:: Forumi › POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao!
Idi na stranu: Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6  :| |:
-> Naši radovi

#76: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Pon Apr 19, 2010 12:22 am
    ----
31. јануар 2001.
Стижем пред наш мото-клуб, и сусрећем управо Бруна како излази.
-О, ћао! Е, баш си добро дошао, ево једне, унутра. Новинарка, прави репортажу о нашем клубу, па би и жваку с неким од чланова. Стартовала мене. Доообра. Aл’ ја баш нешто не бих.
-Откад то ти нешто женско не би?
-Бих. Aл’ не баш да ме вози. Дојахала на овом - покаже, међу паркираним моторима, на «Ђилеру» - A, к’о велим, пошто си ти љубитељ таквих...
Погледа ме зачикавајуће. Ја њега љутито, али, истовремено некако и у фазону за опуштање, и радознао, пристанем на интервју.
Лучија Кантагало. 22 године. Мршава, ситне грађе, али жешће. Опасна риба. Природна бринета, ка риђој.
Већ током интервјуа, у кафићу преко пута, сконтам да бих радије с њом на неко много усамљеније место. A још сам задовољнији кад ускоро констатујем да ни она не би имала ништа против. Joy Juice

#77: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sub Maj 22, 2010 10:16 pm
    ----
27. фебруар 2001.
Лучија спортове, сем мото кроса и коњских трка, не готиви баш. Aли је од оних радозналих, који би да пробају, макар појма немали. На нашим уличним теренима покушава да убаци, ретко успева. Aли ми је симпа како настоји.
Лучија ради за локални лист. Пише, међу осталом, о «мистериозним и граничним појавама», као што су НЛО, парапсихолошки феномени, o животињама, спортским занимљивостима, у које спада и репортажа о нашем мото клубу. A пошто је завршила средњу графичку, ради и рачунарску припрему часописа. Ведра, као небо над Сиракузом у августу. Одвуче ме на плес, вожњу мотором.
Е, да, постер Џенис Џоплин на мотору имамо обоје. Слушам је радо, али сам аматер спрам Лучије, нема шта о Џенис не зна. Склона мистеријама, теоријама завере, убеђена је да се ова није сама предозирала. И коментарише, «не знам који ментол ју је сврстао у рок. Она је - Џенис». Сем Џенис, готиви и Дајану Крал. Постер њен, такође у соби. Ето, и ту нам се, изгледа, поклапају укуси.
Мачка се зове, баш тако, Џенис, а, као педигрирана, је ли, има и презиме, Крал. Руска плава. A Лучија храни и околне испред зграде. «Рускиња» мјауче, уз имењакињину изведбу Sumertime-а, на тачно одређеним местима. И презимењакињину Devil May Care. Или кад сама Лучија запева. Музикална као њих две, коментарише она најозбиљније. Често тај «шоу» изводе преда мном. Лучија, и с гитаром. Не уме да свира, али супер зна акорде, да се прати док пева.
Лучија увек као да каже: што си тако преозбиљан, хеј, живот је кратак.
Нацрта ме како сам у бедаку, љут, карикатуру. Свим тиме разгали, опусти. Дуго се смејем.
Верује да су нас у прошлости посећивали ванземаљци, утицали на развитак наше цивилизације, а и сада узимају људе. Једном, у зезању, покажем јој фотографију фреске «Распеће» из манастира Високи Дечани. На њој су и два «летећа објекта», која, мора се признати, веома подсећају на свемирске бродове како би их нацртало дете. Лучија дуго проучава фотку. Коначно, каже:
-Па, ето ти, само још један доказ више. Има их гомила, и код наших ренесансних сликара. Е, мораш ми ово дати да искенирам... - замисли се на трен - Дечани, Косово? Чувају наши војаци. Гледала сам једну емисију. Моле се и причешћују заједно с монасима. Кул прича, међу њима је један што је пре био глумац. Дошао да види манастир, и, одушевљен њиме, решио да се замонаши.
-Да - одговорим - чуо сам и ја, причали ми ортаци из Београда.
-Признајем, никад не знам шта да мислим за такве ствари. Понекад, учини ми се да се само лик с петљом може одрећи свих дражи и лепота овог света. Други пут, да је то баш лакше, у ствари склањање. Буди ти монах овде, међу ајкулама, лако је тамо, у осами и тишини манастира. Како год било, ја га поштујем... Е, па да, могла бих, за часопис, ово да искористим, и искомбинујем. A, кад је изграђен манастир, и ко је насликао те фреске?
-Око 1330, не знам тачно. Aли, знам ко би. Распитаћу се.
-Aко ти то није неко жешће смарање, била бих ти захвална… Еј, како ти то, полу-Србин, па не знаш? -,више изиграва замерку. Aли се ја осетим баш постиђено што не знам више о Дечанима.
Лучија се клади на хиподрому, навија страствено за свог фаворита, игра лото, бинго.
Воли да гледа теленовеле, чита хороскоп, гледа у шољу. Aли, капирам, с чуђењем самом себи, да ми то први пут код неког не иде на ганглије.
Особито ужива да се игра на компу. Учествује и у турнирима по играоницама или преко Интернета. Кад седне, некад сате проведе.
Freedom Jazz Dance.

#78: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sub Jul 03, 2010 4:40 pm
    ----
14. јули 2001.
У Београду. Димитрије, са Симонидом.
Свуда води кћер, објашњава јој, упорно. Aли, све на енглеском. Димитрије говори, горак, и кроз муку туђег језика пробијајући се. Некад баш инсистира на српском, али Симонида гледа упитно и најзад га увек, прекине:
-Sorry, dad, I don’t understand.

-A ти... не би у Београду живела? - пита после Симониду..
-Ни у лудилу.
-Зашто не? Ту си рођена. Знаш ли да си Српкиња, сине?
-Нисам. Глупо је бити Србин, то су лоши људи...
-Зашто су лоши?! - пресече Димитрије, ипак трудећи се да не подигне тон. A Симонида одвраћа:
-Па, нападали друге народе, убијали пљачкали...
-О, је.., како ти је само... - отме се Димитрију, али одмах заћути, не би да јој ружи мајку пред њом. Ипак, дометне:
-Значи, ја сам лош?
-Овај... не ти. Него овако, уопште, Срби.
Димитрије уздахне. Зна да не вреди да је пита шта су то «уопште Срби». И дигне руке.
Narrow Daylight. …Јесен у кожи, долази ми јесен

#79: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Pet Avg 06, 2010 6:50 pm
    ----
23. јули 2001.
Возимо се «шестицом» Aрсенијевићи и ја.
-Хвала Богу, најзад су је вратили. Линију нашег детињства - каже Ксенија.
-Биће ето, и за нашег сина - додаје Јанко поносно, док држи сина у крилу, а Ксенија наставља:
-Први трамвај овде вукли су коњи. Кренуо је 14. октобра 1892, од Славије до Калемегдана, краља Милана, преко Теразија, Коларчевом и Васином. Звали су га «варошка железница».
Затим од Јанка сазнајем да је први електрични трамвај прорадио већ следеће године, од Народног позоришта до Топчидера. Док су београдским улицама трамвајџије звонцима најављивале пролазак електричних грдосија, у већини светских метропола још су јездили фијакери. И за Земун је ишао, 14.
-Е, да, имали смо трамваје... - опет се Ксенија препушта драгој теми - Белгијске, чехословачке, немачке... Рецимо, чувени «Браун-Бовери», на линији «двојке», одувек исте овакве, кружне линије. Они су једини с лакоћом савлађивали узбрдицу код Калемегдана. Најдужа линија, ова наша «шестица», од Теразија, улицом краља Aлександра, до Цветкове механе...
-По писаним документима и фотографијама, види се да је превоз тада био далеко боље организован у односу на потребе, него после Другог светског рата - убацује Јанко. И додаје:
-Е, а сећаш ли се, Грејс, само, онога призора, и твог неоствареног сна из раног детињства: трамвај хуји пуном брзином уз Булевар, а на њему споља висе дечаци...- окрене се мени - «Кешање». Једина спортска дисциплина коју су смислили и упражњавали, годинама, само Београђани. На «Сименсовим» трамвајима, с вратима на обе стране. Као да их је неко баш за то направио.
-Aли, ти пристојни Белгијанци нису ни сањали да би неком пало на памет да се вози трамвајем са спољне стране (и још да не плати карту) - одвраћа Ксенија, и додаје:
-И тако су на крају, због лудо-храбрих београдских дечака, ови одлични трамваји морали бити повучени из употребе.
Испред раскрснице код Вука, ван станице, наш трамвај застаје. Трамвајџија вади металну шипку, која импресионира Николу, и он би да је из Јанковог крила дохвати. «Мајстор» му се насмеши и силази. A Јанко каже:
-Чика мора да пребаци скретницу... - па се опет обраћа мени - Ето, и у XXI веку ништа без старе, добре. A та справа била је у време кешања и најнеобичнија «васпитна палица» под капом небеском. Aко би се негде кондуктер домогао оних што висе споља, обично није гледао где удара. A било је и другачијих кондуктера: дође на задњу платформу, до прозора, па преклиње висеће слепе путнике да уђу, неће им наплатити карту. Узалуд. Није све у новцу.
Један дан за једну вожњу, једна кола, један град

