JUSTIN POPOVIĆ - O DUHU VREMENA

Ako možeš primiti na sebe zločin zločinca što pred tobom stoji i koga srcem svojim sudiš, onda primi odmah, i sam postradaj za njega, a njega bez prekora otpusti. A ako bi te čak i sam zakon postavio za njegovog sudiju, to i tada, ukoliko je moguće tebi, postupi u ovom duhu, jer ce otići i osuditi sam sebe jos gorkijim od tvoga sudom. A ako sa celivom tvojim ode neganut, i smejući se nad tobom, to i tim se ne sablažnjavaj; znači rok njegov još nije došao, ali će u svoje vreme doći;a ne do?e li; ne mari: ako ne on onda će neko drugi za njega to osetiti i postradati, i osuditi, i okriviti sebe samog i pravda biće ispunjena. Veruj ovome, nepokolebljivo veruj, jer je u ovome sva nada i sva vera svetih.

MARKES - STO GODINA SAMOĆE

..Ali, ovoga puta, Ursula je preduhitrila njegove grozničave planove svojom mudrošću. Upornom i nepoštednom marljivošću mrava, podigla je žene Makonda protiv nestalnosti njihovih muškaraca, koji su već počeli da se spremaju za seobu. Hose Arkadio Buendija nije saznao ni koga časa, ni koje protivničke sile počeše da mu mrse planove, nalazeći teškoće i postavljene prepreke, dok se sve nije pretvorilo u običnu iluziju. Ursula ga je posmatrala sa nevinom pažnjom, čak je prema njemu osetila i malo sažaljenja kada ga je jednog jutra našla u zadnjoj sobici kako kroz zube tumači svoje snove o selidbi...
"Nećemo ići" - rekla je, "ostajemo ovde, pošto se tu rodio naš sin"
"Još nemamo mrtvih" - reče on, "Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom"
Ursula ga pogleda u oči, i reče mu, blago ali odlučno: "Ako je potrebno da neko umre, da bismo ostali, ja ću umreti.

NIČE - TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

Ako imaš neku vrlinu, ona je samo tvoja, ne deliš je ni sa kim. Svakako, želiš da je nazoveš po imenu i da je miluješ, želiš da se zabavljaš njome. I gle! Sada deliš njeno ime sa narodom, i postao si narod i stado sa svojom vrlinom.
Bolje bi učino da kažeš - neizrecivo je i bezimeno ono što mojoj duši stvara muku i slast i što je još i glad moje utrobe.
Tvoja vrlina neka bude odveć uzvišena za prisnost imena - i ako moraš o njoj govoriti, ne stidi se da mucaš.
Zato, slobodno govori i mucaj - to je moje dobro, to volim, samo ovako želim da je dobro.
....
Nekada si imao strasti, i nazivao si ih zlima...ali, sad, imaš samo vrline - one su izrasle iz tvojih strasti.
Nekada si imao divlje pse u podrumu, ali si ih preobrazio u umilne psiće.
Od svojih otrova svario si svoj melem, pomuzao si kravu svoje tuge - sada piješ slatko mleko.
Ako imaš sreće, imaš jednu vrlinu i ništa više - tako ćeš lakše preći preko mosta.
Odlika je imati mnoge vrline, ali težak je to usud.
Gle, kako tvoja vrlina žudi za najvišim, ona želi ceo tvoj duh, ona želi svu tvoju snagu gneva, mržnje i ljubavi.
Ljubomorna je svaka vrlina na drugu, a strahovita je stvar ljubomora.
Koga opkoli plamen ljubomore, taj na kraju, poput škorpije, protiv sebe samog okreće svoju bodlju.
Čovek je nešto što mora biti prevazi?eno, i zato treba da voliš svoje vrline - jer od njih ćeš na kraju propasti.
Zar nikada dosad nisi video neku vrlinu kako sama sebe opanjkava, podbada, grize? Sigurno jesi...

DEJAN MEDAKOVIĆ

EFEMERIS

Jednostavno, život teče dalje, smenjuju se porodični usponi, padovi, izuzetni i prosečni ljudi, spontano raste povest o trajanju satkana od nebrojenih napora da se bar za trenutak odloži iščezavanje u potpunom zaboravu. Neko vreme odoleva ta svečana fasada. Otporna je na sitne pukotine koje su je već premrežile ko zna kada i na kojim mestima. Zadugo nevidljiva, ranjiva mesta se postepeno pretvaraju u vidne pukotine, čiji se žlebovi sustižu i šire. U procesu razaranja oni žive po svojim zakonima, ištu samo svoju pravdu.

�Svaki umetnik ima nameru da stvori jedno lepo, korisno i trajno delo. Ako delo ispunjava ova tri uslova, ono je njumu drago i dobrodošlo... Svaki umetnik koji stvara jedno delo čini to ili da požnje hvalu, ili da iz njega izvuče korist ili dobitak, ili da mu se ono dopadne prema trima ciljevima težnji: poštenju, korisnosti i dopadanju�. � Sv.Bonaventura

Čovek ima onoliko briga i prepreka koliko ih sam sebi stvori.

Del senno del poi ne son pieno le fosse (naknadne mudrosti puna su groblja).

Poverenje u tu?e iskustvo. Upravo takav dar pinište ljudi najbrže u sebi.

Život ne treba isključivo u crno-belim bojama slikati, mogućnosti posmatranja su bitno veće. Nauči se da u životu misliš u nijansama.

Kad pro?e vreme, ljudi o nevoljama misle sasvim drugačije, važno je da nestane onaj odvratni mamurluk, kao posle dobre lumperajke.

Primetio sam da su ljudi pred rastanak posebno razneženi, naslućujući valjda osloba?anje od mučnih spona me?usobne prisutnosti.

Ko je pobožan neka za nas moli, ko je učen neka nas poučava, ko je mudar neka nas vodi.

Udri Bože, po krivima, jer pravi su ionako već davno u grobu.

Nauči u životu da misliš istorijski, i to ti je pola spokojstva u životu. Nismo mi ni prvi ni poslednji na ovom svetu. Uvek se prema varvarima ponašaj kao oni rimski senatori koji su, sedeći pred svojim kućama, spokojno dočekali Gale. Njihova varvarska koplja oduzeše im samo život, a duh je njihov ostao neuništiv.

Danas su Srbi kobajagi ujedinjeni, kažem kobajagi, jer se mi jedva me?usobno poznajemo, a večno smo živeli u tu?im državama, odvojeni i raznim kulturnim i drukčijim mentalitetom. Iz ovog rata izašli smo iscrpljeni i zbunjeni, bez ikakvog dubljeg programa vrtimo se u krugu, uzaludno i jadno. Ne umemo da se ponašamo kao pobednici, toliko su nam u kostima prisutni vekovni strahovi. A cdžrkva, jedina organizacija koja je fnekad imala svoj program, i ona se danas srozala na bednog čuvara malih kućnih običaja.

�ta on zapravo hoće s tim svojim vojvo?anerstvom (Vasa Stajić)? Znamo dobro da smo bili kulturniji od Servijanaca, to bar nije nikakva tajna, pa šta? Ali bez gedžinog opanka ostadosno mi ipak pod austrougarskom čizmom.

Rekao sam ti već kako smo mi Srbi zbunjeni, neopredeljeni, razjedinjeni, bez ikakvog ozbiljnijeg koncepta. Predvi?am samo najgore...Od nagodbe pa na ovamo, kod nas je rasla ideja o svojoj državnosti. Od 1918. pa do danas kod Srba više nema državne ideje, nema više državnika, već samo opskurnih politikanata. Dolazi vreme da se plate računi, to bezumno življenje u stilu va banque, eto, to se dešava danas. � Pa ko to treba da plati? � Najpre nevini, a tek onda krivi, ako ovi uopšte i stignu na red. I u tome je tragika, jer se u smutnim vremenima obavi obavezno, gotovo ritualno klanje nevinih. Pro?e vreme, a onda neki poručeni istoričari lepo narodu objasne nužnosti i neizbežnost ovakvih klanica, naknadno bude jasno da je to potrebno radi konstituisanja nacionalnog bića, i tako se svi orode sa zločinom, i on postane punopravan, bezazlen deo našega življenja.

Ti nacionalni antagonizmi sahranili su veliku Austriju. Austrijski sistem je bio nesposoban i nemoćan da shvati novo vreme. Car je bio priklješten suprotnim interesima raznih krugova, a sam je bio slab da ih prevazi?e. Mi smo sada minijatura stare bolesne Austrije, nasledili smo njeno opasno gangrenozno tkivo, a da nevolja bude veća, nedostaje nam i onaj njen okvir koji se zove tradicija. Ponašamo se kao bolesnik čiji se organizam brani od stranih tela.

Pravo je čudo kako Srbi ništa ne uče iz te svoje istorije, uvek verglamo ono nekoliko istih rodoljubivih pesmica kao �vaba tralala. Pa onda još neko dokazuje da je istorija lux veritatis, magistra vitae i testis temporum (svetlost istine, učiteljica života i svedok vremena). Možda! Ali to vredi samo za velike nacije, za one koji imaju dugo pamćenje i rade na duge staze, za one koji uz to imaju i moć da upamćeno ponište, odbace, unište osvoje, utvrde, već kako iz zatreba. A mi smo Srbi mali narod, ein Schnackervolk (narod koji je mačji kašalj), hajdučki mentalitet unternehmungslustig (sklon podvizima), za šumsko rebeliranje, ponašamo se kao pravi dešperateri koji nemaju šta da izgube. �ta ćete, kod nas stalno kao da vladaju zakoni zelenog kadra, niko ne veruje u vlast.

Ne kažem da će zagrebački nadbiskup lično sa propovedaonice pozivati na pogrome pravoslavnih, to ne kažem. Ali, ako nekakve buduće civilne vlasti krenu u zločin, sumnjam da će preuzvišeni reći i jednu reč protiv. Čekaće oni lepo da taj prljavi posao za njih obave drugi, oni sitni dželati kojih se posle mogu tako elegantno odreći, čak s prezirom takve obično odbacuju. Setite se samo koliko puta smo mi Jevreji bili gonjeni, a koliko je puta militantni katolicizam ustao u našu odbranu. Nikada, koliko ja znam.

