:: Forumi › KAJANJE
-> Naši radovi

#1: KAJANJE Autor: KLEO PošaljiPoslato: Uto Jan 12, 2010 11:03 am
    ----
Kiša je neprestano padala.
Sve oko nje je vlažno, mokro, i prljavo. Hoda teško nastojeći izbeći lokve i blato; pada kiša pomešana sa vlažnim snegom koji neprestano sipi već nekoliko sati. Nebo je tamno porožeto teškim sivim oblacima i stiče se utisak da bi moglo pasti svakog trenutka.
Zato ona ne gleda u njega već neprestavno napred pokušavajući oterati misliti- ali one se nekako ne prestano vraćaju na isto mesto. Na mesto gde je sve počelo.
A gde je sve počelo?
Kada?
U kom trenu?
Crveno svetlo je na semoforu i ona staje, pogled joj pada na veliku baru i na kapi kiše koje prave kocenentrične krugove.
Kako možeš biti tako mlad i tako mnogo u životu zeznuti? Mora se pitati gde sam pogrešil? Kada? U kom trenutku?
Auto staje pored nje i ona gleda svoj odraz na zatamljenim staklima- devojka koja joj vraća pogled je prosečna. Mnogo bi rekali jednostava, i sasvim obična.
Nije lepa.
Nije zgodna.
Nema pojavu koja pleni.
Sve na njoj je obično.
Garderoba je jednostavna i jeftina.
Torba kineska i iznošena.
Ona je jedna od mnogi. Prošli bi pored nje a da vam pogled se ni jedan jedini put ne zaustavi na njoj.
Ona ne haje za to šta mislite o njoj. Njoj spoljašnji izgled nikada nije bio važan- ili ne bar toliko da bi o njemu nešto posebno vodila računa. Malo šminke i čista ugodna odeća i to je sve.
Ionako ona i svet koji je okružuje nemaju ništa zajedničko. Kada šeta stopalima lagano gazi po betonu, prolazi poznatim i nepoznatim ulicama i uvek ima utisak da ne pripada tom mestu tom trenutku. Kao da je ucrta greškom- lik koji je neki aljkavi pisac zaboravio izbrisati ili je jedan previše žustar slikar docrtao na ionako pretrpanoj slici. Svejedno zna da ne pripada mestu gde se nalazi.
I to je sve više pritiska.
I čini disanje sve težim.
Pali se zeleno svetlo i ona brzo prelazi preko ulice- mršti se misli kada jednom krenu svojim putem teško ih je zaustaviti.
Ona tada ožive.
I poput paralelne stvarnosti postoje unutar nje svi ti različiti svetovi, obojeni različitim bojama. I oni uvek nešto traže od nje. njeno vreme. Njeno strpljenje. Parče papira. I mir da ih zapiše.
Oni su njeni gospodari- svi ti likovi koji žive unutar nje i traže prostor da izađu naoplje. Zahtevaju svoje mesto. Traže svoje priliku. Imaju toliko toga reći i žele govoriti.
Deru se unutar nje.
Njihovi krici su sve jači.
Pogrešila sam govori sebi. Učinila sam grešaka toliko da ih više ne mogu izbrojati. Ustvari, razmišlja, ja sam napravila jednu grešku zbog koje se morati kajem.
Kajanje.
Svaki danom postaje sve veće i sve snažnije pritiska.
Kajanje.
Sedam slova prestavlja pakao.
Lični pakao.
Početak svega.
Kraj .
Koraci joj polako postaju sve teži misli ih usporavaju. Dve mlade devojke jedva u ranim tinejdžerskim godinama prolaze pored nje, sudara se sa jedno od njih one kao da je ne vide.
Ona ne kaže ništa.
Zašto bi nešto govorila i onako je nikad niko ne primećuje.
Nikada nije trebala biti ovde niti pripadati ovom svetu- njeno postojanje je greška.
Niko je ne vidi. Niko ne zna šta sve postoji unutar nje- oni vide spošljašnost zanima ih blistavi nakit, skupa odeća i onaj veštački osmeh—malo ko želi videti nešto više.
Ono što je unutra. Sakriveno od pogleda. Svet unutar Sveta. Slobodan i nezavistan. Ono što žive unutar njenog bića.
Oči joj se pune suzama koje nikako da poteku, teško diše plakala bi ali to više nije tako lako- plakala je suviše često suviše glasno suviše dugo.
Više nema suza.
Za njih je ona obična.
A nikad neće saznati koliko je posebna.
Pogrešila je.....nije smela dozvoliti da dođe dovde. Morala je nešto ranije učinti, ranije ispraviti grešku pre nego što je toliko skrenula sa staze da se više ne može vratiti u nazad.
A više nema nazad.
Ona više ne može biti šta je želela.
Sada je kasno.
Smiraj je dana. I on je prešao kao što je prošao i ceo njen život i pre nego što je počela živeti.
Oseća se umorno.
Iscrljeno.
Kao da hoda svetom već hiljadu godina. Duša je posustala. Duša više nema snaga boriti se sa nevoljama.
Gubi rat sa svetom.
Umire.
Posustaje.
Nada je sada samo reč.
Ne znači ništa.
Ima samo dvadestpet godina.
I vreme je prestalo postojati.



-> Naši radovi

Sva vremena su GMT + 1 sat

Strana 1 od 1