:: Forumi › Omiljeni stihovi
Idi na stranu: 1, 2  Sledeća  :| |:
-> Domaća lirska poezija

#1: Omiljeni stihovi Autor: Jelencica PošaljiPoslato: Sub Apr 07, 2007 2:47 pm
    ----
Evo da ja krenem sa mojim omiljenim stihovima. U pitanju je Desanka Maksimovic.

STREPNJA

Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.

Ne, nemoj mi prići! Ima vise draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra'.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prići! Našta to i čemu?
Iz daleka samo sve ko zvezda sja;
iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne pri?u oka tvoja dva!

#2: Re: Omiljeni stihovi Autor: sborovLokacija: Bgd PošaljiPoslato: Uto Apr 10, 2007 3:25 am
    ----
Ovo je moja omiljena, takodje od Desanke Maksimović

Opomena

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke,
oči neke,
sasvim obične.

Moze mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći
u tome času,
čudesnom sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me
nikad samu
kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po tekkoj vodi krilom šara,
što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom u
neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

#3: Re: Omiljeni stihovi Autor: Maja PošaljiPoslato: Uto Apr 10, 2007 4:02 am
    ----
Miroslav Antić (milioniti delić onoga što bih mogla nazvati omiljenim Smile )

Autobiografija

U običnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam pošteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam živeo.

Možda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komšiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi život krila skrati
i sneg u oko počne da veje,

znam, bar se neću pokajati
što sam umeo da se smejem.


ROMANSA

Na svet sam došao sličan ljudima
koji na srcu nemaju ljusku.

I sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku.

U nebo sam se sunovratio.
Sa svima sam se vlažno ljubio.

I kome treba, nežnost vratio.
I kome treba, bol izgubio.

Bičevi grana... Rebra plota...
Vetrovi sumrak za rukav vuku.

ta sam to imao od života?
Nečiju kosu... Nečiju ruku...

I jedno srce ustreptalo.
I dva-tri osmeha tiha i prosta.

Sve je to ponekad tako malo.
Sve je to, videćeš, sasvim dosta.

#4: Re: Omiljeni stihovi Autor: pocetnicaLokacija: okolina Kragujevca PošaljiPoslato: Sub Apr 14, 2007 2:18 am
    ----
Pero Zubac
(1945-****)


Mostarske kiše

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
Jedne jeseni
Jao kad bih znao sa kim sada spava
Ne bi joj glava, ne bi joj glava
Jao kad bih znao ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi
Jao kad bih znao ko to u meni bere
Kajsije jos nedozrele
Govorio sam joj ti si derište ti si
Balavica
Sve sam joj govorio
I plakala je na moje ruke, na moje reči
Govorio sam joj ti si an?eo, ti si ?avo
Telo ti zrelo, šta se praviš svetica
A padale su svu noć neke modre kiše
Nad Mostarom
Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg
Nije bilo
Pitala me je imam li brata, šta studiram
Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me
Je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
Tako sačuvaj bože
Da li je volim tiho je pitala
A padale su nad Mostarom neke modre
Kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Ali nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
Njene oči ptica, njena bedra srna
Imala je mladež, mladež je imala
Ne smem da kažem
Imala je mladež mali ljubičasti ili mi
Se čini
Pitala me je da li sam Hrvat imam li
Devojku
Volim li Rilkea, sve me je pitala
A na oknu su ko božićni zvončići moga
Detinjstva zvonile kapi
A noćna pesma tekla tihano niz donju
Mahalu
Ej Sulejmana othranila majka
Ona je prostrla svoje godine po parketu
Njene su oči bile pune kao zrele breskve
Njene su dojke bile tople ko mali psići
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi
Važna
Svetlana Svetlana znaš li da je
Atomski vek
De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam
Joj govorio
Ona je plakala, ona je plakala
Vodio sam je po kujundžiluku po
Ašcinicama
Svuda sam je vodio
U pećine je skrivao, na čardak nosio
Pod mostovima se igrali žmurke Neretva
Ždrebica
Pod Starim mostom Crnjanskog joj
Govorio
to je divan, šaputala je, što je divan
Kolena joj crtao u vlaznom pesku
Smejala se tako vedro, tako nevino ko
Prvi ljiljani
U džamije je vodio Kara?oz beg mrtav
Premrtav
Pod teškim turbetom
Na grob antićev cveće je odnela malo
Plakala kao i sve žene
Svuda sam je vodio
Sada je ovo leto
Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme
U jednom listu pola stupca za Peru Zupca
I ništa više
A padale su svu noć nad Mostarom neke
Modre kiše
Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
Al nije htela to da čini, nije htela
Il nije smela, vrag bi joj znao
Ni ono nebo ni ono oblačje ni one
Krovove
Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka
Nad Mostarom
Ne umem zaboraviti
Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
Njen smeh što je umeo zaboleti kao
Kletva
Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu
Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša
Ni one teške modre kiše
O jesen besplodna njena jesen
Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu
Sve je govorila malo tužno malo
Plačljivo o Karenjini
Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo
Ni mrava zgaziti
Smejao sam se, ti si glupa on je ubica
Ti si dete
Ni one ulice one prodavnice poslednjeg
Izdanja Oslobo?enja
Ni ono grož?e polusvelo u izlozima ne
Umem zaboraviti
Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom
One kiše
Ljubila me je po cele noći, grlila me i
Ništa više
Majke mi ništa drugo nismo
Posle su opet bila leta posle su opet
Bile kiše
Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane
Otkud tamo
Ni ono lišće po trotoarima ni one dane
Ja više ne mogu, ja više ne umem
Izbrisati
Piše mi pita me šta radim, kako živim
Imam li devojku
Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen
Na one kiše
Ona je i sad kaže ista kune se Bogom
Potpuno ista
Da joj verujem da se smejem davno sam
Davno prokleo Hrista
A i do nje mi baš nije stalo klela se
Ne klela
Mora se tako ne vrede laži
Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu
Sve sam joj govorio
Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu
Knjigu čitala popodne
U kosi joj bilo zapretano leto žutilo
Sunca malo mora
Prve joj noći i koža bila pomalo slana
Ribe zaspale u njenoj krvi
Smejali smo se dečacima što su skakali
Sa mostova za cigarete
Smejali smo se jer nije leto a oni skaču baš
Su deca
Govorila je mogu umreti mogu dobiti
Upalu pluća
Onda su dolazile njene ćutnje duge
Preduge
Mogao sam slobodno misliti o svemu
Razbistrit Spinozu
Sate i sate mogao sam komotno gledati
Druge, bacati oblutke
Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići
Nekud otić daleko
Mogao sam umreti onako sam u njenom
Krilu, samlji od sviju
Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu
U stenu, sve sam mogao
Prste je imala dugacke krhke beskrvne
A hitre
Igrali smo se buba-mara i skrivalice
Svetlana izadji eto te pod stenom nisam
Valjda ćorav
Nisam ja blesav hajde šta se kaniš
Dobićeš batine
Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u
U samu reku našla bi me
Namiriše me kaže odmah pozna me dobro
Nisam joj nikad verovao valjda je stalno
Ćurila kroz prste
Volela je kestenje kupili smo ga po
Rondou
Nosila ga je u sobu vešala o končiće
Volela je ruže one jesenje ja sam joj
Donosio
Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
Pitao sam je šta misli o ovom svetu veruje
Li u komunizam
Da li bi se menjala za Natašu Rostovu
Svašta sam je pitao
Ponekad glupo znam ja to i te kako
Pitao sam je da li bi volela malog sina
Recimo plavog
Skakala je od ushićenja hoće hoće
A onda odjednom padala je u neke tuge
Ko mrtvo voće
Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za
Živu glavu
Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona
Pala s Jupitera
Ko je to recimo Zubac Pera da bas on a
Ne neko drugi
Taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi
Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
Ti si ?avo
Ti si an?eo sve sam joj govorio ništa mi
Nije verovala
Vi ste muskarci ro?eni lažovi vi ste hulje
Svašta je govorila
A padale su nad Mostarom neke modre
Kise
Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni
Kad bi' znao sa kim sada spava
ne bi mu glava
Ne bi mu glava jao kad bi' znao
ko je sada ljubi
Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao
kad bi' znao ko to
U meni bere kajsije jos nedozrele.

1965.

#5: Re: Omiljeni stihovi Autor: jellena PošaljiPoslato: Čet Apr 19, 2007 3:44 pm
    ----
Dobrota sjecanja

Kad na onog pomislim koji je posao livadom
i nije se vise osvrnuo,
srce mi se nespokojno zatvori
kao cvijet vecernji.

Kad na onog mislim koji luta
kroz maslinke,pijan od zvona smrti
i od gorcine mladosti,preplasim se
i prignem oci k zemlji postidjeno.

A kad mislim na onog koji me zove k sebi,
nasmijesim se i gledam laste u visini.
Tada zazelim biti sama
kao nebo, i umrijeti u travi
na podnozju planine.

Al ne rekoh sve o svom nemirnom srcu.

Ima netko na koga ne smijem misliti
nikada.Koga ne smijem spomenuti
ni pred svojom sjenkom,ni pred sjenkom
nekog stabla,ni pred sjenkom cvijeta
koji se zatvara u predvecerje.

Kada mjeseci i godine
izreknu njegovo izblijedelo ime
moje se tijelo tiho skameni
u skoljku,i bolno iscezne
u nepomicnoj tuzi.

Tada niz moje lice teku suze
koje vrijeme ne ispire.I po ustreniku
svojih suza ja se vracam
na njihov davni izvor,i pijem
najbistriju kap zivota
radosno kao sto piju kosute.

Tada u mojem korijenu pocinje da raste
jedan novi svijet,jos zacudjen
necujnom prisutnoscu dobrote.

Vesna Parun
iz zbirke Ropstvo

#6: Re: Omiljeni stihovi Autor: ljubinkaLokacija: BGD PošaljiPoslato: Pon Apr 23, 2007 3:45 pm
    ----
NE DAJ SE INES

Ne daj se Ines,
Ne daj se godinama, moja Ines,
drugacijim pokretima i navikama,
jer jos ti je soba topla;
prijatan raspored i rijetki predmeti.
Imala si vise ukusa od mene.
Tvoja soba-divota
gazdarica ti je u bolnici.
Uvjek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama,
po poklonima,
pratila me slijedeceg jutra
oko devet do stanice.
I rusi se zeleni autobus
tjeran jesenjim vjetrom, kao list,
niz jednu beogradsku padinu.
U vecernjem sam odejelu i
i opkoljen pogledima.
Ne daj se mladosti moja,
ne daj se Ines.
Dugo je pripremano nase poznanstvo
i onda slucajno, uz vrucu rakiju,
i svega nekoliko recenica
lose pokrivena zelja.
Tvoj nacin gospodje i obrazi seljanke.
Prostakuso plemenjkinjo moja!
Pa tvoje grudi, krevet.
i moja soba objesena u zraku kao naranca,
kao narancasta svetiljka,
nad zelenom i modrom vodom Zagreba;
Proleterskih Brigada 39, kod Grkovic.
Pokisla ulica od prozora dalje
i sum predvecernjih tramvaja.
Lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromastva,
upotreba zajednicke kupaonice
i - molim vas ako me tko trazi...
Ne daj se, Ines - evo me,
ustajem tek da okrenem plocu.
Da li je to nepristojno u ovakvom casu,
Mocart, Rekvijem,Agnes Dei.
Meni je ipak najdrazi pocetak,
Raspolazem s jos milion njeznih
i bezobraznih
podataka nase mladosti,
koja nas pred vlastitim ocima
vara i krade i napusta.
Ne daj se, Ines,
poderi pozivnicu, otkazi veceru,
prevari muza odlazeci da se pocesljas
u nekom boljem hotelu.
Dodirni me ispod stola koljenom,
generacijo moja, ljubavnice.
Znam da ce jos biti mladosti,
ali ne vise ovakve;
u prosjeku 1938-a.
Ja necu imati s kim ostati mlad,
ako svi ostarite,
i ta ce mi mladost tesko pasti,
a bice ipak da ste vi u pravu,
jer ja sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno,
a ponovo pocinje kisa
kao sto kisi u listopadu na otocima.
More od olova i nebo od borova.
Udaljeni glasvi koji se mijesaju;
glas majke, prijatelja, kceri, ljubavnice,
broda, brata.
Na brzinu pokupljeno rublje pred kisu
i nestalo je svetlo s tom bjelinom.
Jos malo setnje uz more i gotovo;
ne daj se, Ines.

Arsen Dedic

#7: Re: Omiljeni stihovi Autor: gospodarica_moraLokacija: Beograd PošaljiPoslato: Uto Okt 16, 2007 7:55 am
    ----
KAD BI ČOVJEK

Kad bi čovjek mogao reći ono što voli,
kad bi čovjek mogao uzdići svoju ljubav do neba,
kao što je oblak uzdignut u svjetlosti;
kad bi poput zidova što se ruše
da bi bila pozdravljena istina uzdignuta u središtu,
kad bi čovjek mogao razoriti svoje tijelo,
ostavljajući samo istinu svoje ljubavi,
istinu samoga sebe,
koje se ne zove slava, sreća ili ambicija,
nego ljubav ili želja,
ja bih konačno bio onaj, kako sam se zamišljao,
onaj što svojim jezikom, svojim očima i rukama
objavljuje pred ljudima nepoznatu istinu,
istinu svoje istinske ljubavi.

Ne poznajem slobodu, osim slobode
da budem zarobljen u nekome,
čije ime ne mogu čuti bez uzbuđenja,
zbog koga zaboravljam sebe u tom jadnom postojanju,
za koga sam danju i noću ono što želi,
a moj duh i tijelo plove u njegovu duhu i tijelu,
kao izgubljeno drvlje što ga more diže ili topi,
slobodno, sa slobodom ljubavi,
jedinom slobodom koja me ushićuje,
jedinom slobodom za koju umirem.

Ti opravdavaš moje postojanje,
Da te ne poznam ne bih živio,
da umirem neznajući te, ne bih umro, jer nisam živio.


Kernuda

#8: Re: Omiljeni stihovi Autor: shensLokacija: NS PošaljiPoslato: Sub Okt 20, 2007 9:13 am
    ----
Miroslav Antic Besmrtna pesma


Ako ti jave:umro sa,
a bio sam ti drag,
mozda ce i u tebi
odjednom nesto posviveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopste ponekad
mislio sta znaci ziveti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebidetinjstvo kopni
Brige...
zar ima briga?
Tuge...
zar ima tuga?

Po merdevinama maste
u mladost hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa,al lukava duga.
I zivi.

Sasvim zivi.
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh.
Prestizi vetar i ptice.
Jer, najzad, sve kratko traje:
odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet,
dok hodas,
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi i tisi
i nekako-iskrivljen.

Zato zivi.
Al sasvim.
I ja sam ziveo tako.
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.
Priznajem:pomalo luckast.
Ponekad:naopako.
Al nikad nisam stojao,
Vecno sam isao...
Isao...

Stvarno, da li si kadkada
mislio sta znaci umreti?
I gde to nestaje covek?
Sta ga to zauvek iste?

Nemoj ici na groblja
-nista neces razumeti.
Groblja su najcrnji vasar
i ruzno pozoriste.

Ti nisi za takve teatre
gde nema nade i vatre,
teatre presahlih suza
gde vlada grobljanski red,
gde nema svadje i pesme
i nema aplauza.

I kraj se zna unapred.

Ako ti jave:umro sam,
evo sta ce to biti.

Hiljadu sarenih riba
leprsasce mi kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I korov ce me skriti.
A ja cu za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar mislis da moja ruka,
koleno,
ili glava
moze da bude sutra
koren breze,
il trava?

Da neka malecka tajna il neki luckasti strah
mogu da postenu sutra
tisina,
tama
i prah?


Znas, ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni nece
ugasiti ni skratiti.
Samo cu, obicno tako,
jedne slucajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.

Jer sam za teatre
sa mnogo srca i vatre,
teatre smeha i suza
gde nikad ne vlada red,
gde ima i svadje,
i pesme,
i vriske,
i aplauza.

I kraj se ne zna unapred.

Ja sam prelepo ziveo,
jer sam to zaista znao.

Ako ti jave umro sam,
-ne veruj,
ja to neumem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.

I zato: ne budi tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i drag.

Nocu, kad gledas u nebo,
i ti namigni meni,
nek to bude tajna.

Uprkos danima sivim
kad vidis neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja jos uvek
sasav letim i zivim.

#9: Re: Omiljeni stihovi Autor: ada_vlLokacija: za PošaljiPoslato: Sub Nov 17, 2007 6:01 am
    ----
Pijanstvo, DIS

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

#10: Re: Omiljeni stihovi Autor: Snowidija PošaljiPoslato: Sub Nov 17, 2007 7:46 am
    ----
"neki ljudi nikad ne polude.
kakve zaista uzasne zivote oni vode"

Bukovski

#11: Re: Omiljeni stihovi Autor: Snowidija PošaljiPoslato: Sub Nov 17, 2007 7:47 am
    ----
PESMA O KERUŠI - Jesenjin
U svitanje, u pojati niskoj,
Gde se zlati rogoza gomila,
Sedmoro je štenadi riđaste,
Sedmoro je kučka oštenila.

Ližući ih jezikom crvenim,
Milovala štenad sve do mraka,
I kopneo sneg je zagrejani
Ispod njenog toploga stomaka.

Kad je jato kokošaka lenih
Zadremalo na motki sedeći,
Pošao je seljak natmureni,
Svih sedmoro noseći u vreći.

Mučeći se da im priđe malo,
Trčala je kroz nanose meke...
I dugo je, dugo je drhtalo
Nezamrzlo ogledalo reke.

Kada se natrag vukla po prtini,
Ližući svoje telo oznojeno,
Mesec joj se nad kućom učini
Kao jedno riđe štene njeno.

Gledala je u visinu modru,
Žalosni se urlik dugo čuo,
Tanki mesec klizio po svodu
I u polja za breg utonuo.

Nemo, ko od milostinje bedne,
Kada kamen bace joj iz šale
U sneg su se pseće oči njene
Kao zlatne zvezde skotrljale.

#12: Re: Omiljeni stihovi Autor: Snowidija PošaljiPoslato: Sub Nov 17, 2007 7:49 am
    ----
SAN U SNU - E.A. Po
Stojim i slušam huku
valova što obalu tuku,
u ruci se mojoj ljeska
pregršt zrnca zlatnog peska-
Koliko ih je! Ali gle kako
curi mi u dubinu svako,
dok plačem tako-dok plačem tako!
Ne mogu ih zadržat, Bože!
Zar spasit ne mogu bar jedno,
od vala što ih čeka žedno?
Zar sve što vidimo, il' tu
jesmo,to tek je san u snu?

#13: Re: Omiljeni stihovi Autor: asmiricaa PošaljiPoslato: Pon Nov 19, 2007 10:40 am
    ----
PETROLESKA LAMPA


Lije na uglu petroleska lampa
svetlost crvenkasto zutu,
na debelo blato kraj starog plota i
dvije-tri cigle na putu.

I uvijek ista sirotinja uđe,
u njenu svjetlost iz mraka s
licem na kojem su obicno brige
prođu je u par koraka.

A jedne veceri nekoga nema,
a trebao bi proci...
Lampa gori, gori u magli
i vec je noc!

Nema ga sutra ni prekosutra ne,
vele bolestan lezi,
nema ga mjesec nema ga dva,
zima je vec i snijezi..

Prolaze kao i do sada ljudi
maj vec mirise, a
njega nema, nema pa nema
i nema ga vise...

I lije na uglu petroleska lampa
svjetlost crvenkastozutu
na debelo blato kraj starog polota
i dvije-tri cigle na putu.

#14: Re: Omiljeni stihovi Autor: zVecLokacija: Beograd PošaljiPoslato: Uto Nov 20, 2007 7:44 am
    ----
-Stevan Raickovic,
bio je divan za druzenje, slikar medju pesnicima, carobnjak.


Kamena Uspavanka


Uspavajte se gde ste zateceni
Po svetu dobri, gorki, zaneseni,
Vi ruke po travi, vi usta u seni,
Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni.

Zarastite u plav san kameni
Vi zivi, vi sutra ubijeni,
Vi crne vode u belicastoj peni
I mostovi nad prazno izvijeni.

Zaustavi se biljko i ne veni:
Uspavajte se, ko kamen, neveni,
Uspavajte se tuzni, umoreni

Poslednja ptico: mom liku se okreni
Izgovori tiho ovo ime
I onda se u vayduhu skameni.

#15: Re: Omiljeni stihovi Autor: mandac2Lokacija: Beograd PošaljiPoslato: Čet Dec 20, 2007 2:19 am
    ----
Kada bih imao jedan komadic zivota,dokazivao bih ljudima koliko grijese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju.Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta ,i podario mi komadic zivota,moguce je da ne bih kazao sve sto mislim,ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem.Stvari bih cenio ne po onome sto vrede,vec po onome sto znace.Spavao bih manje,sanjao vise.Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo sezdeset sekundi svetlosti.Hodao bih kada drugi zastanu,budio se dok ostali spavaju.Slusao bih druge dok govore,...i kako bih uzivao u sladoledu od cokolade....

deo oproštajnog pisma G.G.Markesa



-> Domaća lirska poezija

Sva vremena su GMT + 1 sat

Idi na stranu: 1, 2  Sledeća  :| |:
Strana 1 od 2