Vaše lično sećanje životariće u vama, blediće od nesaopštavanja i opšte ravnodušnosti. Jer, to vaše lično sećanje kao po zakonu spojenih sudova, zavisno je od onog opšteg, kao da neki nevidljivi kapilari spajaju ta dva sećanja i čine jedan izuzetno fini i složen organizam. Drugim rečima, zataji li to opšte sećanje nacije, vaše lično doživljava sudbinu ribe na suvom, ono umire bez kiseonika. Me?utim, moram da naglasim da opšte sećanje nacije ima svoj ograničen vek. Najpre, ono živi u svom izvornom obliku, činjenice su rasturene, raspore?ene stihijski, a svežina doga?aja podseća na ranjeno tkivo. I ranjenik i njegova okolina svesni su kako i koliko sećanje boli, gotovo neosetno se prelazi iz ove prve, akutno febrilne faze u drugu, u kojoj otpočinje proces stilizacije sećanja nacije. Stilizovano sećanje to je najčešći ishod opšteh sećanja, a zahtevi društva da to tako bude postaju vremenom sve bezobzirniji i sve brutalniji. Kakav je ishod? Stvara se neka fantastična verzija istine, u čiju verodostojnost poveruju na kraju i oni koji su uticali na njeno rasturanje i novo oblikovanje. Verujte mi, ništa nije teže nego jedno već obra?eno, stilizovano sećanje nacije vratiti u neke svoje izvorno čiste oblike. Negujte vaše sećanje i uhodite svim svojim čulima ono opšte, pokušajte da sagledate stanice njegovog kvarenja i da mu ispitate uzroke. Svako stajalište opšteg sećanja nacije ima neku svoju tajnovitu trafostanicu, u kojoj se sa istinom vrše svesni preobražaji, prilago?avanja koja isnitni oduzimaju njenu slojevitost. Tu se ona pretvara u manipulativne simbole sa ograničenom i strogo kontrolisanom upotrebnom vrednošću. Čudo ili čudovište koje nastaje zove se vladajuća istina, a njen vek je obično dug, žilavo ona brani svoj opstanak. Skeptici su najomiljenija hrana vladajuće istine, njih ona guta s najvećom slašću. U vremenima koja su došla i koja tek nailaze, individualna istina živi kao neki efemerid, a vernu sliku ošte istine nacije stvaraće oni koji će prvi zauzeti sve one trafostanice o kojima sam govorio, sva ona uporišna mesta, odakle je moguće uticati na njenu sudbinu. Kažem vam, vi i ne slutite kakav je monstrum ta jednom prera?ena opšta istina nacije, kakav mehanizam uništenja bližnjih krije njena svečana fasada.

Saučesništvo u zločinu, sprovodi se ovde po nemačkom sistemu. Za ovakve ideologije kao što je ustaška i nacionalsocijalistička, neobično je važno da omasove to saučesništvo. Individualni zločin treba kanalisati u masovni, individualni strah, sumnje, moguće kajanje, sve to savršeno iščezava u kolektivnoj svesti. To poistovećenje sa masom i brojem čuva fikciju da je podvig upamćen, a zločin koji ga prati � izbrisan, anoniman. Eto, ovo nemačko otkriće primenjuju sada ovde. Savršena je to zamka u koju ljudi upadaju lako, gotovo neosetno i bezbolno, jer ona u ovim nečasnim vremenima nudi apsolutni alibi.

Čak i najsiromašniji galicijski i poljski Jevrejin, a to je beda kakvu jedva možete sebi da predstavite, ta puka sirotinja, izložena večnom progonu, spasla se tog prokletog kompleksa hronične gladi koji, kao neka opaka pošast kosi područje Balkana. U njenom bunilu ra?aju se sve ove strahotne mržnje. Mnogo krvi proliće se u ovoj nakaznoj endehaziji upravo zbog tog kompleksa. To je onaj jal zbog kokoške više, zbog pre?ene brazde zbog koje se kolje. Dovucite gladni, naoružani ološ u nekakvom vojničkom poretku i oslobodite svakome njegovog privatnog sotonu, šta ste dobili? Fenomenalnu energiju zla.

Najnezahvalnije je žrtvovati se za svoj narod. Te svesne žrtve popljuju na kraju i svi oni koji su od njih imali i najveću korist. Uvek je tako bilo.

Neće ljudi da se kompromituju, ali žele i očekuju da im tu?a žrtva bude od koristi.

Još nisam sreo ćutljivog političara i vojnika, nastavljaju oni i posle boja da igraju svoju izgubljenu bitku. Rimski carevi bili su pametniji, oni su te svoje islužene pretorijance naseljavali daleko van Rima, na prostranim me?ama svoga carstva.

Jeste li čitali Trumbićev intervju u listu �Hrvat� 1926. godine? Pitali ga novinari ko ga je ovlastio da u ime hrvatskog naroda potpiše sa Pašićem Krfsku deklaraciju. Lepo je odgovorio: nitko. Pa zašto ste je onda potpisali, pitaju ga uporni novinari. Nije lagao kad im je rekao: Potpisao sam je u dubokom uvjerenju da je za nas Hrvate jedini način da se ne na?emo pokopani pod ruševinama Austro-Ugarske Monarhije da se što pre vežemo za politički, vojni i moralni potencijal Kraljevine Srbije i tako umesto na strani poraženih, na?emo na strani pobjednika. Istovremeno, bio je to i jedini način da spasemo Dalmaciju, a to će reći naša oba plućna krila.

Ništa nije teže nego u malom narodu tražiti velika dela, velika odricanja, velike žrtve. Nikako da smognemo snage i da se već jednom oslobodimo tiranije prizemnog života.

�Srbi su narod izrazito proliven i ne postoji ta tajna koju nisu kadri da izbrbljaju, a to u ovakvim vremenima može da postane i veoma opasno�. (str. 518)

Hrvati su u suštini jedan duboko nesrećan narod. Oni jednostavno ne znaju šta hoće. Niko od njihovih političara nema jasne predstave o tom svom večnom nezadovoljstvu koje je kod njih pretvoreno u trajni kompleks niže vrednosti.

�Lako je Otadžbini dati život jer to boli sekund dva. Ali nije lako dati obraz, jer to boli i u grobu. Vi ćete me streljati ili obesiti kad se tragedija svrši. Ali ja ću leteći ka raju, ne ka paklu, videti bar milion Srba koji mi duboko zahvaljuju, jer ih je u životu ostavila moja 'izdaja'� (Nedić)

�Baron Rajsvic mi je pre neki dan u poverenju ispričao da je nedavno izgledalo da će u Beogradu konačno nastupiti sudnji dan. Zbog nekakvih sabotaža stiglo je nare?enje da se sve srpsko stanovništvo preko noći internira i raseli u unutrašnjost Srbije, a da muškarci, sposobni za rad, odu za Nemačku. Nedić je za to čuo od nekih njemu naklonjenih nemačkih oficira i celu je noć molio i ube?ivao komandanta okupirane Srbije generala Dankelmana i šefa Upravnog štaba za Srbiju dr Turnera da se ova odluka bezuslovno stornira�.

Jedan greh koji me budi, bolji je nego jedna vrlina, pri kojoj zaspim.

Već kod �ilera stoji sasvim jasno: �Ubijanje prepusti Hrvatima�. Već tada, u Valenštajnovim vremenima bili su slavni zbog takvih dela.

Glad za srećom, pa makar ona bila i obmana, sastavni je deo ljudske prirode.

Masu možeš samo masom da prisiljavaš. � Gete

LJudi kao da se plaše novina. A znate li šta je najčešće uzrok ovakvom strahu? Komocija i duhovna lenjost da se pronikne u nešto novo. Najčešće ti novatori idu ispred svog vremena, a većina to ne voli i ne želi da ih sledi. Samo najodvažniji priključuje se onima koji vuku napred.

�Ako na strah i gubitak mislili budemo, dobra se udostojiti nećemo, ako bismo o nekom taštom pogrešenju pomišljali, ništa se od časnih podviga ostvarilo ne bi� � Patrijarh Danilo III.

Setite se gospodo da je Pavelićev načelnik �taba hrvatske vojske Srbin iz Pančeva. Zove se general Fe?a Dragojlov, a još davno pre rata, on je za sebe govorio da je Srbin, ali na austrijski način.

Čovek traži da bude obmanut.

Raskrinkavam do kraja Gajevo lukavstvo kada je srpski jezik ukrao i proglasio ga za hrvatski književni jezik. Tim potezom on se ubacio u Bosnu i Hercegovinu. Čak i bosanski fratri, kao na primer fra Grga Martić, izjašnjavali su se za Srbe, a tek ih je biskup �trosmajer preobratio u Hrvate.

Prividi i poluistine premrežile su sve narode i sve sisteme koji u ovom svetskom ratu uporno dokazuju da je pravo isključivo na njihovoj strani. Lažu kad govore o sebi, a najbliži su istini kada optužuju druge, a već to saznanje opteretiće moj budući život, bez obzira ko će na kraju biti fizički pobednik. Jer, teško mogu da poverujem da će se na kraju ovog klanja doznati i ko je onaj pravi duhovni krivac, toliko će sve ljudske vrednosti biti iskrivljene, izobličene i krivotvorene.

Jedan oficir Gestapoa mu je ispovedio da u Beogradu za njih radi oko 9.000 raznih dostavljača.

I otkuda samo potiče ta naša hrabrost i drskost da tako brzo zaboravljamo naše mrtve, svejedno na koji su oni način otišli sa ovoga sveta.

