Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Forumi › Razno › Naši radovi › "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 28
Bots: 0
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Toggle Content Anketa
Koliko knjiga, u proseku, pročitate mesečno?




Trenutni rezultati :: Svi upitnici

Glasova: 1544
Komentara: 4
Toggle Content Baneri:

"Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana


Idi na stranu: 1, 2  Sledeća
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Naši radovi
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Pet Feb 15, 2008 5:49 pm    Naslov: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

1990, 91...

Otac mi je zamerao zbog apolitičnosti. Bratu nije, iako se i on klonio politike. Nova odbojnost spram oca, automatski spram brata.



Uprkos njegovim neumornim nastojanjima, očevo nekada čelično zdravlje počelo je da popušta, pojavom astme i povišenog pritiska. Nije mogao verovati. Zar se to događa njemu, koji toliko nastoji da pobedi telesno.



Horor prizori na TV, mrtvih, unakaženih tela, spaljenih i srušenih kuća.

Svakodnevni višekratni nadleti vojnih helikoptera od pravca Zemuna prema Banjici.

Masovno deljenje "poziva za vojnu vežbu". Nagla podmlađenost čitulja.

A zvanično, "Srbija nije u ratu".



Zatekao sam se kod kuće roditelja, kada je jedan pokušao da uruči "poziv za vojnu vežbu" mojoj majci da potpiše, jer brat nije bio tu.

Ona je u prvi mah zbunjena, ali brzo se pribere. Mirna, ali odlučna glasa, odbija da potpiše.

Onaj nekoliko trenutaka sumnjičavo gleda u nju, pa u mene. Zatim se seti. A ti, ko si, obraća se meni.

Odgovorim, njegov brat. Mirno to kažem, ali pod rebrima mi igraju leptiri.

Daj ličnu kartu, kaže on, gledajući me prodornim pogledom kao iz dubokog zamrzivača. Ne znam ni sam zašto, na tren me prolaze žmarci ali poslušam i pružim mu ličnu kartu. On je proučava, upoređujući podatke i fotografiju sa mnom, kao carinik kad pregleda pasoš. Vrteći glavom, vrati mi je.

Dobro, protne više za sebe, strogo. Onda me prostreli očima. A ti... još nisi dobio poziv, dodaje kao uzgred.

Niz kičmu mi sklizne laka jeza. Ali nalazim snage da mirno odgovorim. Ne, kažem, ja sam bio oslobođen vojske.

Izgovorivši ovo, pomislim da sam trijumfovao. Ali onaj s nekom posebnom zluradošću kaže, ma, sada i ljudi bez nogu, slepi i gluvi dobijaju pozive. A tebi, koliko vidim, ništa ne fali.

Nelagodno mi je, ali sam opet spreman da odgovorim. I već zaustim, kad onaj odjednom gubi volju za dalju raspravu. Gledajući kroz mene, kaže, ma, doći ćeš i ti na red. Kao ovaj tvoj brat. Drugi put neće umaći.

I odlazi bez pozdrava.

Dugo ćutimo majka i ja gledajući se.



Bukvalno svake noći Luka je menjao prenoćište. Krio se kod svoje devojke, roditelja drugova već mobilisanih, ili odbeglih u inostranstvo, kod mojih drugova, profesora s Akademije antiratno nastrojenih. Kao ilegalac pokreta otpora za vreme II sv. rata.

Uveče, majka je prekrivala prozore tamnim zastorima.

Ponekad bi sedeli pritajeni u mraku i grobnoj tišini, dok neželjenima ne dojadi zvonjenje i kucanje na vratima.

Spontano spuštanje slušalice bez reči ukoliko se ne prepozna glas s druge strane žice. Pomno gledanje kroz špijunku, zaustavljenog daha, pre no se odluči otvoriti vrata.

Luka je sve više ličio na gonjenog srndaća. Do skora čvrst, pokazivao sve veću nervozu. Pojačanu time što mu nije stizao odgovor u vezi sa stipendijom za postdiplomske studije slikarstva u Rimu.



I dalje je on za mene bio onaj uljez, i, uprkos svim naporima, prebacivanjima sebi, nisam mogao da ga volim. Bilo mi ga je samo žao. Najviše kao predstavnika svoje generacije. Iz dana u dan nestajali su pred našim očima, da bi se potom njihov kratki hod, pun planova i očekivanja sveo na fotografije s crnim okvirima pri zadnjim stranicama novina. Prosečna godina rođenja 1972. I svima jedino zajedničko, neumoljivo u svojoj nepromenljivosti, godina nestanka s ovog sveta, 1991. Za mnoge i doslovnog nestanka. U nekim nedokučivim Crnim Rupama, nekad nam bliskim i znanim kao Kninska Krajina, Zapadni Srem, ili Istočna Slavonija. Jednostavnije, Jugoslavija. Koja je takođe sada u nekoj Crnoj Rupi zaborava, gnušanja, zbunjenog bola i zapanjenosti. Koji se polako pretvaraju u ravnodušnost. Kao da je nikada nije ni bilo. A prošlo je samo godina i nešto otkako smo na svetskom prvenstvu u košarci bili ubedljivo najbolji. Bili svi, svi navijali, i u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Ljubljani, Skoplju: "Ju-go-slavi-ja..."

Raspala se, razlomila kao porcelanski tanjir pri udaru o beton, i okrvavili nas oštri odsečci, jedina Jugoslavija za koju znam.

Je li crni plašt ubijanja, krvi, spaljenih ognjišta, kolona izbezumljenih prognanika prekrio i progutao svih prethodnih sedamdesetak godina? Je li smišljeno bačen, samo da bi se dokazalo kako nikada nismo ni mogli zajedno?



Plaču njihovi nenaslikani pejzaži, mrtve prirode, apstraktni motivi. Nesnimljeni filmovi., nenapisane, neizgovorene i nekomponovane pesme, romani i novinski članci. Neljubljene devojke njihove, nerođena deca. Plaču neotkriveni naučni principi, nepronađeni lekovi za sidu i tumore. Neotkrivena sazvežđa plaču, magline i crne rupe u svemiru.



Moja majka je potpuno podržavala svoga mlađeg sina. Dosledno odbijala pozivare, krila ga pred vojnom policijom.

Na moje iznenađenje, otac je o tome imao drugačiji stav. Grdio i majku i mene, što "krijemo dezertera".

