Hermann Hesse

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i že? bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila�

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah�
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću�
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.

Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Ovo sam pronasla na netu, cisto da ima i njegova biografija.

Herman Hese
(1877-1962)

Nemačko-švajcarski pisac, Herman Hesse, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, rodjen je 2. jula 1877 godine. Odlučivši sa 13 godina da bude "pesnik ili ništa", Hesse je u početku pisao romantične pesme i priče. U svojim ranim novelama "Peter Camenzid" (1904) i "Ispod točka" (1906) izašao je iz kolotečine i osvojio uspeh.

Prva faza njegovog pisanja, koja je započela neoromantičnim pristupom socijalnog izgnanstva, završila je sa realističnim Rosshalde (1914). Na početku I svetskog rata, pod uticajem pacifističkih uverenja i domaće krize, uplovio je u vode psihoanalize. Jungova psihologija dala je njegovom radu novu dimenziju, što se može videti u "Demianu" (1919), "Sidarti" (1922) i "Stepskom vuku" (1927). Ujedno se u tim delima vidi i uticaj Ničea, Dostojevskog, Spenglera i budističkog misticizma. Ove novele se baziraju na misli da je zapadna civilizacija "prokleta" i da čovek mora da se izrazi da bi pronašao svoju sopstvenu prirodu.

Hesse nije napisao nijednu novelu posle 1943. godine, ali je nastavio da izdaje eseje, pisma, poeme, kritike i priče. Od 1912. godine živi u �vajcarskoj, gde dobija i državljanstvo 1923 godine. Heseovi romani postaju izuzetno popularni tokom 50-tih na engleskom govornom području.

Zivot u roditeljskoj kuci u Kalvu bio je prozet petistickom poboznoscu.Tu se od svakog pojedinca trazilo da kroz ljubav prema bliznjem usavrsava hriscanske vrline. S druge strane,u toj kuci su mnogi svetovi ukrstali svoje zrake. Kako je Hesse opisao zivot u njoj "tu se studiralo i bavilo indijskom filozofijom, tu se znalo za Budu i Lao Cea, dolazili su gosti iz mnogih zemalja, donoseci sa sobom dah tudjine i zvuke stranih jezika". U njihovom sarenilu i suprotnostima decak je uzalud pokusavao da uspostavi nekakvu harmoniju i putokaz koji bi ga uputio "kako se zivi".

Prema odluci roditelja trebalo je da bude svestenik, ali vec pocetkom marta 1892.godine, nepunih sest meseci posto ga je otac doveo,Hermann Hesse bezi u Melburn.

Godina 1892. bila je za mladog Hessea teska i puna potresa.Zabrinuti roditelji odveli su sina u Bad Bol kod cuvenog "iscelitelja duse i isterivaca djavola". Posle dva neuspela pokusaja samoubistva,roditelji smestaju decaka u dusevnu bolnicu u Stetenu. Pisma koja je Hermann Hesse te godine pisao, potresni su dokumenti ocaja, protesta i nemoci. Petnaestogodisnjak se bori da bude otpusten iz "lecilista za maloumne i za epilepticare" u Stetenu. Po izlasku iz lecilista u Stetenu, Hesse se upisao u gimnaziju u Kanstatu, ali i tu ne moze da izdrzi duze od godinu dana. Zatim radi kao segrt-mehanicar,da bi 1895. godine napustio ovaj posao i zaposlio se u knjizari u Tibingenu.

1904.godine Hermann Hesse se ozenio Marijom Bernuli. U to vreme je vec mnogocitani i mnogohvaljeni pisac, saradnik brojnih listova i casopisa. 1905. rodio mu se prvi sin-Bruno,a 1909. drugi-Hajner.

Oceva smrt 1915. godine i sve izrazenija bolest njegove zene i najmladjeg sina Martina dovode Hessea do ivice nervnog sloma. Tada prvi put odlazi na Jungovu kliniku i psihoanaliticku terapiju. Tu se Hesseu otvaraju neki novi nesluceni svetovi. Njihov odraz ce od tada da se provlaci kroz sva njegova dela.

Otudjen od svojih citalaca, pod pseudonimom Emil Sinkler objavljuje roman "Demijan"(1919.). Knjiga nailazi na veliki odjek kod razocaranih ratnika po povratku iz izgubljenog rata. U svakom slucaju Hesse je opet popularan pisac. Ubrzo je otkriveno da je on autor "Demijana", i Hesse vraca Fontaneovu literarnu nagradu, koja je bila dodeljena Emilu Sinkleru. Pa ipak, 1919.godina je za Hessea ispunjena mnogim nevoljama i licnim krizama. Njegov brak se raspao, a Hesse ponovo odlazi na psihoanaliticke seanse kod Junga. Iste godine seli se iz Berna u Montanjolu. Njegovu samocu u Montanjoli zapljuskuje nepresusiva bujica prekora kojom ga obasipaju zbog antimilitaristickog stava. 1922. objavljuje delo "Sidarta". 1924. zeni se Rutom Vagner i razvodi vec 1927.

1926. pruska akademija umetnosti izabrala ga je za clana Odeljenja za knjizevnost. 1927. objavljuje roman "Stepski vuk".1931. zeni se po treci put Ninom Dolbin. Od 1933. do 1943 radi na delu "Igra staklenih perli". Za to delo dobija Nobelovu nagradu 1946.godine.

Umro je 8. avgusta 1962. godine u Montanjoli u 85. godini zivota. Ostavio je za sobom zivotno delo od bezmalo 40 knjiga: romana, pripovedaka, zbirki pesama, eseja, studija i rasprava, koje su u ukupnom tirazu od trideset miliona primeraka rasirene po cijelom svetu.

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmjerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet,
nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.