Isečak iz iskaza dr Harolda Turnera, šefa Upravnog štaba za Srbiju datog na su?enju:
�Na tom savetovanju konstatovano je da komesarska uprava u Srbiji sa ministrom Milanom Aćimovićem nema potreban autoritet i da joj nije uspelo da u Srbiji prestanu diverzantske akcije i napadi na nemačku vojsku. Iz same Vrhovne komande poručeno je da se to neredovno stanje mora svim silama prekinuti, a u Srbiji mora da zavlada red i mir, kako to zahteva ponašanje u jednoj okupiranoj zemlji. Odlučeno je da se potraži srpska ličnost od autoriteta koja će smiriti Srbiju, a izbor je pao na bivšeg ministra vojnog, generala Milana Nedića. Ja sam dobio zadatak da o tome razgovaram sa Nedićem. Nedića sam zatekao u njegovom stanu, gde je bio pod stražom. Bio je potpuno utučen čovek koji je nedavno u velikoj eksploziji u Smederevu izgubio jedinca sina. Kada sam mu izložio plan vojnih okupacijskih vlasti i razlog moje posete, odlučno je rekao: ��ta vam pada na pamet, vi ste ludi?� Da, baš tako je rekao: �Vi ste ludi�. I odbio me je. Ja sam se vratio me?u generale sa dubokim uverenjem da general Nedić nije najsrećnije izabrana ličnost i da moramo naći drugo rešenje. Me?utim, generali su to moje mišljenje odbili i naredili mi da ponovo odem kod Nedića i da mu saopštim u ultimativnoj formi sledeće: Ukoliko vi odbijete da nam pomognete da smirimo Srbiju, Firer je odlučio da Beograd i Mačvu okupiraju ustaške trupe. Severnu Srbiju predaće na upravu Ma?arima, a ostatak Srbije biće podeljen na bugarsku okupacionu zonu i na albanske trupe koje će dobiti ceo Sandžak i upravu do Kraljeva, gde će biti granice sa bugarskom zonom. Kada me je general Nedić ponovo odbio ja sam otvoreno saopštio kakvo je rešenje na?eno u protivnom slučaju. On je na to pola sata ćutao, a onda je tihim glasom rekao: pristajem. Eto, visoki sude, tako nam je uspelo da obrazujemo vladu generala Milana Nedića�.

Aequat omnes cinis; impares nascimus, pares morimus. � Seneka (Pepeo sve izjednači; nejednaki se ra?amo, jednaki umiremo).

Ne verovati u silu, znači odricati zakone teže. � Lav Trocki

Potisnuto nacionalno osećanje proizvodi nacionalizam.

Tako se ministar prosvete u Srbiji Mitra Mitrović naljutila na rektora Muzičke akademije Petra Konjovića kada se ovaj, ne sluteći nikakvo zlo, odlučio da u školi proslavi Sv. Savu. Desilo se to 1947.godine. A svega godinu dana ranije Sv. Sava je kao i pre rata slavljen kao školski svetac. �taviše, prvoj proslavi posle oslobo?enja u Beogradu, održanoj na Kolarčevom univerzitetu, prisustvovao je i maršal Tito, tadanji predsednik privremene vlade DFJ, dok je referat o svetitelju održao dr Siniša Stanković, u svojstvu predsednika Srpske skupštine.

Boli me kada pomislim kako život nezaustavivo teče pored nas, savršeno ravnodušan hoćemo li imati snage da mu se pridružimo.

�Za vreme ovog rata, pater Toma, franjevački misionar iz Bosne, je spasao Pećku patrijaršiju od razaranja. Hteli su njegovi Rugovci da je spale i poruše. Opkolili manastir, a onda je nastupilo čekanje da se nešto strašno dogodi. Nas nekoliko kalu?era u manastiru, a napolju, oko zidina sve se beli od kečeta na glavama Rugovaca. Onda se odjednom pojavio padre Toma. Zapretio je Rugovcima da će ih sve prokleti sa oltara ako samo taknu ovu svetinju, koju su poštedeli i Turci. I još im je rekao da će ih smesta napustiti, iako je s njima tolike godine delio i dobro i zlo�.

Bila je namera balista da zapale i sruše manastir. Dva puta su ga spasli strani vojnici. Prvi put Italijani, a drugi, posle kapitulacije Italije, učinili su to Nemci. Zapretili su spaljivanjem albanskih sela, ukoliko se manastiru bude nešto dogodilo.

Albanci imaju i svog dečanskog vojvodu koji po drevnom predanju treba da štiti manastir, ali se ovaj posle sloma Jugoslavije loše poneo. Zamislite, a pokojni kralj Aleksandar podario mu je Orden sv. Save. Kralj njemu orden, a ovaj misli na rušenje.

� I Krleža je jedan od tih. Lepo je to i tačno osetio stari knez Lujo Vojnović, kada je pročitao Krležin predgovor u katalogu pariske izložbe. Pisao mi je duboko uzbu?en i pitao da li bar neko u Beogradu, me?u Srbima, vidi svu tu hrvatsku Krležinu podvalu, taj njegov podmuklo izražen frankovluk.

Nit' većih vremena, nit' manjih ljudi.

Sv.Augustin: �Država bez pravde nije ništa drugo nego jedna velika razbojnička družina�

Znate li da u svakom narodu tinjaju tolike skrivene strasti, silna negativna energija koja samo čeka neki, pa makar i najmanji, povod da se oslobodi i otme svakoj društvenoj kontroli. Kao u nekim cikličnim krugovima izbijaju te krvave pobune na raznim stranama sveta, gotovo da čovek poveruje u zakonitost njihovih pojava.

Svaka kultura traži podsticaja sa strane, hrani se i oplo?uje sokovima drugih naroda i ne trpi samodopadljivo zatvaranje pred tu?im vrlinama i vrednostima.

Seneka: �Ko reši ne saslušavši drugu stranu, pa neka je i pravedno rešio, nije pravedan bio�

Plinije: �Nijedna laž nije tako besramna, da nema svedoka�.

Nikad nisam cenio rodoljube koji dolaze u sukob s čovekoljubljem (iz odbrane dr.Mihaila ?urića na su?enju).

Nešto od tog zavetnog kliktanja sačuvali su Radomir Andrić i LJubivoje Ršumović u knjizi �Tito piscima � pisci Titu�, objavljenoj 1982.godine. U dirljivo sročenom proparatnom tekstu oni su napisali: �Sve najlepše reči namenjene su Titu. On je pesnicima roditelj, brat i drug, cvet ljubičice i lale, soko i slavuj, sunce i žubor potoka, sigurnost i sloboda, pesma koju narod u srcu ra?a. U ogledalu Titovog imena jate se metafore, spontane poetske figure i ukrasi za vreme koje dolazi. Jer, Tito je došao iz budućnosti.�

Makedonske vlasti su sva srpska znamenja iz Balkanskog i Prvog svetskog rata proglasili simbolima i njihove nove okupacije i zahtevali od srpskih političara da se i zvanično obavežu da srpska strana više neće pokretati pitanje srpskih spomenika na tlu današnje Makedonije. Tu sramnu obavezu prihvatili su Marko Nikezić i Latinka Perović prilikom boravka u Makedoniji.

Ernst Barlah � 26.01.1933. � �Glave u koje nije ni onako lako uneti nešto razborito, nakljukane su jevtinim bezumljem. Svaka glava po jedna Augijeva štala, plašim se da će Herkulu koji hoće da tu unese vazduha ponestati daha�.

Zvanični portret cara Franje Josifa u parlamentu je naslikao Paja Jovanović.

Ro?eni brat slavnog Skender-bega, Repoš, sahranjen je u manastiru Hilandaru na Atosu, gde i danas postoji tzv. �Arbanaški pirg�.

Kao da duboko u mome srcu slutim i svoju vlastitu sudbinu: možda ću se i ja jednom drugima samo u san skloniti? Ako se to desi, slutim, biće to i najviše što se u životu može ostvariti. Jedan efemerid na svom skraćenom putu više i ne može postići. Unapred je obespravljen da očekuje više.

PAOLO KOELJO - ALHEMIČAR

...Alhemičar je poznavao legendu o narcisu, lepom mladiću koji je išao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogledala u jezeru. Toliko je bio opčinjen samim sobom da je jednog dana pao u jezero i utopio se. Na mestu gde je pao nikao je cvet koji su nazvali narcis.
Ali Oskar Vajld nije tako zavšio ovu priču.
On je napisao da su, kada je Narcis umro, došle šumske nimfe i zatekle dotle slatkovodno jezero pretvoreno u krčag slanih suza.
�Zašto plačeš?� � upitaše šumske nimfe.
�Plačem za Narcisom� � reče jezero.
�Ah, nimalo me ne čudi što plačeš zbog Narcisa� - nastaviše one. �I pored toga što smo mi sve stalno trčale za njim po šumi, ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu.�
�Pa zar je Narcis bio lep?� � upita jezero.
�A ko bi osim tebe mogao to bolje da zna?� � odgovoriše iznena?ene nimfe. �Na kraju krajeva, on se svakoga dana s tvojih obala naginjao nad tebe.''
Jezero je na trenutak zaćutalo. Najzad reče:
�Ja plačem za Narcisom ali nikad nisam primetio da je narcis lep. Oplakujem Narcisa zato što sam, uvek kada bi se on nagao nad mene, moglo u dnu njegovih očiju da vidim odraz svoje sopstvene lepote.�
�Lepe li priče�. Reče Alhemičar.

PAOLO KOELJO - ?AVO I GOSPO?ICA PRIM

Pre mnogo godina, jedan isposnik � koji će kasnije postati poznat kao Sveti Saven � živeo je u jednoj od obližnjih pećina. U to doba, Viskos je bio samo pogranično mestašce, naseljeno razbojnicima, odmetnicima od zakona, krijumčarima, bludnicima, pustolovima, ubicama koji su dolazili da predahnu izme?u dva zločina. Najgori od svih, neki Arapin po imenu Ahab, sprovodio je nevi?eni zulum u mestu i čitavoj okolini, ubirajući stravičan danak od seljaka koji su, uprkos svemu, nastojali da žive dostojanstveno.
Jednoga dana Saven napusti svoju pećinu, zakuca na Ahabova vrata i zamoli ga da ga primi na konak. Ahab se nasmeja: � Zar ti ne znaš da sam ja ubica, da sam još u svom rodnom kraju skratio za glavu popriličan broj ljudi i da tvoj život za mene ne vredi ni prebijene pare?�
�Znam�, odgovori Saven. � Ali dojadilo mi je više da živim u onoj pećini. Voleo bih bar jednu noć ovde da provedem.�
Ahab je čuo za isposnika koji je nadaleko bio poznat, jednako poznat kao i on, i to mu je smetalo � nije želeo da deli svoju slavu s takvim slabićem. Zato je odlučio da ga još iste noći ubije da bi svima dokazao ko je tu jedini i neprikosnoveni gospodar.
Malo su popričali. Ahaba su dirnule pustinjakove reči, ali on je bio nepoverljiv čovek i nije više verovao u Dobro. Pokazao je Savenu mesto gde može da legne, a on uzeo nož i počeo da ga oštri. Saven je posmatrao nekoliko trenutaka te preteće pokrete, a onda zatvorio oči i zaspao.
Ahab je oštrio nož čitave noći. Izjutra, kad se Saven probudio, zatekao ga je kako plače kraj njegovog ležaja.
�Ti se nisi mene uplašio, a nisi me čak ni osudio. Prvi put je neko proveo noć pored mene verujući da sam dobar čovek, kadar da beskućnika primim na konak. Pošto si ti poverovao da ja mogu da postupim ispravno, ja sam tako i postupio.�
Od tog dana Ahab je napustio svoj zločinački život.

REMARK

TRI RATNA DRUGA

- Za ljubav je potrebna izvesna bezazlenost. Ti je imaš. Sačuvaj je, to je dar božji. Ako je izgubiš jednom, nikada je više nećeš povratiti.

- ...Ne želi suviše da znaš. �to se manje zna, lakše se živi. Znaje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim.

- Normalan čovek postaje melanholičan kad se spušta veče. Ponekad bez razloga. Prosto tako. To je vreme senki, vreme usamljenosti. Vreme kad konjak najbolje prija.

- Melanholičan čovek postaje kad razmišlja o životu, a ciničan kad vidi kako većina ljudi postupa... Najzad, sasvim je dobro što ljudi imaju svoje sitnice koje čuvaju i brane. Biti sam, zaista bez ikakve iluzije, to dolazi neposredno pred ludilo ili samoubistvo.

POVRATAK

- Izme?u prošlosti i sadašnjosti stoji vreme kao širok ponor - ne mogu natrag, i ne ostaje mi ništa drugo nego da krenem napred, svejedno kuda, jer sada još nemam cilja.

- Ja i on smo potpuno različiti. I do sada smo se sasvim dobro slagali, zato što se nismo razumeli

NA ZAPADU NI�TA NOVO

- Ja sam mlad, imam dvadeset godina, ali od života ne poznajem ništa drugo, do samo očajanje, smrt, strah i splet najbesmislenije površnosti sa ponorom patnji. Vidim da narode nateruju jedne protiv drugih, i da se ovi ćutke u neznanju, glupo, poslušno, nedužno, ubijaju. Vidim da najpametnije glave sveta pronalaze oružje i parole, da bi sve to stvarali rafinovanije i dugotrjanije. A zajedno sa mnom vide to svi ljudi mojih godina, i ovde i preko, u celom svetu, cela moja generacija to preživljava. �ta će da rade naši očevi kada se jednog dana pojavimo i pred njih stanemo pa zatražimo da polože račun...? �ta očekuju od nas kada do?e vreme u kom neće biti rata? Godinama je ubijanje bilo naše zanimanje - to je bio naš prvi poziv u životu. Naše znanje o životu ograničava se na smrt. �ta ima posle toga još da se desi? �ta da bude od nas?

IMRE KERTES

KADI� ZA NERO?ENO DETE

Ovaj svet nije uperen protiv nas, i ako i krije neke opasnosti, moramo pokušati da ih zavolimo.

...bivstva ne bi smelo da bude,naprosto zbog svega što se dogodilo, i posebno zbog toga što nam se sve to što se dogodilo iznova doga?a.

... i ako pišemo, stupamo u dijalog, dok je Bog postojao, verovatno smo sa njim bili u dijalogu, a sad, kako ga nema, čovek verovatno stupa u dijalog samo s drugim ljudima ili, u boljem slučaju, sa samim sobom.

... suština je u tome da se mi sećamo, da znamo i da se sećamo da bi neko � bilo ko � mogao zbog nas i (eventualno) za nas, da se stidi.

... pod sudbinom uglavnom podrazumevamo ono što zapravo i najmanje razumemo, to jest sebe, onaj podmukli, nepoznati faktor, koji, uz to, neprekidno radi protiv nas, pa ga je ovako, nepoznatog i otu?enog, s gnušanjem se poklonivši pred njegovom vlašću, ipak najlakše nazvati sudbinom.... ako pogledam napred, vidim isključivo ono iza sebe, ako upravim pogled u list hartije, vidim isključivo prošlost.

... rekao sam ono što sam rekao, jer je iz mene ponovo provalila bujica reči, a to se redovno dešava baš kad bih najviše voleo da ćutim... pomislio sam nehajno i s onom nepogrešivošću s kojom obično debelo grešimo...

... ponekad me spopadnu sasvim suvišne uspomene detinjstva, jer te uspomene su već davno, vrlo davno obavile ono što su morale da obave: svoj podmukli, sverazarajući glodarski posao, mogle bi me već stoga ostaviti na miru.

...i ova nesrećna rečenica - ,,Za Aušvic nema objašnjenja" - tako?e je jedno takvo objašnjenje, nesrećni autor njome objašnjava da o Aušvicu treba ćutati, da Aušvica nema, odnosno da ga nije bilo, jer objašnjenja nema samo za ono, je li, čega nema, ili čega nije bilo. Aušvica je pak bilo, i te kako ga je bilo, što će reći da ga ima, rekao sam verovatno, dakle, ima i objašnjenja; jedino nema objašnjenja da Aušvica nije bilo, odnosno, da se za njega ne bi moglo naći objašnjenje, naime, da ga nije bilo, odnosno, da u činjenici zvanoj �Aušvic" nije realizovano stanje sveta, da, upravo bi odsustvo Aušvica bilo neobjašnjivo, sledstveno tome, Aušvic već odavno, već vekovima visi u vazduhu, poput tamne voćke koja zri pod iskričavim zracima bezbroj beščašća, čekajući kad će moći da padne ljudima na glavu...

... mada znam da vam je teško da prihvatite da nama vladaju preispoljni zlikovci, teško, pa čak i ako ih inače znate, pa ih i nazivate prispoljnim zlikovcima, ali ipak, čim neki sumanuti zlikovac ne završi u ludnici ili u zatvoru, nego u kancelariji ili na nekom drugom vodećem položaju, smesta ćete početi da tražite u njemu nešto zanimljivo, originalno, neobično i, ne usu?ujete se da kažete, ali u potaji baš to: veličinu � samo da ne biste morali sebe da vidite tako patuljastima, ništavnima, a svoju istoriju sveta tako besmislenom...

Da, one koje prepoznajete i imenujete kao preispoljne ludake i zlotvore, pa ih ipak, od trenutka kad se dočepaju žezla i državne jabuke, počinjete da obogotvorujete, navodite objektivne okolnosti, nabrajate u čemu je, objektivno, bio u pravu, a subjektivno nije, šta se objektivno može razumeti, a šta subjektivno ne, te kakve su se igranke igrale u pozadini, o kakvim je interesima bila reč, neiscrpni ste u objašnjenjima samo da biste spasili svoje duše i sve što se još spasiti može, samo da biste pljačke, ubistva i svoje prodane duše videli u velelepnom, operetskom osvetljenju svetskih doga?aja, u čemu na ovaj ili onaj način svi učestvujemo, ili smo učestvovali, govorio sam, svi koji ovde sedimo, da, kako biste izvukli poneku parcijalnu istinu iz velikog brodoloma, u kojoj se svaka celina razbila, da, samo da ne biste videli provalije koje zjape ispred, iza, ispod i svuda oko vas, da ne vidite to ništa, tu prazninu, odnosno našu stvarnu situaciju, da ne vidite kakvu, zapravo, vlast služite, da ne vidite svagdašnju prirodu svagdašnje vlasti, koja nije niti nužno potrebna, niti nužno nepotrebna, ona je samo pitanje odluke, pitanje odluke koju smo u pojedinačnim životima ili doneli, ili nismo doneli, i ona nije ni od ?avola, niti je neprozirno prepredena i toliko magično privlačna, ne, samo je prostačka, podla, krvnička, glupa i licemerna, i u periodima svojih vrhunaca je, u najboljem slučaju, samo dobro organizovana, rekao sam vrlo verovatno, da, a ponajpre je neozbiljna, jer od kad su i ovde, i tamo, i na bezbroj drugih mesta otkrivene fabrike smrti, od tada je i kraj, za jedno duže vreme je kraj svakoj iole ozbiljnije shvaćenoj ozbiljnosti, bar one koja se vezuje za predstavu vlasti, bilo kakve vlasti.

I prestanite već jednom s tim, rekao sam još, da za Aušvic nema objašnjenja, da je Aušvic plod iracionalnih, zdravoj pameti neshvatljivih snaga, jer za svako zlo postoji racionalno objašnjenje, moguće je da je i sam Sotona, kao Jago, iracionalan, ali njegovi stvorovi su i te kako racionalna bića, svaki njihov postupak, svaki potez moguće je razjasniti, razrešiti poput matematičke jednačine, svesti na neki interes, koristoljublje, tromost, na bolesnu želju za vlašću, na sladostrašće, kukavičluk, na udovoljavanje ovakvih ili onakvih nagona, na ludačku paranoju, depresivne manije, piromaniju, sadizam, mazohizam, ubistva iz strasti, demijurške ili megalomanije druge vrste, nekrofiliju, šta ja znam, na kakve perverzije od mnogih, a možda i na sve istovremeno, medutim, rekao sam verovatno i to, obratite sad pažnju, jer ono što je stvarno iracionalno, i za šta zaista nema objašnjenja, to nije zlo, već naprotiv: dobro. Baš zbog toga mene već odavno ne zanimaju vo?e, kancelari i drugi titularni uzurpatori, bez obzira na to kakve sve zanimljivosti možete da ispričate o njihovom duševnom svetu, ne, umesto života diktatora mene već odavno zanimaju isključivo životi svetaca, smatram da su njihovi životi zanimljivi i neshvatljivi, i naprosto ne nalazim za njih racionalno objašnjenje; a Aušvic, koliko god da to sad crnohumorno zvuči, Aušvic se i sa tog stanovišta pokazao kao plodotvorni poduhvat...

Život je prevashodno slepa, a pisanje više vidovita težnja, stoga je naravno drugačija težnja od života � valjda teže da vide čemu teži život, i zato, pošto nema druge, prepričava životu život. Dakle, ponavlja život, kao da je i samo pisanje život, premda nije � u osnovi, nemerljivo, štaviše, neuporedivo nije, i tako � kad se latimo pisanja, i ako se još rešimo da pišemo o životu, poraz je garantovan.

