:: Forumi › KRATKA PRIČA
-> Putopisi, pripovetke i kratke prozne forme

#1: KRATKA PRIČA Autor: Sladolež PošaljiPoslato: Uto Apr 10, 2007 1:49 pm
    ----
Ovo je, čini mi se, urbani književni oblik, meni izuzetno drag.
Kao što volim Haiku poeziju, tako volim kratke priče. Jedno vreme je Oblak u bermudama, moja omiljena radio emisija, imala izbor za "Naj" kratku priču. Posle izbora, obično je izlazila knjiga sa najlepšim pričama.
Evo NEKOLIKO PRIČICA

#2: Re: KRATKA PRIČA Autor: skyseeker PošaljiPoslato: Čet Maj 24, 2007 4:34 am
    ----
VRUĆA ČOKOLADA
Ispitivaće me neko vreme, daće mi par dijagnoza, a da ni sami neće biti sigurni u njih, posmatraće me, razmeniće iskustva i pustiće me. Savršeno ubistvo, ubistvo gde ubica postaje žrtva, a žrtva, bar prećutno, preuzima ulogu krivca. Zar je baš morala da se rodi sa takvim očima, i sa tim licem, i sa ovim usnama, zar je baš morala jeste, ona je kriva. Ro?eni smo da se gledamo, mazimo, ljubimo A ona? Neće ni tajni znak da mi d, kao da me nema, moram je ubiti, nema joj spasa. Crne kožne pantalone, tesno pripijene uz telo, sjajnocrna kožna jakna naglašava liniju grudi, sve je uobličeno kao pod presom; siguran korak, plameni pogled ne odstupa ni za milimikron u stranu, nema mi druge ili ću ubiti ja nju, ili ona mene. Duga sme?a kosa, ne bi se reklo da je farbana; lepe, tamnosme?e oči, tople i beskrajno umiljate, ne bi se reklo da su šminkane; ništa na ovom umetničkom delu nije docrtavano, sve je tu, i sve je tako daleko od mene, ubiću je, i gotovo! Velikim kristalnim zubima zagriza kiflu, žvaće je smireno i opušteno, kao da se ništa oko nje ne doga|a, kao da je niko ne gleda, a zna kučka koliko je proždrljivih ala guta očima, zar to nije dovoljan motiv da je ubijem? Ako je ne ubijem ja ubiće je neko drugi. Zar da to zadovoljstvo prepustim drugome? Pruža mi šolju vruće čokolade znači: ipak zna da postojim ruke joj meke, dobro negovane, primećujem da joj nokti nisu lakirani, dobacuje mi osmeh pun samilosti, sažaljeva me, neće mi biti žao kada je budem ubio. Baš ni malo. Zagledam je pažljivo. Ne znam gde da zarijem nož, ne znam gde da uputim hitac, a da ne oštetim ovaj remek delo prirode, ovu božiju lepotu. Čak i da me ne osude drugi, osudiću samoga sebe. Žena se može ubiti, priroda ne sme. Za trenutak je bila puna osećanja, učinilo mi se i ljubavi, prema meni, a sada tako hladno okreće mi le?a i gubi se u daljini. Vruća čokolada postaje još vrelija u mojim rukama, u ušima mi koračnica, želudac osećam u grlu ne, neću je ubiti. Ovde je previše motiva, i previše razloga, a ja sam hteo da to sve bude samo moje, i da niko ništa ne primeti. Koliko njih će mi tek pozavideti ako je ubijem, reći će glasno: Ubica, zlikovac!, a šaputaće izme?e sebe: Ako, neka je ubio! I treba zaslužila je!. Ne neću je ubiti. Neka i drugi grcaju, neka crkavaju. Ja sam od nje dobio vruću čokoladu, mnogi neće ni to. Jedna od retkih Snežna je prošla, ostalo je puno malih patuljaka. I jedan princ sa šoljom vruće čokolade u rukama.
Nenad Živković, Književna reč, 2004.

#3: Re: KRATKA PRIČA Autor: Maja PošaljiPoslato: Pet Maj 25, 2007 3:56 am
    ----
Ueeee, obožavam kratke priče!!!!!! Jump2
Sve pohvale za izbor!

#4: Re: KRATKA PRIČA Autor: skyseeker PošaljiPoslato: Pon Jun 02, 2008 8:19 am
    ----
LEKTOR


Neko je ukrao list iz knjige, iz nekog dobrog, poznatog romana. Neko, ko je bio potpuno nepismen, svojim nepogrešivim njuhom procenio je da je baš taj list suvišan.
Pismenom čoveku trebaju decenije da spozna delić suvišnosti, nepismenom je dovoljan sekund da ispravi grešku pismenog.
Recite mi, molim vas, kada bi se pismen čovek, dosetio da u list od knjige, zamota jedan dobar cigar duvana?

#5: Re: KRATKA PRIČA Autor: goxi PošaljiPoslato: Sre Jul 30, 2008 2:22 am
    ----
Dan istine

Pogled kroz prozor nije obećavao ništa posebno,sneg je i dalje vejao a topla učionica pružala sigurno utočište.Nisam obraćala pažnju na žamor učenika jer sam duboko u sebi želela da ovaj školski čas prođe što pre.Već sam se navikla na profesorski posao.Pre tri godine sam diplomirala književnost i moje ambicije nisu bile vezane za prosvetu već za novinarstvo i medije.No sada više nema povratka,nisam više spremna na promene ili mi se to bar činilo.Život je nepredvidiv,neću da kukam nad samom sobom,nemam razloga,hrabro napred;hrabrila sam samu sebe.Okrenula sam se i preletela pogledom po učionici.Đaci su sagnutih glava pisali svoj pismeni zadatak.U trećoj klupi srednjeg reda crnokosa devojka se meškoljila.''Da li da joj priđem?''-pomislih u sebi.Tu dilemu sam brzo rešila i krenula ka njenoj klupi.Nisam joj upamtila ima,ali nema veze,pročitaću na svesci.
-Imaš li neko pitanje,da li ti nešto nije jasno?-upitala sam.
-Ne,ne,razmišljam.-spremno je odgovorila.
Posmatrala sam ju, bila je lepa devojka, pomalo tužnog i izgubljenog pogleda. Čudno, učinilo mi se da je u njenim očima neki poznati odsjaj. Prekinula sam ovo besmisleno razmišljanje i krenula ka prozoru. Sneg je padao tako uporno da sam se već zabrinula kako ću kući.Mama će sigurno brinuti, a i Veljko će me zvati očekujući da negde izađemo,možda na piće ili u bioskop.Razmisliću o svemu kada završi čas,odlučila sam i pogledala na sat. Još deset minuta i kraj.Devojka se i dalje meškoljila.Tema koju sam zadala stajala je napisana na tabli: "Na nekom putu između ljubavi i mržnje" i činilo mi se da je odlično odabrana ali možda ovoj tužnoj devojci nije odgovarala.U tom momentu je zazvonilo.Krenula sam da pokupim sveske.Prolazeći pored crnokose devojke pročitala sam njeno ime napisano na svesci-Mirić Ivana.Požurila sam iz učionice da što pre krenem u ovu zimsku avanturu povratka kući. Grad je nepredvidiv zimi kada sneg zaveje,nikad ne znate kada ćete stići na svoje odredište i zato je bolje da se ne javljam ni Veljku ni majci -kada stignem,stigla sam.Izašla sam u zimsko predvečerje ušuškana u svoj topli kapot i u svoje rastrzane misli.Na moje veliko iznenađenje autobus je brzo došao.Sela sam na hladno sedište u hladan poluprazan autobus.Kroz prljav prozor gledala sam a nisam ništa videla.Neki lični film počeo je da se odvrće u mojoj glavi.Pomislila sam na Veljka i našu vezu koja je dugogodišnjim trajanjem gubila onaj mladalački žar,zanos i strast.Sve češće sam razmišljala da li je on čovek s kojim ću osnovati porodicu o kojoj sada uopšte nisam mislila.Živela sam sa majkom i bratom. Otac je umro još dok sam bila brucoš.Kada pomislim na oca,oči mi zasuze i osetim da nema jednog važnog dela moje duše, moga biće,da su mnoga pitanja ostala bez odgovora i da ću taj gubitak osećati ceo svoj život.Greše oni ljudi koji govore da vreme čini svoje.Ja doživljavam suprotno,sve češće mislim na njega,razgovaram s njim,savetujem se i pronalazim odgovore koji su mi bili uskraćeni.Sa majkom i bratom sam često razgovarala o ocu ali mi sada prođe kroz glavu da majku nikad nisam pitala o njihovoj ljubavi.Da li će biti iskrena ako razgovaramo o njima,njihovom prvom susretu,odluci da se venčaju,o nama deci i očevoj ulozi muža i roditelja? Svašta mi pada na pamet,to sada i nije važno,ali ću pitati, što da ne.Zašto mi takve misli prolaze kroz glavu? Moji roditelji su imali dobar brak,voleli se,poštovali.Kako su to samo blede fraze a tko zna šta se sve dešavalo u njihovim glavama i kakve su odluke želeli da donesu a nisu nikad doneli zbog ko zna kakvih obzira.Eto i ja sad prebirem po svojoj intimi, tražim neki izlaz iz neke veze koja je dobra, puna ljubavi i poštovanja ali u njoj nešto nedostaje, a šta ja, sad u ovo zimsko predvečerje na prilazu moje kuće, ne znam.Vraćam se stvarnosti i ulazim u topli stan.Dok otključavam vrata nozdrve mi nadraži miris čaja od nane.Kako volim taj čaj.
-Ćao mama!-glasno najavljujam svoj dolazak.
-Smrzla sam se,daj čaj i jelo!-nastavljam.Odgovora nema.Krećem u dnevnu sobu i na moje zaprepaštenje na podu licem prema tepihu leži moja majka bez svesti.Brzo,podižem je na krevet,zovem hitnu,čini mi se sve u sekund.Sa poda podižem neko pismo, zgužvam ga i nervozno stavljam u svoj džep.Hitna pomoć dolazi, ja uplakana ne umem ništa da ispričam,ulazim u kola i uz zvuk sirene odlazimo do Urgentnog centra.Suze stižu jedna drugu,svesna sam da se nešto strašno događa.Pomislim na brata i Veljka koji sada nisu uz mene.Ni lekar ni sestra ne izlaze iz prostorije za reanimaciju.Čujem samo njihov hod,zveckanje instrumenata,zvuke nekih elektronskih aparata.Čekam,čekam...Čini mi se da su prošli sati.Hladno mi je,mislim na majku.Misli su mi razbacane,čas čujem njen glas,čas glas oca,pa osećam njene poljupce i dodir ruke.Samo da sve dobro prođe,zašto brat nije bio u stanu??Hiljadu pitanja postavljam samoj sebi i počinjem da osećam krivicu što se nisam našla u kući kada je majci bili potrebna pomoć.Tko zna koliko je ležala sama na onom tepihu?
-Gospođice!- glas lekara prekine moje uzburkane misli.
-Majka Vam je doživela moždani udar,stanje nije kritično, trebat će vremena da se oporavi.Bit će smeštena na intenzivnu negu.Možete je obići pre nego je odvezemo na odeljenje.
Krenula sam poslušno za njim, zanemela od šoka.Majka je ležala zatvorenih očiju.Ostarila je,promenila se,nije ličila na moju veselu majku.Progutala sam knedlu trudeći se da se sad pred ovim čovekom ne rasplačem. Uhvatila sam je za ruku koja se izgubila u mojoj ruci kao da je nestala.
-O mama šta ti se to dogodilo?-ponavljala sam ,milujući je po kosi.
-Molim Vas da je sada ostavite,možete doći sutra.-prekinu me lekar.
-Da li imate nekog da dođe po vas?-upitao me.
-Imam,imam,hvala Vam doktore.Kada će se moja mama oporaviti.Brzo zar ne?-pitala sam i davala odgovor koji sam želela.
-Sutra ćemo o svemu razgovarati-prekinuo me,čini mi se dosta grubo.
Izlazim iz bolnice u zimsku noć.Sneg pada a ja plačem,ne mogu suze zaustaviti.Nije me briga za ljude oko mene za sneg što pada,nije me briga za život koji ide dalje,briga me samo za moju majku koja sama leži u bolničkoj sobi i bori se za život.Užas me paralisao,užas od nepredvidivosti života,od nemoći od očaja koji me obuzeo.Dolazim kući, brata nema,telefon zvoni.Znam da je Veljko ali nisam spremna da mu se javim, treba mi samoća.Želim da se saberem sama u mom stanu koji miriše na mamu i čaj od nane.Kako mi ona sada nedostaje.Nikada više neću odbijati njenu hranu i poziv za šetnju, neću reći da je dosadna da smara kada priče o nekim meni nevažnim stvarima.Mama ,mama kako se sve odjednom promenilo,samo da se vratiš.Telefon uporno zvoni ja ne odgovaram,niko mi ne treba, samo moja mama.Odjednom se osećam strašno bespomoćno,krhko i ranjivo.Dok sam skidala pantalone u džepu mi zašušti pismo.Na koverti majčino ime,pošiljalac tatina najmlađa sestra koja živi u Novom Sadu.Čudno, šta ona to piše mojoj majci. Otvaram sa nekim nemirom i strepnjom.Pred mojim očima zaigraše slova,reči.Čitam nezainteresovano a onda odjednom zacrni se poruka pred mojim očima:''......pronašla sam to dete,tu je kod vas u Beogradu, čak ide i u Aninu školu, zove se Mirić Ivana, lepa devojka, Marko bi se ponosio,znam, za tebe je to udarac ali....'' Pred očima mi tužni pogled Mirić Ivane-moje nepoznate polu sestre,srednji red treća klupa....

#6: Re: KRATKA PRIČA Autor: Grozni PošaljiPoslato: Uto Dec 09, 2008 5:16 pm
    ----
Za ljubitelje kratke price...od ljubitelja kratke price...

procitajte, ako vec niste, koju pricicu od Daria Dzamonje...
Ptica na zici je jedna njegova zbirka! price su, vidjet' ce te iskrene i
zivotno surove, ispricane iz prve ruke...

A.D. Grozni

#7: Re: KRATKA PRIČA Autor: skyseeker PošaljiPoslato: Sub Jan 10, 2009 11:22 am
    ----
Priča mi prijatelj, sve iz prve ruke...

Priča mi prijatelj sve iz prve ruke
neki dan u gomili cugali na eks...
Branimir Johnny Štulić

Nazirao sam likove kroz dim cigareta, alkohol je već pokazivao karakter treznih, pričali su viceve, smejali se; muški su šarali pogledima, glumeći zavodnike, žene su mahale dekolteima, ne bi li izvukli koji uzdah; sve je mirisalo na milion žurki, tipičnih beogradskom obezduhovljenom štimungu.
Unosi mi se u lice stari drugar, pomalo mu cakle beonjače, ali još uvek sposoban da smisleno prozbori koju.
- Ti znaš koliko sam ja napravio sajtova. Koliko me ima po celom Internetu? I zamisli da dragoj osobi, sa kojom se družiš više nego sa drugima, i... da ti nepričam dalje. Daj malo mašti na volju. E, takvoj jednoj pomogneš oko sajta, ugradiš sebe i svoje emocije, a onda dođe nekakav... jebem-li-ga-šta-je... i pošalje ti ovakvu poruku:
“to se na javno ne radi, ako imaš nešto da mi kažeš kaži, ali brljati nećeš, jer gde god kreneš majkoviću ja sam tu, u pravu si, ovde si završio, a nikog nećeš maltretirati, to ti obećavam, jer je pored mene jako teško proći... ovo upropastiti nećeš, a da ti ne pričam o nečem drugom, zato se bolje smiri...”Mahao je papirićem ispred mene. Nekako sam ovo pročitao dok je on, znojav, zadrigao, već kolutao zenicama.
- Ej! Ja da upropastim! Pa ja sam bio webmaster. Mogao sam da ga obrišem za deset sekundi! Mogao sam...
- Smiri se, drugar, smiri se. Nisi uradio to jer nisi te prirode. Šta je tu je...
Zapevao je karaoke, parafraziraju Johnny-ja, menjajući mu tekst.

...napunila mi dušu pelinom gorkim
našla je frajera i raščistila stvar.

#8: Re: KRATKA PRIČA Autor: Blimunda PošaljiPoslato: Uto Nov 24, 2009 12:26 am
    ----
Evo jednog od zanimljivih savremenih pisaca kratkih prica!
Gonçalo M. Tavares, portugalski pisac, angazovana proza, price mu se bave pitanjem logike...

Evo malog dela... Pozz

TEORIJA

Gospodin Henri rece:
-Telefon je izumljen da bi ljudi mogli da razgovaraju s udaljenosti.
...telefon je izumljen da bi udaljio ljude jedne od drugih.
...bas kao i avion.
...avion je izumljen da bi ljudi mogli ziveti udaljeni jedni od drugih.
...da nema telefona i aviona, svi bi ljudi ziveli zajedno.
...ovo je samo teorija, ali razmislite o toj teoriji.
...potrebno je misliti u trenutku kada se tome niko ne nada.
...tako ih mozemo iznenaditi.

TAMA

Svetlost! Svetlost!
Da postoji elektricna struja koja moze stvoriti tamu kao sto postoji struja koja stvara svetlost, broj mogucnosti bi se udvostrucio, ali udvostrucio bi se i racun na kraju meseca.
Ipak, ne svidja mi se, mislio je gospodin Zuaroz, sto je dovoljno ugasiti svetlo da bi se pojavio mrak.
Da bismo pridali potrebnu vaznost tami, barem onoliku koliku dajemo svetlosti, potrebna je mogucnost da upalimo tamu...
Tako se nakon gasenja svetla ne bi odmah pojavila tama, nego nesto izmedju.
Vaznost pridajemo samo onome sto kosta: upaliti tamu i platiti za to, cini mi se neophodnim, mislio je gospodin Zuaroz trenutak pre nego sto je kolenom udario o sto.
- Ko je ugasio vrazje svetlo?!- povikao je srditi gospodin Zuaroz.

#9: Re: KRATKA PRIČA Autor: Blimunda PošaljiPoslato: Uto Nov 24, 2009 12:44 am
    ----
PREKID

Neki vrlo star covek, gotovo slep, bez pamcenja, koji je drhtao i jedva hodao, sapleo se i pao ravno na noz koji mu je probo srce.
Pre nego sto je umro, upeo je da kaze: Kud bas sad kad...

ESTETIKA

Neka debela zena koja je zelela da smanji kilazu, dosla je kod doktora i rekla: Odsecite mi jednu nogu.

SLOBODA IZBORA

Postojala je jedna knjizara koja je prodavala samo jednu knjigu. Imala je sto hiljada numerisanih primeraka iste knjige. Kao u bilo kojoj knjizari, i ovde su se kupci zadrzavali, premisljajuci se koji broj da izaberu.

LEPOTA

U nekom gradu se jednog dana pojavila duga i nikad vise nije nestala. Citavu je godinu ostala na istom mestu na nebu. Dosadila je.
No jednog dana, napokon, duga je nestala i nebo je postalo posve tamnosivo. Uzbudjena deca toga grada pokazivala su na sivo nebo i uzvikivala: Gle, kako je lepo!

PERFEKCIONIZAM

Jednu je pticu pogodio metak. Upravo je prelazila granicu.



-> Putopisi, pripovetke i kratke prozne forme

Sva vremena su GMT + 1 sat

Strana 1 od 1