Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Forumi › Poezija › Domaća lirska poezija › Miroslav Antić
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 40
Bots: 0
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Toggle Content Anketa
Koliko knjiga, u proseku, pročitate mesečno?




Trenutni rezultati :: Svi upitnici

Glasova: 1544
Komentara: 4
Toggle Content Baneri:

Miroslav Antić


Idi na stranu: Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeća
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Domaća lirska poezija
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:08 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

USPAVANKA NA DOMAKU SVITANJA

1.

Sve nas je,
evo
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu sa one strane
do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.

Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao preklana bela telad.
Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.

Riču mi prazne boce u glavi.
Molim da neko razume ove dobre trenutke
kad ležim na mokroj travi
sa suzama suvim i plavim.
Molim da neko razume što imam u mesu šume
i neba rumen grumen,
dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.

2.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.

Otvorite širom sve skretnice.
I blombirajte kočnice.

Ima nekad
pa nam je neko veče životinjski drago,
a ni sami ne znamo zašto je drago.
Ima nekad,
pa se po neka stara noć dugo seća
naših prstiju isprljanih od krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.

Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:
sreća.
Pa šta ako i nije: sreća?
Možda se mi i nikad nismo poznavali
a sve vreme se mislilo
da smo se divno poznavali.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji oz u naše izgužvane
prastare kože?

Da li primate možda umesto novca cveće?
U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.

3.

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.

Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.

Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.

Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.

Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?

U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

4.

Ostani tako i ćuti.
Pogledaj: pod oknom trg.

Mala drolja – subota u krznu od inja.
Sasvim mala,
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanog praskozorja
i brošem uličnog fenjera od prekoputa.

Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo
kao jug.
Pa ja sam,
rođeno moje,
u krvi stvarno jug.

Jug moraš da razumeš zašto je i plugu drug.
Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće
kovitla,
kovitla u krug
i vetar kroz naše glave
rominja,
plače
i luta.

Jug moraš da razumeš zašto ore,
ore,
ore ...

Jug moraš da razumeš ove zore.
I kroz sve zore.

I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem
sad kad se poslednji put voli.

I da oprostiš što te ranjavim poljupcima
budim iz sna.

Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi
poskidali goli,
od strašnog umora,
od strašne sramote goli,
- onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

5.

Sedi malo i ćuti.
Pogledaj za oknom: lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruše jarbole butina i skinu jedra veša,
da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.
Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila
sa poderanim čarapama i prstenjem od lima.

Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka
koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima.

Pogledaj:
za oknom nebo izvrnulo dlan.
Lete trotoarom papirići neba i jeseni
kao pregršt uvelih makova.

Tako bih želeo da svi usne
jedan veliki i topli san.
I ovi železničari,
što se odvlače posle noćne smene
u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova,
i ovi sa šeširima,
i sa kapama,
svi što su pretplaćeni na sigurnost,
na isti ukus nežnosti i topline,
tamo gde se iz dana u dan istim lažima
ispisuje ta isto bespomoćna hronika,
tamo, gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i mokre u vedro ispod umivaonika.

6.

Ja znam sva svratišta i zavetrine.
I garsonjere – šiparice
čiji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju po koži stidljive tragove.

I budoare – udovice
gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika,
pred ogledalima
i psima.

I ćumeze – matore frajle
gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove
i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima.
Moja ljubav je stanica.
Bunovna čekaonica
u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli.
Jedva ću stići pre odlaska
da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman.

Hreo bih toliko toga da ti kažem.
a ne umem,
ne umem ništa bolje sad,
kad se voli,
poslednji put uoči brodoloma.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:08 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

LAKO JE TEBI

Lako je tebi kad imaš brata,
pa može da te štiti i brani.
Kad se u dvorištu igrate rata,
on uvek stoji na tvojoj strani.
Od svih je bolji.
Od svih je jači.
Zato brat tako mnogo znači.

Lako je tebi kad imaš brata:
smeš da se praviš važan pred svima.
U bioskopu nema karata,
on samo trepne i - već ih ima.
Na utakmici nigde mesta,
on samo migne - tri klinca digne.
Poznaje svakog konduktera.
Poznaje svakog poslastičara.
Ima u gradu tristo drugara.

Meni je teško jer nemam brata,
pa pazim s kim se igram rata,
jer nije svako na mojoj strani,
spreman da uvek baš mene brani,
A kad se s drugom decom potučem,
obično deblji kraj izvučem.

Kod kuće radim sam za dvoje
i što je moje i što nije moje:
i ugalj vučem,
i rublje skupim,
i sobu spremim,
i mleko kupim…

I tako: pošto nemam brata,
moram da budem vredan sam,
i budem dvostruko vredan sam,
i da odrastem sasvim sam.

Od svega što na svetu znam
najstrašnije je kad si sam.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:09 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

Miroslav Antic, “Ko zna gde smo mi”


I pocela je, dakle, jesen. U sred avgusta. A pocinjala je pomalo jos maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu, presecala nas usred vrucine, selila nas za jednu noc iz africke jare na obale severnih mora. Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna esen, to su prvi pozuteli listovi, miris hladnoce u kosi i na obrazima... sad opet mozemo da pocnemo san o moru.

Ustvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci. Gledam one Dalmatince jos do pre neki dan, muvaju se po toj Dalmaciji, a nista i ne vide: ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove. Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima. Kazu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji. Kazu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku.Kazu ti: laku noc, a misao im u Japanu.

A meni, opet, obrnuto. Meni misao stalno na Jadranu. Citave bodine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu. Na moru sam. Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem, uradim, donesem, predam, saopstim, ocutim, priznam... a ja im kazem:

-Badava vi to meni. Nisam ja tu.

I stvarno sam u Trogiru, na Korculi, u Budvi, u Voloskom, u Sibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu...