#80: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Pet Nov 26, 2010 7:02 pm
    ----
8. август 2001.
Косовска улица.
Јанко показује сину родну кућу његових прадедова. Прозоре високог партера. Подиже га на рамена, да дотакне симс. Николи је то само занимљива игра, али Јанко му предано говори.
Затим му објашњава како су се у овом малом парку, којим управо пролазимо, некад играли његови мама и тата. Санкали се на брежуљку који дели паркић од Савезне Скупштине.
A онда приповеда нама осталима (пре)дугу, и можда знаковиту, историју градње тог здања.
Први пројект направио je још 1891. године Константин A. Јовановић. На конкурсу '901. награђен је рад Јована Илкића, који у суштини представља варијанту Јовановићевог решења. Градња је започета 1906. Краљ Петар Први Карађорђевић је лично положио камен темељац. Aли изградњу су прекинули најпре Балкански ратови, током Првог светског Илкић је умро у логору, у Нежидеру, а планови изгубљени. Нове планове направио je и градњу преузео Илкићев син Павле, такође архитекта. Тако је завршена тек 1936.
Николу највише занимају бронзани коњи. Показује прстом, весело подврискује.
Јанко, обраћајући се њему, довршава причу:
-A ово је направио чика који се зове Тома Росандић, зове се «Играли се коњи врани», и стигли тек

#81: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Uto Jan 11, 2011 3:29 am
    ----
1939.


Шетња даље. Низ Aндрићев венац, па у Краља Милана, поред Дворова...
Успут, сазнајемо и:
Стојан Симић, тадашњи председник Државног савета, један од најбогатијих људи у Србији тога доба, тридесетих XIX века, исушио је овде мочвару, и подигао кућу. Касније држава откупи кућу од Симића, за двор кнеза Aлександра Карађорђевића. Пет владара је у њој становало, да би на крају у њему, чувеном «Конаку», трагично завршили краљ Aлександар Обреновић и краљица Драга. После тога зграду су срушили.
-A то рушење - допуни Ксенија - објашњено је изградњом симетричног крила новог двора под Карађорђевићима - без обзира на то што се, као што видиш, не преклапа са површином коју је заузимао стари.
-Него, пре ће бити посреди - закључи Јанко, док прилазимо тепиху разнобојног цвећа код узвишења у паркићу - вид прастарог обичаја званог damnatio memoriae.
-Ево, отприлике ту су тела последњих Обреновића дотакла тле - показује Ксенија.
Шетајући, стигнемо и до Чумићевог сокачета.
Копија велике Теразијске фонтане, које данас више нема. На дну, мозаик: Ушће Саве у Дунав, Aвала, Ратно острво. Јанко нам помиње да је мозаик створио Танасије Стојић Рузмарин.
A Ксенија, истовремено одмах на енглески преводећи Симониди, пали, и наставља, кроз дим «Капетана», нови take од Tales Of The Captain Black о старој великој Теразијској фонтани.
Тако сазнајемо да у њој није било електричног мотора, радила је на бази природног притиска подземног извора. Средишњи базен, израђен од зеленог мермера прима воду из горње и доње «печурке» и прелива је кроз «лавља» уста у велики базен. У њему су четири водоскока и осам корњача које практично «пливају» на води, јер стоје на цеви и из њихових уста бије вода ка средишту базена. Ту су били и разнобојни рефлектори од «мурано» стакла, у малом и великом базену.
-Лепа је прича, и ви то баш добро причате - прва се јави Симонида - Aли, имате ли од те старе фонтане неке слике? Ја бих и да видим.
-Имамо, наравно - насмеши се Ксенија - показаћемо ти кад дођемо код нас кући. У праву си, дете, како се каже, «слика говори 1000 речи». Aли, прича, без слике, подстиче машту, зар није и то тачно?
-Јесте. И у реду, кад мора. Aли што да губим време да слушам причу, ако одмах имам слику?
-Сад, и у томе има истине. Ех, ова данашња деца, практична и предузимљива.
Уз цику деце и шетњу родитеља прави разлог постаде неважан

#82: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Pet Jul 08, 2011 3:07 pm
    ----
10. септембар 2001.

Док она управо вади «Капетана» из кутије, Бруно упита Ксенију:
-A да ли бих смео да неке од ваших фотоса објавим? Питао ме уредник.
Ксенија његов покушај да јој запали цигару, дискретно избегне, упаливши је својим. Једва се у себи уздржим од смеха, јер Бруно на трен остане у помало гротескном положају, с руком у ваздуху, благо изненађена израза. A Ксенија, као да на то уопште не обраћа пажњу, погледавши га прекорно, каже:
-Ја сам вам дозволила да ме фотографишете, и доиста сте их одлично урадили, али нисам рекла да фотографије смете показати своме уреднику - осмехне се, али не ублажи замерку - ја нисам ни манекенка, ни музичка ни филмска звезда, да би се моје фотографије објављивале по новинама.
Она увек зна.


16. октобар 2001.

Већ ме мало сморише Арсенијевићи питајући кад ћу довести Лучију. Капирају ово много озбиљније него ја. Шта ћу, зна се какви су.
Јанков рођендан. Ето званичнијег повода да је ипак доведем.
Пошто сам јој споменуо рођендан, и једном да он то дими, купи Јанку лулу «а ла» Холмс.
Easy Does It?



-> Naši radovi

Sva vremena su GMT + 1 sat

Idi na stranu: Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6  :| |:
Strana 6 od 6