:: Forumi › STRAŽA SUMRAKA
-> Naši radovi

#1: STRAŽA SUMRAKA Autor: LexyZerxLokacija: Smederevska Palanka PošaljiPoslato: Sub Jan 26, 2013 2:16 pm
    ----
STRAŽA SUMRAKA

Vreme je bilo suludo.Čuo se samo jak vetar i dobovanje kiše koja je lila celo jutro i nikako nije htela da stane.Utabani puteljek ville "Salvatori" bio je blatnjav i pun bara.Kiša se slivala niz sive crepove ville,dok je vetar svom silinom udarao u njene prozore.Samo je jedno smireno lice stojalo na prozoru i sumorno gledalo u tu buku i nered koji se kovitlao napolju.Prašina se dizala a vetar ju je raznosio preko praga.Umorno se stropotoštala na fotelju i ponovo zabacila glavu unazad

-London bridge is falling down,
faling down,
faling down,
Lodon bridge is falling down,
faaaaaling down .....-


Opet su suze nakvasile to blede lice,pekući je po ožiljku koji joj se pružao niz ceo levi obraz pa onda se savijao u luku do usana koje je besno pritisla zubima,a onda uživala u ukusu svoje sopstvene krvi.Nije marila za otvoreni prozor i za oluju,nju je brinulo nešto više.Brinuo ju je osećaj,osećaj da nešto loše stiže.Zavukla se mekane pokrivače iako nije osećala njihovu toplnu.Vec u sedam ujutro bila je nacrtana kod prozora i gledala kao po običaju u daljinu.Malo je bilo stvari o kojima je mogla razmišljati a puno onih o kojima je trebala brinuti.Pokušala je misli pokrenuti da počnu da normalno funkcionišu,da se vrate normali,ali joj nije uspevalo te je samo glasno zastenjala.Odlučila je da će ga večeras posetiti,svoju drugu polovinu!

STRAŽA SUMRAKA


Noć,tako je opasno i tiho zvučala.Sa kapuljačama na glavi i po lokvama bara,hodali su Zaboravljeni.Tama ih je u potpunosti obavijala,gutajući ih i stežući uz sebe.Vetar je hučao i zujao kao roj usijanih i besnih pčela.Dok se kiša lagano slivala niz crepove i još više kvaseći ulice,mesec je plovio miran i ustaložen.Pogled preko praga senovitih delova ulice bio bi mutan od magle koja ih je tako sablasno obavijala.Pokušaji da se ispusti tiši i nevidljiv uzdah bilo je nemoguće,jer je para ocrtavala obrise tog nemog daha kao što nebesko more ocrtava svod.Popločani delovi ulica zveketavo su se oglašavali dok se tihi koraci čizama kretali po njemu.Lara zatvori oči i na trenutak izgovori molitvu Svetih,dok joj je para grozničavo izletala iz ustiju.Ona otvori medaljon u obliku srca i milo se zagleda u lice svoje davno minule majke.Još uvek joj je nedostajala,ali je Lara još kao mala bila spremna da preuzme majčinu dužnost i predje u red Zaboravljenih.Sve joj se činilo istim i ništa kao da se nije menjalo osim pravca vetra,sa severa prema jugu.Lara prigrli tu mogućnost da je napokon našla mesto gde pripada,ali joj je i to bilo klimavo te se latila te misli.Zabolela ju me malo tišina,ali je to njoj bilo normalno i taj osećaj i taj strah da će izgubiti nešto vredno ju je proždrimao iznutra.Kada se nastojnik klana oglasio,bezvoljno je obesila nos mada je navikla na njegovo držanje govora koje je delovalo tako besmisleno i nevažno.Osetila je tapkanje po ramenu te je okrenula glavu svojoj levoj strani „ Sve će proći. Ali, kakva je to uteha? Proći će i radost, proći će i ljubav, proći će i život. Zar je nada u tome da sve prođe?” Nije razumela Jahovo mumlanje,ali je predpostavila da joj je postavio pitanje na osnovu Nastojnikovog govora kojeg uopšte nije ni slušala.Činilo se da će brzo svanuti.Svetlo se prevlačilo preko horizonta,milujući svojim slabim zracima.Plava boja neba se široko pružala iza niza zgrada i kuća koje su usnulo počivale i sabijene jedna uz drugu,nemo čekale jutro.Nepokošena trava je još uvek slabo,ali opojno mirisala povlačeći za sobom i ruže u obližnjem gradskom vrtu.Koraci su joj postali teški,a glava umorna dok je tako hodala po mraku i malo po malo shvatala da se bliži jutro.Bonni ubrza korak i preskoči put preko mosta Kembridz da bi se kasnije našla u Sair Post Mortem street-u pa onda južno prema Bekširu,gradu u kome je živela njena druga polovina.Pogledala je istinktivno u sunce,moraće da se skloni na neko mračno mesto i sačeka da prođe dan. „Dođavola,zar sam morala da zakasnim?Moraću da sačekam noć!" Sakrila se u obližnju zgradu i sela u tamno ćoše a sa njene strane gledišta ova stara zgrada je podsećala na njen život,tužan i beživotan,oguljen i napola srušen.Da li još postoji nešto za šta da se živi?Da li joj vredi mučenje sledećih 200. godina kolko joj i predstoje?Nije znala.
____________________________________________



-> Naši radovi

Sva vremena su GMT + 1 sat

Strana 1 od 1