... jer ništa nije onako kako verujemo, ili želimo da verujemo da jeste, svet nije naša predstava, nego privi?enje, prepuno nezamislivih iznena?enja.

... u interesu očuvanja svoje slobode � živim u zatvoru... svaki život, ako ga posmatramo u svetlu spoznaja, jer našim spoznajama vodi upravo neodrživost našeg života, to, da je naš život neodrživ � i stvarno jeste neodrživ, jer nam ga prosto oduzimaju.

... od jeftine i perverzne zavodljivosti bilo koje kolektivističke ideje, što bih uzgred tako?e mogao da stvrstam u red poznatih vidova praktičnog samouništavanja...

�ta je moje bivstvo, zašto postojim, u čemu je moja suština: na sve to, pisao sam, zna se, beznadežno tražim, čak i ne odgovor, već samo pouzdane znakove; stranim, savršeno tu?im osećam čak i vlastito telo koje me održava i koje će me potom ipak ubiti, pisao sam... ako bih samo na trenutak mogao ovako da vidim, da znam, da posedujem sebe, ni tada, naravno, ne bi se radilo ni o posedniku, ni o posedu, već bi se jednostavno samo uspostavio moj identitet koji nikad, nikad ne može da se uspostavi; ako bi se, dakle, ostvario samo jedan takav neostvarivi trenutak, možda bi taj trenutak, samo taj trenutak, ukinuo moje �osećanje tu?inštine", i načuo me znati, tada bih tek znao šta znači biti".

Ne znam, zbog čega moram umesto života, koji valjda negde postoji, da živim samo onaj fragment koji mi je zapao: ovaj pol, ovo telo, ovu svest, ovu geografsku širinu i dužinu, ovu sudbinu, jezik, istoriju, podstanarstvo... kao da ta svest uopšte nije bila moja svest, već nekakva svest o meni, i premda znam za nju, ne mogu da raspolažem njome, kao da je bila, kažem, neka ne isključivo za mene vezana, nego nekakva uvek prisutna svest koje se naprosto ne mogu osloboditi i koja me, mene lično sasvim uzaludno i nepotrebno muči do smrti.

...ova svest možda krajnje jezgro mog bivstvovanja, i da je to jezgro sve to, to jest moje bivstvovanje, začelo i razvilo... da svet �treba izgraditi�, da ga �treba prepisati�, da ga �treba naučiti� i, kada za to do?e vreme, pokazati, svejedno zašto, svejedno kome, može bilo kome, ko će da se stidi zbog nas i (eventualno) za nas, dakle, da je razumevanje sveta čovekov religiozni zadatak sasvim nezavisno od unesrećiteljskih učenja unesrećiteljskih crkava, što znači da bih u krajnoj liniji u tome, i samo u tome: u razumevanju sveta i mog položaja u njemu mogao da tražim svoje: spasenje.

... da je čovek sve to primoran da smišlja upravo zbog situacije u kojoj se nalazi, i budući da je njegova situacija, bar u izvesnom smislu, unapred utvr?ena i odre?ena situacija, te čovek može isključivo da smišlja unapred odre?ene misli, u najmanju ruku, može da razglaba, da razmišlja o unapred utvr?enim i odre?enim stvarima, temama, problemima.

... i sve što mi se doga?a, da moja stanja i povremene promene stanja, i uopšte, čitav moj život � Gospode Bože! � meni služe samo kao sredstva spoznavanja u nizu spoznaja � moj brak, na primer, kao sredstvo spoznaje da ne mogu živeti u braku.

Totalitarizam je bezumna situacija i, samim tim, sve situacije koje iz njega proističu tako?e su, redom, bezumne situacije, mada, rekao sam, i možda je to u njemu i najbezumnije, suštinom naših života, već i time što nastojimo da preživimo, doprinosimo opstanku totalitarizma, u meri u kojoj smo, naravno, rekoh, privrženi našim životima.

�ako bude izopšten iz jedne, čovek neće biti automatski član neke druge zajednice... jer antisemitizam, počinje da shvata, nije nikakvo ube?enje, već naprosto pitanje naravi, karaktera, moral očajnika, pomama samomrzitelja, vitalitet propadajućih.

Postoji izvestan stepen nesanice, preživanja, smisla za istoriju, usled čega život biva oštećen i na kraju propada, bez obzira na to da li je reč o pojedincu, narodu ili čitavoj kulturi. ...onaj ko ne može, smetnuvši s uma svaku prošlost, da se zaustavi na pragu trenutka, onaj ko ne može da, bez straha i vrtoglavice, stane na neku tačku, kao boginja pobede taj nikad neće znati šta je sreća, i što je i od toga gore: I nikad neće ništa uraditi što bi moglo da usreći druge. � Niče.

� sreća je možda previše jednostavna da bi se moglo pisati o njoj... srećno proživljen život je, dakle, bezglasno proživljen život. Ispostavilo se da je pisati o životu isto što i razmišljati o životu, razmišljati o životu isto što i osporiti život, a svoj vitalni element osporava samo onaj koga taj element guši, ili se u njemu ponaša neprirodno... istina je to što te razjeda.

...da sam živeo te svoje misli, kao što sam uvek i imao jedan tajni život, i da je taj tajni život bio uvek pravi... ja sam bio privržen svom bolu, očigledno zbog toga što sam u njemu prepoznao svoju odbačenost, a nepodnošljivo osećanje odbačenosti tražilo je kompenzaciju, ta usamljenička kompenzacija se potom u meni otelotvorila kao stvaralačka energija.

Na sva ova naša pitanja i odgovorne, na sva pitanja i na sve odgovore koji dotiču celinu našeg života, možemo da odgovorimo isključivo celinom naših života.

I sada već zna (zločinac) ono što mora znati, da ga ni izdaleka nije slučajnost vratila na mesto zločina, štaviše, možda ga nikad nije ni napustio, jer to je ono mesto gde mora da ispašta.I nemoj da me pitaš, rekao sam ženi, zašto mora, jer gre i ispaštanje su pojmovi me?u kojima samo bivstvovanje uspostavlja živu vezu...

Sticajem okolnosti, prijatelji, imali smo grubu mladost: patili smo, trpeli, od same mladosti, kao od kakve teške bolesti... Pojam vlasti u svakom slučaju znači strahovladu, i strahovlada u svakom slučaju znači očinsku vlast.

Neuroza i prinuda kao isključivi sistem vidova komuniciranja, prilago?avanje kao jedina mogućnost preživljavanja, poslušnost kao praksa, ludilo kao krajnji rezultat... Ranija kultura se pretvara u gomili ruševina, potom se raspršava u pepeo, ali iznad pepela lebdeće duhovi (Vitgenštajn).

... jer kako bismo i mogli da budemo pravedni prema ocu, kako bismo mogli da budemo pravedni čak i prema samoj istini, jer za mene postoji samo jedna istina, moja istina, čak i ako je ona zabluda...

Pred ocem i pred Bogom smo uvek grešni.

...samo princip prilago?avanja, u redu, vikao sam, nemam ništa protiv, ali da vidimo ipak o čemu je zapravo reč, vikao sam, da, i onda ćemo videti da ovde asimilacija uopšte nije asimilacija jedne rase - rase! moram da se smejem! - prema jednoj drugoj rasi - rasi! moram da se smejem! -nego da je reč o totalnoj asimilaciji sa postojećim, sa postojećim okolnostima i postojećim odnosima, ...jedino našu odluku vredi, ne samo da vredi, nego je moramo obavezno kvalifikovati, onu našu odluku da ćemo se totalno asimilovati, ili onu našu odluku da ćemo se odupreti totalnoj asimilaciji, vikao sam, a potom bismo morali, i to obavezno, da kvalifikujemo naše sposobnosti, pa da vidimo da li smo u stanju, ili nismo u stanju da se totalno asimilujemo, a ja sam još u ranom detinjstvu jasno video da ja za to nisam sposoban, da nisam u stanju da se asimilujem sa postojećim, sa bivstvujućim, sa životom, pa uprkos tome, vikao sam, ipak postojim, bivstvujem i živim, ali s tim da pouzdano znam: da ja za to nisam sposoban, bilo mi je već u ranom detinjstvu jasno: ako se asimilujem, to bi me pre ubilo nego da se ne asimilujem, mada me to, zapravo, isto tako ubija.

MARSEL PRUST

U traganju za izgubljenim vremenom

... kako sam po kukavičluku beć bio odrastao čovjek, postupao sam onako kako svi postupamo kad odrastemo, pa se na?emo pred patnjama i nepravdama: nisam htio da ih vidim.

Ali mi čak ni onda kad se radi o najbeznačajnijim stvarima u životu, nismo čvrsto sastavljena cjelina koja je istovjetna za svakoga, koju svatko, ako samo hoće, može upoznati, kao kakav tekst ugovora ili testament; naša je društvena ličnost djelo mišljenja drugih ljudi.

Ja držim vrlo mudrim ono keltsko vjerovanje da su duše onih koje smo izgubili zarobljene u nekom nižem biću, u kakvoj životinji, biljci ili neživu predmetu, i tako stvarno izgub ljene za nas sve do onoga dana, koji za mnoge nikad ne osvane, kad se dogodi da pro?emo pokraj nekog stabla, da do?emo u posjed nekog predmeta koji je njihova tamnica. Tada one uzdršću, zovu nas, i čim smo ih prepoznali, čarolija je nestala. Mi smo ih oslobodili; one su pobijedile smrt, pa se vraćaju i opet žive s nama. Isto tako je s našom prošlošću. Uzaludan je trud kad je sviješću kušamo dozvati u pamet; svi su napori naše inteligencije uzaludni: ona je sakrivena izvan njezina područja i dometa, u nekom materijalnom predmetu (u uzbu?enju koje bi taj materijalni predmet u nama mogao izazvati), ali taj nam predmet ostaje nepoznat. I samo o slučaju ovisi da li ćemo taj predmet prije smrti susresti ili nećemo.

Ali kad od neke davne prošlosti, nakon smrti bića, nakon razorenja stvari, više nema ničega, tad još uvijek ostaju samo miris i okus; premda su nježniji, ipak imaju više životne snage, manje su stvarni, ali postojaniji, vjerniji, pa žive duže, kao da su duše, čuvaju u sebi sjećanje, očekivanje i nadu, i kraj ruševina svega drugoga, na svojim sitnim jedva zamjetljivim kapljicama, nepokolebljivo nose cijelu golemu zgradu uspomena.

Koliko god bile duboke naše simpatije prema nekom realnom biću, mi ga pretežno zamjećujemo svojim osjetilima, a to znači da nam ono ostaje nejasno i nepojmljivo, da nam pruža samo svoju mrtvu težinu koju naša osjećajnost ne može oživiti. Ako to biće zadesi neka nesreća, taj će nas doga?aj moći ganuti samo u vrlo malom dijelu našeg sveukupnog znanja o njemu; štoviše, to će i njega samoga moći uzbuditi samo u jednom dijelu znanja koje ima o sebi. Romanopiščev je pronalazak u tome što je došao na misao da one dijelove duše u koje nije moguće prodrijeti nadomjesti jednakom količinom netvarnih dijelova, to jest onakvih koje naša duša može usvojiti. Sve je ostalo potpuno nevažno čim nam se djelovanje i osjećaji tih bića nove vrsti čine istinitima: čim smo ih usvojili, te se to djelovanje i osjećanje odigrava u nama i po svojim zakonima, dok grozničavo okrećemo stranice knjige, upravlja brzinom našeg disanja i prodornošću našeg pogleda. I kad nas je pisac već jednom doveo u to stanje u kome je, kao u svim potupno unutrašnjim stanjima, svako uzbu?enje udesetorostručeno, u kome će nas njegova knjiga uznemirivati poput sna, i to sna koji je mnogo jasniji od svih onih koje sanjamo spavajući, i mnogo trajniji u našem sjećanju, tada on u nama u jednom jedinom satu osloba?a sve moguće sreće i nesreće, kojih bismo u stvarnom životu u više godina doživjeli tek nekoliko, a pri tom one najintenzivnije čak ne bismo ni prepoznali, jer bi nam sporost, s kojom se u životu zbivaju, onemogućila da ih opazimo; (tako se naše srce za života mijenja, i to je najteža bol; ali ga mi upoznajemo samo čitajući, u mašti; u stvarnosti, ono se mijenja onako kao što se odvijaju i ostale prirodne pojave: dovoljno polagano da nam sam osjet da se nešto promijenilo, premda možemo ustanoviti redom svako od uzastopnih stanja pri mijenjanju, ipak ostaje ušte?en).

Čovjek nastoji da u stvarima ponovno na?e odsjev svoje duše kojim ih je ona obasjala, te su zbog toga postale dragocjene, i stoga je razočaran kad ustanovi da su stvari u prirodi, kako se čini, lišene čara koje one, kad ih zamišljamo, zahvaljuju povezanosti s odre?enim idejama; kadšto čovjek sve snage te duše pretvara u vještinu i blistavost, jer želi da djeluje na bića za koja jasno osjećamo da postoje izvan nas i da ih nikad nećemo dosegnuti.

Bili smo još u dobi kad čovjek vjeruje da zaista stvara ono čemu daje ime.

...sve žene misle samo na ljubav i da nema nijedne kojoj nije moguće skršiti otpor (a ta je vijest imala poslije mnogo utjecaja na moj živt i učinila ga najprije sretnijim, a poslije još nesretnijim)...

Mi smo vrlo daleko od toga da u posebnoj i osebujnoj fizionomiji nekog novog pisca prepoznamo onaj model koji u našem muzeju općih pojmova nosi ime �veliki talent�. Baš zato što je ta fizionomija nova pojava, držimo da nije posve nalik na ono što zovemo talentom. Radije govorimo o originalnosti, čaru, istančanosti, snazi; a onda jednoga dana opazimo da je baš sve to talent.

To, bez sumnje, ne znači da gospodin Legrandin nije bio iskren kad je grmio protiv snobova. On nije mogao znati, barem ne sam po svome opažanju, da je i on snob; mi, naime, uvijek poznajemo samo strasti drugih ljudi, a ono što nam uspijeva doznati o našim strastima, to ne saznajemo izravno od njih... Nikad nije snobizam savjetovao Legrandina da često posjećuje neku vojvotkinju. On bi stavljao u zadatak Legrandinovoj mašti da mu tu vojvotkinju prikaže kao ukrašenu svima mogućim dražima. Legrandin bi pristupao vojvotkinji u uvjerenju da popušta toj privlačivosti njezina duha i njezinih vrlina, a ovakve razloge ne poznaju nečasni, prosti snobovi. Samo su drugi ljudi mogli znati da je i on snob; oni, naime, nisu mogli razumjeti posrednički rad njegove mašte, pa su vidjeli s lica i naličja sve Legrandinove mondene aktivnosti i njihov prvi, početni uzrok.

Činjenice ne prodiru u svijet u kome žive naša vjerovanja; ona se ne ra?aju iz činjenice, pa ih one i ne razaraju; one ih mogu najupornije poricati a da ih ne oslabe, kao što ni lavina nesreća ili bolesti, koje bez prekida jedne za drugom poga?aju istu obitelj, neće izazvati sumnju u božju dobrotu ili talent njihova liječnika.

... izražavanja takve blagonaklonosti gode, naime, utoliko više samoljublju onoga tko ih iskazuje koliko on osjeća da su dragocjenija čovjeku koji ih prima.

I u najiskrenijim ljudima ima tako mnogo licemjerja da, dotle dok razgovaraju s nekom osobom, potpuno odbacuju mišljenje koje o njoj imaju, ali ga smesta izražavaju čim ta osoba više nije prisutna.

Sada kad su me sve te misli, koje su se odnosile na njezino lice, navodile da ga držim lijepim � a to je možda nadasve postizavala ona želja, koju čovjek u sebi uvijek osjeća, da se ne razočara (a ta je tek oblik nagona za očuvanjem najboljih dijelova nas samih)...

DU�KO RADOVIĆ - BEOGRADE, DOBRO JUTRO

Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom. Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih.

HALIL DŽUBRAN - PROROK I PROROKOV VRT

Kada tvoj prijatelj kaže što misli,
nećeš se bojati onoga "ne" u svom duhu,
niti ćeš suzdržati "da".

A kada ćuti tvoje srce i dalje
sluša njegovo srce;

Jer u prijateljstvu bez reči ra?aju se
i dele sve misli, sve žudnje i sva očekivanja,
uz nepriznatu radost.

A kada se rastajete od prijatelja, ne tugujte;
Jer ono što u njemu najviše volite
možda će biti jasnije kad bude daleko,
kao što penjač jasnije vidi
planinu iz doline.

MOMO KAPOR - OGLAS

Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je na?em, pa izlazim da je tražim po ulicama.

Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.

��ta radiš?� � pitaju me poznanici.
�ta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je na?em?

Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta.

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi izme?u ta dva pogleda protekao ceo život.

I on se traži � taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, kljucao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen. I on se traži.

ME�A SELIMOVIĆ - TVR?AVA

Je li to mudrost, da ne očekujemo mnogo ni od sebe ni od drugih? Je li to gubitak ili dobitak, ako saznamo pravu mjeru, svoju i tu?u? Gubitak je što nam je mjera sitna, a dobitak što ne tražimo više.

MILORAD PAVIĆ - HAZARSKI REČNIK

Od istine se ne može dobiti više no što u nju stavite.

SLOBODAN SELENIĆ - OČEVI I OCI

Bože, ako te ima, daj mi snage da pro?em kroz ispaštanje do njegovog dna, makar sada, kad već nisam bio kadar onda! Snago moja, prikupljana godinama, pomogni da istinu ne izneverim, da lagodnim preinačenjem grube uspomene sebi ne olakšam nameravani, zakasneli obračun sa njom.

DOBRICA ĆOSIĆ

KORENI

Kad menjaš ognjište, i narav ti se menja. Kad tebi otimaju i ti otimaš. Veruj mi, u zlu su svi ljudi zli.

Ideje su za kulturne narode, a ovde, u ovoj seljačiji, one su suvišne i fatalne. Ovde je sloboda pravo da hajdukuješ, da haraš, da zauzimaš opštinske utrine, a demokratija i samouprava da ne plaćaš porez, svejedno što te sreski kapetan psuje i batina. A što vi, radikali, galamite za demokratiju, to je samo izgovor za seljačku anarhiju i javašluk. Srbiji treba pamet, a ne stranke!

Ko god od života nešto više traži - rube mu glavu.

Sve velike bundžije pokornu decu ra?aju.

I to je slobodna Srbija! Čim ne misliš kako misli pandur, zaverenik si protiv kralja i glavu ti skidaju.

Srbija nije ono što ljudi preko Save i Drine misle o njoj. Sve je ovo janičarska krv.

GRE�NIK

Nikome danas nije dobro, pa je mnogo ljudi strasno zapelo da menja svet. I to čine najlakšim sredstvima: lažima i ubijanjem.

To govorenje o sebi uvek je govorenje u svoju korist čak i kad se iskazuje ona "strašna" i "tajna" istina: to govorenje o sebi je neizbežno usmereno protiv nekoga.

Čovek ne zna sebe, pa je u stanju i da se začudi drugima.

Mali zločini čine se iz koristoljublja i navike; veliki zločini dela su vere i ube?enja. Samo veliki idealisti čine velike zločine bez kajanja: ideali ih osloba?aju griže savesti.

Svi tzv. poroci donose vatrenu nasladu duši.

U ovom iskvarenom svetu, da bi mogao da postojiš kao svoj čovek, moraš imati ili pare ili vlast.

Ljudska suština je sebičnost. Samoživost. Skoro sva zla ukorenjena su u njoj. a glupost, koja je suština po sebi, posebna, nepromenljiva je supstanca našeg bića. Glupost je svojstvo svih ljudi.

Trpljenje, spremnost na trpljenje, održalo je ljude u ljudskim granicama. . . Ljudi koji su se istakli snagom trpljenja, čim im se izmene uslovi, ispoljavaju sklonost ka lakom podavanju porocima.

Nema te zablude, tog čuda, te laži u koje neće poverovati čovek koji pati.

Ništa tako ne zamara duh kao čistunstvo.

Nema nečasnije gluposti od okrutnosti u ime načela.

Jedino u ratu život ima jasan i tačan cilj: da se ubija i da se preživi.

Zlu je neophodan alibi. �to je veći rat, veća je i laž u njegovom cilju.

Ljudi su, u istoriji uvek znali zašto ruše vlast. Me?utim, kada treba da se gradi i da se stvara na razrušenom, onda im pamet i snaga ponestanu pa se late najgoreg: ubijanja protivnika. Seti se jakobinske "slobode kroz teror", "terora vrline" u francuskoj revoluciji.

Iz Rusije nam mogu doći genijalne knjige, genijalni pisci i muzičari, velike duhovne vrednosti. To oni imaju, to ruski narod ra?a. A slobodu i demokratiju nisu imali nikad, nemaju ih ni posle revolucije. Možda im i ne treba.

Naš seljački narod je životno višestruk, slojevit, promenljiv. Sa podjednakim moćima i za dobro i za zlo.

Narod koji se miri sa vlašću, to je narod bez gra?anskih vrlina. To je narod podanika. Nikakav narod.

Kjerkegor je primetio da se nijedna iluzija ne uništava neposredno, u direktnom sudaru sa istinama i činjenicama , jer je ona iluzija nadmoćnija od njih; iluzija se razara posrednim sredstvima, zaobilaznim, sporednim putevima, neprimetno i lagano. Ravnodušnost je, a ne mržnja, kraj svake ljubavi. Mržnja može da se ugasi i smeni obnovljenom ljubavlju, čak i jačom no što je bila pre mržnje; ravnodušnost ničim ne može da se zameni. Ona je psihološka osnova svakog nemorala i svake surovosti.

Mudri ljudi mogu i da žive i da umru hrabro, ali najmudriji u sebe uvek sumnjaju.

I najbolji čovek može da učini skoro sve što najgori misli.

Od svih tiranija, najgora je tiranija usrećitelja.

Za mene postoje samo dve vlasti: okupatorska i srpska. A srpska je uvek ista. Pod njom ti može biti gore jedino ako si glup, pa joj se suprotstavljaš.

Mala nesreća može i da nas iznenadi; velika nam se svagda unapred, u duši, najavi.

Još jedan dokaz da 98% čovekove težine čini voda, a ona 2% - pepeo ili govno.

Vojvoda Mišić je 1920.g. posle obilaska Hrvatske, došao do uverenja da Hrvati neće sa nama u jednu državu, pa je na referisanju kralju Aleksandru predložio otcepljenje Hrvata.

Najteže umeće života je ne činiti ništa što prevazilazi sopstvene moći.

Istorija ne zna ni za jedan konačan poraz i ni za jednu večnu pobedu.

Makijaveli kaže: "Kad jedna država do?e u krizu, najbolje je da se vrati na svoju osnovu, da se vrati na one ideje na kojima je sazdana, na ono od čega je pošla.

Vlatko Maček: "Ako Srbi krenu levo, mi ćemo morati desno. Ako oni krenu desno, mi ćemo levo. Ako do?e do rata, ništa nam drugo neće ostati, nego da odemo na suprotnu stranu od one koju Beograd bude podržavao" - Njuz kronikl od 16.08.1939.g.

Ne verujte u reč političara. Oni se rečima ne otkrivaju. Oni se rečima skrivaju, obmanjuju i ucenjuju.

Vlast najbrže ruše oni na vlasti. I njene pristalice.

Od svih tiranija najgora je tiranija idealista.

Izgleda mi, da čovek čini najveća čuda u najnepovoljnijim okolnostima. U nevremenima. I sa razlozima kojima razum nije pravi pokretač.

Osvešćenje ne mora biti i put ka istini.

I zločin se lakše priznaje od zablude. Inteligentnom čoveku najteže je da prizna zabludu.

Koliko ja poznajem ljudsku prirodu, rekao bih da se u čoveku vera i istina ne trpe. Potiru jedna drugu.

Niko nije tako ubedljiv protivnik socijalizma kao razočarani komunist.

Novi svet ne mogu da stvore potlačeni i gnevni, jer oni svu nesreću starog sveta nose sa sobom. Iz njihove tame neće linuti svetlost; iz njihove neslobode, ne može drugima da nastane sloboda.

Dučić: "Stvari imaju onakav oblik kakav im da naša duša".

DOSTOJEVSKI

IDIOT

- Ubijati nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veća kazna nego što je bilo njegovo zločinstvo. Ubistvo po presudi nesrazmerno je užasnije nego što je razbojničko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju noću u šumi, ili kako mu drago, taj se uvek, u svakom slučaju, do poslednjeg trenutka nada da će se još spasti. Bivalo je primera da je već grlo presečeno, a on se još nada, pa beži ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta poslednja nada s kojom je deset puta lakše umirati; tu je presuda, i u tome što ti sigurno znaš da nećeš umaći, u tome se sastoji užasna muka, i nema na svetu strašnije muke od te. Dovedite i metnite vojnika pred top u boju i ga?ajte ga, on će se još uvek nadati; ali pročitajte tom istom vojniku presudu nasigurno, on će poludeti ili zaplakati. Ko kaže da je čovekova priroda kadra izdržati to da ne poludi? Našto to kinjenje gadno, nepotrebno, uzaludno? Možda ima gdegod čoveka kome su pročitali smrtnu presudu, pustili ga da se namuči, a zatim mu rekli: "Idi, prašta ti se." Eto, takav bi nam čovek možda i mogao ispričati. O toj je muci i strahoti i Hristos govorio. Ne, s čovekom se ne sme tako postupati!

- Ima ljudi, gospodo, koji ne vole okolišne puteve i maskiraju se samo za maskaradu. Ima ljudi koji ne vide pravi čovekov zadatak u veštom glačanju parketa cipelama. Ima i takvih ljudi, gospodo, koji neće reći da su srećni i zadovoljno žive ako im, na primer, pantalone dobro stoje. Najzad, ima ljudi koji ne vole da obleću i da se vrte naprazno, benave i ulaguju, i, što je glavno, gospodo da turaju svoj nos kud ne treba...

DVOJNIK

- U dobru se ne ponesi, a u zlu se ne poništi.

- A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje šetamo sami? Mene je već mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretučem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga neće doći? Vi ćete me dovesti do bunila. Tek valjda neću od skandala prezati? Ili od vašeg gneva? �ta se mene tiče vaš gnev? Ja volim bez nade i znam da ću vas posle toga još hiljadu puta više voleti. Ako vas ikada budem ubio, moraću, naravno, i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguće duže neću ubijati, kako bih taj neizdržljivi bol da budem bez vas osećao što duže. I znate li još jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve više, a to je takoreći nemoguće.

KOCKAR

- Vi znate šta je to što je mene progutalo. I prosto nema nikakve nade, a u vašim očima sam nula, zato i govorim otvoreno: Svuda vidim samo vas, a sve ostalo mi je svejedno. Zašto i kako vas volim - ne znam. Znate, vi možda uopšte i niste lepi? Zamislite, ja uopšte i ne znam da li ste vi lepi ili ne? Čak ni u licu? Srce, vam sigurno, nije dobro, a da vam um nije plemenit - i to je vrlo verovatno.

- A znate li da ću vas jednog dana ubiti? Neću vas ubiti zbog toga što ću prestati da vas volim, ni iz ljubomore, nego onako, prosto ću vas ubiti jer me neki put nešto vuče da vas pojedem.

- Ako si se uputio prema cilju i putem počeo zastajkivati da kamenom ga?aš svakog psa koji laje na tebe, nikada nećeš stići na cilj.

ZLOČIN I KAZNA

- �to se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima... Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za ra?anje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali osobne crte obeju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezani da budu poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...

- Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

- Glupan koji je postao svestan da je glupan nije više glupan.

HAJNRIH HARER: "SEDAM GODINA NA TIBETU"

Prijatelj uvek pomaze. Cak i onda kad nije kraj tebe.

Nikad ne treba da budes u drustvu onog sa kojim ne bi pozeleo da umres.

Samo budale vise vole proslost.

Bilo mi je potrebno mnogo godina dok sam uvideo da se nikad ne sme stremiti u isto vreme ka nekoliko ciljeva. Moramo nauciti da je potrebno vreme i strpljenje da bi se brze stiglo do cilja.

Dobro je sto covek nikada unapred ne zna sta mu predstoji.

Nikakva oskudica rada ni nuzda na prisiljava ove ljude da prose, a vecinom ni telesne mane, vec cista lenjost.

MILORAD PAVIĆ

- Ispod nebeskog polutara u dolinama gde se mešaju slana i slatka rosa raste ogromni otrovni vrganj, i na njegovoj kapi, pretvarajući njegovu kožnu krv u slast, male, jestive pečurke izvanrednog ukusa. Jeleni u tom kraju vole da obnove mušku snagu tako što pasu sa otrovnog vrgnja pečurku. Pri tome, oni koji nisu dovoljno pažljivi i zagrizu suviše duboko, zahvataju zajedno sa pečurkom i vrganj, i umiru otrovani.

- Svake večeri kada poljubim svog dragog, ja pomislim, sasvim je prirodno da ću jednom ugristi suviše duboko.

MEŠA SELIMOVIĆ O BOŠNJACIMA

"Mi nismo ničiji. Uvijek smo na nekoj medji, uvijek nečiji miraz. Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmedju svjetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a neprihvaćeni. Ko rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoju nemamo. Mame nas kad smo potrebni, a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća pa i ova ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je naša nesreća. Kakvi su ljudi Bosanci? To su najzamršeniji ljudi na svijetu, ni s kim se istorija nije tako pošalila kao sa Bosnom. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kad da gledamo unaprijed. Nesreća je što smo zavoljeli tu svoju mrtvaju, pa nećemo iz nje, a sve se plaća, pa i ta ljubav. Zar smo mi slučajno tako pretjerano meki i surovi, raznježeni i tvrdi. Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav kao jedinu izvjesnost u ovoj neodredjenosti, zašto? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti."

HERMAN HESE - UMETNOST DOKOLICE (BESANE NOĆI)

Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.

...

A sna nema.
...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. Tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane, ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

MEŠA SELIMOVIĆ - TVRĐAVA

- Iskustvo me naucilo da ono što se ne može objasniti samome sebi, treba govoriti drugome.
Sebe možeš obmanuti nekim dijelom slike koji se nametne, teško izrecivim
osjecanjem, jer se skriva pred mukom saznavanja i bježi u omaglicu, u opijenost koja ne traži smisao. Drugome je neophodna tacna rijec, zato je i tražiš, osjecaš da je negdje u tebi, i loviš je, nju ili njenu sjenku, prepoznaješ je na tudjem licu, u tudjem pogledu, kad pocinje da shvata.
Slušalac je babica u teškom porodjaju rijeci. Ili nešto još važnije. Ako taj drugi želi da razumije.

- Troje nas je, u cijelom svijetu samo troje: moji prsti, njeno tijelo i njegov ujednacen damar. Uhvaceni nezaustavnim kolanjem krvotoka. Nije važno šta se dešava u svijetu, nije važno šta ce biti sutra, važan je ovaj cas blaženstva bez misli... Hiljadu necijih srecnih casaka bice kao ovaj, ali ovaj nikada više. Hiljadu tudjih ljubavi bice kao ova, ali ova nikada više. Nikada: jedina konacnost.
Prvi put znam šta je sreca, osjecam je, vidim, mirišem.
Cio svijet i cijela vasiona, nas troje. Nikog drugog osim nas nema.
I ima sreca. Da li je mogu zadržati?

- San je ono što se želi, a život je budjenje.

- Kako god sam prevrtao, ispada da nam se vecina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke.
Slucajnost odlucuje o mome životnom putu i o mojoj sudbini, i najcešce bivam doveden pred gotov cin, upadam u jedan od mogucih tokova, u drugi ce me ubaciti samo druga slucajnost.
Ne vjerujem da mi je unaprijed zapisan put kojim cu proci, jer ne vjerujem u neki narociti red ovoga svijeta. Ne odlucujemo, vec se zaticemo.
Strmoglavljeni smo u igru, punu nebrojenih izmjena, jednog odredjenog trenutka, kad nas samo ta prilika ceka, jedina koja nas može sacekati u toku miješanja. Ne možeš je zaobići, ni odbiti. Tvoja je, kao voda u koju padneš. Pa plivaš, ili potoneš.
Nisam zadovoljan takvim razmišljanjem, ali ne nalazim drugi odgovor. Sta je onda naše u tom gužvanju? Nešto mora biti moje.

- Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeci olakšanje. Kad osjetim radost, trazim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.
Dobar je covjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti ti da to ne bude.
Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez cega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veca, i ja pomocu nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujedjen, ona je ostvarena, i tako sam obeštecen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odricuci se. Nemocan
pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošcu svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjecanje.
Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moc. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da traži od njega obicne stvari ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca oduševljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, iskljucive, i ljudi su mi postali bliži.

MEŠA SELIMOVIĆ - DERVIŠ I SMRT

- ... Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, sa dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov. Ne znam šta će biti zabilježeno, ali će u kukama slova ostati nešto od onoga što je bivalo u meni pa se više neće gubiti u kovitlacima magle, kao da nije ni bilo, ili da ne znam šta je bilo. Tako ću moći da vidim sebe kakav postajem, to čudo koje ne poznajem, a čini mi se da je čudo što uvijek nisam bio ono što sam sad...

- Grešne misli su kao vjetar, ko će ih zaustaviti? I ne mislim da je to veliko zlo. U čemu je pobožnost, ako nema iskušenja koja se savladavaju?

- Nikad čovjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo ono što je prošlo... ali zašto se javlja kad mi je najmanje potrebno?

- Čovjek najčešće govori radi sebe, ali mora da osjeti odjek svojih riječi.

- Nikad ne znamo šta izazivamo u drugom čovjeku riječju koja za nas ima sasvim odredjeno značenje i zadovoljava samo našu potrebu.

- DO KRAJA ŽIVOTA UPOZNAVAĆU LJUDE, A NIKAD IH UPOZNATI NEĆU. UVIJEK ĆE ME ZBUNJIVATI NEOBJAŠNJIVOŠĆU SVOJIH POSTUPKA.

- Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha...

- Nezadovoljstvo je kao zvijer: nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.

- Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života.

- ... Primi, Bože, molitvu moje nemoći, oduzmi mi snagu i želju da izadjem iz ove tišine, vrati me u mir, prvi ili poslednji, mislio sam da izmedju njih postoji nešto, bila je nekad jedna rijeka, i magle u njenim predvečerjima, i sunčev odsjaj na njenim širinama, postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali ništa se izgleda ne zaboravlja, sve se vraća iz zaključanih pretinaca, iz mraka tobožnjeg zaborava, i sve je naše što smo mislili da je već ničije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivšim postojanjem, podsjećajući nas i ranjavajući. I sveteći se zbog izdaje. Kasno je sjećanja, uzalud se javljate, beskorisne su vaše nemoćne utjehe i podsjećanja na ono što je moglo da bude, jer što nije bilo nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono što se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne želim da otjeram, jer me razoružava i tihom tugom brani od patnje...

- Živimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveći. A znam, zaboraviti ne mogu.

- Čovjek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.

- Ako hoćeš da uvrijediš, to je lako. Treba samo biti bezobziran.

- Svaka nepravda je jednaka, a čovjeku se čini da je najveća koja je njemu učinjena. A ako mu se čini, onda i jeste tako, jer ne može se misliti tudjom glavom.

ANTONI DE MELO - BUĐENJE

Jedan čovek našao je orlovsko jaje i stavio ga pod kokoš. Orlić se izlegao kad i pilići, odrastao je sa njima. Čitavog života orao je radio isto što i kokoši u dvorištu, misleći da je jedna od njih. Kljucao je naokolo u potrazi za bubama i glistama, kokodakao i lepršao krilima, izdižući se jedan pedalj iznad tla. Prošle su godine i orao je ostario. Jednog dana ugledao je u visini, na vedrom nebu, čudesnu pticu, moćnih raširenih krila, kako lebdi na vetru. Stari orao je zapanjeno gledao u vis.
"Šta je to?" - pitao je.
"To je orao, kralj ptica", rekla mu je jedna kokoš. "On pripada nebu, dok mi, kokoši, pripadamo zemlji."
I tako je orao umro medju kokošima, neznajući ko je.

DŽEK LONDON - KRALJ ALKOHOLA

- U alkoholu se nalaze kobna naslućivanja istine.

- Svakom je čoveku lako da se skotrlja u jarak. Ali je strahovito iskušenje za čoveka da stoji čvrsto uspravno na svojim dvema nogama i da zaključi kako na celom svetu postoji za njega samo jedna sloboda, a to je da može unapred izbrati dan svoje smrti.
A sve to nije dobro za čoveka koji je stvoren da živi, da voli i da bude voljen.

- Intenzitet i trajnost su stari neprijatelji, kao vatra i voda. Oni se medjusobno uništavaju. Oni ne mogu postojati zajedno.

- Samo čovek koji je gladovao može pravilno da oceni vrednost hrane. Jedino mornari i stanovnici pustinja znaju pravu vrednost sveže vode. A samo dete, sa detinjom maštom, može da shvati vrednost stvari koje su mu dugo bile uskraćivane.

- Čovek plaća po gvozdenoj skali - za svaku snagu istom takvom slabošću, za svaku visinu odgovarajućom nizinom, za svaki uobraženi božanski trenutak istim tolikim vremenom u sluzi gmizavca. Svaki podvig iz veoma davnih dana i nedelja života proživljenog u ludim, veličanstvenim trenucima mora se platiti skraćenjem života.

- Nije važno šta čovek treba da čini ili ne treba da čini. Važno je ono što čovek čini.

- Čemu uopšte život, ako je ovo sve? Ne, tu mora da postoji nešto više, negde dalje i iza ovoga.

- Izgleda da ima različitih vrsta istine na ovom svetu. Neke su vrste istine istinitije nego druge. Neke su vrste istine - laži, a baš su te vrste one koje imaju najveću upotrebnu vrednost u životu, koje žele da se odraze i da žive.

- Kaže se da se neki ljudi radjaju sretni, dok drugima sreća mora da se nametne.

- Nema pravde na svetu. Sve je lutrija.

- Čovek je upola pobedjen kad to priznaje.

- Čuo sam kako mladost zove u noći:
Nestalo je radosti, koja me je držala na svetu;
Jer nemam više čvrstog tla da po njemu koračam:
Jutro se pretvara u dan,
Ono ne sme ni za trenutak da zastane,
Jer mora svet da ispuni svetlošću.
Moja duša iznenada dodje i prodje,
Iščeze brže od mirisa ruža,
Posle kratkog sjaja na nebu.
Da, ja sam mladost, jer moram umreti!

- Mladost se uvek prezrivo smeje ruševinama starosti.

- Uloga koju alkohol igra sam po sebi, neznatna je prema ulozi koju igra društvena atmosfera u kojoj se pije.

- Prodro sam do dna svoje duše i otkrio neslućene snage i veličine.

- Čoveku, jedinom medju životinjama, data je strašna povlastica - razum.

- Čemu se uzdržavati!
Život i ljubav su kao noć i dan, nude nam se po sopstvenoj volji, a ne po našoj.
Primi njihove darove dok možeš...

- Biti glup znači biti srećan.

- Veselost isto toliko zavisi od stanja stvari u nama, koliko i od stanja izvan i oko nas.

- ... to je jedna od navika podanika Džona Barlikorna (Kralja alkohola). Kad ih zadesi sreća, oni piju. Kad nemaju sreće, oni piju u nadi da će sreća doći. Ako umesto sreće dodje nesreća, oni piju da zaborave. Ako se sretnu s prijateljem, oni piju. Ako se posvadjaju s prijateljem i izgube ga, opet piju. Ako im je udvaranje krunisano uspehom, toliko su srećni da moraju piti. A ako budu odbijeni, piju iz suprotnog razloga. Ako nemaju baš ništa da rade, oni i tada piju, jer sigurno znaju da će, kad popiju dovoljan broj čaša, crvi početi da gmizu u njihovim mozgovima i da će imati pune ruke posla. Kad su trezni, žele da piju. A kad se napiju, žele da piju još više.