Istovremeno, i dalje je isto voleo sina, bio ponosan, bilo mu stalo da ovaj dobije rimsku stipendiju. Valjda zato i nije nikad sam potpisivao "poziv za vojnu vežbu". Ali smatrao je Lukinom dužnošću da se odazove vojnom pozivu. Govorio, nikad niko iz porodice nije izbegavao vojsku, niti dezertirao. (Sem, je li, ja, njegov stariji sin, izrod). Ali opet nije nikada direktno prebacivao Luki. Nego majci i meni. Naročito meni.

To me je bolelo. I ponovo stari mehanizam: moja netrpeljivost spram oca pretvara se u tihu mržnju prema bratu.

Govori mi otac, Luka mora da se odazove, već i zbog ostalih drugova koji su se odazvali. A ja odgovaram, koji drugovi, kad se i oni kriju, a otišli su samo oni koji nisu uspeli da izbegnu. Otac ljutito odvraća, ne pričaj gluposti, uostalom, dužnost je otići, i ne treba gledati druge već sebe. To mora da je neki "jači" rat, ako su toliki odbili da u njemu učestvuju, kažem ja. A otac govori, to je propaganda, pa opet ublaži ton i kaže, ne treba da nasedam lažima, nego da ubedim brata da se odazove. Ali ne odgovaram, jer mi je već svega dosta. I odlazim.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Pet Feb 15, 2008 5:50 pm    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Otac je uporno istrajavao u tome da se Luka mora "odazvati pozivu otadžbine". Cak i kada je ovaj konacno dobio taj tako željeni poziv iz Rima
Toga prepodneva, prethodno pažljivo proverivši da li je na vratima zaista poštar, majka prima pismo iz Rima i sva radosna odmah obaveštava o tome telefonom Luku, koji je prethodnu noc prespavao kod devojke. Zatim isto javlja i meni. Iako ne bih mogao reci da sam posebno obradovan, odmah odlazim do kuce roditelja, Shvatam da me na to tera želja da prisustvujem trijumfu - spram oca.
Brzo stižem, ne stanujemo daleko. Zaticem majku u neskrivenoj radosti, i oca cutljivog, obavijenog svojom vecitom težnjom da ne ispolji osecanja. Premda se trudi da bude krajnje ozbiljan, oci mu odaju zadovoljstvo, ponos što je Luka dobio poziv za Rim.
Prožima me cudnovata mešavina osecanja. Ima tu i one poznate netrpeljivosti, prema ocu, ljubomore na brata. Ali ono što me zbunjuje je izvesno zadovoljstvo, a ono nije samo plod recenog osecanja trijumfaA onda shvatam. Otac je sada prvi put za Luku stegnut u iskazivanju osecanja.
Zatim majka (namerno više meni nego ocu), nakon prvobitne radosti, zabrinuto kaže, Luka nije poslušao savet da ne dode i verovatno je vec krenuo. Time otac kao da dobija priliku potisnuti svoje unutarnje borbe, novim prelaskom na mehanizam "napad-odbrana" i govori po ko zna koji put, i dalje se neodgovorno igrate s ovom državom. To je krivicno delo. A ja ga izazivam, onda sam prijavi sina, ionako on uskoro stiže ovamo.
I opet u meni smešane misli i osecanja, prema ocu, bratu. I zašto da izigravam mirotvorca, isterujem besmislene pobede nad "tockom istorije", kad pobede nad njim zapravo ne može biti? Neka ga pokupe, kao što su, uostalom, tolike druge. Zašto bi baš on trebalo da izbegne tu, izgleda, opštu sudbinu...?
Ove misli prekida zvono na vratima.
Pomisao da brat još nije mogao stici iz Zemuna, gde mu živi devojka, a zatim i nova, nepristojno duga zvonjava, širi u meni, mimo volje, po citavom telu, hladnu jezu.
Ne stižem da sebi postavim pitanje otkud ona, jer ja sam krecem ka vratima, da ih otvorim. Krecem, uprkos molbi u majcinim ocima da to ne cinim, nego da se opet pravimo kako u stanu nema nikog.
Idem, i otac me gleda iznenadeno. Ne znam tacno zbog cega. Je li i on isto nameravao, ili samo zato što sam to baš ja.
Idem. A zapravo ne znam zašto nisam ostao. Možda bi kao mnogo puta pre, odustali. Ali opet neminovno mislim na brata. Možda je bolje da udu što pre, dok Luka još nije tu, i odu pre nego on stigne. Racunam da još nije blizu zgrade, gde bi mogli da posumnjaju ako ga na ulazu ili u hodniku sretnu. U sebi molim majku da me razume, iako zapravo nisam siguran šta bi bilo bolje. Ne znam. Možda bi slicno bilo da se pravimo da nema nikog. S istom nelagodnošcu shvatam da zapravo sve zavisi od toga gde se Luka trenutno nalazi. U tome casu se opet ljutim na njega. Stvarno, zašto se nije strpeo?
Hocemo li pustiti sada ove, u stvari je svejedno, kažem najzad sebi, navodno razrešivši unutarnju borbu. I, konacno stigavši do vrata, polako ih otvaram.
Na njima su dvojica maskirnih gavrana s belim uprtacima. Jedan visok, crn, krupan, sitan drugi i plav, kost i koža. Prvi, mojih godina, drugi sasvim mlad. I baš taj mali plavi prvi uzima rec. Trudi se da bude sušta ozbiljnost, ali mi izgleda groteskno, jer ne uspeva potpuno obuzdati mladost i živac. Kao da se neugodno oseca što su ga uglavili u uniformu. Pa mi ga je u momentu nekako žao. Vadeci papir iz velike kožne fascikle, izgovara:
Konstantinovic Luka. Poziv za vojnu vežbu... Pošto situacija iziskuje, odmah treba da pode s nama.
Cutim nekoliko trenutaka, gledajuci u njegovu ruku s pozivom, pa u onog drugog, onda opet u poziv, zatim na upravo pristigle roditelje, pa opet na onog s fasciklom. Sve polako. Ti trenuci, cini mi se, traju kao stoleca.
A onda cujem sopstveni glas. Koji, zacudo, ni malo ne podrhtava:
Eto... Najzad me uloviste... , cak se i osmehujem usiljeno. Gde treba da potpišem?
On mi pokaže. U magnovenju lovim mu izraz neke vrste trijumfa. Ali i olakšanja. Razmenjuje ga s onim drugim. Nemaju nameru da me legitimišu, najvažnije im je da sa svoga spiska mogu da skinu još jedno ime. Potpisujem brzo, "Luka Konstantinovic".
Daveci bol od prizora majcinih ociju punih patnje i nade, gledam je tako da ona odmah zna šta sam pomislio. I sama je dobro svesna: "neko od nas dvojice mora". Prilazim joj, i ona me prihvata u kratak ali cvrst, topal zagrljaj. Osecam ogromnu zahvalnost što me razume, i neku vrstu olakšanja. Šapnem joj, zovi posle Ðurdu. I poljubi Saru u moje ime.
Na trenutak raznežen, prilazim i ocu u slicnoj nameri. Ali, on odbija i ruku da mi pruži. U njegovom izrazu mešavina je zauzdane ljutnje, nezadovoljstva, skrivene boli, razocaranja, i nekakvog prezira, osecanja da je izdan. Ali posebno nervoznim cini ga što u sledecem casu mora da pregrmi napad kašlja. Posle njega izgleda vrlo mrzak sam sebi. Po principu našeg zlog zacaranog kruga, zlurado se podsmehnem, tako ti i treba.
Uputivši još jedan izvinjavajuci, topli pogled majci, ubrzavam korak ka vratima, i skoro hrlim onoj dvojici.
Silazim polako niz stepenice sa njima, gotovo - razdragano.
Na kapiji zgrade pravo na nas nailazi - Luka.
U prvom trenu srce mi zamire.Ali potom mi kroz glavu munjevito bljesne odluka: bez zaustavljanja nastavljam napred, pravim sebi prostor lako odgurnuvši brata u stranu, sklanjam pogled, ne govorim ništa. Ukratko, pravim se da ga ne poznajem. Još malo ubrzavam korak i nastavljam ulicom, ne osvrcuci se. Ova dvojica ništa od svega toga ne primecuju. Valjda to pripisuju mojoj nervozi. A ja tada vec osecam strahovito olakšanje, jer mi do svesti dopire saznanje da je efekat postignut. Ne cujem iza sebe pozive Lukine, niti pritrcava da upita o cemu se to radi. Od silnog iznenadenja nije u stanju slovo da izusti. Bar za neko vreme. Ali ono je dovoljno da odmaknem s onom dvojicom i udem u vojni kombi, koji se nalazi iza coška. Obliva me neka cudnovata radost. Radost boje trijumfa i nekog neobicnog prkosa. Odjednom sam tako lak, i sve mi je divno, a da ni sam zapravo ne znam zašto je tako. Tako mi je sve lepo, da bih se izljubio i izgrlio s ovom dvojicom, i ostalim momcima, kojih je vec nekoliko u sivomaslinastom kombiju. Nemam nikakvih misli. Jedino mi negde u grudima tiho odjekuje: "Luka može u Rim".
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Pet Feb 15, 2008 5:52 pm    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

IZ RECENZIJE ROMANA:

“…Originalna kompozicija, aktuelna tema, uverljiva karakterizacija likova, priča koja drži napetu pažnju od prve do poslednje strane, čini da ovaj roman čitamo u jednom dahu.
Komplikovani odnos oca i sina, suparništvo dva brata, prepleteni katastrofičnim zbivanjima u poslednjih desetak godina naše Crne Rupe. Pustošne posledice ratova u dušama i telima ljudi. Pitanje odgovornosti i krivice za sve što nam se dogodilo...
Lakoća pripovedanja, pitkost, na momente čak koketiranje s tzv. “petparačkom pričom”, ovde uopšte ne znače površnost. Jednostavnost izlaganja, svojom nenametljivom snagom, upravo omogućava spisateljici da u svoje delo sugestivno utka svu kompleksnost pitanja koje pokreću pomenute teme.
Koreni dobra i zla u nama, mogućnost pokajanja, oproštaja i iskupljenja. Čovek kao stranac samom sebi i drugima i svoj najveći neprijatelj. Kako pomiriti zlo u svetu s Božjim postojanjem?
Neprestano krećući se tankom, često nevidljivom, linijom između jave i sna, Pozdrav iz crne rupe pokazuje nam svu relativnost, suštinsku neuhvatljivost onoga što nazivamo ´stvarnim´…”
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Pet Feb 15, 2008 5:53 pm    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

A odlomci iz romana se mogu pročitati i ovde:

http://www.geocities.com/nedakovacevic/pozdrav_iz_crne_rupe/roman.htm
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Sub Feb 16, 2008 7:32 am    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Luka mi priča brzo, pomalo nesređeno, sav još pod utiskom.
Penje se ka stanu. Kad stigne do donjeg odmorišta pre našeg ulaza naglo zastaje jer ugleda dvojicu uniformisanih pred vratima.
Pritajuje se na tren, da ga ne primete, ali potom, shvativši da će se oni uskoro spustiti ka njemu, najpre polako, potom sve brže silazi. Oni za njim. Gone ga, a da to i ne znaju još. Ali onda jedan kao da shvati, hej, koraci, možda je on, da proverimo, idemo brže. Luka se još hitrije sjuruje niz stepenište, do parkinga. Čistina šta sad, promiče mu kroz glavu, bolni strah pod rebrima, gotovo, hvataju me.
Ona dvojica silaze u trku. Ali nema onoga mladića koji je sigurno traženi. Kako je brz, gde li je nestao.
Osvrću se okolo, pregledaju kutke parkinga. Ma, verovatno je stigao na ulicu, a tamo nam ne može umaći, požurimo
A šta to vi radite, molim vas, preseca ih glas. Osvrću se i ugledaju čoveka koji upravo izlazi iz svoje lade samare, pravo ispred njih.
Tražimo obveznika, umače nam maločas, vi mora da ste ga videli.
Čovek je ozbiljan, okleva nekoliko trenutaka odmeravajući ih. Onda odgovara, naravno, otrčao je onamo, desno, baš sam se pitao zašto toliko žuri.
Hvala, idemo, stići ćemo ga.
Kad su sasvim zamakli, čovek polako prilazi svom prtljažniku i otvara ga uz reči:
U redu je, otišli su, Luka, sad možeš slobodno.
Uzbuđen, ali s ogromnim olakšanjem izvlači se Luka iz prtljažnika. Kad stane na noge, ne nalazi odmah reč. Nemo gleda u čoveka koji mu je otvorio vrata i sačekao dok iziđe. I koji srpljivo čeka da Luka dođe do prvih reči. Čovek je crnomanjast, âčvisok, mršav, očiju krupnih, tamnih. Te oči su nasmešene, blagonaklono, ali nekako setno.
Ja... ne znam kako da vam... Mnogo hvala. Onda se malo bolje zagleda i priseti.
Hej, ta niste li vi...? Ono smo vas pre nedelju dana useljavali...?
Da, momak, tako je, David Alkalaj, da se još jednom upoznamo.
Luka se priseća, je li Isak vaš sin? Već smo se upoznali, i igrali nekoliko puta basket. U, moćan je, moram priznati.
Jeste atleta, svaka mu čast, odista dobar, nije što sam otac… Setne oči obasjava ponosni osmeh. Ali bi mogao, dodaje, malo vrednije trenirati, nije dosta talenat. Kaže to bez prekora, s ljubavlju za sina. Onda se prisetim još, kaže Luka, a hvala vam i što ste nam ovaj koš pred zgradom popravili. David odmahuje rukom, nema na čemu.
I na kraju ga zamolim, dovrši Luka, da nikako ne kaže ćaletu. Kevi može.

Da li je zbog toga otac zatim rezervisan prema novim komšijama, iako se svi mi ostali s njima zbližavamo? David poštuje Lukinu molbu, čuva tajnu, ali otac mora da oseća njegov suprotan stav. Oseća, jer ovaj ništa s njim na tu temu ne govori. Upravo, svesno izbegava, iako otac pokušava da ga navede.
Ipak, u drugim temama, otac i David uspevaju naći jedan drugog. David je profesor muzike, gitare. Filolog- amater, kako sam kaže, apsolvent španskog i italijanskog. Iudeo-espańol, ladino. Naročito proučava i svira muziku sefardskih Jevreja.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Čet Feb 21, 2008 7:01 am    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Na platformi “Zvezde Smrti”.
U odori Dartha Wadera - moj otac. Ja - Luke Skywalker.
Borimo se besomučno laserskim mačevima. Dugo se već mačujemo, ali niko ne posustaje. On se, uporan kakav je, trudi da mi zada što više udaraca. Nosi ga žar kakav nikada pre nisam u njega video. Ali ja uzvraćam istom merom. Osećanja su mi kao i uvek spram oca smešana. Želim baš da se pokažem pred njim dobrim sinom. Tako što ću ga pobediti, biti bolji od njega. Istovremeno, jedan deo mene silno bi hteo da pobegne. Ne zato što se bojim borbe, već zgrožen mogućnošću da povredim oca, svoga oca, koji me - ubeđujem sebe - ipak voli, i koga, uprkos svemu, otrovno i gorko, ipak volim, čeznem za njegovom ljubavlju.
Ali, ne prepoznavši u njemu ništa od borbe kakva je u meni, što se vidi i iz njegovog nesmanjenog nastojanja da me povredi, ja, ponesen po ko zna koji put zlim mehanizmom začaranog kruga, trudim se svim silama da ocu nanesem što žešći udarac, da ga pobedim.
Borba je i dalje ravnopravna i ništa ne gubi na žestini. Ali onda, ni sam ne znam kako, moj mač uspeva da pronađe put kroz grudi očeve. Do samoga njegovog srca. U milisekundi bljesne mi kroz glavu nekakvo mučno, samoironično zadovoljstvo: eto, konačno sam i to uspeo. Došao do očevog srca.
Oklevam još nekoliko trenutaka, ipak se pitajući: hoću li ja to, mogu li. Ili sam zapravo već odavno to učinio.
Zato u sledećem času sjurujem mač pravo u očevo srce.
Narednim pokretom po nezadrživoj inerciji izvlačim mač, i na vrhu njegovom nataknuto očevo srce.
U prvom trenutku trijumfalno ga dižem visoko. Oblika kao pravo ljudsko srce. Ali, kad ga bolje zagledam, shvatim da je ono u stvari jedna savršena mehaničko-kompjuterska tvorevina. Kompleks žica i čipova.
Uprkos tome što mu je izvađeno srce moj otac ne pada. Naprotiv, smejući se prezirno, metalinim basom Dartha Wadera, kreće ka meni, u nameri da nastavi borbu. Udara moj visoko podignuti mač, i zbacuje s njega svoje srce. Od siline udarca, ono odleće daleko u drugi kraj prostorije. Pada uz tresak, ali ostaje neoštećeno.
Ali u tom času otac se krkljajući hvata za grudi. Pada na kolena, i dalje gnječeći grudi, vrat, besan na njih što ga ne slušaju, očajnički pokušava da utera u njih što više vazduha.
Ne mičući se s mesta, ja sve to nemo posmatram. Stojim, paralisan, ne samo od iznenađenja. Nego me okivaju i osećanja prema ocu. I da hoću, ne bih mu prišao. Jer vidim kako se, sem boli i smrti, žestoko opire sopstvenom porivu da pruži ruku k meni i zatraži pomoć.
Onda, konačno, stropoštava se na pod. Iz njega ističe i poslednji uzdah života.
Ja još uvek stojim sleđen. Sleđen od sopstvene bezosećajnosti, i od neverice da je otac, evo, ipak...
Ne znam koliko vremena prolazi.
Onda ipak polako prilazim. Neka tamna, mučna slutnja preliva mi grlo i steže ga dok sam sve bliže očevom beživotnom telu. Lagano, drhtavih prstiju, skidam njegovu masku.
Lik koji otkrivam pod njom nije moga oca. To je David Alkalaj.
No nemam dugo vreme za iznenađenje i mučninu. Do ušiju mi sve jasnije dopire zvuk. Zvuk otkucaja srca.
Okrećem se u pravcu mesta gde je bilo odletelo očevo srce, vidim ga. Ali otkucaj sada više nije u ritmu srca, već: tik-tak-tik-tak... Ravnomerno i brzo.
Sveraznoseća eksplozija rasprskava me, i sve oko mene. Rasut sam u milijardu komadića, ali svaki od njih leti istim poslednjim osećanjem: samomržnjom. Ali nema kajanja. Nema oproštaja.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Pon Feb 25, 2008 10:53 am    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Kada je saznao, Luka je najpre dugo ćutao. Nije mogao da veruje. A onda je iz njega grunulo, odakle njemu smelost da mi oduzima pravo da budem heroj? Ne heroj u ratu, jer to za mene i nije rat, već pravo da budem heroj moralne pobede. Kad bih ja otišao protiv svoje volje, to bi značilo moj formalni poraz. Ali, moja spremnost da to prihvatim, i svest o tome, značili bi moju moralnu pobedu.
Luka, inače staložen, sada je vikao, prevario me je, pobedio. Ispao on, koji je uvek bežao od obaveza i odgovornosti, heroj, a ja, koji sam uvek ispunjavao sve obaveze i hvatao se u koštac sa životom, slabić. Sad treba svi da padnemo na kolena pred njim. E, ja, vala, neću!
Odjednom se u njemu rodila želja da pođe kao dobrovoljac u to, koje ratom nije hteo ni da nazove.
Ali majka, zaodenuvši strepnju i bol plaštom ljutite čvrstine, odlučnim glasom reče, možeš, Luka to da učiniš ali prethodno ubij - mene, pošto moj život, ako izgubim oba sina, neće više ničemu vredeti. Ne zato što ne bih bila spremna da podnesem bol, nego što bi mi bila nepodnošljiva pomisao da su poginuli uludo. A još nepodnošljivije, zbog njihove neodgovornosti i nezrelosti. Naročitosi ih ispoljio upravo ti, Luka, ovakvim ponašanjem.
Zatim je upitala, ako već smatraš, Luka, taj Stahov postupak niskim, zar ćeš se baš spustiti na bratovljev nivo, pa sad ti slično postupati.
I na kraju dodala, zar svo to komplikovano, iz nejasnih motiva proizišlo ponašanje, i apsurdno, tragikomično nadigravanje s bratom, može da se poredi s onim što te, tako čisto i dobro, čeka u Rimu.
Nakon svega, Luka je odustao od namere da ide u dobrovoljce. Ali više ni o tome, ni o meni nije progovorio ni reči. Takav i u Rim otišao.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Sre Feb 27, 2008 7:32 am    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Idem kroz srušen grad. Kao Hirošima posle bombardovanja. Ali nigde nema ni jednog ljudskog tela, tu su samo zidovi, koji zapanjeno zjape. Ja hodam, hodam, i dalje nigde nikoga…
Odjednom, ispred mene, neznano otkud, Luka, u ustaškoj uniformi, zavojem obavijene glave. Ispod zavoja, niz slepoočnicu, curi mu krv. Mene obuzima jeza do kostiju, dok on ćuti i smeška se prezirno, ali istovremeno kao da iza tog osmeha davi sopstvenu tugu.
Onda polako kaže:
Mi smo bili braća. Ali braća kao ona jugoslovenska, što su imitirali ljubav i zajedništvo, a potajno sanjala da jedan drugome zabiju nož u grlo. A sada je konačno došao taj trenutak.
I vadeći kamu, iz kanije za pojasom, on polako kreće k meni.
Ja grozničavo razmišljam da li da, braneći svoj život, ubijem brata. Skidam automat s ramena, ali oklevam, razdirući se šta da učinim. Srce mi se kida zbog njega, ali mislim i: on će ubiti mene.
Onda odjednom spuštam automat, i kažem:
Ali, zašto da me ubiješ, kad sam se ja za tebe žrtvovao?
Ne treba mi tvoja žrtva. Moje je bilo da svoj deo nosim. Niko tuđi krst ne može poneti. Ne, ne želim tvoju žrtvu, da bi me time posle imao za taoca. Zato si ti to uradio. Da kupiš ljubav. Hteo si da podiđeš, i ocu i meni, okaješ greh mržnje na tako banalan i jeftin način, a istovremeno obavežeš da sam ti večiti dužnik, koji će se do kraja života morati klanjati pred tvojom velikodušnom žrtvom.
I prilazi mi sve bliže, s isukanom kamom, zakrvavljena pogleda, podiže lagano ruku ka meni, da zada udarac.
Iako mi je automat u ruci, ja ga ne dižem. Hteo bih, ali me ruke ne slušaju. A zatim, kad ipak uspem da ga podignem, shvatam da ne želim, ne mogu u brata da pucam.
Onda cev automata usmeravam samom sebi usta. I povlačim oroz.
Ali ništa. Nikakav zvuk.
Na moje iznenađenje, brat svoj nož polako spušta, i okreće ga sebi na vrat. Ja hoću da vrisnem, i vrištim ne, ali glasa nema.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Pet Mar 07, 2008 6:33 am    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Otišao si tako naglo, iznenada, rekla je Đurđa, zaboravljajući na nas! U takvu brigu bacio. I, neodgovorno. Zar dete bez oca da ostaviš? Dete, koje navodno toliko voliš. Ako je trebalo Luka da ide, neka je išao on, a ne ti, da izigravaš heroja...
Ali, Đurđa, nemoj sad tu pridike da mi držiš. Posle svega, samo mi to još treba, pokušam da zaustavim tu bujicu, pusti... Bio sam, preživeo, kažem pomirljivo, to je prošlost. Ali ona nastavi, koliko znam, to nije prošlost, jer rat još traje, a ti si samo na odsustvu... Našao si lep način da rešavaš vaše neraščišćene odnose. Bolje da si energiju usmerio na to šta ćeš sa svojom porodicom!
Onda, po svom običaju, žurno iziđe, uz tresak vratima.


Osim majke, jedino me Isak i David dočekuju toplo.
Grli me čvrsto, kao da mu se rođeni sin vratio. Kaže samo, hvala Bogu.

Njih dvojica su prvi se našli majci po smrti oca. David sve oko sahrane preuzeo na sebe.
Majka mi priča o tome. Oprostite mi, kaže David posle sahrane, kod kuće. Šta, pitam. Pa, ako je bilo, možda nekad nezgodno, što sam krio Luku, a g. Dimitrije... Ja sam uvek mislio, šteta je da tako mlad i talentovan čovek… Ali, i g. Dimitrija sam razumeo. Nije on loše mislio. Ja vas molim za izvinjenje ako je ikad... Da, g. Dimitrije je odista dobar čovek, baš mi je žao. I moje najdublje saučešće. Hvala vam mnogo, odvraćam. A naročito na pomoći. Nema na čemu, g-đo Natalija… Upućuje stidljiv pogled setnoga osmeha i žurno odlazi.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Čet Mar 20, 2008 12:37 pm    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Nismo se formalno razvodili, ali sam sve više vremena provodio kod majke.
Zatekao sam se tamo kad su ponovo došli da me traže. I dalje je to za “vojnu vežbu”. Prvo me legitimišu. (Kao da su baš sada, pred kraj, sa sve većim rasulom, dobili čudnovati poriv za ažurnošću).
Da li je tu Konstantinović Luka, pita zatim jedan od dvojice.
Ističe mu odsustvo. Treba da se javi na vojnu vežbu, dopunjava drugi.
Osećam laku bojazan. Šta ako na neki način shvate? No mirim se mišlju: kako bi mogli? Čovek pod imenom i prezimenom koje oni traže je hiljadu kilometara daleko. I zato, trudeći se da to bude što mirnije, istim tonom kažem, vežbu... kako najlakše na onaj svet, zar ne?
Prvi me ljutito pogleda. Samo se ti zajebavaj, mamin sine ulickani, kaže drugi mirno ali oštro, lako je tebi govoriti, ispod jorgan - planine, dok je ovaj tvoj brat, kao i toliki drugi, glavu u torbu stavljao.
U meni nešto zadrhti. Dvostruko. Zar opet, makar i nehotično, Luki pohvale i zasluge, je jedno. A drugo, hoću da mu u lice saspem, šta on zna, koji tu samo paradira i lovi druge, prosipajući demagoške fraze, a sam nije ni omirisao ratište, on će meni... Ali zauzdavam se, znajući da bi bilo glupo i nezrelo.
Zato kažem mirno, skoro nadmoćno, Luka je otišao baš pre neki dan za Rim. Ako tamo možete da ga jurite, samo izvolite.
Ova dvojica me gledaju iznenađeno, kao da se pitaju da li ih ja to vučem za nos. Mislim da su pomislili ono što je i meni u tome času palo na pamet, je li moguće da obveznik koji je već bio na ratištu bude pušten preko granice.
Onda pogledaju moju majku, kao da bi i njoj isto pitanje postavili. Zatim se opet okreću meni i jedan najzad kaže, ma, jel ti to nas...
Ja se onda pribirem jer se setim da oni, sitni šrafići, to ne mogu da provere. Ali pošto sam malo uzbuđen, ćutim. Ma, ne, uopšte, gde bi on, kaže umesto mene majka. Naizgled pomirljivo, ali zapravo ironično.
Nego, stvarno, možete proveriti, nastavlja sličnim tonom, mogu vas i telefonom povezati s Lukom lično. Ako ni to ne verujete, i s njegovim profesorima. Naravno, ako znate bar malo engleski. Ili kojim slučajem italijanski.
Tako je sigurna u sebe, da ova dvojica izvinjavajuće, gotovo u glas kažu: dobro, dobro, verujemo, nećemo...
Sležu ramenima, kao da bi rekli, nismo mi ovo birali. I odlaze.
Kad ostanemo sami, gledamo se majka i ja neko vreme bez reči.
Onda, kao po komandi, prasnemo oboje u smeh. I dugo, se, dugo smejemo. Odavno ne tako opušteno, pročišćujuće.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Čet Apr 10, 2008 7:22 am    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Uskoro - drugo izdanje knjige!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Pon Apr 14, 2008 5:19 am    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Upravo izišlo!

http://www.malinemo.co.yu/ad_libitum.html

Može se naručiti preko sajta izdavača, a uskoro će biti i po knjižarama, između ostalih:
SKZ (Kralja Milana), "Mamut", "Belić" (Studentski trg, kod "Kolarca", "Zepter" (K. Mihailova), "Papirus", "Inicijal"...
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Uto Apr 15, 2008 8:26 am    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Isak putuje. Pakuje se ćutke. Polako, kao da namerno okleva. Zapeva povremeno, kao uvek. I nasmejan je. Ali gledajući ga pažljivije shvatam da u tome glasu postoji drhtaj više. U osmehu odsev tamne seni. U sebi ga grdim, zašto ne pristade na pasoš, Isače, ludo dete naše. Ali još nije kasno, mogao bi i sada... Kao da želim da to čujem od njega. Osećam kako mi se grudva rađa pod grlom. Kao posle prebrzog gutljaja. Trudim se da je progutam, govorim sebi ono što je Isak nama, da nema razloga za brigu. Rat se neće proširiti na Bosnu, ljudi tamo su svesni... Majka. Iako se i ona trudi da izgleda uobičajeno, ozbiljnija je, ćutljivija no ikad. I David. Pošto se Isak spakuje, izgleda to opet onaj stari, kad se osmehne majci mojoj i kaže, hajde, tetka Natalija, da im priredimo jedan pravi recital! Sada neće moći da me slušaju duže vreme. I započnu. Muzika čini besmislenim sve strepnje. Možda smo posle svega previše paranoični. Sve će biti u najboljem redu. Kad se vrati, ili možda i pre, na nekom vikendu ili odsustvu, Isak će snimiti cd.
Na železničkoj stanici, pozdravljamo se, dugo nam je svima u čvrstom zagrljaju. Otac ga dugo drži. Kao da ga nikad ne bi pustio. Opet u meni šapuće: Isače, još nije kasno da se predomisliš, samo kaži ne idem, da probamo ipak to s pasošem... u poslednji čas. Kao na filmu. Ali Isak to ne čini. Samo se još jednom s prozora pozdravi, nehajnog osmeha onog njegovog, i zapeva, va, pensiero, dok voz polako kreće. Mašemo mu, Isak nama. Udaljuje se, utapa u žagor, i bruj motora voza, zvuk glasa. Polako gubi iz oka, dok nam još uvek Isak maše.

On je meni ovo namerno uradio, kaže David odjednom. Iznenađeno ga pogledam. Ali, ne dobijam odgovor. Njegov na momenat ozbiljan, sapete ljutnje pogled, prekriva usiljeni smešak. Ma, ništa. Zaboravi da sam to rekao…
Trudim se da zaboravim. Ali mi neumitno dolazi pitanje: Da li ipak među njima dvojicom tinja neki nevidljivi sukob? Je li sin zamerio ocu što mu je uskratio nadoknadu majčinske ljubavi? Može li ta čežnja imati razumevanja za očevu bol i poštovanje uspomene?

Zakletva. Sarajevo, naizgled mirno, ali pažljiviji pogled odaje ravnotežu straha. Napetost u vazduhu. I uveravanja s nadležnih mesta da se ovde neće desiti što je u Hrvatskoj. I samouveravanja.
Isak je miran, nekako čudnovato spokojan. Ponosan što ispunjava svoju dužnost. David mi tiho kaže, našao je čime će pokazivati odgovornost. No, volim ja njega i nehajnog, neozbiljnog. Samo nek je živ i zdrav...
Zanesem se katkad, eh, zašto mi otac nije bio ovakav... I odmah se postidim tih misli. Griža savesti...Opet.

Isak u uniformi. Maskirnoj. Sapet opasačem, utegnut u čizme. Nelagodnost se trudi da prekrije nehaj-hinećim osmehom, zvanim “sam-u- šumi”. Sapeta razbacanost. Neuhvatljive oči, zatočene gorkim sivomaslinastim pogledom. Uniforma mu kao da je broj veća. Deluje krupniji no što jeste. Ali, ne nespretan. I tako, konačni utisak, na neki čudnovat način: stoji mu dobro. Setih se onoga što mi je kazao, da možda baš i treba sve ovako da bude. Ponovo se pitam: viša pomirenost, ili pomirenost ovčice?

Iz pisama Isakovih: Odlučio sam da zapisujem. Nešto kao dnevnik, ali bez datuma. Šta ionako znače datumi?

Iz dnevnika
Sviram u vojnom orkestru, i pevam. Premda je ovde svakim danom sve manje razloga za pesmu.
Provokacije, dobacivanje vojnicima, gađanje papirićima, a bogami i novčićima, ogriscima jabuke, trulim krompirom...

Vojniče Kabiljo, počne oficir meni, a ja kažem, gdine kapetane, dozvolite da se obratim, ja nisam Kabiljo, ja sam Alkalaj. On u prvi mah zbunjen. Kako… ta nemoj mi tu… Zagleda se bolje i razmisli. Onda kaže, a jes, vala. Ali, ličite, bogamu… Našali se. Uostalom, šta mijenja stvar, Jevrej ti, Jevrej on… Poćuti, pa uz uzdah, zabrinuto, više za sebe, protne, a ako ovi ovdje nastave ovako, bogme ćemo svi iz ove kasarne bit Jevreji. Onda se s mukom nasmeje, kao da bi hteo oduzeti težinu izrečenom, ubeđujući i sebe i mene da će sve ostati samo na šali.
Zakopka me jako. Čim uhvatim priliku potražim toga Kabilja.
Gledamo se bez reči neko vreme, iznenađeni oba. Slične crte lica, plava kosa. Iste visine, stasa… Onda se istovremeno obojica bacimo u smeh. Vojniče Alkalaj, kažem ja njemu, blago karikirajući kapetana. Vojniče Kabiljo, on meni. Baš nam zabavno. A još više, kad ubrzo ustanovimo da sličnost nije samo fizička. Raul, to mu je ime, takođe obožava operu, sefardske pesme, košarku i pse. Nosi Davidovu zvezdu oko vrata.
I zamolimo odmah da nas rasporede u istu sobu. Molba nam je, za divno čudo, uslišena.
Raul je rodom iz Sarajeva. Završio trgovačku školu i već se zaposlio. Da pomogne majci, kaže. Ne zna za oca. Majka mu o njemu rekla samo: “nije te dostojan”. Znaš, kaže, mučan je to osjećaj, čitavog života, hvatat sebe u misli: svaki od ovih sredovječnih ljudi koje sretnem mogao bi bit moj otac. Ili je negdje daleko. I nikad ga neću upoznat. Jesi li pokušao da ga nađeš, izvučeš nešto od majke, pitam. Klima glavom setno. O, da, itekako… Al bez uspjeha. Nemam nikakav trag. A majka - neprobojni zid. Al i razumijem je. Sigurno se ponio neoprostivo loše prema njoj. I biće da mene nije ni htio. No, i pored toga, silno bi volio upoznat toga …Kakav god bio, otac mi je… Barem da ga pitam, zašto… Ako uopće i zna za me…
Ispričam svoj slučaj. A ti, eto, kaže Raul, majke osta željan. Al tu što se moglo, viša sila…Poćuti, zamišljen. Potom, gotovo sa zavišću, čežnjivo doda, eh, blago tebi, s takvim ocem.

Iz pisama
Rano ustajanje je sjajna stvar.
Divnih pasa ovde toliko. Većinom šarplaninci. Ali najbolji jedan nemački ovčar, Max. Niko nije smeo da mu priđe. Pravi gestapovac. A ja sam malo po malo, svojim strpljenjem, ljubavlju, uspeo. Druge cepa ko novinu, sa mnom se mazi kao štene, uši mu zavrćem. Nedavno se ovde oštenila keruša nemačkog ovčara, Lajka. Srećni otac je Max. Naš kapetan voli košarku, mislim da će mi uspeti da dobijem jedno štene za poneti kući. I pre kraja vojske.

Iz dnevnika
A ko zna, možda je trebalo da prihvatim pasoš… ma, neće se to proširiti na Bosnu. Neko mora stati na fitilj, inače, ode sve dođavola. Jeste napeto, ali ljudi su svesni šta bi bilo, pa se neće usuditi. A i spolja ovi neće dopustiti.

Dvojicu mi drugara pretukli. Eno ih u vojnoj bolnici. Uh, bogme je sve čupavije. Ali, valjda neće dalje, neko će to morati zaustaviti... Sve češće ne izlazimo nikud najbezbednije ispade u kasarni. Ili nam dozvoljavaju civil kad idemo u grad, puste nas, premda, vidim, sve neradije. A prvo su kažnjavali za civil. Imao sam 7 dana ribanja WC u početku. A sad, ništa...
Neki muslimani otišli sami. Nisu se vratili od izlaska u grad. Jedan, s kojim sam baš dobar, samo se presvukao u WC-u kafane. Jesi li lud, šta to radiš, pitam ga, on kaže, ma ćuti, bolan, idem kući, zar ne vidiš da će ovdje... Molim te, nemoj me prijavit, nisi me uopće vidio... Ma hajde, nemoj, jel hoćeš da te kazne? Neće, oni sigurno više neće. Bit može samo gore ako ostanem, a i tebi bolan, gledaj se kako izvlačit... Posle ovog sam, bogme, malo zabrinut, ali ipak mu ponovim da ostane, a on uporan u svome, vidim ne vredi, nek ide, svako nek radi kako misli da treba...
Ostavi me samog, ode hitro, i osetim se pomalo nelagodno u kafani, kad shvatim da sam opkoljen ne mnogo prijateljskim pogledima
Napolje okupatori, osvane nam na kasarni.
Bože, zar je moguće da me u Sarajevu naših putovanja na more, sirnica, pečenih kukuruza i baba-tetke Estere sada doživljavaju kao uljeza, ili nedajbože okupatora. Agresorske srpske vojske. Ja, Jevrej Isak Alkalaj, okupator i agresor. Kao da je ovo Golan, a ne srce moje jedine otadžbine Jugoslavije.
Vazduh je sve napetiji kao kotao pod parom.

Iz pisma Isakovog
Divno je proleće. I ovde ih sve redom šijem u basketu. Maxov sin raste, biće vučina, donosim ga kad dođem, sređeno je.

Iz dnevnika
U kafani mi dobacuju bjež’te otalen, okupatori.
Jednom mi jedan priđe. Oklen si. Iz Bgd. Uhvati za revere lako, ali dovoljno neprijatno. Šta vi još tražite ovdje, majku vam srpsku. Pijan je, vidim, i spontano guram njegove ruke, a on tad baš jače gura me, pribija do zida. Ostala kafana ništa, kao da gledaju jeftin američki krimić, nekoliko glasova podrške njemu, da, tako je, šta će u kavani, i uopće ovdje u Saraj’vu, našoj Bosni. Ma neka idu samo, nek se najzad skinu, kaže drugi glas, pusti ga, preneće tamo. A ovaj mene još jače steže uza zid, dohvata flašu, razbija o sto, branio bih se, ali me pritegao nezgodno, uzimam vazduh, pitam se šta sad, Bože, pomozi mi, pipam iza da dohvatim stolicu, bilo šta, da se odbranim, ali ovaj prinosi staklo k mojim očima, da ti sad sunem ovo, u oči te srpske. Ili možda, pa polako mi ga prinosi grlu. Ledeni znoj me obliva, strah trese. Ali i neka čudnovata pomirenost, je li me hipnotisao kao mungos zmiju, svejedno mi je šta će sa mnom biti, mislim samo na oca. I vas. Bože, a možda je ipak trebalo... sklapam oči…. Prolazi li sekund, dva, ili eoni… Ne znam. Ali onda osetim kako pritisak na mene naglo popušta. Otvaram oči i vidim, skliže niz mene bez glasa. Bježmo, bacivši stolicu kojom je po glavi udario napadača, povlači me Raul Kabiljo. Naglo pribran, pohitam za njim. Najbrže što možemo bežimo odatle. Tek u četvrtoj ulici, zadihani stanemo. Uzimamo duboko vazduh, dolazeći polako k sebi. Gledam u Raula nekolko trenutaka nemo, tek sad shvatajući. Bože, da je stigao u kafanu samo 10 sekundi kasnije… Grabeći ga za ramena, konačno izustim, hvala ti. On se osmehuje kao da kaže, ma nije tio ništa. I potom samo izbaci, hajmo, u kasarnu, brže, zakasnit ćemo, bolan…

Govorka se o kolektivnom povlačenju odavde, iako i suprotno, da treba braniti domovinu. O, mia patria, si bella e perduta, na niske si grane spala ako ćemo te mi, gušteri braniti... ali ništa još zvanično.
Ostaju nam bar napolitanke i pivo.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Uto Apr 15, 2008 8:31 am    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

Što se tiče odlomaka, to je bilo to.

Zainteresovani za dalju sudbinu junaka mogu knjigu naručiti na već navedenoj adresi izdavačke kuće "Mali Nemo" odmah, i po povoljnijoj ceni, ili kupiti i u pomenutim knjižarama za desetak dana.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Sre Apr 30, 2008 8:42 am    Naslov: Re: "Pozdrav iz crne rupe" - Odlomci iz romana Odgovori sa citatom

U "Mamutu" je već rasprodato.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Naši radovi Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu: 1, 2  Sledeća
Strana 1 od 2


Skoči na:  
Ne možeš pisati nove teme u ovom forumu
Ne možeš odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možeš menjati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš brisati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš glasati u ovom forumu
Ne možeš da prikačiš fajlove na ovaj Forum
Možeš da skidaš fajlove sa ovog foruma

Toggle Content Gde Na More?
Smestaj na moru
Toggle Content Prijatelji sajta:


Toggle Content Konkurs Tkalci reči
Konkurs "Tkalci reči" - radovi

Pobednički radovi

Toggle Content MiniChat
ritusomani: Packers And Movers Hyderabad | Get Free Quotes | Compare and Save
06-Jan-2017 08:21:43
Ivanio8: Digitalneknjige.co m
10-Oct-2015 14:44:51
Ivanio8: Hey
10-Oct-2015 14:40:38
jurica.meshko: Jezivo je ovo,osetim na forumu da godine prolaze
12-May-2015 14:32:28
jurica.meshko: Retko
12-May-2015 14:28:41
Radee: ima li koga
07-Oct-2014 15:39:35
jurica.meshko: http://svetknjiga. com/Forums/viewtop ic/t=889.html
13-Sep-2013 19:47:47
jurica.meshko: U svom profilu imaš opciju - Last 10 forum topics
13-Sep-2013 19:47:34
novak: ljudi pozdrav, upravo sam postavio temu, tek sam se registrovao na sajt, kako da proverim da li je tema okacena pomoc!!!
02-Jul-2013 22:15:57
jurica.meshko: Smile
30-Jun-2013 19:59:46
Shout History
Only Registered Users can Shout
Create/Login
Toggle Content Novosti:
 Konkurs za mlade „Rukopisi 31“
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Književnost na balkanski način
 Nova biblioteka Matice srpske
 "Trgni se! Poezija!"

[ Više u sekciji vesti ]
Toggle Content Svet Knjiga
Toggle Content Statistika
Imali smo
59008583
posećenih stranica od
March 21, 2007

Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz