:: Forumi › HEROJ
-> Naši radovi

#1: HEROJ Autor: azija PošaljiPoslato: Sub Avg 07, 2010 1:35 pm
    ----
I dok je general koračao ka centru, vojnici koji su bili rastavljeni u manipule pozdravljali su ga sa svim neophodnim poštovanjem njegovog položaja - ipak među njima on je bio nešto poput Boga. Ne poput, za većinu, on jeste bio Bog. Iako je davno prošlo vreme veličanja pojedinaca, iako je novi Bog, to hrišćansko veličanstvo, pevalo samo svoju pesmu i proklinjalo sve one koji su težili božanskom statusu, navike se nisu mogle tako jednostavno izbrisati – neke su ostale duboko ukorenjene u svesti naroda. I dok je krupnim koracima prolazio između redova gusto zbijenih vojnika Stilhion je osećao na sebi poglede obožavanja - apsolutnog i slepog pokoravanja. I postoji jedan deo njega koji je uživao u tom trenutku kraćem od treptaja, kada je svestan da ne postoji niko veći od njega. Jedan deo njega se hranio tim osećajem i uživao u njemu poput najvećeg zavisnika.
A onda je redovima vojnika došao kraj - visoka platforma pojavila se ispred njega osećaj zadovoljstva je nestao...
..... podignutom desnom rukom dostojanstveno je otpozdravio iskupljenu vojsku ali nije zadržao pogled na njima već na prilici ispred sebe.
Ispred njega ruku svezanih iza leđa klečao je muškarac nimalo impresoniran onim što se oko njega dešavalo, štaviše delovao je kao da se dosađuje rimskim izlivima teatralnosti, njegove krupne tamne oči mirno su posmatrale rimsku vojsku. Bio je go do pasa, i na njegovom mišićavom telu nije bilo tragova zlostavljanja već zaceljivanja rana.
Zašto produživati agoniju?
„Ovaj čovek“, u momentu Stilhionov glas nadjačao je skupinu, „Ovaj čovek....je optužen za napad na Rim!“
Iz hiljade glasova izašle su reči slaganja - slaganja koje nije traženo, koje na kraju nije trebalo ali je upotpunjavalo dramski efekat; izgleda da to nije ostavljalo traga na zatvoreniku nijednim delom tela nije pokazao kako ga dotiču Stilhionove reči ili njihovi usklici.
Ćutao je!
Ćutao je kada su ga izveli iz ćelije, ćutao je kada su ga vukli preko trga, ćutao je i kada je shvatio šta planiraju učiniti, ćutao je i sada dok je Stilhion strastveno govorio, tek nekoliko metara od njega - razumeo je optužbe, shvatao je kuda vodi svaka reč ali mu više nije značilo ništa - svestan je presude mnogo pre nego što je ona donesena. Ti Rimljani nisu znali da se davno pomirio sa sudbinom i da je mnogo pre njih znao da će mu kraj biti brz i nasilan. Da li oni znaju da je on ratnik? - ratniku je smrt sasvim prirodna, on se bori kako bi umro a ne da bi preživeo.
„................. prouzrokovao je smrti gde god da se pojavio......“
„....... Njegove ruke su umazane krvlju Rimske dece, Rimskih vojnika, Rimskih žena, njegovo seme posejano je širom našeg carstva, mnogo suza proliveno je zbog njega......mnogo smrti posejano u ime njegovog imena.......“
Ni u jednom trenutku Stilhionov glas nije zadrhtao, ni u jednom trenutku nije izgubio usređenost, on je bio general, ovo je bila njegova dužnost.
„.....on je sam Smrt....... čak i njegovi ljudi ga smatraju luđakom..... i njegova ga se krv odrekla.....on je kopile koje nema nikoga svoga....“
„.................naše carstvo krvari zbog takvih kao što je on, varvarskih sinova koji smatraju da im nešto više pripada osim blatnjave kolibe u kojoj su odrasli.“
„..............Oni ne znaju šta je pravda............“
„............................oni ne poznaju strah....................“
„Oni su ubice Rima.............svet u kome živimo krvari zbog njih..............“
„.....Danas smo mi ti koji namećemo pravdu, zbog svega što smo propatili, zbog onih koji su umrli, zbog onih koji su se borili; zbog vas koji ste preživeli.............
Ja, Stilhion, magister militum Rimske imperije za vreme Cara Flavija Honorija Augusta osuđujem ovog čoveka.....varvarskog kralja na smrt!“
General je prestao pričati - momenat u kome je stao čitav Radagajsov život, ostao je ukočen gledajući iskupljenu masu a onda se polako okrenuo prema osuđeniku.
I Radagajs je znao - bila je tu. Smrt. Bio je sam ispred nje, ona je bila ceo njegov život i sada je došao njegov trenutak - zatvorio je oči nemo slušajući dalek žamor glasova koji su urlicima pozdravljali Stilhionovu presudu.... Kada je ponovo otvorio oči susreo je Stilhionov pogled i u poslednjem svesnom trenutku spoznao je strah u očima velikog generla, nasmejao se...
- „ti si sledeći....“ izgovrio je dovoljno glasno da general čuje pogleda uprtog u njeogovo lice ali se ovaj nije pomerao, lednim očima posmatrao je osuđenika.
I onda je video da general podiže ruku koja na tren ostaju u vazduhu pa pada...
Znak je dat. Bilo je gotovo.
Daleko iza generlaovih leđa jedna žena se nasmejala Radagajsu šireći ruke i otvarajući usne, i onda je video odsjaj sečiva pod prvim zracima Sunca. I u svojim poslednjim sekundama uživao je u njegovoj toploti a već u sledećem otkucaju srca sečivo dželata sručilo se na njega.
Bio je mrtav.
Urlik oduševljena proneo se trgom; samo su usta jednog čoveka ostala zatvorena.
Radagajsova glava pala je na tlo, ispod platforme jedan od oficira je podigao i pljunuo i nabio je na koplje. Beživotno telo sručilo se pod generlave noge a mlaz krvi poprskao je njegove haljine.
I dok se udaljavao sa trga praćen uzvicima oduševljenja i skandiranja svog imena iz hiljade razdraganih grla oduševljenih vojnika i šarolikog naroda, „Stilhion-Stilhion“, odbijalo se od zidove uskih uličica i obavijalo ga poput ruku mitskih nimfi i poput njih i ovi glasovi unosili su nemir. On ih nije čuo u njegovim ušima odzvanjala je samo jedna rečenica „ti si sledeći.“ Bila je to istina zato što je osetio – pre nego što je uzela Germana očešala se o njega kao da je prošla mimio njega....ili je to ona sama govorila iz Radagajsovih usna... nije važno znao je samo da je pitanje dana kada će se njegovoj smrti ovako radovati. I taj dan možda nije daleko – možda već sutra mu dođe kraj ali danas... danas im je još uvek potreban.
Kada svet postane taman i Sunce blagostanja se sakrije iza mračnih oblaka, ljudima je potreban neko u koga će verovati - jedan čovek u koga će položiti sve svoje nade; jedan koji će predstavljati sve njih.
Heroj.
Svetu su potrebni heroji.
Kada su vremena teška i kada je nada tako krhka da je i najslabiji vetar može slomiti, kada svetlost postane privilegija pojedinaca a kraj tako prokleto opipljiv da se svakim danom sve više naslućuje. Svetu je potreban heroj. Spasilac. Neko kome bi verovali - neko kome bi uputili svoje molitve. Za Rimljane Stilhion je bio heroj, onaj koga su trebali. Nisu pitali da li je on tu ulogu želeo, nije ih ni zanimalo što heroji ne postoje; što su oni samo pojedinci čija su dela preuveličana, čije su reči pogrešno svaćene a stavovi ispreturani; nije važno što nisu stvarni ljudi od krvi i mesa. Jedino je važno šta oni mogu učiniti – šta mogu za narod postići. Stilhion je činio mnogo i oni su toga bili svesni. On je bio general, vojnik i ratnik i trebali su ga da ih spase.
Stilhionu je vojska uvek bila posao – posao kao svaki drugim ponekad prijatan ali većinu vremena bolno naporan, ali od početku samo posao. Nije želeo da ga smatraju većim nego što jeste, nije želeo da u njemu gledaju spas, jer je on suviše dobro znao kako spas ne može doći. I što su ga više svojatali to je njemu bilo teže otići, sve dok ga nisu doveli do samog kraja kada više nije bilo načina da se povuče; otišao je predaleko. Skandiranje mu više nije ispunjvalo dušu već je predstavljalo opomenu, opomenu da je volja naroda kolebljiva a ljubav prevrtljiva. Danas si im heroj sutra će te gledati kao neprijatelja - sutra će ti suditi kao takvom. Svaki korak koji je napravio činio ga je po vrlo klizavom tlu i svakog momenta mogao bi skliznuti u ponore a zlih duhova bilo je na sve strane i pažljivo su čekali dan njegovog pada.
A svi padaju čak i Bogovi, ako se oni nisu znali spasiti kako bi onda uspeo običan smrtnik...
Ne može.



-> Naši radovi

Sva vremena su GMT + 1 sat

Strana 1 od 1