Kad pocne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkacio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svadjao se, dokazivao, pretio, psovao. Ja – nista. Prodjem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh. Jer kako mozes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan?

Ja sam godinu dana odsutan. Od jednog mora do drugog. Slusam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama. Pripremam recnu ribu na dalmatinski nacin. Nerviram se kad Hajduk izgubi. Godinu dana tesan mi je rodjeni krevet, vrpoljim se do neko doba noci, setam nekim starim trgovima; Dubrovnik, Split; u glavi mi trepcu ferali, pa mi svetli pod celom ona prvomajska obala, praznicna obala sva u vatrama, pa lutam praznim plazama Orebica, Makarske, Ciova, Stona, Hercegnovog. Od Crne Gore, preko Hrvatske, cak do Istre, sve ja to prodjem u masti.

A pripreme. Da vam ne govorim o pripremama. Neko obuce farmerice, okaci torbu o rame i digne palac. Ja kad idem na more, spremam se kao da idem u rod. U stara vremena, kad se jos putovalo u kolima sa arnjevima, tako su nasi nedeljama, mesecima pripremali svoje putovabnje u Pestu, u Bec, u Beckerek. Posle su dosli vozovi i brzine, ali moj deda je uvek tri sata ranije bio na stanici kad putuje iz Mokrina u Kikindu. Sedeo je u hladovini pod bagremom, ili zimi uz furunu u cekaonici, kola je isprezao kod Stepancevih, u kafani prekoputa, pa smo posle sedeli i cekali voz.

I cekajuci tako, mi smo vec bili u Kikindi. i secam se: ta Kikinda , iz cekanja, uvek mi je bila lepsa nego ona prava. U pravoj Kikindi najveca senzacija za mene bilo je sto moze da se sladoled jede kasikom, za stolom, iz neke metalne case. Taj sladoled sam obicno gutao, a uzivao sam posle, kad se vratimo kuci. Mljackao sam u Mokrinu.

Tako je meni sa morem. Tako je svakom bivsem mornaru kad sanja o moru i kad ode na more. I ove godine, kao i uvek kad sam tamo, ja nisam tamo. Odjednom hocu da se odmorim od svega sto me je razvlacilo na sve strane, odjednom hocu da dozivim jos jednu godinu snova, i vec posle pet dana ja vidim da sam umorniji, pa mi skripi onaj iznajmljeni krevet, pa sanjam prvo o svom krevetu, pa o svojim brigama, pa mi treba da se s nekim isvadjam, da me neko pozove na sastanak, da cujem Radio Novi Sad ili Radio Beograd, da saznam sta je sa Zvezdom ili Vojvodinom, radi li pionirska skola na Detelinari, kako je na Strandu, na Tvrdjavi...

Trcim na telefon. Kako je, pitam, sta ima novo u redakciji, da li me je neko trazio... Bez veze. Novine izlaze i bez mene. Vreme je naslikano na televizoru svake veceri u pola osam. Niko me nije trazio. Zive ljudi bez mene, svira Janika Balaz bez mene. Milan Plemic i ne primecuje da me nema medju gostima na terasi Tvrdjave. A ja sam sa njima. Muvam se svake veceri pre negu sto zaspim, setam kejom, prelecem preko Dunava kao velika bela ptica u Kamenicu, vrtim se sokacicima Podbare i Salajke, lomim noge po begeckim vinogradima...

Stvarno, sta cu ja na moru?

Onda pocne nervoza. Jedva cekam da se to zavrsi. Jer, sta je – tu je. Uplatio sam za odmor i nema vracanja para. Treba zazmiriti i – izdrzati.

I ja, umesto da se odmaram, ja izdrzavam na svoj nacin. Ali izdrzavam na svoj nacin. Hoce, recimo, da me nanarvira kelner koji se uvija kao brsljan oko stolova gde sede stranci, a mene i ne primecuje satima.

-Neces, burazeru – mislim – neces me nanervirati. Ja nisam ovde. Ja sam daleko. J sam sad u Sodrosu, brale, a ti i ne znas sta je Sodros. Drugi bi lupao sakom o sto, vikao nesto o turizmu, o jugoslovenstvu, o ugostiteljskoj etici. Ja nista. Prodje kelner kroz mene kao kroz vazduh, pridjem i ja kroz njega. Jer i on nije ovde. I on je negde na drugoj strani sveta, neko njegovo lepse i nasmejanije Ja seta sad sa Havajkama, ili igra u Grckoj, ili pilji u golisave lepotice Palm Bica. Ovo ovde sto stenje, ovo kelnersko telo iskrivljeno pod teretom posluzavnika, u oznojanom crnom sakou, sa budjelarom punim stranog novca, ko zna cije je to telo.

Ko zna cija su nasa tela.

Duse su nase – to znamo. Valjda smo zato i neulovljivi. Valjda zato niko i nije tu gde mislim da jeste.


Sam sam opet kod kuce, a nisam tu. Mljackam ukus morskog vetra, kao nekad, u detinjstvu. ukus kikindskog sladoleda. I vec mislim kako cu iduce godine, tamo negde pocetkom juna, pocetkom jula, pocetkom avgusta... A Radio Jadran mi salje Djordja Peruzovica i Olivera Dragojevica, a palme mi sume oko usiju, a more se talasa u temenu.

Neko na vratima zvoni. Traze me. Sta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja.
26. avgust 1977

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:10 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

PUSTINJA

I

Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigurnog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.

Možda prenaglo rastem. A možda prenaglo raste ovaj svet oko mene i gubi osećanje pravednosti i obraza.
Nešto nije u redu.

Recimo: vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.
Prepoznam starost novog. Jalovitost zahuktalog. Prepoznam gde se mešaju velikodušnosti i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.

Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.

II

Ili mi kažu: ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim: ne izgleda.
I krivo mi što vidim.

