:: Forumi › "Komandant i Margita" - Roman
Idi na stranu: 1, 2  Sledeća  :| |:
-> Naši radovi

#1: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sre Apr 21, 2010 1:51 pm
    ----
„Трећи човек“...
Могао бих да га гледам милијарду пута. Увек с истим жаром припремам траку за нову пројекцију. Намотавам је у машину.
Дотиче ме жагор публике која улази.
Лагано затамњење у сали упија жагор публике. Пукотине на тишини повремено прави пуцкетање тек пуштене траке, а мрак дворане пресеца танки млаз светлости који хита к платну.
Шпица. Али, са сликом струна цитре које се покрећу не иде позната тема Харија Лајма већ се чује мелодија песме:
И као да је било некад,
И као да је било ту

На цитри такође. И исто тако дирљивог тона. Какав другачији на цитри може бити?
…Ми мењамо дан за ноћ,
Ми мењамо ноћ за да
н …
Наједном, звук као кад пукне трака.
Белину празног платна испуњавају оштре сенке, које оцртавају контуре двоје музичара. Њега, с гитаром, њу, на клавијатурама.
Размичеш завесе, гледаш обећани град
Његова сенка вришти, понавља, изнова и изнова, као у трансу, ти си сав мој бол, ти си сав мој бол, док њена сенка плеше иза обриса синтисајзера, каткад придружујући се и сама гласом. Препознајем их. Маргита и Милан.
…Ти си сав мој бол…!
Одједном, тишина.
Из ње, мало касније полако израња Маргитин глас:
-Хајде, придружи нам се!
Светлост на платну поред њих оцрта сенку бубњарске батерије.
-Дођи овамо - каже Милан - седи за бубњеве. Не бој се, умећеш ти то.
-Да… Дођем.. ја…? Али, ја не знам, никад нисам…
-Јесте, ти. Треба и ти сам коначно да направиш корак, доста је премишљања, тог твог вечитог ни тамо ни ту – домеће Маргита. Сад је и нека строгост, прекор у њеном гласу. Благ, али стамен.
Размишљам, неодлучан… Шта ћу? Да, хтео бих то, али се и бојим. Нека ме језа обузима, а да заправо ни не знам зашто. Зар не би било најбоље, уопште што би икад могло да ми се догоди, да постанем сенка која са сенкама Маргите и Милана свира…?
Решавам најзад. Идем, па шта буде.
Устајем и крећем. Ступам, кроз платно. Изненађујуће лако…
Седам за бубњеве, и одмах се прикључујем, опет изненађен, самим собом: ја одиста знам…
Настављамо песму.
У пролазу ме дотакне мирис ноћи и каже:
Пробуди се, покрени се
!

****
Будим се.
Отварам очи.

#2: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sre Apr 21, 2010 1:53 pm
    ----
САПУНИЦА
КОМАНДАНТ И МАРГИТА


...Ја се зовем Пола Хорват љубила сам мртвог човјека...
(Џ. Б. Штулић: 3Н)

Замисли ти си ја
Замисли ја сам ти

(EKV Анестезија)

Твои глаза зеленые,
Твои слова обманные
И эта песня звонкая
Свели меня с ума.

(Руска романса)

Останите далеко, плава љубави - ми цјеливамо трак сунца - и сунце је живот, док му се не приближимо...
(Јанко Полић-Камов: Новеле / Жена)


****
Понекад се осећам као јунак петпарачког романа. Или као лик из тв серија, које називају “сапунске опере”. Популарни назив тог жанра је „сапуница“.


****

После увиђаја, у полицији, терају ме да све поновим, али смирено, по реду. Да се саберем и најзад им испричам како је одиста било.
Ја онда говорим, лагано, мукла гласа. Некако сам нашао снаге да причу обуздам и утерам у канал мирног, јасног приповедања.
-Вратио сам се из шетње, заправо, излета, са... Сергејем. Били су у соби. За рачунаром. Он куцао, она му диктирала. Гледао сам их неколико тренутака без речи, не одговарајући на њихов поздрав. Онда сам извадио пиштољ и испалио по четири хица у сваког од њих. Прво у њега, па у њу. После сам хтео и себе, али нисам имао више метака. Тад сам чуо страховити плач и поново се сетио Сергеја. Затим сам позвао полицију...
Заћутим, као да сам се много уморио од приче, уздахнем дубоко. Склопим очи, с муком прогутам. Онда, изнова окрепљен, отворим их, дигнем главу, и погледам иследника.
На крају, сасвим сталожено, одлучно, скоро с некаквим тихим, пркосом, поновим:
-Ја сам их убио. Ја сам једини виновник свега.
Истражни судија ме гледа сумњичаво, размишља.
-Полако, само полако. Смирите се, то је од шока. Самооптуживање. Догађа се, не ретко.
Тапше ме пријатељски по рамену с изразом у коме су мешани опрезност и саосећање.
Ја остајем стамено миран и озбиљан.
-Није самооптуживање. Одиста сам то учинио. Убио сам их. Хладнокрвно. Знате ли да сам својевремено био на ратишту? Нагледао се тамо хиљаду пута горих призора но што је овај који сте затекли тамо. Страхотно сам их волео... И сад их волим, још више. Али, не кајем се. Нема кајања.
Згледају се ћутке. Један ме осмотри мало дуже. Онда опет размени значајан поглед с колегом. Препознајем тај израз. Али, нека им. Ја ћу се држати своје приче. Она је, уосталом, једино што имам.
Доживим страховито олакшање кад око чланака осетим обгрљај металних обруча, и зачујем „клик“. Најзад, ослобођен слободе. Ослобођен пакла Избора. Упркос речима иследника:
-Ово је још крајње нејасно. Али ћемо вас морати задржати у притвору до даљег. Таква је процедура.

#3: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sre Apr 21, 2010 1:55 pm
    ----
i811.photobucket.com/a...regled.jpg

#4: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Pet Apr 23, 2010 1:23 pm
    ----
2.
-Наратор и ликови не би требало да ти се изражавају на идентичан начин. И уопште, ликови би морали да се међусобно разликују у говору, не само по националном и социјалном пореклу и образовању, него по разликама у самој личности. Даље, код управног говора, исувише „објашњаваш“. Остави читаоцу, сам ће схватити. А промашио си и пуку фактографију, изгубио осећање за проток времена. Они код тебе и даље ратују, а после Вуковара војна дејства су у Хрватској престала.
То ми је рекао Давид. И још више ме спустио из мојих заноса. Додао је:
-Често имаш дугу и компликовану реченицу. Понекад се изгубиш у њој. Не владаш. Све ово ти говорим као обични читалац. Као захтевни, могао бих ти казати још много тога, али, мислим да ти је ионако Матилда већ доста тога рекла, па не бих понављао. Не кажем, има ту нечег, поготово кад би се порадило на томе, али, ја бих другачије писао.
-Па, што не пишеш – узвратим, као да га мало и „изазивам”, што он мени толико „објашњава”.
-Ето, не пишем. У ствари, писао сам, у гимназији, онако, као већина. Ту и тамо, која песма објављена по школским листовима и књижевним часописима. Није то било лоше, говорили су. А покушавао сам и некакву прозу. Али живот ме је после одвео на другу страну…
Остане у тишини неко време,размишљајући. Онда каже:
-У ствари, можда су и непримерени ови наши савети. Све, на крају, зависи од тебе.
-Понекад се питам да ли зависи само од мене.
-А од кога ће? Можда, уистину, неки токови повуку својом „логиком“. Али, опет, све варијанте радње, и особине јунака, поставио си - ти. А ако каткад изгледа као да се „одмећу“, опет је, у ствари, твоје. Идеје, које стално нове излазе. Да, морам ти одати признање, имаш врло развијену машту. Наши ликови, а и прилике у које си их ставио, доста се разликују од нас реалних. Уопште није лоше кад се писац „одлепи“ од суве реалности. Заправо је глупо кад „преписује“ догађаје из сопственог или живота ближњих, кад није у стању да сам створи један читав мали универзум. Сем тога, размисли: Је ли за добро књижевно дело довољно што радња почиње у лето 1991. године, на рушевинама Југославије у рату? Да ли би се могао направити упечатљив драмски конфликт да се сусрет збио, рецимо, 1961, и да главни јунаци нису из две различите, па још зараћене нације?
Поћути.
-Е, да, оволико ти „доцирам“... – дометне - А можда си у праву. Можда би и ја требало да почнем. Није искључено да једном решим, и седнем…

****
Но, дакле, ту је мој роман. Али и ове белешке. И за њих се, у ствари, питам чему служе, да ли као још један покушај самоспознаје. Која је сврха тог својеврсног „дневника без датума“?
Да ли, да променим свет до краја песме? Не знам, тек, записујем…

#5: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Ned Apr 25, 2010 1:42 pm
    ----
II

1.
Име и презиме. Шифра, без решења, којом се распознајемо, формално, од других.
Бранибор Никодијевић, кинооператер. И власник оног што званично зову „Салон за масажу и пословну пратњу“. Песник четири књиге песама, од којих су две награђене, тзв. “престижним” наградама. Романсијер у покушају. С предумишљајем.
Место боравка Рим. Roma, Italia.
Статус: Привремена дозвола боравка, и радна дозвола, које се продужују у недоглед, у очекивању држављанства.
Пре тога, живео такође у Риму, код брата, снахе и њихово двоје деце.


****
Стиснувши срце, али, истински решено, једног дана брат ми је коначно рекао:
-Овако више не иде. Или прихвати озбиљан посао, или се сели одавде. Стварно више нема смисла. Ево, управо сам разговарао с ортаком. Угледан ресторан. Касније, кад се уходаш, а верујем да коначно хоћеш... молим те да нађеш себи стан. Још толико смо спремни да помогнемо.

#6: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Uto Apr 27, 2010 7:40 pm
    ----
2.
Уместо крвав, донео сам госту печен бифтек. У журби, узео с кухињског стола погрешан. И поред мог извињења није хтео да га прихвати. Инсистирао је да му донесем какав је наручио. А ја, уместо да вратим овај у кухињу, кренух да госта убеђујем да га узме. Одједном ми се учинило апсурдним да се враћа. У мени се пробуди некакав чудновати пркос. И упорно сам настојао да гост узме баш овај бифтек. Он је онда захтевао да дође власник.
Шта ће му фалити да поједе овакав бифтек, рекох му, а он одговори да му ништа не би фалило, али да баш хоће онај који је наручио.
-Уосталом - рече - како могу уопште да запошљавају овакве конобаре...?
Не доврши, али ме погледа тако, да је из мене просто излетело:
-Са страним акцентом, дрвеним ногама... – Србе! Да, Србин сам!
Гласно сам рекао, да се на трен читав ресторан окренуо к мени, преставши да једе, а и анимир музика утихну.
-Шта мислиш, одакле ми ова нога - заврнувши ногавицу, и лупивши по протези, унех му се у лице с неким помереним поносом. Део мене говорио ми је да се зауставим, али неки други Бранибор ме је гонио да наставим:
-Нећу да вас услужим! - рекао сам још гласније, затим надодах:
-Ратовао сам да одбраним свој народ од вас, који сте подржавали његове убице!
Не знам зашто сам тако реаговао, јер се у том часу ни најмање нисам осећао као некакав “бранилац српства”, напротив.
Како год било, коначно и неопозиво, одбио сам да услужим госта новим бифтеком, и демонстративно отишао у кухињу. Колеге су ме молиле да се не играм с тешко стеченим радним местом, али нисам прихватио.
Газда је само бесно прошао крај мене, рекавши:
-Вечерас, по завршетку радног времена, да сте у мојој канцеларији.

#7: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Uto Maj 04, 2010 8:26 pm
    ----
****
У канцеларији, исте вечери.
-Слушајте, немам лично ништа против вас, нити што сте Србин. Али, били сте баш дрски према госту.
-Дрзак? Па, он је мене први вређао. И извољевао. А баш се иживљавао кад је чуо да сам Србин. И само зато што сам Србин. То уопште није у реду!
-Основно правило, јер ово је врхунски ресторан, а не друмска биртија, гласи: гост не извољева, он је увек у праву. Уосталом, ја нисам чуо да је он вама ишта рекао, а камоли да се „иживљавао“.
-Рекао је – погледима. А и све друго што је чинио, било је у ствари због тога!
Газда ме је зачуђено погледао, и на трен се премишљао. Али, потом рече хладно и строго:
-Огрешили сте се о правила. И зато ја морам... жао ми је.
Осећао сам се лоше. Губитак посла значио би и губитак боравка код брата. Шта ћу ја даље овде да радим, кад и ово једва? Стога сам свим силама покушао да умилим човека да ме задржи. Али, био је неумољив. Рекао да ћу добити још једну плату и бити отпуштен.

#8: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sub Maj 22, 2010 10:19 pm
    ----
****
Празну, полумрачну салу ресторана, доживех потом онако баш сапуњаво, као ледину брисану ветром.
Газда у пролазу додаје: „не оклевајте с одласком“. А непозната, тиха мелодија из позадине само појачава моју нервозу.
Одахнем кад престане.
Али иза тога зачује се мушки глас:
-Ако оде он, и ми дајемо отказ.
Газда и ја стојимо затечени, док из полумрака израња прилика и стаје пред нас.
Висок, виши и од газде и од мене, снажан, као атлета. Један од двоје пијаниста који сваке вечери свирају овде у локалу.
Ништа о њима до тад нисам стигао да сазнам, осим да су муж и жена. Једино сам приметио да је он стално одевен у војничке кошуље, сивомаслинасте, или плаве, какве носе ваздухопловци. Као и сада, уосталом. Али ме следеће речи, којима се обрати мени, на српском, оставише без даха.
-Гледао сам вас вечерас. Били сте баш прави. Управо како треба бранити себе, лични интегритет. А, богами, и национални. Верујте, хтео сам одмах да устанем и честитам вам, али није ми дозволио посао. Зато користим прилику сада. Честитам! Ја сам Давид Леви.
Срдачно ми стегне шаку. Топал стисак, али снажан, готово до бола.
Оставивши ме још затеченог, обрати се газди:
-Понављам: Ако он оде, одлазимо и нас двоје.
Газда је био изненађен скоро као ја. Тек после неког времена одговори:
-Да ли ви то озбиљно?
-Најозбиљније. Никад у животу озбиљнији нисам био...
Поћути. Окрећући се мени, и опет на српском, настави разнеженије:
-...Сем кад сам запросио Матилду.
А газда, и даље узнемирен, одврати:
-Али, како можете? Тек тако, усред сезоне. Та, шалите се.
-Не шалим се. Не можете овако. Недопустиво је да не третирате равноправно све запослене.
-Ви нисте у директном контакту с гостима. А гост је увек у праву. Чујте... Пристао сам да га примим само на молбу пријатеља. Размислите само. Ко би запослио конобара с дрвеном ногом? Па још - Србина. А поврх свега, који је учествовао у рату.
-Тја... Можда то за вас и јесте велика жртва, не знам. Али ја остајем при овоме што сам рекао.
-Немојте се играти, молим вас. Како усред сезоне да нађем нове музичаре?
-То ме уопште не занима. Ако отпустите Бранибора, тако ће бити.
Одједном ми постаде мука од ове расправе. Рекох:
-Господине и земљаче... Ја... ја сам заслужио отказ. Неизмерно вам хвала. Али немојте. Нисам вредан да због мене ви...
Он хтеде да реагује, али ја, не знам ни сам зашто, повисих тон:
-Ја сам био непристојан према госту! Прекршио тај неписани закон да је он увек у праву. Ја се извињавам. И прихватам отказ. То стварно није било за мене. А ови људи дивно свирају, треба и да остану.
Одједном ме прели тескоба, жеља да побегнем. Што сам брже могао, одох.

#9: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Čet Jun 17, 2010 1:09 pm
    ----
2.
Сутрадан ујутру, док сам спремао ствари, главом ми је пролазило... Испао сам будала. Шта сам хтео да постигнем, и чему? Потпуно бесмислено.
Обарало се на мене: Шта ћу рећи вечерас брату? Како да продужим боравак код њега? Бар још мало. Хоћу ли успети да их измолим? До сад ми је то успевало, упркос свему, на крају би ипак победила болећивост, и нада да ћу се коначно средити. Али сада су стварно последњи атоми добре воље и стрпљења истрошени…
Неко закуца на врата.
-Напред!
Ушао је – он.
Гледао сам га, затечен, не знајући шта бих даље рекао.
Он је такође ћутао, чекајући да се ја њему први обратим. Посматрао ме је благонаклоно. У тим очима, дубоко усађеним, било је истовремено неке меланхолије и чудновате истрајности. Самосвесне, племените надмоћи. Онда је из џепа кошуље, оне војничке, сивомаслинасте, извадио томпус и упаљач, одгризао врх цигаре, и запалио је. Искористих то да га осмотрим пажљивије. Црне косе, истих таквих бркова и браде, и морско-плавих очију. Физички моћан, „разбацан,“ а некако топал. Поносног држања, а без надмености. Као какав, промину ми, антички херој. Или, друга асоцијација: као да Че Гевара, неким генетским чудом, има клона.
И најзад сам, кроз дим Давидове цигаре, протурио:
-Ја немам речи да вам искажем захвалност. Али, ипак, не треба да то чините, за потпуно вам страног…
Он избаци још један дим, па одврати:
-Нико нам није стран, сви су ближњи. Само ако то желимо. Ако се потрудимо. А треба тако мало. Ништа једноставније. И зато ћемо учинити како сам рекао, ако вас отпусте, одлазимо и ми.
Тишина неколико тренутака. Онда настави:
-Уопште није било у реду према вама. Без обзира што се гост мора поштовати. Из вас је избило...
-Избио је пуки инат, верујте - морадох да га прекинем, желећи одједном да побегнем од толиког правдања себе, обливен грижом савести - Слаб сам вам ја патриота, у ствари.
Давид се ни на ово не помери из свог спокоја. Само се благонаклоно насмеши.
-Не ради се ту ни о каквом патриотизму, већ простом људском. Али, осим тога, заиста, зашто не би била солидарност у националном смислу? То нам баш и недостаје. Понекад се упитам јесмо ли уопште нација. А, шта ћу, припадам тој маглини. Волим је, каква год била. Јер је - наша, моја.
-Подсећате ме на једног пријатеља. Исто тако је говорио. А био добровољац, главу хтео дати за то „српство“, колико год магловито било.
-И ја сам био добровољац - рече Давид са својеврсним поносом. Као да се то подразумева. Као удисај ваздуха.
-А и ви сте, колико сам схватио? - настави, показујући дискретно у моју дрвену ногу, с неким посебним поштовањем. Поћути, као да размишља, или ме проучава. Увуче лагано дим, с уживањем, отпухне, и испрати разилажење колутова дима по соби.
-А, можда сте се разочарали - рече најзад. - Нисте једини. Али, то је све опет тај наш дивни и немогући српски народ. Етерични.
-Да. Сестра мог пријатеља је слично говорила. Народ - мехур од сапунице.
-А, и ми, Хрвати, што смо друго? Но, бит ћемо овдје, све док нетко буде пуштао те клобучиће, а још увијек пушта. - Обојицу нас, заједно с истовременим тихим куцањем у полуотворена врата, прену глас иза леђа.
Ушла је затим и његова власница. Полако, готово нечујно, али упечатљиво. Као мачка.
-Опростите - настави она - било је отворено. Тражила сам Давида, и, пролазећи овуда, зачула... Ја сам Матилда Леви, Давидова супруга.
И рукова се са мном. Такође чврстим, топлим стиском.
-Рекла сам и ја газди. Отић ћемо ако вас отпусти. Но, ви сте нагло ишчезли.
-Зато што сам помислио да је глупо да ви због мене...
Одмахнух руком. А Давид рече:
-Није глупо. Рекао сам већ зашто.
-Да ме боље познајете, вероватно не бисте то радили. Отказ сам заслужио.
-А ако бисте хтели да нам испричате укратко свој живот, па да сами оценимо? – одврати Давид - Позивамо вас к нама у госте, на вечеру, вечерас.

#10: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sub Jul 03, 2010 4:41 pm
    ----
3.
Србин и Хрватица. Упркос рату између њихових народа, заволели су се и венчали. Овде живе и раде, далеко од завичаја. Није за њих било места ни у Србији ни у Хрватској.
Имају у стану, сем клавира, читав „оркестар“ инструмената. Контрабас, две харфе, гитару, тамбурицу, балалајку, цитру. Први пут сазнајем да се то што ја зовем „тамбурица“ у ствари назива прим. Давид зна да свира на свим тим инструментима. Балалајка му је успомена од деде по мајци, руског емигранта. Цитра, од деде по оцу, београдског Јеврејина.
Харфа и контрабас су им главни инструменти.
Све држе у засебној соби, намењеној само за то, где и вежбају.
Примећујем: у стану немају телевизор.
Још нешто је на мене оставило утисак. Друга соба, која би се, мислим, могла назвати аудиофилска. Садржи само полице са плочама, касетама, CD-овима, и музички стуб. Све је ту, грамофон, касетофон, CD плејер. И од пода до плафона полице, а у њима брижљиво поређани, „носачи звука“ са систематски обележеним подацима, жанр, извођач, назив, година издања.
За мању харфу, објаснише ми да се зове андска. Пореклом из Латинске Америке. Нешто дубљег звука, мени се више допао од класичне.
Матилда каже:
-И мени се више допада. Њу могу носити са собом, а свирати све. Од класике, преко џеза, до народне глазбе.
Уочим, на зидовима, сем слика, а и на орманима, постери, фотографије. И мапа Југославије.
Нарочиту ми пажњу привуче фотографија Че Геваре. Ту никад раније нисам видео.
То није онај чувени, свима добро знани портрет, него Че, исто у униформи, али она комотније, опуштеније на њему стоји. Разбарушенији је, гологлав, с томпусом у руци. И, што је уопште ређе на фотосима - осмехнут. Осмех је широк, топал. Рекло би се, задовољног човека, који је своју мисију испунио.
Знајући историју, знамо сада да је то био само неки од кратких предаха.
Али, тај предах је слика пуног спокоја.
То је осмех очију које читаво лице осветљавају и заре све око себе. Осмех, доспео из дубина његових груди, пробијен преко шиштавог астматичног уздаха, са дна душе. И зато је тако задовољан. Зна да је дао другима што треба. Задовољан, што и даље даје.
Сугестивно и далеко гледају те насмејане очи. Бистро, топло и истрајно.
Ипак, пажљивијим посматрањем, може се у њима запазити и одсев неке нарочите, ведре, самосвесне сете. Одакле она? Зна и Че сам, то, о предаху. И вероватно је сета, као и све остало што је радио, у вези с бригом за – друге.

#11: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sre Jul 21, 2010 1:51 pm
    ----
Нешто касније, доносећи вечеру, након што ме је неколико тренутака гледала право у очи, Матилда каже:
-Нисте хтјели тај посао, види се одмах. По тому како сте га радили. Неспретно, не само ради ноге. Намјерно сте узели криви бифтек, премда тога нисте ни били свјесни. А затим, намјерно испровоцирали госта. Овај посао не волите и хтјели сте га се ослободити. Жељели сте си отказ.
Њене очи су ме гледале проницљиво, да се одједном осетих некако нелагодно. Ваљда што сам изложен баш толиком „рендгену“. Али се успокојих кад у Матилдином изразу не пронађох ни мало осуде. Напротив. У ствари, као да је ту било некаквог разумевања.
Гледао сам је без речи. Природно светле косе, очију морско -зелених. И нисам могао да кажем ништа сем истине:
-Да... У ствари сте у праву. Овај посао ми се није допадао. Ни мало.
Села је најзад и она за сто, крај Давида, загрлила га дискретно, и наставила:
-И, што ћете сад? Вратити се у Београд? Покушати измолити брата да вас задржи? Или више нећете то моћи, јер им је већ доста вашега бирања посла, и живота о њиховој грбачи?
Опет тек након извесног времена рекох:
-Ви као да сте завршили психологију, а не Музичку Академију.
Она се насмеши:
-Нисам психологију. Већ југославенску књижевност. Иако ми је Музичка Академија дража и важнија. А књижевношћу се нисам нити стигла бавити. Сем као читатељка, и каткад лекторка.
-Стварно?! Два факултета сте завршили? Тако тешка?
Она климну с осмехом, као да је то нешто најнормалније.
-Нема „лаких“ и „тешких“ факултета. Само „лаких“ и „тешких“ људи. А и Давид... – погледа мужа с љубављу - Није вам поменуо да је дипломирао и славистику, руски, под „А“, српскохрватски под „Б“? Мимо тога, говори енглески, шпањолски, њемачки, пољски.
-Свака част – одвратих. Ви сте, значи - двоструке колеге. Ја ни гимназију до краја нисам. Из пуке лењости. Ништа ме није спречавало, сем слаба воља.
-Ипак – рече Давид - то вам не смета да пишете одличну поезију.
И они, као ја, од наших група највише воле EKV и „Азру“. А како само свирају то! Никад нисам ни сањао да ћу чути овакве аранжмане. Ми мењамо дан за ноћ, ми мењамо ноћ за дан… на харфи и цитри, или на приму и клавиру, контрабасу и харфи…
На крају, спремајући се да кренем, рекао сам:
-Хвала вам много на подршци. И на вечери, била је сјајна! И кажем: молим вас, немојте никако ви због мене да се одричете посла. А, сад, морам да пођем. Треба сутра рано да устанем. И да кренем да тражим нови посао, стан. У најскорије време морам да се селим од брата.
Да ли уопште да споменем шта су ми на то рекли? Не треба да се бринем, они ће као музичари лако наћи нови овакав посао, ионако је само додатни. И понудили ми да останем код њих док се не снађем.
„Ватрогасно платно“ у прави час. Deus ex machina. Да, баш као у сапуници.

#12: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Ned Avg 15, 2010 12:36 pm
    ----
4.
Давид предаје на Конзерваторијуму, одсек контрабас. Матилда, у једној музичкој школи, харфу.
Давид на приму сјајно „везе“ сремачке бећарце. Ипак, највише ми се свиђа како свира на цитри.
Музика уопште, најбоља ми је донета звуком тамбурашког оркестра. Али кад је реч о појединачном инструменту, то је цитра. Нема му равна. Звук цитре.
Некако ме дира у најдубље, најтананије кутке. Сузе и миље у исти мах. Истовремено, тако одлучно, истрајно.
Да ли ми је због тога „Трећи човек“ и до данас најомиљенији филм? Ликови, радња, атмосфера послератног Беча. Сва та светлост и сенка, углови снимања, добро и зло, љубав и мржња, у једном. Све, у том звуку цитре.
Лепо и певају, обоје.
Матилдин глас је опор, али сунцем обасјан. Слатке опорости, као од пељештанског црног, Поступа саздан. Шум мора и хлад борова у њему. Речју - као Медитеран.
Давидов... Могу ли да га опишем овако? „Састављен из сунчевих зрака, челика и меда“. Топле, племените снаге. Какав је, уосталом, и читав.

#13: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sub Okt 30, 2010 4:55 pm
    ----
III

1.
Долази једног дана и саопштава ведро:
-Добила сам понуду свирати на CD Грације Вали.
-Баш оне Грације Вали, чувене џез пијанисткиње, певачице? И списатељице бестселера?
Кажем, сетивши се њеног, слаба је реч екстравагантног изгледа. „Шарена“ коса, сваки прамен различите боје, штрчи на своју страну. Исто и нокти, сваки другачије боје. Шешири, као да их је правио Луди шеширџија лично. Тамне наочаре. Хеланке, а преко њих тунике, и разне друге одевне „умотворине“, у 500 боја које вриште, међусобно посвађане што их је неко заједно поређао. А опет, на њој све то баш као да се сложило у откачену, али истинску хармонију. Као да је овог часа слетела васионским бродом с неке друге планете. Они праменови подсећају на какве антене. Којима хвата, хм... космичке вибрације. (Да, тако је баш рекла у неким интервјуима, „у дослуху с Космосом“). Али мимо свега тога, мора се признати, сјајна је пијанисткиња. А понекад и пева. Добар глас, мада, мало превисок за мој укус. У ствари, баш не волим тај намерни фалсет.
-Да, оне Грације Вали – каже с осмехом, задовољно и поносно.
-А и за те, Браху – дометне – такођер лијепа вијест. Наравно, ако желиш то радити, у једноме кину, гдје баш приказују старе филмове, држи га брат моје колегице, требају оператера, па је питао...

#14: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Uto Nov 09, 2010 11:55 pm
    ----
2.
Присуствујем проби Матилде и Грације Вали.
У, паузи, зову и мене на кафу.
-Ово је мој пријатељ, Бранибор Никодијевић - каже Матилда - Пјесник, изразио је жељу упознати вас.
-Ето, ја сам вам та – насмеши се Грација, благо надмено - Грација Вали – пружи ми руку.
-Бранибор, Никодијевић - прихватам руковање... у ствари, више симболичан додир прстију, брзо извуче шаку из моје. - Част ми је. И молио бих вас, ако бисте ми... ето, клишеа, аутограм?
Пружим јој, на њену књигу.
-Песник, кажете... - говори, потписујући се. Поћути - А, чекајте... није ли то, онај Бранибор...
-Онај. Чули сте за мене...?
-Наравно да сам. Имам и ваше књиге. Ето, да сам знала, да понесем, па и ја да узмем аутограм.
-Добра сте списатељица. Али признајем, више сам вас слушао у музици него што сам читао књиге.
-Песник, који не чита књиге? - звучи зачуђено, благонаклоно иронично. Ипак, осмех јој, колико могу да видим, није презрив.
-Па... признајем... не толико колико би требало. Али вашу сам прочитао... само ову, додуше.
-А и сам покушава написати роман – убаци се Матилда.
-Роман? И, како вам иде?
-Па... не баш. Кажу, а и мени се чини, да сам много бољи у поезији.
-Невероватно колико је многим песницима стало и да пишу прозу. Као да им поезија није довољна. А поезија је највиши домет. После музике… Иначе, о чему је роман?
Бог би га свети знао - најпре бих да одговорим. А кажем:
-Прича на неки начин инспирисана животним примером Матилде и Давида. Рат. И ја сам учествовао у њему.
-Занимљиво. Такве теме су увек занимљиве. Тачније, нема незанимљивих тема. Само лоших обрада.
-Е, о тој лошој обради је, бојим се, код мене реч.
-Немојте унапред...
-Није најбоље – дометне Матилда - искрено, и ми смо му рекли да би требао још пуно на тому радити.
-Верујем у ваш суд. Али ипак, опростите на отворености, упркос свом вашем образовању и броју прочитаних књига, ви сте само обични читаоци, или тек мало изнад тога.
-Но, зар није битна, у ствари можда и битнија, реакција баш читалаца - одвраћа Матилда - А не неких тамо, опростите, критичара. Зар, уосталом, није слично и за глазбу?
-Добро кажете, јесте и то. Како су ми неки само „исецкали“ прошли CD. Критичари заиста знају да се иживљавају. Али ја заправо и нисам мислила на њих колико на оне уистину праве читаоце. Рецимо, на... себе.
-А по чему то нисмо Давид и ја? – малко се љутне Матилда.
-Извините, нисам мислила да сте ви обични читаоци. Него у смислу да нисте писци, писцу се је лакше унети, јер зна читав тај механизам, муку и блаженство стваралаштва.
-Прозе нарочито – убацим се - Мени песме излазе у даху, то није никакво мучење, не дотерујем песму.
У ствари, ја не могу ни да замислим било какво „клесање“ песме.
-Мит о „недодирљивости поезије“? Хм… Да, заиста, има песама којима не треба никакво накнадно дотеривање. Као што постоји мноштво оних које захтевају „клесање“. А код вас се види да су мало и… „неотесане“. Не мислим ништа лоше тиме. У ствари, то зависи и од типа песничке личности. Ви сте, изгледа, од тих који не „клешу“. Или вас, малкице, признајте, и… мрзи.
Гледајући је, схватим: пожелех да скине те наочаре, да јој се загледам у очи. Из првог разговора ме овако „рендгенише“. Или јој је Матилда неизбежно понешто причала о мени? А можда је то закључила, некако, из самих мојих песама?
Мислим се, шта она има да ме „анализира“, оставља примедбе, „учи“ како да пишем песме.
А на све то каже још и:
-Да ли бисте имали нешто против да ја погледам тај рукопис? Можда, мишљење једне колегинице...? Вратићу вам га преко Матилде, не морамо се ми састајати. Написаћу примедбе. Знате да то и иначе радим повремено, пишем рецензије и приказе...
-Важи. Кад још мало средим, овако је још, истини за вољу, у приличном хаосу.
-Дакле, ако одлучите пошаљите ми рукопис. А, треба већ да кренем – погледа на сат, устајући – Е, да... Само још једно питање. Зашто уопште пишете роман?
-И сам се то питам, верујте. Чини ми се да има много разлога, а опет... Можда, писањем желим да спознам смисао живота.
На трен ми бљесне: да ли сам ово мислио стварно озбиљно? И не без чуђења констатујем да јесам.
Грација се насмеје. После неког времена каже:
-Не тражите смисао живота. Смисао живота је... - живот.
Пре но стигнем да ишта одговорим, уз поздрав Матилди и мени, журно оде.

#15: Re: "Komandant i Margita" - Roman Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Uto Jan 11, 2011 4:30 am
    ----
IV
1.
-Знате ли с киме смо сада добиле понуду свирати.? Нећете вјеровати. Нисам нити ја, када ми је Грација рекла. На албуму једнога младог, обећавајућег аустријскога џез трија. Но, није главна ствар сад у томе трију, него њима помаже, и даље с одличним „њухом“ за нешто што вриједи… Нитко други до Маргита, Маги. EKV.
Дуги мук, и од Давида и од мене.
-Ма, ти се шалиш – изговорим ја први.
-Што бих се шалила? Доиста, најозбиљније. Маги ради пуном паром… Ако о нечему не јављају медији, не значи…
-Маргита и џез… - Давид заврти лако главом, преко дима цигаре - Хм… Но, да, зашто не би и то? Она је увек ентузијастички настојала да подржи талентоване музичаре…
Поћути, замишљено.
-И ти ћеш зато путовати у Беч, или, где већ?
Скоро препадне, обоје нас, изгледа, ненаданим питањем, и оштрином му.
Матилда, лако затечена, не одговори одмах, али се онда осмехну:
-У Грац. Дакако да ћу путовати… – кратка пауза, на час је уозбиљена, али онда врати осмех – но, одмах сам вас и мислила питати, пошто знам колико би… Да ли би пошли са мном кад то буде, упознати Маги…?
-Упознати… - као да је збуњен Давид, а и ја, затечен. А да ни сами нисмо баш сигурни зашто.
-Поћи? – открави се он најзад – Упознати Маги… Наравно, врло радо.



-> Naši radovi

Sva vremena su GMT + 1 sat

Idi na stranu: 1, 2  Sledeća  :| |:
Strana 1 od 2