Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Forumi › Razno › Svaštara › Najlepši odlomci iz knjiga
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 36
Bots: 1
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Toggle Content Anketa
Koliko knjiga, u proseku, pročitate mesečno?




Trenutni rezultati :: Svi upitnici

Glasova: 1542
Komentara: 4
Toggle Content Baneri:

Najlepši odlomci iz knjiga


Idi na stranu: Prethodna  1, 2, 3 ... 10, 11, 12, 13  Sledeća
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Svaštara
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Sre Avg 20, 2008 5:43 am    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

IVO ANDRIĆ

TRAVNIČKA HRONIKA

Jer čovek može i od jedne reči da živi, samo ako u njemu ima još rešenosti d se bori i borbom održava život.

Jer dok je čovek u svom društvu i u redovnim prilikama, ti podaci iz njegovog curriculum vitae znače i za njega samog važne delove i značajne prekretnice njegovog života. Ali čim ga slučaj ili posao ili bolest izdvoje i usame, ti podaci počinju odjednom da blede i gasnu, da se neverovatno brzo suše i raspadaju, kao beživotna maska od hartije i laka, koju je čovek jednom upotrebio. A ispod njih počne da se pomalja naš drugi, samo nama znani život, to jest ?zaistinska? istorija našeg duha i našeg tela, koja nije nigde zabeležena, koju niko i ne naslućuje, koja ima vrlo malo veze sa našim društvenim uspesima, ali koja je za nas i za naše krajnje zlo i dobro jedina važna
i jedina stvarna.

Iz ove tame nijednom naporu se ne vidi kraja. Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takoće neće dovršiti, i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe.

A ljudi te vrste, kad život čula protutnji i sagori, ostaju mračni, gorki i teški sebi i drugima. Bezgranično pokoran i do podlosti malen pred silom, vlasti i bogatstvom, bio je drzak, svirep i nemilosrdan prema svemu što je slabo, siromašno i nesavršeno.

Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.

Zajedno sa ostalima i Davil je bio pijan od nerazumljive sreće, kao što su uvek opijeni slabi ljudi kad im uspe da na?u zajedničku i opšte priznatu formulu koja im obećava ostvarenje njihovih potreba i nagona na račun tu?e štete i propasti, a koja ih u isto vreme osloba?a griže savesti i odgovornosti.

Tada je osetio kako čovek može da se lomi i podvaja u sebi, kako može da pada i da se diže u svojim očima, ukratko: kako prolazni mogu da budu zanosi, kako su neodre?eni i izukrštani dok traju, kako se skupo plaćaju i gorko okajavaju kad pro?u.

Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolazi i nadiru novi, mla?i i drukčiji. U stvari u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s le?a guraju.

Mirna vremena i sre?ene prilike čine prosečne ljude još prosečnijima, a burna vremena i velike promene stvaraju od njih komplikovane prirode.

Zloća i dobrota jednoga naroda produkt su prilika u kojima on živi i razvija se.

Besmisleno je hteti otklanjati zloupotrebe i predrasude, kad se nema snage ni mogućnosti otkloniti uzroke koji su ih izazvali i stvorili.

Kao kod svih pisaca bez dara i pravog poziva, i u Davilu je bila uvrežena neiskorenljiva zabluda da ima nekih svesnih duhovnih radnja koje vode čoveka ka poeziji i da se u poetskom stvaranju može naći uteha ili nagrada za zla kojima nas život tereti i okružuje... Jer marljivost, ta vrlina koja se tako često javlja onde gde ne treba, ili kad više nije potrebna, oduvek je bila uteha nedarovitih pisaca i nesreća umetnosti.

Oduvek je tako da se dva naraštaja koji se dodiruju i smenjuju jedan drugi najteže podnose i, u stvari, najmanje poznaju. Ali mnoga od tih razmimoilaženja i mnogi od tih sukoba izme?u raznih naraštaja počivaju, kao većina sukoba uopšte, na nesporazumima.

Ta ženidba, koja je trebalo da mu otvori vrata u viši i prijatniji život, zatvorila ga je i vezla zauvek, oduzevši mu mir i spokojstvo, ta jedina dobra i najveće dostojanstvo skromnih sudbina i bezimenih ljudi.

Tako čovek mašta od detinjstva o velikim gradovima i slavnim poprištima, ali stvarne i odlučne bitke za održanje svoje ličnosti i ostvarenje svega što ona u sebi nagonski krije, mora da bije tamo gde ga sudbina baci, bogzna na kakvom uskom, bezimenom prostoru, bez sjaja i lepote, bez svedoka i sudije.

Zaista, ništa ne može tako da nas prevari kao naše ro?eno osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva sa tokom stvari.

Mehmed - paša zna da je to oduvek i svuda tako, da se sitni i bezimeni ljudi penju na leševe onih koji su oboreni u me?usobnoj borbi velikih.

Sve je to Mehmed ? paša rekao Davilu onim neodre?enim orijentalskim tonom, koji i kod najsigurnije stvari ne isključuje potpuno sumnju ni mogućnost promene i iznena?enja.

Svaki rastanak izaziva u nama dvostruku iluziju. Čovek sa kojim se praštamo, i to ovako, manje-više zauvek, čini nam se mnogo vredniji i dostojniji naše pažnje, a mi sami osećamo se mnogo sposobniji za izdašno i nesebično prijateljstvo negošto u stvari jesmo.

Po nekoliko godina čaršija radi i ćuti, dosaćuje se i životari, pazaruje i računa, uporećuje jednu godinu sa
drugom, a pri svemu tome prati sve što se dešava, obaveštava se, ?kupuje? vesti i glasove, prenosi ih šapatom od dućana do dućana, izbegavajući svaki zaključak i izraz sopstvenog mišljenja. Tako se polako i neprimetno stvara i uobličava jedinstven duh čaršije. To je najpre samo jedno opšte i neodrećeno raspoloženje, koje se ispoljava samo kratkim pokretima i psovkama za koje se zna na koga se odnose; zatim se postepeno pretvara u mišljenje koje se ne krije; i najposle postaje tvrdo i odre?eno uverenje o kome više nije potrebno ni govoriti i koje se još samo u delima ispoljava. Povezana i prožeta tim uverenjem, čaršija šapuće, sprema se, čeka, kao što pčele čekaju čas rojenja. Nemogućno je prozreti logiku tih čaršijskih uzbuna, slepih, besnih i redovno neplodnih, ali one imaju svoju logiku isto kao što imaju svoju nevidljivu tehniku, zasnovanu na tradiciji i nagonu. Vidi se samo kako buknu, besne i jenjavaju. Tek jednog dana, koji osvane i otpočne kao i toliki raniji, prolomi se dugogodišnja sanjiva tišina kasabe, stane klepet ćepenaka i mukla jeka vrata i mandala na magazama. Odjednom čaršilije poskaču sa svojih mesta na
kojima su godinama nepomično sedeli, mirni, uredni, čisti, sa podvijenim nogama, gordo uslužni, u svojim čohali čakširama, gajtanli fermenima i svetlim prugastim anterijama. Taj njihov ritualni pokret i zaglušna lupa vrata i ćepenaka dovoljni su da se po celoj varoši i okolini strelovito pronese glas:
? Zatvorila se čaršija.
To su sudbonosne i teške reči; njihovo značenje je svakome jasno. Tada žene i nejač slaze u podrume. Ugledni čaršilije se povlače u svoje kuće, spremni da ih brane i poginu na pragu. A iz kafanica i udaljenih mahala povrvi sitan turski svet, onaj koji nema šta da izgubi i koji samo kod uzbuna i promena može nešto da dobije. (Jer i ovde, kao i kod svih pokreta i prevrata na svetu, jedni su koji stvar kreću i vode, a drugi koji je ostvaruju i izvode.) Pred tu masu iskoče odnekud jedan ili dvojica predvodnika. To su obično grlati, nasilni, nezadovoljeni, potuljeni i nastrani ljudi koje dotada niko nije znao ni primećivao i koji će se, kad uzbuna legne, opet izgubiti u svoju bezimenu sirotinju u strmoj mahali iz koje su i došli, ili ostati da čame u nekoj apsani. I to traje dan, dva, tri ili pet, kako kada i kako gde, sve dok se ma šta ne razbije, ne zapali, dok ne padne ljudska krv, ili dok se uzbuna prosto ne istutnji i ne splasne sama od sebe. Jedan po jedan otvore se tada dućani, povuče se svetina, a čaršilije, kao posti?eni i mamurni, ozbiljni i bledi, nastave svoj posao i svoj život oduvek. Tako izgleda, tipično uzevši, postanak, razvoj i svršetak uzbuna po našim varošima.

Niko od stranaca nije mogao zamisliti kako izgleda i dokle može da ide ovaj napad skupnog ludila koji s vremena na vreme obuzima stanovništvo ovih kasaba, izgubljenih i stešnjenih ve?u visokim planinama.

Turci se boje samo onoga ko se ne boji i zaziru jedino od jačeg od sebe.

Takvi su travnički prvaci i koljenovići, naročito ovi pismeni i učeni. Za sve što nemaju, ne znaju, ne mogu, oni umeju da na?u zlu reč ili pogrdno ime. Na taj način i oni učestvuju u svima, i najvišim, stvarima u kojima inače nikad ni po čemu ne bi mogli imati udela.

? Sami vidite, plemeniti prijatelju, gde živimo i sa kim ja imam da se rvem i nosim. Krdom divljih bivola čovek bi lakše upravljao nego bosanskim begovima i ajanima. To je divlje, divlje, divlje i nerazumno, grubo i prosto a osetljivo i nadmeno, svojeglavo i prazne glave. Verujte mi kad vam kažem: ovi Bosanci nit imaju osećanja časti u srcu ni pameti u glavi. Oni se takmiče u me?usobnim sva?ama i podvalama, i to je jedino što znaju i umeju. I sa tim svetom ja treba sada da smirujem ustanak u Srbiji! Tako idu stvari u našoj Carevini otkako je svrgnut i zatočen sultan Selim, i sam bog zna dokle ćemo doterati.

Sa ču?enjem i očajem, konzul je tada sebi govorio da tvrda škola Istoka traje večito ida u ovim zemljama nema kraja iznena?enjima, kao što nema prave mere, stalnog suda ni trajne vrednosti u ljudskim odnosima.

Kao uvek kod Turaka, prelaz je bio nagao i iznena?enje potpuno.

Tok doga?aja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo doga?aje podneti zavisi u dobroj meri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju.

Bolest je druga, teža, polovina života.

Tako ide pravo ka sunčevom zalasku, potpuno odsutan i pogružen, jer nema stvorenja koje je tako žalosno i zbunjeno kao seljak koji boluje.

Posmatrajući iz dana u dan, iz godine u godinu, trave, rude i živa bića oko sebe i njihove promene i kretanja, fra Luka je sve jasnije otkrivao da u svetu, ovakvom kakvog ga mi vidimo, postoji samo dvoje: rastenje i opadanje, i to usko i nerazmrsivo povezani, večito i svuda u pokretu. Sve pojave oko nas samo su izdvojene faze te beskrajne, složene i večne plime i oseke, samo fikcije, prolazni trenuci koje mi proizvoljno izdvajamo, označavamo i nazivamo utvr?enim imenima, kao što su zdravlje, bolest i umiranje. A sve to, naravno, ne postoji. Postoje samo rastenje i opadanje, u raznim stanjima i pod raznim vidovima. I sva je lekarska veština: upoznavati, hvatati i iskorišćavati snage koje idu u pravcu rastenja ?kao mornar vjetrove?, a izbegavati i odstranjivati sve one koje služe opadanju. Onde gde čovek uspe da uhvati tu snagu, ozdravlja se i plovi dalje; onde gde to ne po?e za rukom, tone se prosto i nezadržljivo; a u velikom i nevidljivom knjigovodstvu rastenja i opadanja prenosi se jedna snaga sa prve strane na drugu.

Ko je duga veka taj nadživi sve pa i svoje zasluge.

Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina.

Smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život.

Fratri, ukoliko su i oni nešto govorili, žalili su se na Turke, na globe i progone, na tok istorije, na svoju sudbinu, i pomalo na ceo svet, sa onom čudnom i tipičnom nasladom sa kojom svaki Bosanac voli da govori o teškim i beznadnim stvarima. U takvom društvu, u kome je svak gledao da kaže samo ono što bi želeo da se zna i širi dalje a nastojao da čuje samo ono što je njemu potrebno i što drugi kriju, naravno da razgovor nije mogao da se razvije i uzme prirodan i srdačan tok.

Turska vladavina stvorila je, tvrdio je on, kod svojih hrišćanskih podanika izvesne karakteristične osobine, kao pritvorstvo, upornost, nepoverenje, lenost misli i strah od svake novine i svakog rada i pokreta. Te osobine, nastale u stolećima nejednake borbe i stalne odbrane, prešle su u prirodu ovdašnjeg čoveka i postale trajne crte njegovog karaktera. Nastale od nužde i pod pritiskom, one su danas, i biće i ubuduće, velika prepreka napretku, r?avo nasleće teške prošlosti i krupne mane koje bi trebalo iskoreniti.

? Kako je mogućno ? pitao je Defose ? da se ova zemlja smiri i sredi i da primi bar onoliko civilizacije koliko njeni najbliži susedi imaju, kad je narod u njoj podvojen kao nigde u Evropi? Četiri vere žive na ovom uskom, brdovitom i oskudnom komadiću zemlje. Svaka od njih je isključiva i strogo odvojena od ostalih. Svi živite pod jednim nebom i od iste zemlje, ali svaka od te četiri grupe ima središte svoga duhovnog života daleko, u tu?em svetu, u Rimu, u Moskvi, u Carigradu, Meki, Jerusalimu ili sam bog zna gde, samo ne onde gde se ra?a i umire. I svaka od njih smatra da su njeno dobro i njena korist uslovljeni štetom i nazatkom svake od tri ostale vere, a da njihov napredak može biti samo na njenu štetu. I svaka od njih je od netrpeljivosti načinila najveću vrlinu i svaka očekuje spasenje odnekud spolja, i svaka iz protivnog pravca.

? Dozvolite, ne treba odmah ići u krajnost, u tvrdoglavost.
? Ŵa ćete? Mi smo Bošnjaci ljudi tvrde glave. Takve nas svak zna i po tome smo čuveni ? govorio je fra Julijan sa onom istom samodopadnošću.
? Ali, izvinite, što se vi brinete kakvi ste u očima drugih ljudi i šta se o vama misli i zna? Kao da je to važno! Važno je koliko čovek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.
? Mi čuvamo svoj stav i niko se ne može pohvaliti da nas je naterao da ga promenimo.
? Ali, oče Julijane, nije važan stav, nego život; stav je u službi života; a gde vam je ovde život?

Pri rastancima se ljubavnici najlakše odaju.

? Niko ne zna šta znači roditi se i živeti na ivici izme?u dva sveta, poznavati i razumevati jedan i drugi, a ne moći učiniti ništa da se oni objasne me?u sobom i zbliže, voleti i mrzeti i jedan i drugi, kolebati se i povoditi celoga veka, biti kod dva zavičaja bez ijednoga, biti svuda kod kuće i ostati zauvek stranac; ukratko: živeti razapet, ali kao žrtva i mučitelj u isto vreme.

- Kad pro?ete čaršiju, zadržite se kod Jeni džamije. Oko celog zemljišta je visok zid. Unutra, pod ogromnim drvećem, grobovi za koje niko više ne zna čiji su. Za tu džamiju se zna u narodu da je nekad, pre dolaska Turaka, bila crkva Svete Katarine. I narod veruje da i sada u jednom uglu postoji sakristija koju niko nikakvom silom ne može da otvori. A kad pogledate malo bolje kamenje u tom starinskom zidu, videćete da ono potiče od rimskih ruševina i nadgrobnih spomenika. I na kamenu koji leži uzidan u toj džamijskoj ogradi vi možete lepo pročitati mirna i pravilna rimska slova nekog izlomljenog teksta ?Marso F1avio... ortimo ...? A duboko ispod toga, u nevidljivim temeljima leže veliki blokovi crvenog granita, ostaci jednog mnogo starijeg kulta, negdašnjeg svetišta boga Mitre. Na jednom od tih kamenova ima nejasan reljef na kome se razabire kako mladi bog svetlosti ubija u trku snažnog vepra. I ko zna šta se još krije u dubini, ispod tih temelja. Ko zna čiji su tamo napori sahranjeni i kakvi tragovi zauvek izbrisani. I to je samo na jednom malom parčetu zemlje, u ovoj zabačenoj varošici. A gde su sva ostala bezbrojna velika naselja širom sveta?

- Kaže se, raja se odmetnula, raja je neposlušna i nevaljala. Jeste. Ali treba znati da raja ne diše svojom dušom, nego sluša dah gospodara. To vi dobro znate. Uvijek se gospoda prvo iskvare, a raja samo prihvati. A kad se jednom raja otme i pohasi, idi slobodno pa traži drugu, jer od te nema više ništa.

Jer i vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.

Varate se, dragi fra-Julijane, varate se iz osnova. Malo više toga nemira ne bi škodilo ni vama ovde. Vi vidite da je narod u Bosni podeljen na tri ili čak na četiri vere, podeljene i zakrvljene me?u sobom, a svi zajedno odvojeni neprelaznim zidom od Evrope, to jest od sveta i života. Pazite da na vama, fratrima, ne ostane istorijski greh da to niste shvatili i da ste svoj narod vodili u pogrešnom pravcu i da ga niste na vreme pripremili za ono što ga neminovio čeka. Me?u hrišćanima Turske Carevine se često, i sve češće, čuju glasovi o slobodi i oslobo?enju. I zaista, jednog dana će i u ove krajeve morati doći sloboda. Ali davno je rečeno da slobodu nije dovoljno steći, nego je mnogo važnije postati dostojan slobode. Bez savremenijeg vaspitanja i slobodoumnijih shvatanja, neće vam ništa pomoći što ćete se osloboditi osmailijske vlasti. U toku stoleća vaš se narod umnogome toliko izjednačio sa svojim tlačiteljima da mu neće mnogo vredeti ako ga Turci jednog dana napuste a ostave mu, pored njegovih rajinskih mana, i svoje poroke: lenost, netrpeljivost, duh nasilja i kult grube sile. To, u stvari, i ne bi bilo oslobo?enje, jer ne biste bili dostojni slobode ni umeli da je uživate i, isto kao Turci, ne biste znali drugo do da robujete ili da druge porobljavate. Sumnje nema da će i vaša zemlja jednog dana ući u evropski sklop, ali se može desiti da u?e podvojena i nasledno opterećena shvatanjima, navikama i nagonima kojih nigde više nema i koji će joj, kao aveti, sprečavati normalan razvitak i stvarati od nje nesavremeno čudovište i svačiji plen kao što je danas turski. A ovaj narod to ne zaslužuje. Vi vidite da nijedan narod, nijedna zemlja u Evropi ne zasnivaju svoj napredak na verskoj osnovi...

Kao mnoge neuspele ljude, malene rastom a žive duhom, i njega je izjedala skrivena i suluda ambicija da ne provede vek do kraja ovako sitan, neugledan i neznan, nego da zadivi svet ni sam ne zna kako, gde i čime.

Jer, kao svi usamljeni a slabi i istrošeni ljudi kod kojih se trenutno pokoleba vera u sebe, Davil je silom hteo da u rečima i pogledu drugih ljudi na?e potvrde i podstreka za svoje mišljenje i delanje, umesto da ih traži u sebi. Ali, prokletstvo i jeste u tome što razgovora i saveta ima uvek, osim onda kad nam je to najpotrebnije; i što o onome što nas istinski muči niko neće sa nama jasno i iskreno da govori.

Samo razlika je u tomešto islamske države ratuju bez pritvorstva i protivrečnosti. One rat smatraju oduvek kao jedan važan deo svoje misije na svetu. Islam je i došao u Evropu kao ratujuća strana i do danas seu njoj održao ili svojim ratovanjem ili blagodareći me?usobnim ratovanjima hrišćanskih država. Dok hrišćanske države, koliko ja znam, osu?uju rat u toj meri da uvek jedna na drugu bacaju odgovornost za svaki rat, i osu?ujući ga ne prestaju da ga vode.

On je poznavao nezdravu i tajanstvenu unutarnju složenost ovih Bosanaca koji su isto toliko osetljivi kad se radi o njima samima koliko su preki i grubi kad se radi o drugima.

Ta prezriva i preterana učtivost, kojom se r?avo prikriva potpuna ravnodušnost prema svemu što ljudi govore i što može da se kaže susreće se često kod prestarelih sveštenika svih vera.

U Rotinim sobama je hvatala maha ona hladna pustoš koja vlada u stanovima samaca i osobenjaka.

Kad je nastavi svoj razgovor s Fresineom, Davil se osećao još mudriji i strpljiviji, očeličen tu?om nesrećom.

Kao svi lako uzbudljivi ljudi koji nisu sigurni u sebe, on je teško razlikovao laž od istine i stalno se kolebao izme?u neosnovane sumnje i preteranog poverenja.

Na kraju, sve se bojazni ostvaruju.

Sa kim se Osmanlije tako pažljivo ophode, taj je ili mrtav ili najnesrećniji me?u ljudima.

Gospo?a Davil ne voli sećanja uopšte i kao svi aktivni, instinski religiozni ljudi zazire od glasnih razmatranja koja ne vode ničem, samo nas raznežuju prema samima sebi, slabe prema okolini i često nam odvode misli na stranputice.

Ja još nisam video da je neko koga su dobro istabanali to zaboravio, ali sam sto puta video da ljudi zaboravljaju i najlepše savete i pouke.

Tada su nastupila ona vremena u kojima svak nastoji da bude malen i nevidljiv, svak traži zaklona i skrovišta, tako da se tada u čaršiji govorilo da ?i mišja rupa vredi hiljadu dukata?. Strah je legao na Travnik kao magla pritisnuo sve što diše i misli. To je bio onaj veliki strah, nevidljiv i nemerljiv, ali svemoćan, koji s vremena na vreme nailazi na ljudske zajednice i povije ili pootkida sve glave. Tada mnogi ljudi, obnevideli i zalu?eni, zaborave da postoje razum i hrabrost i da sve u životu prolazi i da život ljudski, kao i svaka druga stvar, ima svoju vrednost, ali da ta vrednost nije neograničena. I tako, prevareni trenutnom ma?ijom straha, plaćaju svoj go život mnogo skuplje nego što on vredi, čine podla i niska dela, ponižavaju se i sramote, a kad trenutak straha pro?e, oni vide da su taj svoj život otkupili po suviše visokoj ceni ili čak da nisu bili
ni ugroženi, nego samo podlegli neodoljivoj varci straha.

Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da va se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.

Jer nasiljem se mogu izvršavati prepadi i postići korisni preokreti, ali se ne može trajno upravljati. Teror kao sredstvo vladanja brzo otupi. To zna svako, osim onih koji su prilikama ili svojim nagonima prisiljeni da teror vrše.

A kad se čovek u svojim mislima izmiri i sprijatelji sa jednom stvari, onda pre ili posle počne za nju da nalazi potvrde i u stvarnosti.

Tako često biva da moćni ljudi vuku uporno za sobom, do kraja, gomilu svojih štićenika, ne zbog tih štićenika, koje niti poznaju niti cene, nego zbog sebe samih, jer je podrška i odbrana koju pružaju tim ljudima vidan dokaz njihove sopstvene moći i vrednosti.

Znači da ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stalnost, u mir i dostojanstvo, nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se smenjuju ljudi i naraštaji koji putuju, stalno varani... Samo se putuje. A smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih na?emo sami u sebi. Ni puta ni cilja. Samo se putuje. Putuje se i troši i zamara.

A ko dobro čini, od njega svak još više dobra očekuje.

A ko u životu uspeva da izrazi svoja najbolja osećanja i najbolje želje? Niko; gotovo niko.

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Sre Avg 20, 2008 5:47 am    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

KALED HOSEINI

LOVAC NA ZMAJEVE

• Deca nisu bojanke. Ne možeš da ih ispuniš svojim omiljenim bojama.
• Kada ubiješ čoveka kradeš život. Kradeš pravo njegove žene na muža, otimaš njegovoj deci oca. Kada slažeš, kradeš nečije pravo na istinu. Kada varaš kradeš nečije pravo na pravdu.
• Problem je bio u tome što je Baba svet doživljavao crno-belo. A o tome šta je crno, a šta belo odlučivao je on.
• I ja verujem da je to istinsko iskupljenje, kada nas osećaj krivice vodi ka dobroti.

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Sre Avg 20, 2008 5:50 am    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

Миломир Ђукановић

Коктел Менхетн

"- Људски живот је сачињен од снова, као што је хаљина коју носим саткана од чворова. Сваки дан је један сан који смо ноћу изаткали. Ми ставарамо своје снове као што градимо куће, па онај ко је вешт и умешан, живи у лепом и топлом сну, као и онај што уме, живи у лепој и топлој кући. Но једно упамти, младићу: сан је важнији од куће. Човек може да се склони у свој сан у свако доба, у свакој прилици, у било којем крају света и да у њему живи сигурније него у било каквој кући."

"- Људски живот је позорница на којој је свако уверен да игра главну улогу. Тек при крају представе, кад се светла пригуше и наговесте свршетак, човек схвати да су преко те позорнице, наоко неважни, прошли многи, већи и значајнији ликови и да се његово учешће у сопственој драми претворило у млаку, незапажену епизоду."

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Sre Avg 20, 2008 5:52 am    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

Франсоаз Саган

ОДГОВОРИ

Понајчешће љубав значи рат. Борба у којој свако настоји да шчепа за врат оног другог. Састоји се од љубоморе, поседовања, припадања, чак у односима који изгледају најширокогруднији. Као у свим другим биткама и у овој падају жртве. Увек постоји један који воли више него други, један који пати, други, који пати зато што наноси патњу. На срећу, не пате увек једни те исти, па однос може да се преокрене. Али, постоји и извесна нежност која нам помаже да прихватимо оног другог, а која се састоји од поверења и достојанства. Но, жалосно је што људи увек настоје да добију на једној страни оно што су изгубили на другој. Мало их је који су задовољни положајем и својим материјалним стањем. Они покушавају да то надокнаде на рачун других у својим љубавним односима, јер желе нешто да се ушићари. Добија се, док све иде својим током. Осим тога, у љубавним односима постоје "смицалице" којима се можемо послужити, те оставити партнеру да посумња да ли га уопште волимо. Мени је то одвратно. Постоји, такође, један природан, разуман однос који потврђује чињеница да ако неко с вама живи, с вам спава и смеје се - с вама, онда вас зацело и воли, па онда чему сумњати да ће првом приликом да отпрхне.

...................................................................

Све моје љубави трајале су највише седам година: кажу, тело се обнавља сваких седам година. Увек је предивно у почетку. У средини је још лепше. А на крају ... зависи од тога ко се први засити. Увек је тешко на крају. Никад нисам неког волела, а да га нисам још и "после" волела. "После" не постоји више она повезаност главе с телом. Тад функционише само глава... Али ипак нешто остаје... нешто налик на ожиљак. Не у тужном смислу те речи. Остаје ожиљак који нам служи на част. Најлепше одликовање...

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Uto Sep 16, 2008 6:59 pm    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

Edgar Alan Po - Đavo perverznosti

Stojimo na ivici provalije.
Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica.
Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnošću.
Neshvatljivo zašto-ostajemo.
Malo-pomalo naša muka, i vrtoglavica, i užas tonu u oblak nekog osećanja koje nema imena.
Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u priči iz Hiljadu i jedne noći.
Ali iz našeg oblaka na ivici provalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strašniji od svakog duha ili bilo kog demona iz priče, pa ipak je to samo jedna misao, užasna misao koja nam ledi i samu srž u kostima žestinom slasti njene grozote.
To je samo pomisao na ono što bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine.
A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga što je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u našoj mašti-upravo zbog toga sad ga silno priželjkujemo.
I pošto nas naš razum snažno odvraća od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primičemo njoj.
Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao što je strast čoveka koji dršćući na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku.
Prepustiti se za trenutak nekom pokušaju razmišljanja, znači biti neminovno izgubljen; jer premišljanje nas samo tera na uzdržavanje i zato je to, kažem, baš ono što mi ne možemo.
Ako se ne nađe prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo ničice na zemlju, okrenuvši leđa provaliji, mi ćemo skočiti u nju i poginuti.

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Uto Sep 16, 2008 7:00 pm    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

Halil Džubran

Oslusni, srce moje, i poslusaj sta govorim:
Dusa mi bjese mocno stablo cije korijenje seze u dubine
zemlje, a grane mu se izvijaju prema beskraju.
Dusa mi procvjeta u proljece, plodove dade u ljeto, a
kada jesen dodje sakupih plodove u srebrne posude i stavih
ih na raskrsnicu. Prolaznici su ih uzimali, jeli i svojim putem
nastavljali.
Kada jesen minu, kada se njeni kliktaji u plac i jadikovku
pretvorise, u posudama vidjeh samo jedan plod koji ljudi
meni ostavise. Ja ga uzeh i vidjeh da je nesnosljivo gorak,
kiseo kao zeleno grozdje, te rekoh svojoj dusi:
Tesko meni. Ljudima sam u usta stavio prokletstvo i u
utrobe neprijateljstvo. Sta si, duso, ucinila sa slascu koju si
korijenjem sisala iz dubine zemlje, sta si ucinila sa mirisom
koji su tvoje grane upijale iz sunceve svjetlosti?
Potom iscupah mocno stablo svoje duse.
Iscupah ga zajedno sa korijenom iz zemlje iz koje je raslo
i iz koje se hranilo. Iscupah ga iz proslosti i oduzeh mu
sjecanje na hiljadu proljeca i hiljadu jeseni. Zatim posadih
stablo svoje duse na drugo mjesto.
Zasadih ga u polje daleko od staza vremena. I bdio sam
nad njim govoreci: Bdijenje nas priblizava zvijezdama.
Zalijevao sam ga krvlju i suzama govoreci: U krvi ima mirisa i
u suzama slasti.
A kada dodje proljece, moja dusa ponovo procvjeta i u
ljeto plodove dade. Ujesen sakupih zrele plodove u zlatne
posude i stavih ih na raskrsnicu. Ljudi su prolazili, sami ili u
grupama, ali niko ne pruzi ruku da uzme iz mojih posuda.
Uzeh i pojedoh jedan plod te osjetih da je sladak poput
meda, ukusan kao rajsko vrelo, prijatan kao vavilonsko
vino, mirisan kao dah jasmina. Tada uskliknuh:
Ljudi ne zele da kusaju blagoslov, niti istinu, jer blagoslov
je plod suza , a istina je plod krvi!
Zatim sjedoh u sjenku stabla svoje osamljene duse, u
polju daleko od staza vremena.
Cuti, srce moje, do jutra.
Cuti, jer se zrak zasitio odvratnim mirisima
i tvoj dah nece da kusa

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Uto Sep 16, 2008 7:01 pm    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

Halil Džubran - Prorok

O dobru u vama mogu govoriti, ali ne i o zlu. Jer, što je zlo nego dobro izmuceno vlastitom gladju i žedju?
Odista, kad je dobro gladno, ono traži hrane cak i u mrac
nim pecinama; kad žedja, pije i u mrtvajama,
Dobri ste kad ste jedno sa sobom.
Ali, kad niste jedno sa sobom, niste zli.
Jer, ni razdijeljena kuca nije pecina razbojnicka; samo je razdijeljena kuca.
I brod bez krmila može plutati besciljno medju opasnim liticama, a ne mora potonuti na dno. Dobri ste kad težite da dadete od sebe.
Ipak, niste zli kad tražite dobit za sebe.
Jer, kad težite dobiti, samo ste korijen koji se probija u zemlju i siše na njezinim grudima.
Zacijelo, plod ne može reci korijenu: »Budi kao ja, zreo i pun, i uvijek daji od svojega obilja.«
Jer, plodu je davanje nužda, kao što je primanje nužda korijenu.
Dobri ste kad ste sasvim budni u svome govoru.
Ipak, niste zli kad spavate dok vam jezik klepece bez svrhe.
cak i mucav govor može ojacati slabašan jezik.
Dobri ste kad cilju svome idete pouzdano i cvrsta koraka.
Ni oni koji hramlju ne idu natraške.
Ipak, niste zli kad onamo idete hramljuci.
Ali, vi koji ste jaki i brzi, gledajte da ne hramljete pred kljastima, misleci da tako valja.

Vi ste dobri na bezbroj nacina, ali niste zli kad niste dobri,
Samo ste tumarala i tromi.
Šteta što jeleni ne mogu pouciti brzini kornjace.
U vašoj cežnji za divovskim jastvom leži vaša dobrota: a to je cežnja u svima vama.
Ali, u nekima je od vas ta cežnja bujica koja se mocno ruši u more, nosec i tajne urvina i pjesme šuma.
A u drugima to je miran potok koji se gubi u zavojima, okukama i zastojima prije nego što stigne do žala.
Ali, neka onaj tko mnogo cezne ne kaže onome koji cezne malo: »Zašto si spor i cemu oklijevaš?«
Jer, istinski dobar ne pita golaca: »Gdje ti je odjeca?« ni beskucnika: »Gdje ti je dom?«

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Uto Sep 16, 2008 7:02 pm    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

Halil Džubran - Pobunjeni dusi

Sve se to dogadjalo prije nego što se moj život stubokom okrenuo, prije nego što Bog zapali plamen ljubavi u mome srcu i prije nego što proklija sjeme ljubavi u njemu. Da, sve se to dogadjalo u vrijeme kada sam smatrala da je najveca sreca lijepa odjeca koja me krasi, divna kocija koja me vozi, skupocjen namještaj oko mene. Ali kada sam se prenula, kada mi svjetlost oci otvori, kada osjetih sveti plamen koji mi srce pali, kada osjetih glad koja mi dušu muci, kada se prenuh i vidjeh kako me krila nose i žele me na nebo ljubavi uznijeti, ali drhte nemocna protiv okova zakona koji su mi tijelo okovali prije nego što sam shvatila što su ti okovi i što su ti zakoni - kada sam se prenula i sve to osjetila, shvatila sam da sreca žene nije u znamenitosti njezina supruga niti u njegovoj casti, vec u ljubavi koja im duše obujmljuje, koja njene osjecaje toci u njegovo srce, koja ih cini jedinstvenim tijelom i jednom rijecju na Božjim usnama. Kada spoznah tu bolnu istinu, vidjeh samu sebe u Rešidovoj kuci kao lopova koji jede njegov kruh, a zatim se gubi u tami. Shvatila sam da je svaki dan koji provodim uz njega velika laž koju licemjerje plamenim slovima ispisuje na mome celu, pred zemljom i nebesima, jer nisam mogla uzvratiti mu ljubavlju svoga srca za njegovu plemenitost, niti mu darovati dušu za iskrenost i dobrotu. Uzalud sam pokušavala. Uzalud sam se trudila da naucim voljeti ga - nisam naucila, jer je ljubav snaga koja dolazi iz naših srca... Zatim sam se uzalud pred nebom molila u vrijeme nocnoga mira ne bi li se u meni javio osjecaj koji ce me približiti covjeku koga mi je nebo odredilo za suputnika. Ni nebo mi nije pomoglo, jer nam ljubav pada na duše po Božjem nadahnucu, a ne po ljudskom zahtjevu. Ostala sam tako pune dvije godine u kuci toga covjeka, zavideci pticama u polju na slobodi, dok su meni drugarice zavidjele na mojoj tamnici; kao žena koja je izgubila jedinca, oplakivala sam vlastito srce rodjeno sa spoznajom, a unakaženo zakonom, te je svakodnevno stradavalo od gladi i žedji.

Jednoga od tih crnih dana, prozrela sam kroz tamu i ugledala blagu svjetlost kako zraci iz ociju jednoga mladica koji sam ide kroz život, samotno živi sa svojim papirima i knjigama u ovoj siromašnoj kuc;i. Zatvarala sam oci da ne vidim tu svjetlost i sama sebi sam govorila: »Sudjena ti je, dušo, grobna tmina, i nemoj ceznuti za svjetlošcu.« Zatim sam osluškivala i cula nebesku pjesmu koja mi milinom dušu potresa, svojom nedužnošcu cijelim mojim bicem ovladava. Zato sam zatvarala oci i govorila: »Sudjeno ti je, dušo, zavijanje ponora, i nemoj ceznuti za pjesmama.« Zatvarala sam oc;i da ne vidim, zatvarala sam uši da ne cujem, ali sam i dalje vidjela tu svjetlost, a uši su cule tu melodiju premda su bile zatvorene. U prvi mah sam se uplašila, kao siromah koji je pronašao dragulj pored princevog dvorca, ali se ne usudjuje uzeti ga a nije u stanju ni ostaviti ga. Plakala sam kao žedna osoba koja je ugledala pitki izvor okružen divljim zvijerima, pa je bespomocno na zemlju klonula.

Gospodja Varda za trenutak ušutje. Zatvorila je krupne oc;i, kao da se prošlost osovila pred njom, pa nije imala snage pogledati me u oci. Zatim ponovo progovori:

- Ovi ljudi koji potjecu iz Vjecnosti i vracaju se u nju prije nego što okuse slast istinskog života ne mogu shvatiti glad žene koja je vezana zemnim zakonima. To je teška tragedija ispisana ženskom krvlju i suzama koju muškarac s osmijehom cita jer je ne shvaca, a ako je i shvati, njegov smijeh se preobražava u grubost, te na glavu žene srucuje oganj srdžbe i obasipa je kletvama.

To je tužna prica koju mrkle noci ispredaju u srcu svake žene cije je tijelo okovano posteljom supruga koji joj je postao mužem prije nego što je i saznala što je brak, a njena duša leprša oko drugog covjeka koga voli svom dušom svojom, nedužnom i prelijepom ljubavlju. To je žestoka borba otkako postoji ženska slabost i muška nadmoc, i nece prestati dokle god slabost robuje nadmoci. To je strašan rat izmedju manjkavih ljudskih zakona i svetih osjecaja srca. Donedavno sam bila u tome ratu i zamalo da umrem od nemira, da se istopim sa suzama.

Medjutim, trgnula sam se, odbacila bojažljivost svojih srodnica, oslobodila krila vezana slabošc;u i podcinjavanjem, te sam uzletjela u prostor ljubavi i slobode. Sada sam sretna uz covjeka s kojim cinim jednu zraku iz Božje ruke isijavanu otkako je svijeta. Nema sile na ovome svijetu koja me može lišiti moje srece, jer ona potjece iz sjedinjenja dviju duša koje spaja uzajamno razumijevanje i natkriljuje ih ljubav.