Još deda mi je govorio: « Treba pustiti svakoga da radi kako radi. Ako je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si u pravu».

A ja tako ne mogu. Prislonim uho na tle i učim sebe slušanju. Mnogima je to vredelo.
Slušam šta govori zemlja. Valja joj verovati.
Zemlja ne govori napamet.

Zasučem onda rukave. Izgubim dane i noći. Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno.

III

Prosto mi neprijatno kad vidim na nekoj slici nešto nedoslikano, a ne smem to da priznam ni drugima ni sebi, da ne ispadnem priglup.
Ili kad čujem u pesmi gutljaj nedopevanog, pa se od toga zagrcnem i gorko mi u grlu, jer moram da progutam.

Za mene nauka nije nešto već naučeno, nego mučenje učenja mimo gotovih znanja.
Kad se nagnem nad cveće, znam da to nije miris, već njegov zadihan pokušaj da razgovara sa mnom.

Kad se nagnem nad potok, znam da to nije pena, već njegov uspaničen pokušaj da me na nešto upozori.

Sve češće imam potrebu da menjam redosled zbivanja. Da desno premeštam levo.
Cedim boje iz belog. Vraćam mora u izvore. Pravim od vetra klikere kao od plastelina.
Uopšte, tako se ponašam kao da sam ja priroda. Ili da sam ja prirodi nekakva njena priroda.

IV

Krišom već usavršavam neka od tih umeća.

Mahnem, na primer, rukom i – preda mnom je more. Vidim da nije dobro. Onda izgužvam more, malo osušim, izmesim i ispečem na suncu.
Uveče dobijem planine. Ni to mi nije dobro. Ujutro oparam planine, pa od njih pletem oblake.

Držim u ruci oblutak kao beonjaču sunca. Držim pšenično zrno: zub-mlečnjak Mlečnog puta.
Menjam se od mene do mene i opet od mene do mene, i u svakoj toj promeni nekakav drugi ja prestaje iz začetka i začinje se iz prestanka, dok korača u gomili sa bezbroj svojih tajnovitih i neslućenih bića.

Onda se dižem u vazduh i lepršam nad prostorom. Presvlačim krljušt vetra.
U kakav kosmos da zurim, kad sam i ja taj kosmos?

V

Mnogo je tokova potrebno da se komadić kamena otkotrlja u more i sa njega se operu sve neravnine vremena, da bi se, zaobljeno, u žilicama vulkana shvatila misao, zgranuta što ni do danas nismo saznali obične stvari iz uspomena pra-munja, pra-okeana, pra-vazduha, i razgovora virusa, reptila ili paprati.

Ko misli glavom, taj ne misli, ako ne ide na rukama. Nije uzalud kazano: misli se uvek odozdo.
Misli se kao grana: od korena ka cvetu. Da su krošnje u zemlji, mislilo bi se krošnjama.
Misli se kao kuća: od temelja ka krovu. Misli se kao zemlja: od grobova ka pticama.

Držim list bele breze kao sluzokožu leta. Držim kap vode na dlanu kao molekul najdubljeg.
U kakav kosmos da zurim kad kosmos u mene zuri iz ispranoga suzama oblutka moje beonječe?
VI

Pre neki dan mi došlo da od najgušće prašume, koju umem da dočaram, napravim sebi pustinju.
Sad lutam po toj pustinji.

Zamisli kristalni prostor, brušen vetrom i providan. Što više iz njega izlaziš, sve dublje u njega uranjaš.
Svako te može prisvojiti, ali ne i razumeti. Svako te može tumačiti, a ti ostaješ opsena.

Ne znam šta će mi pustinja. Zamisli rastopljen pesak. Žitak. Pomičan. Plavkast. I usred peska drvo. Okamenjeno i šuplje. A na drvetu dečak, jedan od onih mojih, okrenutih naglavce.
Jesi li zamislio?

Kad sam već sve to stvorio, red je i da ga obiđem i vidim da li valja.
Ne događa se svaki dan da mi pustinja uspe.

VII

Stignem u podne pod stablo i javim se dečaku. Bio sam žedan i zlovoljan.
On sa kamene grane uzabra sočnu jabuku, malo dunu u nju, protrlja je o rukav i vide da je dobro.

Odjednom sam primetio da me duboko pogađa to što još neko sem mene stvara iz ničega nešto.
Ovaj je zašao dalje od svih mojih umeća.

«Šta vi tražite», rekoh, «u mojoj ličnoj pustinji?»

Gledao me je pitomo: «Ne tražim, nego nalazim. Bavim se odgonetanjem nepostavljenih pitanja».
I ovako je rekao, ravno, bez trunke jetkosti: «Izuzetno ću paziti da svojim nezgrapnim delima ne ozledim svu tananost i blagost vašeg nemira».

VIII

Stajao sam pod drvetom i premotavao pamet. Smežurane daljine tapkale su u mestu, brišući okorele senke sa donje usne neba. Je li taj dečak naivan, duhovit ili bezobrazan?

Ovako mi je rekao:»Poznajem mnoge trave. Nisu išle u školu, a ipak isceljuju bolesti, jer nose u sebi zdravlje. Nose ga kao vrlinu koja se ne stiče vežbanjem.

Poznajem mnoge ptice. Nijedna nije učena, a ipak znaju da lete, jer to je živ produžetak njihovog zagrljaja sa vetrom i visinama.
One u sebi nose vrlinu krilatosti, a to se ne stiče vežbanjem.

Poznajem mnoge zveri. Nijedna nije pismena, a ipak nepogrešivo čitaju zakone prirode, jer nose u sebi um. Nose ga kao vrlinu koja se ne stiče vežbama».

IX

Zatim mi je objasnio:»Ja lečim, shvatam i letim običnom iskrenošću. A to se ne da naučiti.».

«Da sam na vašem mestu», rekao sam kroz zalogaj, «bio bih strašno usamljen. Sve bi mi bilo dosadno».

«Samoćom», reče on, «nasleđuju se prostori. Boraviti u sebi, znači: biti na putu.
Samoća ima svojstvo isceljenja od sebičnosti. Ona nije odvajanje, nego pripajanje stvarima.
Ovde postoji beskraj i postoji blizina. Drugo mi nije potrebno».

«Uzabrali ste jabuku sa grane koja ne rađa. Kako to izvodite? Čime se ovde hranite?»

On reče: dubinom vida. I reče: bistrinom sluha. I reče: gustinom usana. I reče: veštinom dodira. I reče: oštrinom mirisa. I reče: brzinom misli.

X

Ovako mi je objasnio:

«Na ovom drvetu rastu svi plodovi na svetu, samo ih treba videti.
Moje duboko divljenje prema nečem što leti, zabranjuje mi da jedem ptice što ovamo svraćaju.
Iskreno uvažavanje svega što zna da pliva, zabranjuje mi da jedem ribe što ovamo zalaze.
A kako odveć cenim dostojanstvo svih bića koja imaju mozak, ne lovim i ne ubijam, i ne uzimam hranu kroz koju protiče krv.»

Niti je bilo ptica. Niti je bilo riba. Niti je bilo divljači. Red je da neko u pustinji, koja je samo moja, objasni šta mi potkrada kad nisam toga svestan.
Stvarno sam bio uznemiren.
XI

Odeću, koju je nosio, sam sebi je načinio od nekoliko džakova, i po njoj biljnim bojama islikao je znake što podsećaju na zapise ili delove predela zapamćenih u snu.

Obećah da ću proučiti šta znači bistrina sluha i šta je gustina usana. Šta je oštrina mirisa i šta veština dodira.

Obećah da ću razjasniti šta znači munjevita misao. Čime se vidi nevidljivo.

On kao da se osmehnu.

«Pa popnite se», reče i načini mi mesta. «Imate ovde pustinju koja je skoro gotova. Po dobrom običaju, zasucite rukave i dovršite sebi to što je dovršeno.»

XII

Stajao sam na drvetu i gledao u prazno. Bilo me je sramota. Jer odjednom sam shvatio da sam ogromno bogat, a ne znam čime sam bogat.

Šta sam ja? Štićenik mašte koji ne ume da dosanja? Stranac u sopstvenom svetu? Ili tvorac što stvara za sebe tek polustvoreno i ništa svoje ne dorekne, zato što drugom završava već dovršena dela.

Potomak sam mudraca. Sad traže od mene umnost koju nisam nasledio.
Šta sam ja? Napor slučaja, ili upornost upotrebe?

Jedna je veština života proizvesti vrline. Druga je veština života naučiti ih da dišu.

Nečije je da započne. Nečije: da se ne umori. Nečije je da kaže. Nečije: da se osmehne. Nečije je da sagradi. A nečije: da sačuva. Nečije: da se rodi. A nečije: da ne umre.

XIII

Dečak je, zamišljeno, čeprkao po džepu.

Izvadi šaku očiju kakve još nisam video. U svakom se prelamalo bezbroj boja i svetlosti. Govorio je sporo, kao da žvaće reči.

«Kad pogledate u nebo, večnost je nepokretna. Ali ako zavirite dublje u dušu beskraja i izmerite spektar ognjišta zvezdanih svetova, razabraćete, uistinu, kako se sve udaljuje, sve se širi i beži.
Večnost je zadihana. Nikad se neće odmoriti.»

I ovako je rekao: «Ovo je seme vida. Raste visoko u granama. Ono je nastavak razuma».
Izabrao je jedno. Malo dunu u njega, protrlja ga o rukav i usadi mi u čelo.
Zatim se dovoljno odmače, zagleda nekako iskosa i vide da je dobro.
Bio je zadovoljan.

XIV

Izvadi dosta ušiju kakve još nisam video. Oko svakog je lebdelo bezbroj svetlucavih iskrica.
Svaku je svoju reč držao dugo na jeziku kao da je umekšava.

«Možda ja unosim zabunu u stvari koje rastu. Ali se ne izvinjavam. Kad izlazimo iz zglobova i napuštamo detinjstvo, nema bezbolnih misli i bezbolnih saznanja. I nema bezbolnih pitanja.»

I ovako je rekao: «Ovo je seme sluha. Raste dole u korenju. Svako je izvajano od nade ove zemlje».
Izabra jedno uho. Malo dunu u njega, protrlja ga o rukav, osmotri prema suncu i usadi mi u potiljak.
Zatim se dovoljno odmače i vide da je dobro.
Bio je zadovoljan.

XV

U dlanove mi utisnu jedne usne i nozdrve. «Ovo je seme ukusa, a ovo seme mirisa», reče i klimnu glavom. «Izgleda da je dobro».
Bio je zadovoljan.

Čeprkao je, zatim, nešto pod svojom košuljom. Prebirao je po srcima. Imao ih je mnogo.

«Kad gledate odozdo, život je nepokretan. Ali onaj ko nadvisi ogromne raspone godina i srcem izmeri spektar ognjišta ljudskih svetlosti, videće: sve se udaljuje, sve se širi i beži.
Život je strašno zadihan. Nikad se neće odmoriti».

I ovako je rekao: «Ovo je seme ljubavi». Odabrao je jedno, dunuo je u njega, protrljao ga o rukav i vide da je dobro.
Zatim ga kao značku okači o moj rever i reče tako da upamtim: «Srce se nosi javno».

Dugo me je zagledao. Bio je zadovoljan.
XVI

A ja sam bio poražen.

I pored novih čula, stečenih nenadano, zalud sam pružao ruke da nešto sa drveta uberem. Nisam ubrao ništa.
Bio sam isuviše ovde, da bih razumeo gde sam. A verovao sam, doista, da sam najveći mag koji je ikada rođen.

«Vi berete prazninu, jer ne berete sebi», reče dečak na rastanku.
Rekoh: «Želim plod drveta, da mogu da ga rasadim po čitavome svetu».

On me pogleda oprezno:

«Pa vi još uvek delite čovečanstvo na narode. Zar vas to nije prošlo?»

Nisam delio ja. Čovečanstvo se delilo.

XVII

Od marta hodam naglavce i držim zemlju na rukama. Umoran sam od svega. Da li me ko razume?
Sve moje uspomene neko je već doživeo. Mučim se da se setim kako da ih zaboravim.

Moja je najveća želja da prestanem da želim. Da legnem na rame brega i oslonim se o vetar kao o najduži nastavak moga prekratkog trajanja.

Moj je najveći san da prestanem da sanjam. Da legnem na rame potoka i zagledam se u ušća, kao u najduži nastavak moga prekratkog buđenja.

Moja je najveća misao da prestanem da mislim. Da stresem sa sebe perut obesnažene snage. Da sloboda mog razuma ne bude sloboda u meni, već sloboda od mene.

Da legnem na rame trenutka i oslonim se o ništa kao o najduži nastavak moga prekratkog besmisla.
Zato mi treba to drvo.

XVIII

«Znate šta», reče dečak. «Duhovno dostojanstvo raste, a ne širi se. Duhovno izobilje buja, a ne razmnožava se. Najdalje sebe objavljuje onaj ko sebe ne pominje.

Kako činim sve ovo? Neko to zove: priroda. A ja to zovem: promena. Neko to zove: vera. A ja to zovem: dodavanje. Pojednostavite boga. Pretvorite ga u hemiju».

Neko vreme je ćutao. Onda odlomi grančicu, malo dunu u nju, protrlja je o rukav, osmotri prema suncu i vide da je dobro.
Bio je zadovoljan.

«Zabodite je u zemlju, u pesak ili vodu. Svuda se može primiti. U njoj je klica drveta. Čuli ste valjda za klone?
Čovečanstvu je dovoljno i jedno ovakvo drvo. Narodima je premalo i da im date šume».

XIX

I rekao je na rastanku:

«Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi? Narodi žive i gase se. Ponekad se povampire, ali to nije obnavljanje, jer tako se izopače da više uopšte ne liče na svoje pretke i himne.
Na sreću, čovečanstvo sve to vremenom zaveje, umiri i poravna».

I još ovo je rekao:

«Piše u nekim knjigama, najstarijim na svetu, da sadrže iskustvo mnogo drevnijih knjiga pisanih na iskustvu nečega što je još starije.
A šta je jedan narod? Prošlost od juče i prekjuče. Zar to liči na ozbiljno?

Sve mlado uporno veruje da je starije od svog oca».

XX

I reče, jednom zauvek:

«Zaista je svejedno da li ko pripada narodu neimara i robova, kuvara ili slikara, bogova ili ratnika.
I da li prisvaja povest uzgajivača cveća, dresera pismenosti, izumitelja mirisa, tkanina ili hleba.

I da li nosi plemstvo rezbara u bakru, u drvetu i plemenitim metalima.
I da li ističe grb pirata, pisara zakona ili vezilje osmeha.

Narodnost može biti jedino uspomena na te u kojima ste, tu negde poslednjih stoleća ili desetina stoleća, boravili i sanjali današnjeg sebe».
XXI

U otključalom vazduhu otvarale su se šume. Oplemenjene. Biljke su: odvezan čvor tišine.
Ponavljao sam za njim kao svečanu zakletvu:

«Jer svi ti vidljivi svetovi i nevidljivi svetovi, sa kojima se u svemiru, kao tople meduze, dodirujemo pretakanjem kroz milijarde pitanja,
pa i to mora biti nekakvo pripadanje i nešto kao srodstvo.

Zato je narod privremen i važi u trenutku, a besmislen je u večnosti.

Dosta je jedno drvo da poklonimo ljudima, ako ono u sebi sadrži veliko značenje ljubavi i čistote.
Baš kao što je dovoljan i jedan jedini čovek, ako u njemu postoji značenje čovečanstva».

XXII

Obrisao sam pustinju, dečaka i njegov svet.
Bio sam duboko zamišljen nad svim što sam doživeo.
Naše misli nas koriste: uzmu nas kao blistanje, a vrate kao ugarke.

Opipao sam čelo: ni traga novom oku. Opipao sam teme, tražeći makar ožiljak. Ni traga čudnom uhu. Ni usnama ni dlanu. Ni nozdrvama u dlanu. Ni srcu na reveru.
Sve je uraslo u mene i potpuno se rastvorilo.

A ipak, čini mi se, malo drukčije vidim, jer počeo sam, konačno, da razmišljam i okom, što nisam ranije umeo.
I počeo sam da razmišljam uhom, dlanom i usnama.

Tako obavijam sebe, a sobom mrak i magle nad zamršenim stazama u pređi svega što navire.

XXIII

Obuvam žute barice pune lanjskoga lišća. Dovikujem se kroz kotline sa disanjem života.
Odjeci mi se vraćaju kao zvonjava srca.

To znači da nečim dotičem daleke ivice beskraja. Nekim čudnim sonarom, za koji nisam ni slutio da u meni postoji.

Kad pomilujem vazduh, boje dobijaju mirise. Osećam ukus tišine. Osećam tkivo senki.

A imam u džepu dokaz da nisam sve to sanjao. Imam kamenu grančicu drveta izobilja.
Bio bih stvarno vetrogonja i ne bih sebi oprostio da je olako zasadim na prvom zgodnom mestu.
Gde je središte sveta?

XXIV

Lepo je deda govorio: «Imanje ostavi svakome, poruku samo jednome».

Svi oni koje sam pitao gde živi čovečanstvo, kažu mi: «Tamo negde».
Šta znači: tamo negde? Bar da glume dok misle, nego se sećaju napamet.

I kažu: «A tu, pred vama, između ovih granica, koje su zalivene krvlju i zakletvom predaka, tu živi jedan uspravan i poduzetan narod, graditelj, vojnik i čarobnjak kakvome nema premca, narod ponosit, pravedan, nepotkupljiv i večan.

I neka mu je slava dok je sunca i meseca».

XXV

Razmišljam nešto o suncu, o mesecu, o svemiru. Kad bih odande gledao, da li bih video granice?
I ako se nadvirim, šta bi mi one značile?

Poklonim se i prođem.

Neka je slava svakom ko misli da mu je slava. Postoji toliko stvari koje moram da saznam do kraja ovog leta. Ima li smisla da zastajem i nekoga podučavam šta od ovdašnjeg kosmosa vide ostali kosmosi?
Jedino, malo mi zasmeta kad već zamaknem putem, što mašu za mnom i viču: «A iz kog ste vi naroda? Iz koje ste vi večnosti?»

Stvarno: iz kog sam ja naroda? Iz koje sam ja večnosti?

XXVI

Imam petnaest godina i ovo, što sam dečak, to je sve čemu pripadam. To je sva moja večnost.
Jer dečaštva ne kopne. Neću se ja izmeniti ni kroz hiljadu godina. Onaj ko ne veruje neka slobodno navrati.

Videće da sam ostao, iako mnogi narodi, koji su danas moćni, i mnoge istorije koje su danas najglasnije, iako mnoge časti, koje su danas najzlatnije, neće više postojati.

Ko ne veruje, nek sačeka. Naći će me tu negde, pretvorenog u drvo, jer progutaću grančicu.
U sebe ću je zasaditi. Nemam drugog izbora.

Prepoznaće me po tome što sam se skamenio, trudeći se da ljudima dovršim dovršeno.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:10 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

Poruka

Kad prođu zore,
kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,

za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,

za čavrljanja,
kikot
i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore,
kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju,
sanjaj da sanjaju,

dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju
i kuju
i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im:
onamo,
blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.

Mi smo je digli.
A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore,
kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
mene podelili,
tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.

Da se pre oduži.

Da se ne oduži,
već da se šalje,
od njih još dalje,
mnogo dalje.

Reci im: onamo, blizu neba
još divnih treba,
još jakih treba,
naivnih treba
i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore
kad splasni kiše

- nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:11 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

POD STARIM MOSTOM

U meni večeras ova reka
razbija ogromna brda daleka,
muči se,
urliče,
razmiče klance
i kida svoje zelene lance
i rije kroz moje srce riđe,
jer mora nekuda da iziđe.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
Sva je od mleka.
I čas je zlatna.
I čas je plava.
U njoj se ceo svet odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod ovim istim mostom sretne.

Zato su naše sreće i tuge
tako drugačije istovetne.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:11 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

ŽMURKE

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se
čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva
groznica uobrazilje. Čarolija...
Trag koji se već dogodio unapred.
Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam
žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj
obilje neobičnih stvari.
I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram
ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta
može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim
stvarima...
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad
otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a
tuđe kad se ostvari.
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni
boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe
orijaška sunca.
Sve se to događa zato što nismo skinuli omot
sa svog još uvek pitomog i detinjastog
srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog
i nepovratnog života, mi u tom srcu
nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo
čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime
se boji i čime sanja...
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih
potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i
ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči.
Bar ti znaš da se igraš žmurke...
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko
otkotrljati.
Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš
li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri
u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:11 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

SLUTNJA

Kao kad zaroniš do dna mora,
A samo kamenčić zgrneš u dlan,
Tako ti započne po neka zora,
Tako se završi po neki dan.
I suze detinje kaplju sve teže
Na snove prazne ko prazne mreže.

A nekad onako, kao od šale,
Padne pred tebe zvezda prava,
A ti je šutneš vrhom sandale
I odeš dalje. I kad se spava,
Kad nebo zaljulja sva svoja klatna,
Čitava noć ti od snova – zlatna.

Posle detinjstva šta se sve menja?
Opet se ređaju snovi i snovi.
Između zvezda i kamenja
Jastuk kroz život i dalje plovi.
Samo je nešto teža glava.
Manje se sanja – više se spava.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:12 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

DOGOVOR

Od dva tereta, prvo prenosi teži,
Pa će ti drugo teško biti lakše
Za jedan već savladani napor.

Odlučuj se za putovanja kad je nepogoda
I kad su zametnuti tragovi.

Biraj neshvatljivu nauku.
Ne počinji već započete stvari.

Tebe ne interesuju pitanja.
Tebe interesuje samo poslednje pitanje.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:12 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

ROĐENDANSKA PESMA

Ja mislim da smo svi redom
Iz lepe ljubavi rodjeni,
Ogromne,
Čudne
I drhtave
Kao jasike zelene.

Posle su došle kolevke,
Cucle, zubi i ostalo.

I noći kad smo kmečali.
I pelene.
Pelene.
Pelene.

Svejedno da li su oblaci
Jesenjim nebom tumarali,
Ili je košava bila,
Ili je mećava bila,

Ja mislim:
Oni su videli
Sva sunca kad su nas stvarali.
Zato je kosa bebama
Meka i nežna kao svila.

Ja mislim da su se voleli
I mislim da su izmišljali
Najlepše usne za nas,
Najlepše oko
I dlan.

I želeli su da budemo
Najbolji na ovom svetu.
Da li se ponekad upitaš:
Ličiš li na njihov san?

Mama i tata su stari već
I kažu: ljubav vene.

A ljubav njihova ostaje
I u nama se širi
I nastavlja se,
Nastavlja
U nekom novom švrći
Što će iz našeg srca
Već sutra da izviri.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:12 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

ŽEĐ

Reka bi mogla da bude
Okean, ako se zgrči,
Toliko ima u sebi
Ogromne, večite vode.

Al ako ikada zapne
I umori se dok trči,
Umreće bez daljine,
Umreće bez slobode.

Umreće u njoj vetar.
Umreće šume i žita.
Umreće bokori sunca
Što se uz obale pletu.

Zato ne sme da stane
I zato večito hita,
Sa usnama od vode,
Najžednija na svetu.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:13 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

Rasejana pesma

1.

Pustite mi na miru
moje ćutljive, pitome,
rasejane dečake,
vi, najjači u razredu,
najglavniji na ulici,
vi što sve brzo hoćete
i sve preglasno morate.

Mnoge se prave stvari
ne postižu umećem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.

Pustite mi na miru
moje smešne i smušene
dečake sa uskim ramenima
i očima što žmirkaju
kao da su kratkovide,
kao da se u njima
vreme polako otapa.

2.

Oni obično padnu
ako se penju na drveće.

Njihova lopta redovno
daleko premaši cilj.

Uvek dobijaju batine,
ako se s nekim potuku.

Oni nisu za neke
velike junačke igre
i ja vas duboko molim:
pustite mi na miru moje tihe dečake.

Oni su stalno povučeni
u neke svoje prostore
iz kojih pokušavaju
da se rukuju mislima.

To je kao kad sanjaš
da si usnio san.

3.

Glas im je mek i šaputav
kao zvuk mesečine.

I zapinju na ravnom
kao da se u hodu
sudaraju sa sobom.

Stvarno vas čestito molim:
pustite ih na miru
i nemojte im se rugati.

Oni izgledaju tako
kao da nevidljivi pristižu.
Zamisli kako toneš
uvis, u provalije
ovog ogromnog neba
među kristale svetlosti.

Tako nekako pristižu.

4.

Oni sede u razredu
zamišljeni i drveni.
Zabodu nos u knjigu,
ili gledaju kroz prozor.

Ne čuju šta ih pitamo,
jer ko zna gde su baš tada,
u kakvom drukčijem svetu
koji mi nikad ničim
nećemo ugledati.

Ne sanjamo svi jednako
i to nikom ne smeta.

A zašto svima smetamo
kad smo drukčije budni?

5.

Čaroban je taj svet
od izmišljene jave.

Tu su moji dečaci
najveće vojskovođe,
moreplovci i sportisti.

Tu oni vide oštro
kao kraljevski kondori.

Tu njihov govor čini
da vode postaju bistrije
i misao im u vetru
miriše na polenov prah.

Ako bi ikada pristali
da žive kao svi drugi,
čime bi onda rasli?

6.

Pustite mi na miru
moje ćutljive, smušene,
rasejane dečake.
Jer samo oni mogu
sutra da nas odvedu
sa one strane istog,
ako iznesu iz glave
te neobične čarolije
i nauče nas kako se
pentra po samom sebi
do snežnih vrhova nade.

I puste nas da zajedno
živimo u tom svetu,
nemogucem i njihovom,
i mi sa ovim uskim,
i mi sa širokim ramenima,
i mi najgori sportisti,
i mi najjači u ulici,
i mi, na izgled nevažni,
i mi, zasad najvažniji.

7.

Jer sve na svetu uvene.
Možda i ne znaš: i klikeri
uvenu kao trešnje.

Uvenu jaka ramena.
Uvenu lepe igre.
Zaustave se sva trčanja.

Osvrneš se i, okolo,
vidiš jedino sebe
kako si naglo zaćutao
kao veliko zvono
kome je puklo klatno.

I tek tada se prisetiš
da ipak u tebi ostaje
to čudo što sadrži
ne jednu, već bezbroj večnosti.
I shvatiš: samo se onaj,
ko je imun na stvarnost
nikada neće razboleti
od rđe i od venjenja.

8.

Šta posle detinjstva ostaje
jedino bezazleno.

Ostaju samo te glave
pune čarobnih svetova,
što se nikad ne tope,
što se nikad ne troše,
po nezastrtoj svetlosti
bez odjeka i senki.

Te glave iz kojih sutra
rastu njive i šume
kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati vremenom,
i rastu ogromne prerije,
beskrajni okeani
i negde, u bespuću mašte,
nove neke komete,
kroz nešto što se ne može
sasvim nazvati prostorom.

9.

Rastu beli počeci
sasvim drukčijih tebe,
iz tih detinjih glava,
zamišjenih i običnih,
pametnih samo za čudno,
samo za neizvodljivo,
kao obilje reči
s kojih se para vetar.

Tih usamljenih glava,
pametnih samo za snove
od kojih su naučili
da istovetnost čitaju
raznim brzinama shvatanja

i tako nikad ne dosade
sebi i svome delu.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:13 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

LAZLJIVA PESMA

Kažem mesec. I gle - mesec!
Kažem: trava. Stvarno - trava!
Evo zašto meni seva
Ova moja smešna glava.
Ova moja glava leva
što jedino zna da sneva.

A šta hoće glava luda?
Traži laži. Traži čuda.

Namigne mi mojim okom.
Usnom mi se mojom smeška.
Pa sve živo ispretura
i vrti se k'o vrteška.

Kaže: sunce nije sunce,
nit'se nebo nad njim plavi.
Kaže:hoću nešto lepše
u tvom oku da se javi.
Smisliću ti nove ptice.
Nove snove. Nova mora.
Biće svega čega nema.
Nemoj ovo što se mora.

I zaista - ljudi bolji.
I zaista - mekši dlan.
Sve su plave oči plavlje.
Svaki dan je belji dan.
I zbilja mi lepše tako
lažljivo i naopako.

U kosi se mesto zvrka
raznobojne zvezde roje.
U krošnjama neke boje
lažne, ali lepše stoje.

I odjednom sve je moje.
Sasvim moje. Samo moje.
Stvari koje ne postoje
odjendanput sve postoje.

Odjedanput - bordo mesec.
Odjedanput - plava trava.
Ljubičasto neko lišće
zelen vidik zavejava.
A mesec se samo smeška
mojom usnom moja glava.
Namigne mi mojim okom
i dalje se izmotava.

Sada mogu sve što hoću,
jer na mene čuda liče.
Samo šmrknem - stane reka
Samo trepnem - šuma niče.
Krov il' oblak rukom skinem.
Noć il' maglu skupim šakom.
Zato lažem kako zinem
i stvarno mi lepše tako.

Pa i ova leva glava
četvrtasta - k'o od panja
i ona mi triput draža
kad izmišlja i kad sanja.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:14 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

MALILINI

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja.

Nemam dukat da te kupim.
Nemam braću da te otmem.
Nemam majku da te uvračamo.

Da odem u vojsku
dve-tri godine,
rano mi je za vojsku,
a i šta cu bez tebe.

Da idem po vašarima,
Da sviram po birtijama,
da kupujem perje,
da se kockam, pa da zaradim,

- udaćes se za nekog
dok se vratim, nesrećo.

Beži mi sa mojih očiju.
Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

Nisi ti ni lepa,
Malilini.
nisi ti ni kao ptica
od šarenog perja.

Ima takvih u ciganskom rodu
i jos lepših - barem hiljadu.

Da te kupim za dukat,
da ga odmah potrošiš.
Šta će meni braća,
pa da se u tebe zaljube.

Da je živa moja mati,
ti bi u nju pogledala
urokljivim očima,
i mater bi moju pretvorila
u vrbu.

A možda i ne bi,
Malilini.
Eto šta ja govorim.
Teško meni: lud sam!

Zar ne vidiš da si lepa,
Malilini,
da si lepa kao ptica
od šarenog perja - priznajem!

Nemoj da me kljuješ
u to moje grlo
sa tim lepim očima.

Ne mogu da dišem
od tebe.
U nosu mi duša,
nesrećo.

Ja žvaćem tvoju kosu.
Ti žvaćes moju krv.
Ja žvaćem tvoje ruke.
Ti žvaćes moje srce.

Ja žvacem tvoju crvenu maramu.
Ti žvaces moj nikakvi život.
I moju nikakvu sudbinu.

Tako si me dovela u nešto
glupavo
pa govorim,
a ne znam šta govorim.

Pa osećam,
a ne znam šta osećam.
Pa ja plačem
i ne plačem ujedno.

Sad moram da idem
da probam da nađem
neki drugi život
i drukčiju sudbinu.
Idem u vojnike.
baš me briga za tebe.
Idem odmah sutra
da budem oficir.

Baš je meni
život lep.
Otkud da je nikakav.

Nakriviću kapu preko uveta.
Četa mirno!
Četa napred marš!

Eto vidiš šta govorim.
sve - koješta.
šalim se.
Oprosti.

Mora biti da sam pošašavio
- načisto.

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Nevidljiva
Član
Član


Pridružio se: Nov 13, 2009
Poruke: 82
Lokacija: Na korak do sna!

PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:14 am    Naslov: Re: Miroslav Antić Odgovori sa citatom

JOCA

"Jesi l čuo
da će sutra padati dinari s neba?"
"Nisam."
"A jel veruješ
da ima tica što donosi kolače?"
"Ne verujem."
"Jesi l čuo
da ima negde da je stalno leto?"
"Nisam."
"A jel veruješ
da u radiju žive mali ljudi?"
"Ne verujem."
"Marš odavde iz našeg sokaka
kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam napola - ko lebac.
Eto!"

_________________
'' Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.
Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.''
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Domaća lirska poezija Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu: Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeća
Strana 4 od 9


Skoči na:  
Ne možeš pisati nove teme u ovom forumu
Ne možeš odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možeš menjati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš brisati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš glasati u ovom forumu
Ne možeš da prikačiš fajlove na ovaj Forum
Možeš da skidaš fajlove sa ovog foruma

Toggle Content Gde Na More?
Smestaj na moru
Toggle Content Prijatelji sajta:


Toggle Content Konkurs Tkalci reči
Konkurs "Tkalci reči" - radovi

Pobednički radovi

Toggle Content MiniChat
ritusomani: Packers And Movers Hyderabad | Get Free Quotes | Compare and Save
06-Jan-2017 08:21:43
Ivanio8: Digitalneknjige.co m
10-Oct-2015 14:44:51
Ivanio8: Hey
10-Oct-2015 14:40:38
jurica.meshko: Jezivo je ovo,osetim na forumu da godine prolaze
12-May-2015 14:32:28
jurica.meshko: Retko
12-May-2015 14:28:41
Radee: ima li koga
07-Oct-2014 15:39:35
jurica.meshko: http://svetknjiga. com/Forums/viewtop ic/t=889.html
13-Sep-2013 19:47:47
jurica.meshko: U svom profilu imaš opciju - Last 10 forum topics
13-Sep-2013 19:47:34
novak: ljudi pozdrav, upravo sam postavio temu, tek sam se registrovao na sajt, kako da proverim da li je tema okacena pomoc!!!
02-Jul-2013 22:15:57
jurica.meshko: Smile
30-Jun-2013 19:59:46
Shout History
Only Registered Users can Shout
Create/Login
Toggle Content Novosti:
 Konkurs za mlade „Rukopisi 31“
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Književnost na balkanski način
 Nova biblioteka Matice srpske
 "Trgni se! Poezija!"

[ Više u sekciji vesti ]
Toggle Content Svet Knjiga
Toggle Content Statistika
Imali smo
61275875
posećenih stranica od
March 21, 2007

Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz