:: Forumi › Petrarka
-> Strana lirska poezija

#1: Petrarka Autor: kaca32107 PošaljiPoslato: Ned Maj 23, 2010 9:59 pm
    ----
JA NEMAM MIRA

Ja nemam mira a u rat ne hrlim;
Leden a gorim, plašim se i nadam;
Po nebu letim, a na zemlju padam;
Ne hvatam ništa, a svijet citav grlim.

Amor me kazni da sred uza stojim,
Nit omcu driješi, nit okove steže,
Nit da me smakne, niti da odveže,
Nece me živa, ne smatra me svojim.

Bez vida vidim, nijem ,glas gubim:
Umrijeti žudim, a pomoci tražim,
Sebi sam mrzak, a drugoga ljubim.

Nit mi se mrije nit mi se živi,
Smijem se placuci, žalošcu se snažim.
Ovakvom stanju vi ste, gospo krivi.

SONET 1
Onaj slavuj koji celu noc je plako
Za decom - il' možda za draganom vene -
Do nebesa cvili. On lici na mene,
Jer i moja tuga bezmerna je tako.

Svirepa nam sudba slican udes sprema;
On, usamljen s bolom kao i ja poje.
Ni ja nikog nemam, samo srce svoje,
Mišljah za boginju da samrti nema.

Jer ko bi verov'o - ah ta vera vajna! -
Da dva oka sto su kao sunce sjajna,
Zemljom pretvore se, zemlja da i skrije!

sad znam šta u knjizi sudbine mi piše:
U jadima svojim uvidjam sve više -
Da na ovom svetu nista trajno nije!

SONET 2
Ja zamišljen duh koji se trudi,
Da i korake svoje usporava:
pazeci da ona mesta izbegava
Kud peskom stope ostavljaju ljudi.

No, ko drukciju zaštitu da stvori:
Onu što svet je primetiti nece?
jer u pokretu ugašene srece -
Spolja se cita što unutra gori.

I uveren sam: brda i šume
obale, reke… sve zna i razume
Moj život koji tajna je za druge.

Puteve divlje nije tražit lako
Al' dode Amor i pocnemo tako:
On i ja o tom razgovore duge.

SONET 3
Život u toku zastajanja nema,
A smrt nam krupnim koracima ide;
Muci me sve što ja do sada vide`,
Još više ono što buducnost sprema.

Ka meni kao sen jedine srece,
prilaze dani prošlosti secanja -
i da njih nema, i s njima cekanja -
Ja bih van ovih misli bio vece.

Vracaju mi se prijatnosti znane
Što jadnom srcu sladile su dane;
u luci vidim brod - lik srece svoje.

Zamorene su ruke kormilara,
slomljeni jarbol oluja obara,
A svetiljke su ugašene moje!

SONET 4
Što se više približuje meta,
Dan kada se razrešimo zemnog jada -
I brzi bol vremena - bole zada-
Sve vidnije taštine su ovog sveta.

Sebi kažem: rastavlja nas sudba kleta!
O ljubavi ne zborimo više sada.
Zlo života ko sneg dode i otpada.
Mi cemo se osobodit svih tereta.

I mir tu je: jer ni nade biti nece -
Nade koja sve nas vara tako vecno:
Dušu, osmeh, suze - sve što život krece!

Mi vidimo da je cesto zalud muka
Da lecimo ono što je neizlecno
I da zalud uzdiše se, zalud kuka!

Napomena: Ovo su 4 pesme sa istim naslovom
OPOJNI GREH

Devojcica me grli i ljubi.
Osecam kako joj se usne tope na mojim,
i kako joj telo drhti
od straha i cežnje.

U tišini
još nedovršene planinske kuce
miriše rano prolece
i njene male jabucaste grudi.
Penušaju se vecernje magle
i oseca vlažnost kiše
u eroticnom vazduhu.

Ona se propinje na prste,
pripija svoja stegna cvrsto uz mene,
namesta oble kukove,
svoj zaobljeni trbuh…
utapa svoje nepomicne oci
u mojim zenicama
i ljubi, ljubi…

Stavljam svoj potpis
usnama
na njen vrat izvijen
dok opijena srsima bledi moja devojcica
i kao leptirica treperi na mestu

Pogrešili smo
kaza mi
u jednom trenu slasti i vatre
zaustavljajuci naše disanje
koje odveja vetar.

Pogrešili smo,
kaza mi s još vecim strahom
otrgnuvsi se iz zagrljaja,
bežeci niz proplanak i
odnoseci vlažne poljupce
na mladoj koži.

Moje je oci ne stižu.
SEDAMNAEST VEC LJETA NEBO RUDI

Sedamnaest vec ljeta nebo rudi
što nikad zgašen od pocetka gorim,
al' kad se mišlju o svom stanju morim,
osjecam usred plama mrazne studi.

Izreka, da se dlaka prije cudi
mijenja, je prava; i s cuvstvima sporim
nagnuca Ijudska ne popuste; gorim
cini ih teške koprene hlad hudi.

O jao, kad ce onaj dan da svane,
da motrec kako bježe moja ljela
iz dugih muka i ognja se selim?

Hocu li ikad vidjet one dane
kad ce se slatki izraz lica sveta
ocima svidjet baš koliko želim?
ŠTO CUTIM

Što cutim, što je, ako ljubav nije,
Al ako je ljubav, bože što je ona?
Ako je dobra, zašto je zlu sklona,
Ako je zla, zbog cega slatka mi je?

Gorim li od sebe, cemu plac i tužba,
Kriv li sam tome, malo jauk vrijedi.
O žrtva smrti, slatkoco u bijedi,
Ako vas necu, cemu ste mi družba?

Al ako vas hocu, zdvajat nemam prava,
Suprotni me vjetri, kroz šumu i bjesnocu,
Tjeraju u camcu vrh bezdana plava.

Slab razbor i grijesi razlog su mi sjeti,
Tako da neznam sam stvarno što hocu,
Te se znojim zimi a cvokocem ljeti.
VI KOJI ZVUKOM RASUTIH RIMA

Vi kojl zvukom razasutih rima
slušate uzdah što bje srcu hrana
u prvoj tlapnji mladenackih dana,
kad dijelom drugi covjek bijah svima,

razlicit stil što place i misao ima
zbog pustih nada i zbog pustih rana,
nadam se da ce shvatit kom je znana
iskustvom Ijubav: oprost molim njima.

No svak je dugo, sada dobro vidim,
o meni brbljo i tiho i glasno,
pa sam se sebe cesto sramim jako;

l plod je mojih tlapnja da se stidim,
i da se kajem, i da spoznam jasno:
kratak je san na svijetu htijenje svako.

Vi koji zvukom razasutih rima

slušate uzdah što bje srcu hrana

u prvoj tlapnji mladenackih dana,

kad dijelom drugi covjek bijah svima,



razlicit stil što place i misao ima

zbog pustih nada i zbog pustih rana,

nadam se da ce shvatit kom je znana

iskustvom Ijubav: oprost molim njima.



No svak je dugo, sada dobro vidim,

o meni brbljo i tiho i glasno,

pa sam se sebe cesto sramim jako;



l plod je mojih tlapnja da se stidim,

i da se kajem, i da spoznam jasno:

kratak je san na svijetu htijenje svako.


Neka je blazen dan, mesec i doba,
godina, cas i trenut, ono vreme
i lepi onaj kraj i mesto gde me
zgodise oka dva, sputase oba.

Blazene prve patnje koje vezu
u slatkom spoju sa ljubavlju mene,
i luk i strele sto pogodise me,
i rane koje do srca mi sezu.

Blazeni bili svi glasovi, koje
uz uzdah, zudnju i suze bez broja
prosuh zovuci ime Gospe moje;

i blazene sve hartije gde pisem
u slavu njenu, i misao moja
koja je njena, i nicija vise.


Oci o kojim tako toplo zborih,
i ruke, lice, stopala i dlani,
zbog kojih svetu ostadoh po strani
i samom sebi strancem sebe stvorih,

uvojci kose cista sjajna zlata
i blesak smeska andjeoskog, sto je
na zemlji nebo satvarao moje,
sad sve je samo pregrst gluhog blata;

no ipak zivim, sto mi zalost stvara
bez onog svetla, milog mi toliko
u buri kad je brod bez kormilara;

nek ljubavna mi pesma svrsi tu se,
presahnu zica uma svakolikog,
a citra moja u plac obrnu se.



-> Strana lirska poezija

Sva vremena su GMT + 1 sat

Strana 1 od 1