Gospodja Varda me pogleda dubokim pogledom, kao da bi mi htjela grudi ocima spaliti ne bi li vidjela djelovanje vlastitih rijeci na moje osjecaje, da cuje jeku vlastitoga glasa u mome srcu. Medjutim, ja sam šutio da je ne bih prekidao. Ona nastavi glasom u kome je bilo gorkih uspomena, iskrenosti i oslobodjenja:

- Reci ce ti ljudi da je Varda al-Hani vjerolomna i nezahvalna žena koja je slijedila svoje srce i napustila covjeka koji ju je podigao k sebi i ucinio je gospodaricom svoga doma. Reci ce ti da je jalova bludnica prljavim rukama odbacila sveti svadbeni vijenac koji je vjera isplela i umjesto njega uzela prljavi vijenac ispleten od paklenog trnja. Sa svoga tijela je zbacila odjecu vrline, a odjenula se grijehom i sramom. Reci ce ti i više od toga, jer sjene njihovih predaka i danas žive u njihovim tijelima. Oni su poput praznih pecina koje odjekuju glasovima i ne znajuc i njihovo znacenje. Oni ne poznaju Božji zakon u Božjim stvorenjima, niti shvacaju pravi smisao vjere. Oni ne znaju kada covjek griješi a kada dobro cini, vec slabašnim ocima gledaju formu, a ne bit djela. Oni sude o neznanju i presudjuju slijepi, za njih je jednak prestupnik i nedužan covjek, dobar i zlikovac.

Teško onom tko sudi i teško onome kome se presudjuje!
Ja sam bila prostitutka i nevjernica u domu Rašida Numana, jer me on ucinio svojom naložnicom u skladu s obicajima i tradicijom prije nego što me nebo ucinilo njegovom suprugom po zakonu duha i osjecaja. Bila sam prljava sama sebi i pred Bogom onda kada sam se hranila njegovim darovima da bi on zadovoljio svoje porive mojim tijelom. Sada sam, pak, nedužna i cista jer me zakon ljubavi oslobodio, postala sam casna i pouzdana jer sam prekinula s prodajom svoga tijela za kruh, svoga vremena za odjecu. Da, bila sam prostitutka i prestupnica u vrijeme kada su me ljudi smatrali vrlom suprugom, a sada sam cista i casna, a oni me smatraju prljavom vjerolomnicom jer oni o dušama sude prema tijelima i duh mjere materijalnim mjerilima.

Gospodja Varda se okrenu prema prozoru, rukom pokaza prema gradu, malo podiže glas i rece tonom u kojemu se osjecalo omalovažavanje i gadjenje, kao da je na ulicama i trgovima ugledala odvratne utvare i demone:

- Pogledaj ove lijepe kuce i visoke palace u kojima žive bogati i mocni ljudi. Medju njihovim zidovima presvucenim svilom obitavaju vjerolomnost i licemjerje; pod njihovim pozlacenim tavanicama su laž i izvještacenost. Pogledaj dobro ova zdanja koja simboliziraju slavu, znamenitost i srecu, ali ona nisu ništa do pecine gdje se krije poniženje, jad i nesreca.
To su sazidani grobovi u kojima se krije lukavost slabašne žene iza našminkanih ociju i usana; u njihovim kutovima kriju se muškarcev egoizam i animalnost pod sjajem srebra i zlata. To su dvorci cije zidine se gordo dižu uvis, ali kada bi mogli osjetiti poroke i obmane, raspukli bi se i strovalili. To su domovi koje siromašni seljak gleda suznih ociju, ali kada bi znao da u srcima njihovih stanara nema ni trunke one ljubavi koja ispunjava srce njegove družbenice, s omalovažavanjem bi se podsmjehnuo i radostan vratio u svoje polje.

Gospodja Varda me uhvati za ruku i povede do prozora kroz koji je promatrala te kuce i palace, pa rece:

- Dodji da ti pokažem tajne tih ljudi na cijem mjestu ne bih voljela biti.

Pogledaj onaj dvorac s mramornim stupovima, bakrenim kupolama i kristalnim prozorima. U njemu boravi jedan bogat covjek koji je naslijedio škrtoga oca i ciji je iskvareni moral naslijedio. Oženio se prije dvije godine ženom o kojoj ništa nije znao osim da joj je otac castan i ugledan covjek u gradu. Ne prodje ni medeni mjesec, a on je se zasiti i vrati se lakim ženama. Ostavi je u tome dvorcu kao što pijanica ostavlja prazan krcag. Ona najprije podje plakati i patiti, a zatim se prenu i sama se poce tješiti. Znala je da ne vrijedi suze prolijevati zbog covjeka kao što je njezin suprug. Sada je sve zanemarila zbog ljubavi prema jednom lijepom rjecitom mladicu kojem je predala cijelo svoje srce i puni mu džepove novcem svoga supruga koji nije mario za nju kao što ni ona nije marila za njega... Pogledaj, zatim, onu kucu u bujnom vrtu. To je dom covjeka iz ugledne obitelji koja je dugo upravljala zemljom. Danas je njen ugled pao zbog rasipništva i zbog toga što se njeni clanovi odaju zabavi i neradu. Prije nekoliko godina taj covjek se oženio ružnom, ali vrlo bogatom ženom, a kada je naslijedio njeno silno bogatstvo zaboravio je i da postoji: uzeo je lijepu ljubavnicu, a nju napustio, tako da su joj od tuge i placa živci popustili. Sada sate provodi cesljajucii se i šminkajuci, odijevajuci se u svilu i kadifu. Nada se da ce je uociti neki gost, ali ne dobija ništa osim pogleda vlastitoga lika u ogledalu... Pogledaj onu veliku kucu ukrašenu rezbarijama i statuama. To je kuca jedne žene lijepa lica, a ružne duše. Prvi muž joj je umro pa je naslijedila cijelu njegovu imovinu. Zatim je odabrala jednoga slabunjavog i bezvoljnog muškarca, uzela ga za muža da joj zaštiti ime od ogovaranja i da zaklanja njene poroke. Dotle je ona medju svojim udvaracima kao pcela koja siše nektar sa cvjetova.
Vidiš onu kucu s velikim balkonima i c;udesnim arkadama? Ona pripada jednome pragmaticnom covjeku koji ima mnogo obaveza i prohtjeva. Ima ženu koja je fiziki vrlo privlacna i veoma tanahne duše. U njenoj licnosti se našla profinjena duša i lijepo tijelo, kao što se u poeziji sretnu skladan ritam i profinjen sadržaj. Ona je stvorena da živi u ljubavi i da umre s njom, ali - kao mnoge druge žene - otac ju je dao prije nego što je zašla u osamnaestu godinu i upregao je njen vrat u jaram nezdravog braka. Tako je sada oslabila, topi se kao svijeca na vatri sputanih osjecaja i polako nestaje kao fini miris u oluji, kopni zbog ljubavi prema necemu lijepom što osjeca a ne vidi, vapi za zagrljajem smrti da je izbavi iz skucenog života i oslobodi je robovanja covjeku koji provodi dane zaradjujuci novac i noci brojeci ga. On škripi zubima proklinjuci cas u kome se oženio jalovom ženom što mu nije rodila sina da mu sacuva ime i naslijedi njegova dobra...

Pogledaj, zatim, onu kucu osamljenu u vrtovima: u njoj živi maštovit pjesnik, veoma misaon, darovit. On ima primitivnu ženu, grubu, koja se podsmijava njegovim stihovima jer ih ne razumije, ruga se njegovim djelima jer su cudesna. On sada ne mari za nju jer voli drugu, udanu ženu, veoma inteligentnu i nježnu, koja mu u srce svjetlost unosi, svojim osmijesima i pogledima nadahnjuje ga na rijeci neprolazne vrijednosti.

Gospodja Varda ušutje nakratko. Sjedila je na klupi uz prozor. Kao da ju je umorila šetnja po nevidljivim sobama tih kuca. Zatim mirno progovori:

- To su te palace ciji stanar ne bih željela biti. To su ti grobovi u kojima ne bih htjela biti živa sahranjena. To su ti ljudi od kojih sam slobodna i ciji sam jaram sa sebe skinula. To su ti bracni drugovi koji prilaze tijelima ne mareci za dušu i ništa ih pred Bogom nece moci opravdati osim cinjenice da ne poznaju Božji zakon. Ja ih sada ne osudjujem, vec ih žalim; ne prezirem ih, vec prezirem njihovo spontano predavanje licemjerju, laži i gnusobi. Nisam ti otkrila tajne njihovih srca i života zato što volim klevete i spletke, vec da bih ti pokazala istinu o ljudima na koje sam do jucer slicila, ali sam se otrgla; da bih ti objasnila nacin života ljudi koji o meni govore samo najgore jer sam žrtvovala njihovo prijateljstvo da bih spasila svoju dušu; odstupila sam s njihovih mracnih puteva i zaputila se k svjetlosti u kojoj su iskrenost, istina i pravda. Sada su me prognali iz svoje zajednice i ja sam zadovoljna,
jer ljudi izopcavaju samo one ciji se veliki duh pobuni protiv tmine i nepravde. Onaj tko izopcavanje ne pretpostavlja pokoravanju ne može biti potpuno slobodan. Ja sam bila poput bogate trpeze i Rešid-beg mi je prilazio kada je osjec;ao potrebu za hranom, dok su naše duše bile daleko jedna od druge, nalik na dvoje poniženih slugu. Medjutim, kada sam spoznala istinu, zamrzila sam služenje; pokušala sam se potciniti onome što zovemo sudbinom, ali nisam mogla, jer moja duša odbija da provede cijeli vijek klececi pred strašnim idolom kojega su podigla nezdrave generacije i nazvali ga zakonom. Raskinula sam svoje okove, ali ih nisam odbacila dok nisam c;ula kako me doziva glas ljubavi i dok nisam vidjela dušu spremnu za putovanje.

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Uto Sep 16, 2008 7:03 pm    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

HALIL DŽUBRAN - BROD U MAGLI

Ispricao nam je ovo jedne snežne, na vetru uzdrhtale noci u svojoj izdvojenoj kuci u dolini Kadiše.
Razgrcuci na ognjištu pepeo krajem štapa koji mu je bio u ruci, rece:
"Hocete da vam kažem zašto sam tužan.
Hocete da vam ispricam onu tužnu pricu koju secanje svakoga dana i svake noci u meni iznova vraca.
Dosadilo vam je moje cutanje. Smeta vam moje uzdisanje i mrzovolja. Rekli ste jedan drugom: kako da udjemo u kucu njegove ljubavi, ako nam ne otvori vrata na hramu svog bola?
U pravu ste. Onaj ko s nama ne deli bol, ne može biti saucesnik ni u cemu drugom.
Zato saslušajte moju pricu. Saslušajte me bez sažaljenja, jer sažaljenje je za slabe, a ja sam, u svom bolu, još uvek jak.
Od rane mladosti, i u snu i na javi imao sam viziju žene cudnog izgleda. Video sam je u nocima osame kako stoji pored mog kreveta. U tom miru cuo bih njen glas. Ponekad bih sklapao oci i osecao dodir njenih prstiju na celu. Otvarao sam oci, ustajao u strahu, osluškujuci šapat nicega.
Govorio sam sebi: Je li me mašta odvela toliko daleko da sam se izgubio u magli? Jesam li ženu lepog lika, prijatnog glasa, nežnog dodira, stvorio od snova da bi zauzela mesto neke stvarne žene? Da li se pomešala sa mojom svešcu, tako da sam njene senke pretvorio u voljenu saputnicu, s kojom se družim, i u kojoj tražim oslonac, zbog koje se udaljavam od ljudi, ništa ne cujem i ne vidim, ne bih li je ugledao i c;uo njen glas? Jesam li poludeo? Jesam li opsednut covek koji je pobegao u samocu i od utvara samoce izmislio saputnicu i drugaricu?
Rekoh "drugaricu" i vi se cudite tome. Ali postoje neobicna iskustva, mi ih poricemo, jer se javljaju u neverovatnom obliku. Naše cudjenje i poricanje, medjutim, ne znace da ona u nama nisu stvarna. Ova žena iz mašte je bila moja drugarica. Delila je sa mnom radosti i želje. Ujutru bih je ugledao naslonjenu na uzglavlje mog kreveta kako me gleda detinje c;isto, nežno kao majka. Pomagala mi je u svemu. Za stolom je uvek bila sa mnom, razgovarala, pitala za mišljenje. Uvece bi prilazila i rekla: "Podjimo brdima i dolinama, dovoljno smo ovde boravili". Tada bih ostavljao posao i polazio držeci je za ruku, sve dok ne bismo seli na stenu zagledani u suton, kad dospemo na neko udaljeno mesto umotano u vecernji pokrivac, uronjeno u caroliju spokoja. Ponekad bi pokazivala oblake pozlacene zalaskom sunca, ponekad tražila da cujem cvrkut ptice u molitvi zahvalnosti i mira, pre nego medju granjem potraži prenocište.
Toliko puta je došla kada sam bio zabrinut i nemiran. Primetio bih je onda kada bih se smirio.
Toliko puta sam sretao ljude krijuci u sebi pobunu protiv onog što mi se ne dopada u njima, ali bi se oluja pretvorila u nebesku pesmu uvek kada bi medju njima ugledao njen lik.
Toliko puta sam sedao usamljen s macem životne boli u srcu, s lancima zagonetki postojanja oko vrata. Osvrtao bih se i video je zagledanu u mene sa svetlom u ocima. Oblaci su se razilazili, srce zablistalo, život izgledao prepun radosti.
Pitate: Jesam li ovim neobicnim stanjem bio zadovoljan? Pitate: Može li u cvetu mladosti biti dovoljno ono što nazivate iluzija, mašta, san - cak duševna bolest?
Kažem vam da su godine koje sam ovako proveo najlepši, najsrecniji, najprijatniji i najspokojniji deo života koji znam. Kažem vam da sam sa svojom etericnom saputnicom predstavljao apsolutnu, cistu ideju koja kruži tragom sunceve svetlosti, plovi morima, krece se mesecinom obasjanim no ima, raduje se pesmama koje niko nije cuo i zastaje pred prizorima koje niko nije video. Život, celi život je ono što duhom iskusimo. Postojanje, sveukupno postojanje sadržano je u onome što saznajemo i potvrdjujemo tako da se tome radujemo ili zbog toga patimo. Ja sam nešto duhom iskusio. Doživljavao sam to svakoga dana i noci sve dok nisam napunio tridesetu godinu života.
Kamo srece da nisam napunio tridesetu. Kamo srece da sam hiljadu i jedn put umro pre nego sam napustio tu godinu koja mi je ukrala najlepši deo života, ranila moje srce, zaustavila me u vremenu kao suvo, ogoljeno i usamljeno stablo, tako da njegove grane ne plešu na pesme vetra, niti ptice savijaju gnezda u njegovom lišcu i medju njegovim cvetovima."
On zacuta na trenutak okrenuvši glavu, zatvorenih ociju, opuštenih ruku. Sav se pretvorio u ocaj. Ćutali smo u ocekivanju da pricu nastavi. Podigao je kapke i isprekidanim glasom, koji je dolazio iz dubine ranjenog bica, rec;e:
"Secate se da me je pre dvadeset godina vladar ovog gorja poslao u Veneciju u naucnu misiju. Dao mi je da ponesem pismo za dužda, s kojim se upoznao u Konstantinopolju.
Napustio sam Liban i isplovio italijanskim brodom. Bilo je to u aprilu mesecu, kad duh proleca treperi vazduhom, previja se u morskim talasima, pojavljuje u lepim slikama na belim oblacima skupljenim na horizontu. Kako da vam opišem to vreme koje sam proveo na brodu? Snaga ljudske reci ne prelazi granice ljudske spoznaje i osecanja. Duh poseduje ono što je dalje od spoznaje i tananije od osecanja. Kako da vam to naslikam recima?
Godine koje sam proveo sa svojom etericnom saputnicom su godine prijateljstva i bliskosti, spokoja i zadovoljstva. Ni pomislio nisam da bol vreba iza zastora srece i da je gorcina talog koji miruje na dnu moje caše. Ali, oduvek sam znao da ce uvenuti cvet procvao na oblaku i nestati pesma koju su otpevale neveste svitanja. Kada sam napustio ova brda i doline, moja saputnica je sela blizu mene u kolima koja su me odvela do obale. Moja drugarica je ta tri dana, koja sam proveo u Bejrutu pre puta, išla tamo gde sam ja išao, zastajala kada bih ja zastao. Uvek kada bih sreo nekog prijatelja, video sam kako mu se osmehuje. Kada bih išao nekud u posetu, osetio bih njenu ruku u svojoj. Kada bih sedeo na hotelskoj terasi slušajuci zvukove grada, delila je moje misli. Ali, kada me je camac odvojio od bejrutske luke, onoga casa kada sam stupio na brod, osetio sam da se nešto promenilo u svemiru moga duha, osetio sam neku snažnu i nevidljivu ruku kako me hvata za podlakticu. cuo sam glas iz dubina kako mi na uvo šapuce: 'Vrati se odakle si došao. Sidji u camac i vrati se na obalu svoje zemlje, pre nego brod isplovi.'
Brod je isplovio. Bio sam slican vrapcu u kandžama jastreba koji kruži širokim prostranstvom. Kada je došlo vece, pošto su libanski vrhovi nestali u morskoj izmaglici, stajao sam sâm na prednjem delu broda. Devojke iz mojih snova, žene koju sam zavoleo, žene koja je pratila moju mladost, nije bilo pored mene. Slatka devojcica, ciji sam lik video kad god bih pogledao u nebo, ciji sam glas cuo kad god bih osluškivao tišinu, ruku dodirivao kad god bih ispružio ruku. Na ovom brodu je nije bilo, i po prvi put, prvi put sam stajao sâm ispred noci, mora i svemira.
Tako sam putovao od mesta do mesta zovuci u sebi svoju saputnicu, gledajuci u talase koji se prevrcu, ne bih li, možda, njen lik ugledao u belini pene.
U ponoc, kada su putnici otišli na spavanje i kada sam ostao sâm, izgubljen i nemiran, iznenada sam se osvrnuo i video kako stoji u magli na nekoliko koraka od mene. Uzdrhtao sam i pružio ruke prema njoj vicuci: 'Zašto si me napustila?... Zašto si me dala samoci? Kuda si otišla? Gde si bila? Dodji bliže, dodji meni i ne ostavljaj me više.'
Nije mi prišla, štaviše nije se pomerila s mesta. Na njenom licu utisnuo se izraz nevidjenog bola i tuge. Rece tiho: 'Došla sam iz morskih dubina da te na casak vidim. Ponovo cu otici tamo. Idi u svoju kabinu, odmaraj se i sanjaj.'
Rece ovo, pomeša se s maglom i nestade. Poceo sam da je dozivam kao gladno dete. Širio sam ruke i dohvatao samo vlažni vazduh noci.
Ušao sam u kabinu s necim što se u mojoj duši kolebalo, borilo, spuštalo i uzdizalo. U utrobi tog broda bio je još jedan brod na moru ocaja i sumnje. Zacudo, samo što sam položio glavu na jastuk, kapci su otežali, telo klonulo, tako da sam se predao dubokom snu sve do jutra. Sanjao sam. Video sam svoju saputnicu na krstu od procvetalog jabukovog drveta. Krv je kapala iz njenih dlanova i stopala na krst, slivala se na travu i mešala s opalim cvetovima.
Brod je danonocno plovio izmedju dve pucine, ali ja nisam znao jesam li c;ovek koji se nekim ovozemaljskim poslom zaputio nekud daleko ili senka izgubljena u svemiru u kojem postoji samo magla. Moje saputnice nije bilo u blizini. Njenog lika nije bilo ni u snu ni na javi. Uzaludno sam dozivao moleci i prizivajuci tajne sile da cujem njen glas, vidim njen obris, osetim dodir njenih prstiju na celu.
Ovako sam proveo cetrnaest dana. U podne petnaestog dana iz daljine se ukazala italijanska obala. Brod je toga dana uvece ušao u venecijansku luku. Prišle su šarene gondole da putnike i njihov prtljag prebace do grada.
Poznato vam je da se Venecija nalazi na desetinama malih, tesno grupisanih ostrva, tako da su ulice kanali, zgrade i palate u vodi, gondole zamenjuju kola.
Kada sam s broda sišao u gondolu, ladjar me je upitao:
-Kuda želite, gospodine?
Cim sam pomenuo dužda, pogledao me je s pažnjom i poštovanjem, i poceo da vesla.
Gondola je krenula. Bilo se vec smracilo. Noc je svoj plašt spustila na grad. Zasvetleli su prozori palata, bogomolja i sastajališta. Njihov odblesak svetlucao je i treperio u vodi. Venecija je podsecala na san pesnika koji se zanosi neobicnim prizorima i predelima iz mašte. U blizini mesta na kojem se kanal spajao s drugim zacula su se sa svih strana zvona, ispunjavajuci nebo tužnim, isprekidanim jecajima koji donose strah. Iako sam bio u nekoj vrsti transa, odvojen od spoljnjeg sveta, ovi metalni zvuci probadali su kao klinovi moje grudi.
Gondola se zaustavila uz kamene stepenice koje su se iz vode uzdizale do plocnika. Ladjar se okrenu prema meni i rukom pokaza na palatu okruženu baštu.Rec;e: 'To je ovde'. Izašao sam iz gondole i polako krenuo prema kuci. Ladjar je s torbom na ledjima išao za mnom, sve dok mu nisam dao novac kada smo stigli do vrata. Pokucao sam i vrata su se otvorila. Zatekoh ožalošcenu poslugu. Skrivali su suze i jecaje. Zacudio me je prizor i nisam znao šta da radim.
Odmah mi pridje jedan sredovecan sluga. Pogleda me natecenih kapaka. Nakon uzdaha upita: 'Šta želite gospodine?' Rekoh: 'Ovo je kuca venecijanskog dužda?' Klimnuo je glavom potvrdno.
Tog casa izvadio sam pismo koje je poslao libanski vladar i pružio mu ga. Ćutke je pogledao adresu, zatim polagano krenuo prema vratima na kraju hodnika.
Za sve vreme u meni ne beše ni misli ni želja. Prišao sam jednoj mladoj sluškinji i upitao za razlog njihove žalosti. Odgovorila je tužno: 'Pa zar niste culi da je duždova cerka danas umrla?!'
Nije više ništa rekla. Dlanom je pokrila lice i briznula u plac. Zamislite kako se oseca covek što je preplovio more kao maglovita, nejasna misao, koju je neki nebeski gorostas bacio u penušave talase i sivu maglu. Zamislite kako se oseca mladic koji se dve nedelje krece izmedju jauka ocaja i vriska pucine i na kraju se puta nadje pred vratima kuce u kojoj se krecu tužne senke i koju ispunjavaju bolni jecaji. Zamislite stranca koji gostuje u palati koju je natkrilila smrt.
Vratio se sluga koji je odneo pismo svom gospodaru. Naklonio se rekavši: 'Izvolite, gospodine. Dužd vas ocekuje.'
Rec;e ovo i podje ispred mene. Išao sam za njim, sve dok mi kod vrata na kraju hodnika nije dao znak da udjem. Ušao sam u prostranu odaju s visokim plafonom, osvetljenu svecama. U njoj su sedeli neki uglednici i sveštenici. Svi su cutali. Kad sam napravio nekoliko koraka, ustade jedan starac sede brade, s bremenom tuge na povijenim ledjima i bolom na licu. Prišao mi je i uzeo me za ruku rekavši: 'Žao mi je da ste došli iz daleka i zatekli nas u žalosti za najdražim. Ali nadam se da vas naš gubitak nece spreciti da obavite ono zbog cega ste došli. Budite spokojni, mladicu.' Zahvalio sam mu na lepim recima uz izraze saucesca;a zbog njegovog gubitka, u nekoliko smušenih reci.
Starac me povede do stolice pored mesta gde je sedeo. Pridružio sam se ostalima koji su cutke sedeli, gledajuci krišom njihova tužna lica, slušajuci njihove uzdahe. U grudima su se skupljali jad i tuga. Posle su ljudi jedan za drugim odlazili i sa ožalocenim ocem u pustoj prostoriji sam ostao samo ja. Tada sam ustao i prišao mu s recima: 'Dopustite mi, gospodine, da odem'. On se usprotivio govoreci: 'Nemojte, prijatelju, nemojte ici. Budite naš gost ako vam ne smeta da gledate našu tugu i slušate naš plac.' Postidele su me njegove reci i sagnuo sam glavu u znak pristanka. On nastavi: 'Vi Libanci ste najbolji domacini na svetu. Ostanite kod nas da vam pružimo bar deo onoga što stranac dobije u vašoj zemlji!'
Odmah zatim nesrecni starac je pozvonio srebrnim zvonom i udje sobar u brokatnoj odeci. Starac mu rece pokazujuci na mene: 'Odvedi našeg gosta u sobu na istocnoj strani. Posluži ga jelom i picem i pobrini se o njemu.'
Sobar me je odveo u jednu prostranu, prelepo uredj;enu sobu s raskošnim nameštajem, slikama i svilenim tapiserijama na zidu. Na sredini je bio skupoceni krevet prekriven vezenim pokrivacima i jastucima.
On ode i ja se srusih na stolicu razmišljajuci o sebi, ljudima oko mene, svojoj samoci i onome što se desilo na pocetku mog boravka u tako dalekoj zemlji.
Vratio se s tacnom na kojoj je bilo jelo i pic;e i postavi je ispred mene. Pojedoh nešto na silu, zatim sobaru rekoh da može da ide.
Dva sata sam proveo hodajuci po sobi ili stojeci uz prozor zagledan u nebo, osluškujuci glasove ladjara i šum njihovih vesala po vodi, sve dok, iscrpljen nesanicom i misli podeljenih izmedju vidljivog i nevidljivog, nisam legao predan transu u kojem se spajaju san i java, kolebaju secanje i zaborav, kao što se na obali smenjuju plima i oseka. Bio sam nalik na nemo poprište na kojem su sukobljene neme vojske, smrt im uzima vojnike i oni cutke umiru.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. U životu postoji prostor koji savladava naš duh, ali nemerljiv ovozemaljskim vremenskim aršinima.
Ne, ne znam koliko sam vremena proveo u ovom stanju. Tada sam samo znao, i sada znam, da sam u tom nejasnom stanju osetio da neko bice stoji u blizini mog kreveta, osetio sam da neka sila podrhtava u prostoru. Neko etericno bice me je zvalo, ali bez glasa, uznemiravalo, ali bez znaka. Ustao sam i uputio se u hodnik privucen necim neodoljivim. Išao sam, ali nesvesno. Kretao sam se kao u snu. Kretao sam se svetom izvan vremena i prostora, sve dok na kraju hodnika nisam ušao u ogromnu prostoriju sa mrtvackim sandukom na sredini, pod svetlom mnoštva sveca na obe strane, okruženim cvecem. Prišao sam, kleknuo i pogledao. Pogledao sam i video lik moje saputnice. Iza vela smrti video sam lik moje saputnice iz snova.
Video sam ženu prema kojoj sam osecao više od ljubavi. Bila je mrtvo, nepomicno belo telo u beloj odeci i belom cvecu, koje prekriva spokoj beskraja i strah od vecnosti.
Bože! Gospodaru ljubavi, života i smrti, stvorio si naš duh i poslao u svetlo i tamu. Ti si stvorio naše srce i u njega udahnuo otkucaje nade i bola. Ti, ti si moju saputnicu pretvorio u beživotno telo, ti si me vodio ovozemljaskim putevima, ne bi li mi pokazao da život skriva smisao umiranja, radost smisao patnje. Ti si u pustinji moje samoce posadio beli ljiljan i onda me poveo u neku daleku dolinu, da mi pokažeš da je to uveli cvet koji umire!
Da, drugovi moji, saputnici moje samoce, Bog mi je nasuo gorku cašu. Nek bude Božja volja. Mi - ljudi, mi - treperava prašina u beskraju, samo možemo da se pokorimo. Ako zavolimo, ta ljubav ne zavisi od nas niti pripada nama. Ako se radujemo, radost nije u nama vec u životu samom. Ako patimo, ne boli nas rana, vec je bol u prirodi samoj.
Moja prica nije za žaljenje. Onaj ko se žali, sumnja u život. Ja sam vernik koji veruje u logiku gorcine prisutne u svakom gutljaju našeg nocnog pica. Verujem u lepotu klinova u mojim grudima. Verujem u milost prstiju od železa koji kidaju opnu moga srca.
Eto, to je moja prica. Kako da je završim, kad ona nema kraj? Dugo sam klecao pred devojkom na odru koju sam zavoleo u snu i gledao u njeno lice, sve dok zora nije dotakla staklo na prozorima. Ustao sam i vratio se u sobu naslonjen na ljudski bol, povijen pod teretom vecnosti.
Tri nedelje kasnije napustio sam Veneciju. Vratio sam se u Liban, kao da nosim hiljadu godina iza sebe. Vratio sam se kao i svaki drugi Libanac - iz tudjine u tudjinu.
Oprostite mi, dugo sam govorio. Oprostite!"

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Uto Sep 16, 2008 7:04 pm    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

J. KLEPAC - PATULJCI ŽIVE U KUGLAMA

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vasa pitanja, kako god teska ona bila.
Njih mozete pitati zasto je nebo plavo i zasto drvece uvis raste zeleci dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijecu ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zasto ne mozete razdvojiti mlijeko i caj da opet budu kao prije nego sto ste ih pomijesali, ne zeleci piti ni jedno ni drugo vec nesto trece… njih mozete pitati zasto rastemo, zasto ucimo, zasto se ponekad osjecamo tako svadljivima ili tuznima…
Zasto sanjamo.
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora.
Zasto ljudi stvaraju pa ruse?
Pa opet grade ispocetka?
Ne vjerujete?
A osjecate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama cudne osjecaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeci od njih, ili se samo svadjati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zasto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju mozda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
jovana2991
Član
Član


Pridružio se: Okt 03, 2008
Poruke: 14

PošaljiPoslato: Sub Okt 04, 2008 4:37 pm    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

MOST PREKO VEČNOSTI - RIČARD BAH

Ono što nas očarava, istovremeno nas vodi i štiti. Strasna predanost bilo čemu što volimo rađa lavinu čarbnih sila koje osvatljavaju put u budućnost, pojednostavljaju pravila, omekšavaju prepreke, stišavaju negodovanja, nose nas preko provalija, strahova i sumnji. Lišeni snage te ljubavi, postajemo lađe zarobljene u moru dosade, a to je ravno smrti. Što smo duhovniji, sve je manje nade da će bilo ko biti u stanju da nam se približi. Što smo posvećeniji, sve je verovatnije da ćemo biti usamljeni. Želja je uvek praćena snagom da se pretvori u stvarnost. Da bi bilo šta uneo u svoj život, zamisli da je već kraj tebe.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
azija
Član
Član


Pridružio se: Sep 25, 2007
Poruke: 34

PošaljiPoslato: Sub Okt 11, 2008 12:26 pm    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

Irving Stoun: "Zudnja za zivotom"

„ Osećao da je njegova umetnost dostigla vrhunac, da je to najviša tačka njegovog života, trenutak kome je težio svih ovih godina.nije zano koliko će dugo trajati. Znao je samo da mora da slika...Sve više i više slika.Taj vrhunac njegovog života, taj trenutak beskrajnosti mora on da zaustavi, da poddržava, sa ga postiče dok ne stvori sve one slike koje je nosio u svojoj duši.“
Amin Maluf: "Baldasarevo putesevsije"
„ Neka te život uplaši, neka ti nanese bol, neka tvoji najbliži stave odvraten maske na lica. Reci sebi da je to život. Recis ebe da je to igra na koji nećeš biti pozvan drugi put, igra zadovoljstva i patnji, igra verovanja i patnji, igra verovanja i prevara, igra maski, igraj do kraja kao učesnik i posmatrač.“
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
mikimile
Član
Član


Pridružio se: Dec 14, 2007
Poruke: 89
Lokacija: Banja Luka

PošaljiPoslato: Ned Nov 23, 2008 10:27 pm    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

Pozz

Mesa Selomovic

''Kakvi su ljudi BOSANCI?<br />Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro. Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela, a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim....''<br /><br />Meša Selimović
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Ned Mar 29, 2009 12:42 am    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

DARIO DŽAMONJA

Ako ti jave da sam pao na razoranim, sledjenim poljima Flandrije, da me je pokosio srapnel - ti nemoj da budes tuzna i nemoj plakati pred svijetom, jer vrlo dobro znas da iz mojih grudi ne mogu da niknu suncokreti niti se moje kapi krvi mogu pretvoriti u makove...

To je sve jedna obicna literarna konstrukcija, a da ne pricamo o tome sto ja nikad nisam ni vidio Flandriju niti je ona vidjela mene. Ako ti kazu da sam se u svojim posljednjim casovima junacki drzao, da sam neustrasivo gledao smrti u oci, da sam je cak i zacekivao, da sam svog sudiju prezrivo pljunuo, a da sam dzelatu dao kesu dukata uz rijeci: "Dobro obavite svoj posao!", a da sam, potom, sam izmaknuo stolicu ispod vjesala, ti bi morala znati da je to jedna obicna izmisljotina, izmisljotina onih koji ne znaju sta je to zivot a sta smrt znaci. Ti me dobro znas: znas kako ja cesto umirem svakog bogovjetnog dana, kako se trzam na svaki sum, kako mi se celo cesto orosi znojem (reklo bi se bez razloga), znas da se bojim proviriti kroz spijunku na vratima bojeci se ne znam ni sam cega, bojeci se nekoga ko ce mi s nadmocnim osmijehom na licu izrecitirati stihove Marine Cvetajeve:

PREDAJ SE! JOS NIKO NIJE NASAO SPASA OD ONOGA KOJI UZIMA BEZ RUKU!

Sjecas se kako sam se bojao kad si trebala da me predstavis svojim roditeljima, koliko ti je trebalo vremena da me ubijedis da ''nisam bas toliki kreten koliki izgledam, da se ponekad sa mnom moze proci ruku pod ruku kroz prometnu ulicu...

Ja pamtim ono vece kad smo otisli kod jedne tvoje prijateljice koja je slavila rodjendan, sjecam se svakog vica koji sam ispricao i sjecam se pogleda drustva koje je u meni gledalo neku egzoticnu zivotinju, sjecam se kako su se gurkali laktovima kad smo ulazili, kad sam skidao svoje cipele sa pacijim kljunorn (a u modi su bile brukserice), kako sam ispod stola krio onu rupu na ne bas cistim carapama...

Pamtim kako sam to vece, ponesen strahom, popio tri flase "Fruskogorskog bisera", litar i po domace rakije (vise je nije bilo) i zavrsio sa 'Mandarinetom", nekim likerom od mandarina... Od svega toga bi se napilo jedno omanje krdo slonova, ali ja sam bio najtrezniji, bojao sam se da tebi ne napravim neko sranje i to me je drzalo.

Onda smo izasli na Vilsonovo setaliste i ti si se propela na prste i poljubila me evo, bas ovdje, pored uha, a ja sam morao da sjednem na klupu i da pocnem plakati...Prolazila su neka djeca i cuo sam ih kako kazu: "Vidi pedera!!!"

Kao i uvijek, ti si me pitala sta mi je najednom, a ja nisam mogao da ti objasnim da to uopste nije najednom, da je to stalno, da je to neka vrsta mog zastitnog znaka, nesto po cemu bih sebe poznao medju hiljadama meni slicnih, nesto sto se i ne trudim da sakrijem, jedan zlocudni tumor s kojim sam se radio, tumor na mozgu i dusi koji se ne da ukloniti nikakvim operativnim putem ni zracenjem, ni cinjenicom da te volim i da ti volis mene...

Ako ti jave da veceras hodam po kafanama i olajavam tebe i nasu ljubav, da se prodajem za lose vino, da skupljam opuske tudjih simpatija, ljubim ruke necistih konobarica, ispadam budala u svacijim ocima, to je živa istina, ne traži me da provjeriš da li je tako - to je jedna od rijetkih istina u vezi sa mnom.

Jump2

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Lola
Zaslužni član


Pridružio se: Jul 29, 2007
Poruke: 202
Lokacija: Novi Sad

PošaljiPoslato: Ned Mar 29, 2009 12:43 am    Naslov: Re: Najlepši odlomci iz knjiga Odgovori sa citatom

MEŠA SELIMOVIĆ "TIŠINE"

Neću da joj pomognem, neka se otkrije sama, to je i smisao ove igre u kojoj se uspostavlja naš odnos. Pomalo sam nadmoćan, jer vidim da se ne brani, ali osjećam da nije slučajno stala na moj put: nešto će se desiti među nama. Čini mi se da to znamo i ona i ja, tražimo se i čekamo. I uvijek sve odgađamo, kao u strahu od rješenja. Ovako je mogućnost, cvjetanje, prostranstvo želje. Sve je tu moguće, sve je pred nama.
A kad pređemo tu granicu, naći ćemo se na čvrstom tlu tačno određenog odnosa i obaveza kojih se bojim. Samo ona i ja, u uskom kavezu moguće ali nedovoljne nježnosti, omeđeni sobom i osjećanjima koja bi se mogla zaviti, ili koja bismo pokazivali da ne bude sasvim mučno. Samo ona i ja, bez svijetla, bez neomeđenih širina, koje nas draže kao mogućnost...
I ne znam šta je jače, šta je važnije, i zato se ispitujemo i čekamo. Bez ikakve logike, dirnut sam što osjećam da sam joj potreban i što me gleda drukčije nego ikoga drugog, a baš toga se bojim. Žao bi mi bilo da joj nanesem bol, a sigurno bi tako bilo. Ili vrlo vjerovatno. Užasavaju me obaveze, mogle bi da budu mučne, a privlači me što ih ona nudi. To rađa nadmoćnost, koja može da bude surova, ali i velikodušna: cuvam se i jednog i drugog...

jumpers

_________________
Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika Pošalji email
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Svaštara Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu: Prethodna  1, 2, 3 ... 10, 11, 12, 13  Sledeća
Strana 11 od 13


Skoči na:  
Ne možeš pisati nove teme u ovom forumu
Ne možeš odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možeš menjati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš brisati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš glasati u ovom forumu
Ne možeš da prikačiš fajlove na ovaj Forum
Možeš da skidaš fajlove sa ovog foruma

Toggle Content Gde Na More?
Smestaj na moru
Toggle Content Prijatelji sajta:


Toggle Content Konkurs Tkalci reči
Konkurs "Tkalci reči" - radovi

Pobednički radovi

Toggle Content MiniChat
ritusomani: Packers And Movers Hyderabad | Get Free Quotes | Compare and Save
06-Jan-2017 08:21:43
Ivanio8: Digitalneknjige.co m
10-Oct-2015 14:44:51
Ivanio8: Hey
10-Oct-2015 14:40:38
jurica.meshko: Jezivo je ovo,osetim na forumu da godine prolaze
12-May-2015 14:32:28
jurica.meshko: Retko
12-May-2015 14:28:41
Radee: ima li koga
07-Oct-2014 15:39:35
jurica.meshko: http://svetknjiga. com/Forums/viewtop ic/t=889.html
13-Sep-2013 19:47:47
jurica.meshko: U svom profilu imaš opciju - Last 10 forum topics
13-Sep-2013 19:47:34
novak: ljudi pozdrav, upravo sam postavio temu, tek sam se registrovao na sajt, kako da proverim da li je tema okacena pomoc!!!
02-Jul-2013 22:15:57
jurica.meshko: Smile
30-Jun-2013 19:59:46
Shout History
Only Registered Users can Shout
Create/Login
Toggle Content Novosti:
 Konkurs za mlade „Rukopisi 31“
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Književnost na balkanski način
 Nova biblioteka Matice srpske
 "Trgni se! Poezija!"

[ Više u sekciji vesti ]
Toggle Content Svet Knjiga
Toggle Content Statistika
Imali smo
56998824
posećenih stranica od
March 21, 2007

Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz