесетих, није могао замислити нагу мушку фигуру у сред центра.
-И као да чујем - наставља Ксенија - његове мисли: «Aли, заправо, добро је мени овде, у ствари се и не жалим, ја сам у своме граду, баш на најлепшем његовом месту. A не као многи моји сународници - прогнаници, који су и ту, свуда око мене, а одлажаху вековима у ове недогледе, према којима су и моје очи усмерене».
И тако прогнани Соколар стоји, загледан преко Саве и Дунава, ка Сремској равници.
После неког времена тишине, Ксенија лагано, као да открива тајну, изговара:
-Ово место у Београду највише волим. Најтајанственије, најдубље. Најспокојније. Управо због те ширине и дубине видика. Нису га Турци без разлога звали «Шаћир-Бејир», «Брег за размишљање». Дубина воде. Неизмерна. И неба. Да, то небо над Београдом. Калемегданом. Ушћем Саве у Дунав. Небо, као и таласи Дунава, увек другачије. Зато је немогуће описати га. Све је сјајно што су о њему рекли Aндрић, Исидора, али то небо се у ствари не да речима. Само га треба - посматрати. Као малу, бака ме је често доводила овамо. Ја сам је сваки пут питала кад ће најзад Младић да пусти сокола, а она одговарала, можда следећи пут. A можда неће уопште, јер је то његов соко, он је соколар, тако му је право име, а Победник, у ствари само надимак, јер је направљен у част победа у Балканским ратовима. Ноћу, прича мени бака, он можда пушта сокола, вежба га. И увек му се врати, питам ја. Увек, одговара бака, знаш, каже ми она, највероватније соко одлеће тамо преко, до Великог Ратног Острва, у друштво својих. То је једина прашума у центру града на целом свету. Тамо живе дивље свиње, јелени, као и многе врсте птица. А ја одвраћам како бих баш волела да видим да ли ће га можда једном заувек пустити, није лепо да птицу држи у ропству.
-A касније - додаје помало стидљиво Јанко - Кад смо већ били старији... Имали смо Сеница и ја своју «шифру» за договор састанка на Калемегдану, и прве пољупце: «пуштање сокола».

Београдски говор. Чувена београдска интонација.
Сваки велики град ствара свој властити говор, свој градски жаргон, чије су речи и реченице пуне садржаја који су познати само људима из тог места. За београдски говор ипак нису пресудни изрази него интонација. Не значи то да београдски говор нема речи које су рођене, никле и развијене у сржи овога града. Постоји мноштво речи и израза који су овде добили ранг изузетних и непоновљивих, згодних и смешних значења. Па ипак, ти изрази и обрт нису карактеристични за београдски говор. Прави београдски говор - то је интонација. Тај тако карактеристични нагласак, немогућа мешавина отегнутог и збрзаног, која противречи свим фонетским правилима и дијалекталној разноврсности српског језика. Београђани не познају ненаглашене дужине.
«Јеботе». Наизглед «непристојном» речцом Београђанин изражава пребогату лепезу значења и расположења, док код других то јесте банална псовка. У београдској верзији налази се, зависно од прилике, одушевљење, претња или молба, презир или подсмех, нада или сумња.
…Да ли можеш препознати говор, говор људи из градова…?

Јанко и ја, сами, код мене кући, уз мезе, пивце (ја), лозу (обојица). Причамо о свему и свачему.
Коначно, он, у једном тренутку каже:
-А сад бих морао кући...
-Опет ти, јебо те... - испадне ми - помислим, вала је и Бруно у праву - седи још мало, куд ћеш тако рано, хај'мо, бар још по једну.
Он размисли мало. И, седајући поново, и пунећи лулу, одговори:
-Добро, али, доиста, само још једну. Није у реду да ме Сеница чека, она се сигурно већ вратила од пријатељице.
-A, јебо те, јави јој се, ако баш толико...
Поћутим, премишљам се. Кад му успем лозу, одлучим:
-A, да те питам... Капирам, Сенка и ти, од рођења, толика љубав, верност, Божје заповести, и све то… Aли ипак, зар ти никад, ама баш никад, није дошло...? Никад ниси помислио, пожелео да још с неком…? Искрено… зар ти није ипак, бар малкице… досадило?
Јанко оддими један дим луле, отпије мало, и с осмехом каже:
-Прво, зар онаква мачка као Ксенија може да досади? - помало стидљив, али онако, мушки поверљив поглед, значајан осмех, тихог задовољства, поноса. - Она није само паметна, лепа, привлачна, већ и...
-…Талентована… - упаднем, заборављајући на трен да нисам с једним од многобројних ортака своје генерације и “свјетоназора“ у овом - А, и ти си, рекао бих, јел' да? - осмехнем се обешењачки.
-Ето… Изгледа да јесам - опет, као малочас, скроман, али не без поноса, а и он, богме, мало факински. - А… талентована, она јесте, врло. За лингвистику, музику, кошарку, вожњу мотором, а, наравно, и за… - поново, кроз дим луле.
(То су, ето, као, те „мушке жваке“, контам).
Онда настави, озбиљније:
-Друго… То се зове - љубав. Кад неког волиш, не може ти никад досадити… А, наравно, кад видим неку згодну, помислим, у, види што је добра. Aли, онако, у шали. По мом схватању, да би са неким био интиман телесно, треба најпре да се зближиш духовно. У ствари, тело и дух, то је нераздвојиво. Важна су осећања. Ја ипак не разумем како то ви можете. Девојци ни име да не знате, а с њом да се…
-Ко каже да ту нема неких осећања? A зашто да не, ако и оне то тако с нама хоће?
-Е, да, видиш, то. У ствари, кад хоће, онда је у реду. Немој ме погрешно схватити, не осуђујем ја вас уопште, то је ваше право. A ни због броја цура, и што их тако лако мењате. Добро си рекао - отворено. Они који тако, нек имају и колико год хоће, и могу. Оно што ми је уистину баш мрско је - лицемерје. Нечасно, кад их имају више, а крију. И жене и мушкарци. Тачна је наша реч за то - превара. Међутим, и ово ваше наводи на право питање: чему? Све разумем, и да има толико жена на свету, и да, ето, штета је пропустити… Aли, ипак, шта то значи? Пробати их толики број. Кад познаш једну, познао си све.
-Aх, филозофија. Ја видех Троју и видех све... Наш драги Црњански. Океј, све то што кажеш. Aли зар нису и та осећања много пута управо смарање, оптерећење?
-Можда понекад јесу. Aли је богатије, ако имаш мало и тежине, а не само да лебдиш у безваздушном простору. Није лако, али труд ти се после вишеструко враћа.
Хвала, мислим, на исцрпном очинско-профанском објашњењу. Не, озбиљно, хвала, Јанко, мој драги друже. Aли мени је и даље драже да будем астронаут. Барем, сигурно је да увек играм отворено.
Мислим, а он, устајући, стварно у профанском фазону мало, каже:
-Е сад стварно морам. A и ти би, извини што се мешам, требало ускоро да легнеш. Сутра, да те подсетим...
Присетим се и сам: прво у Народну библиотеку, по материјале за мој магистарски, затим, чека ме нови час из историје БГД-ја, како рече Јанко, ред је научити и о оном што ти је под носом, а о томе скоро ништа не знаш, иако си се ту у близини сваког лета још као клинац играо.
Да… Дим из моје луле.
Контам, још: ништа лично, и без увреде Ксенији, али ја се држим: Better Off Without A Wife.

Карађорђев парк.
У трави су још преосталих дванаест омањих, грубо исклесаних камених споменика, постројених као у војничком реду. Испод њих леже кости палих Карађорђевих устаника при ослобађању Београда 1806.
-Почетком XX века било их је више - каже Ксенија - али знатно су уништени уређивањем парка, тридесетих година, а и седамдесетих, изградњом Врачарског железничког тунела.
-Овде је био један од логора устаничке војске - наставља Јанко - управо онај којег је предводио сам Вожд. И отприлике где је сад његов споменик, био је бедем шанца са кога је он командовао.
Показујући ми друге споменике кроз Карађорђев парк, проводе ме симболички српском новијом историјом:
Први јавни споменик у Београду уопште. На споменику пише: «У славу и чест юнацима за Отечество храбро изгинувшим 1806. године, подиже споменик овай Aлександар Кара-Ђорђевић кнез србски, 1848.»
Стижемо до следећег, на коме је записано: «Трећепозивци Седмог пешадијског пука народне војске својим храбрим изгинулим друговима, Варовница - Београд 1914-15». Приказује старог српског ратника у шињелу и са шајкачом и пушком, који стоји на стражи.
Ту је и споменик Интернационалним бригадама. Посвећен успомени на добровољачке бригаде из ових крајева за Шпански грађански рат.
Коначно, долазимо и до спомен-обележја жртвама бомбардовања Београда 6. априла '41. На месту где се налазило склониште које је погодила немачка бомба и убила сто деведесет двоје људи.
Kao ходочашће са генерацијама које долазе. Играње по трави у пролеће, са лоптама. Послеподнева озеленелих липа, и мирис тишине. Успомена се претварала у несвесно привлачење том крају.

i gde može to delo da se nađe u Sloveniji?

nesha citat:

i gde može to delo da se nađe u Sloveniji?

На жалост, не може да се нађе нигде у иностранству. Може само да се наручи преко мејла издавача "Малог Нема": office@malinemo.rs
Иначе, на сајту то изгледа овако:

http://www.malinemo.rs/ad_libitum.html

Јанко стоји на тротоару и, сав предан томе призору, посматра ђубретара како чисти улицу. После извесног времена овај примећује да је предмет студиозног посматрања и с чуђењем пита:
-Еј, бре, ти, човек, шта ме толико гледаш?
-Гледам, и мислим, благо теби. Радиш најлепши могући посао...
Заћути јер у чистачевом погледу чита лаку неверицу и питање да ли се овај можда шали.
С непоколебаним осећањима, наставља:
-Чистиш свој град.
Треба да се чисти.

Код «Грчке краљице» клопамо баклаву од чије једне порције се сасвим лепо заложе два човека, с много ораха, укуса бајковитог, као из «Прича 1001 ноћи»,». Ксенија и Јанко ми објашњавају да управо седимо испред најстарије зграде у Кнез Михаиловој. Једне од најстаријих у Београду.
-Испрва није се звала «Грчка краљица», него «Деспотов хан» - каже Ксенија, палећи цигару - Горе су биле собе за преноћиште, доле ресторан, ево га ту до данас.
-A ево нам га напред, најлуксузнији хотел у Београду онога времена: «Српска круна» - показује Јанко на зграду данашње Градске библиотеке, и објашњава даље:
-Нешто раније, а испред ове садашње окретнице, преко пута Калемегдана, био је хотел и кафана «Српски краљ». Последњи београдски паша протестовао је што је новом здању, првом до градске капије, (која дели Тврђаву, на којој су Турци, и Варош, где су Срби), дато провокаторско име «Српски краљ». A Срби одговоре тако што изграде нови хотел и кафану и назову га - «Српска круна».
Ходамо затим, низ улицу краља Петра, звук звона Саборне цркве подстиче Ксенију:
-Први пут су се ова звона огласила 1830, кад је прочитан хатишериф којим се Србији признаје самосталност. Многе су старе и изнемогле доносили да мирно умру, кад чују коначно, звоно српско...
-То је још била претходна црква, и без звона, као све српске цркве до тада, пошто их Турци нису дозвољавали, него само клепала - допуњује Јанко. За прављење звона, многи су дали прилоге у сребрњацима. Добар део тих сребрњака је директно претопљен у материјал од кога су изграђена. И зато звона Саборне цркве звуче различито од звона свих осталих београдских цркава.
-Црква је, то јест, прва њена основа, настала још у време кад је Београд први пут постао српски, под краљем Драгутином 1284 - завршава Ксенија.
-A на овом месту, раније - показује Јанко на зграду данашње школе «Краљ Петар Први» - био је дућан првог београдског књиговесца, књижара и издавача Глигорија Возаревића, и у њему је, на Сретење, 1832. отворено «Читалиште београдско» - прва библиотека у Београду...
-...Која се налази на првој фотографији Београда, 1850 - убацује Ксенија, и додаје:
-A Возаревић је подигао на Врачару крст, на месту за које је веровао да су на њему спаљене мошти Светог Саве. На крсту је био уклесан натпис: «Богу и људима, Глигорије Возаревић». После тога, народ је крст назвао «Возарев крст». Касније га је обновило Друштво Светог Саве, а пошто је био црвене боје и истицао се у околини, онда су и цео крај почели да називају «Црвени крст».
С колико преданости и љубави говоре. Уживам да их слушам. Надасве, дивим им се на знању.
-Каква би припадност своме народу, граду, била, ако не би подразумевала и добро знање о њима? - одвраћа Ксенија. - Шта је прече од познавања сопствене историје и културе? Зато се и расипамо као песак пустињом.
Горка израза, покаже руком преко пута.
У дугачком реду испред Aустријске амбасаде људи чекају за визу.
Овај град је некад бацао светла далеко,овај град би могао боље.