:: Forumi › POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao!
Idi na stranu: Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeća  :| |:
-> Naši radovi

#46: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Čet Apr 30, 2009 4:36 pm
    ----
2. септембар 1996. Трст.
Док разгледамо Ксенијине фотографије, Бруно коментарише:
-Фантастично урађено. Имате изузетан смисао за прави тренутак.
-Истина је, фотографишем - одвраћа Ксенија - Али, заправо ме вуче само Београд, и неке наше мале приватне... И, не знам баш да ли је «фантастично».
Бруно кратко размисли.
-Ксенија... A да ли бисте ми допустили да једном фотографишем само вас? Не у баскету. Неколико портрета, и уопште, разним ситуацијама, и овде напољу, и у ентеријеру.
-Допустила бих, свакако. Aли, зашто само мене? Нисам ништа занимљивија него Јанко, Миша, а надам се да ћете нас радо овековечити и с нашим пријатељима расутим кад се скупимо.
После, нас двојица насамо.
-A ти опет, набацујеш ли се, набацујеш - кажем у зезању. Aли, сконтам да истовремено осећам нејасну нелагодност. A и Бруно ме погледа зачуђено:
-Шта тебе боли ако се набацујем? Ако је ти сам не крешеш...
-Наравно да њу не могу - прекинем га нервозније - Женску... најбољег... - као да то управо овог часа капирам, потврдим и гласно - најбољег ортака, и колеге.
-A, да, како оно беше, никад удате, а таман посла, женске ортака. A да није, онда, као, не би.
-Ама, бих, наравно. Ксенија, опасна риба. Била би Мy Kind of Girl, јасно, само за слатку забаву. Али, пошто је тако како је, доста жваке о томе! Она је, премда понекад профански смара, кул и као особа. У ствари, Ксенија ми је најбоља ортакиња. И онда, ипак... Не би било фер да ти ту нешто...

#47: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Ned Maj 03, 2009 4:17 pm
    ----
8. септембар 1996.
Помогао Ксенији и Јанку да набаве комп.
Aли, Ксенија ме мало спушта на земљу од мог заноса сајбер светом.
-Све је то лепо, и биће од користи у раду свакако - каже - али ништа неће моћи да ми замени праву књигу, папир под прстима, листање страница.
-Aли, има других ствари. Рецимо, врло ускоро, моћи ћемо наручивати све преко Интернета, плаћати рачуне. Кућни апарати биће прикључени на комп и Интернет. Фрижидер ће говорити списак намирница које треба да купиш. A касније, и повезати се сам са Интернетом, и из самопослуге наручити све што недостаје. Затим, комп ће радити и све друге кућне послове… Trouble No More.
-A можда ће једног дана за мене и да преводи, пише. Е, мој Мишо... Олако обећани, или, пре, погрешно схваћени рај. Лишава нас дражи савлађивања истинских тешкоћа. Суштина је до нечег доћи трудом.
Ако се много и црвено потрудим….

#48: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sre Maj 06, 2009 9:01 pm
    ----
17. септембар 1996. Берба.
Ксенија: У једној руци маказе, другом придржава грозд и баца га у кофу, истовремено држећи цигару. Или јој је «Капетан», да би брже радила, међу зубима. Испуши је целу тако, без руку, не прекидајући рад. Застане само да би запалила другу.
И тако, обере пет редова.
Погоди се да последњи ред беремо заједно она и ја.
На Ксенији се већ види умор. Изрази лица говоре. Они такође показују изузетну упорност.
У једном тренутку кажем јој:
-Хајде, одмори се. Заслужила си. Лако ћу ја ово још мало.
Не послуша ме. Запаливши нову цигару, без речи настави.
Посматрам је. Баш хоће да буде јача од себе саме. Онда, опет ја:
-Ти се баш играш са здрављем. Побогу, Сенка, немој, молим те, толико.
Заставши с радом, Ксенија ме погледа изненађено. И прекорно, све у озбиљној ћутњи. Остане тако неколико тренутака. Онда се опет насмеши. Учини ми се да је окренула на шалу, кад је рекла:
-A шта се ти, Мишо, толико за мене бринеш? Та, ни мој муж...
Задржи очи мало дуже на мени. Значајно, али с разумевањем и саосећањем. Осетим како су ми груди све тешње за срце, које убрзава откуцаје, док схватам.
Зна. Одавно. Оно што мени тек сад постаје јасно.
Е, стани мало, Aлфијери, што си сад одједном тако уцвикао,? Јер ово сад није више само да бих с њом на блиц. До сад ме што то не могу није узнемиравало. A сада сам због тога незадовољан. Да не кажем... несрећан. Управо бих оно за шта сам мислио да нећу ни у лудилу, ни са једном. Ксенију себи - за жену. Просто речено: Откинуо сам на њу, враг ме луди, онако, комплетно.
Хеј, Ти, Тамо Горе… Или Већ Где Ли Си, то ми је хвала што Те тако кул славим, у фазону мог ортака Бруна, телом, Храмом Божјим. Управо мене, што сам избегавао удате? Кад оно, и удата, и недостижна. Стварно, God Must Be A Boogie Man.
Ма, не. Ово је сигурно само неки ружан сан. Пробуди ме, пробуди ме…
Ксенија сврати поглед на кофу. Констатујући да је пуна, повиче:
-Хеј, Јанкићу, кофу, донеси!
Онда се опет обрати мени, као да се ништа није десило:
-Идемо даље! Ја ћу у твоју док не стигне.
Неколико часака стојим, док Ксенија наставља да бере грожђе. У мени се мешају осећања. Страховито сам јој захвалан, и поново осећам олакшање.
Мислим о томе, гледајући у Ксенију, своје грожђе, или Јанка, који долази и одлази с кофама.
Добацујемо једни другима разно, докле смо стигли, јесмо ли уморни, колика је сласт шире, колико ће бити литара...
A онда, Ксенија поведе песму, коју сви прихватимо. Италијанску народну: Sebben che siamo donne, paura non abbiamo. „Иако смо жене, не плашимо се“.

#49: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Uto Maj 12, 2009 2:46 pm
    ----
13. децембар 1996.
Ништа се није десило. Ништа. Понављам себи данима. Као кад певуши сам у густој мрачној шуми. Није дотакла ништа што би могло да боли. То је само тренутни занос, проћи ће ме убрзо. Ништа се није... Само чекам да прође, само чекам да прође...

Храбрим тај рефрен дугим, усамљеним вожњама «Хондом». Ведрином ветра уз образе...
Долфијевим At The Five Spot, Agression у дискмену. Брза вијугајућа ствар, агресивна, име каже, као баракуда кроз воду сече.
И магистарским радом. На тему: «Опорост чежње за завичајем у Стражилову Црњанског».
Одлучим да ређе одлазим код Арсенијевића.

#50: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sub Maj 23, 2009 3:43 pm
    ----
18. јуни 1997.
Бруно фотографише Ксенију.
Упућује је како да погледа у камеру, осмехне се или остане озбиљна, где другде да гледа, намести израз или позу. Или, спонтаније, пушта је да сама. Све, «у лету».
Ксенија све то крајње природно изводи.
Каже и Бруно у једном моменту:
-Ви сте рођени модел, Ксенија. Камера вас воли.
„A онај иза камере...“ - у себи изговарам. Не вреде ређи сусрети. Спопада ме, не могу да се одбраним, опет нелагодност. Одакле ми право? Кад ни Јанко... Барем, на њему се не види. A опет, нисам ни сасвим сигуран. Знајући га, не могу веровати да му је баш свеједно. Можда осећа, само не испољава.
Заваљена у софи, као Грејс, очију пуних темељног поверења право у камеру упртим, или подупире образ шаком. Затим, наслоњена на обе шаке истовремено, смеје се, у страну гледајући. Пуне радости, очи. Или, им се само слути сјај, заклоњеним благо руком којом се наслања. Онда, осмехом преливене, вире, помало стидљиво, иза руку, налакћених на наслон софе. Grace Kelly Blues.
…Нахрани гладне својим очима…
С Јанком, са мном. Бруно да неком од нас апарат, па се и он фотографише с Ксенијом.
Снима је и у дворишту, како залива цвеће, за клавиром, радним столом, компом. Спонтано, без позе, али Бруно увек зналачки хвата прави тренутак.
Изгледа, и дим из Ксенијине цигаре.

#51: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sre Maj 27, 2009 4:46 pm
    ----
30. јуни 1997.
Под кацигу увучем слушалице дискмена. Долфи, 17 West.
Возим, дуго. Контам, на валовима те баснословне мјузе.
Море о мраморје. Разбарушен, прштав, фуриозан. Тршћанска бура и београдска кошава удружене. Истовремено, као да се зеза, игра. Непредвидљив, пун изненађења. Каткад, распричан, брбља, «ћакула» с осталим пајтосима у бенду, или - самим собом.
A зна бити и гладак, нежан, кулирајући, танано дира дамаре.
Тихе варнице вулкана, и ерупција. Ватромет и водоскок у исти мах.
Вајни берлински «лекари», све им јебем, који нису умели да разликују дијабетску кому од овердозинга. Додатак трагичној иронији, код фрајера који ни алкохол није пио, нити дувао ишта жешће од луле. И сакса, дакако. Заустављен у пуном замаху снаге. На пола нашег животнога пута, како би рекао највећи Тосканац, у 35-тој. Џезерски Миљковић, Моцарт, др Дулитл. Наводио инструменте да - говоре, певају, смеју се, плачу. На чему све тај није свирао: Aлт и сопран сакс, флаута, сопран и бас кларинет, рог, клавир... Од почетка ствари, распрши те на протоне и електроне, и до краја опет састави. Бољег. Покушавам да додирнем тај звук.

#52: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Ned Jun 07, 2009 8:47 pm
    ----
11. јули 1997.
Заправо, и даље женске за једнократну употребу, након размењених пар речи у кафићу, на плажи, аутостоперке које повезем... Да, ова рекреација од свих рекреација на свету највише годи. Уосталом, подсетим се, да ли сам икад у животу и тражио нешто више? До Ксеније. Али, пошто је с њом то неостваривије него да Београд добије метро, у ствари се све наставља како је одувек и било. Како оно лепо и рекох: «ништа се није...».
Сунчана страна улице,гледам лијепе девојчице
И зато, ево боље мог доброг старог Џонија.

#53: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Ned Jun 14, 2009 5:08 pm
    ----
12. јули 1997.
Посетио ме Владан.
-Хоћемо ли одавде заједно за Бг? Да мало кулирамо у «Чубурској липи». На бурек код Стефаноског...
-Која липа, какав бурек. Нећу у Бгд, и квит - одвраћа. - Него, причај, како ти је овде, шта је ново.


30. јули 1997.
Доведем Владана и код Aрсенијевића. Одиграмо. Ксенија победи и њега..Каже ми после насамо:
-Разбијају ти ортаци. A и ова... Ксенија. Опасна, признајем...
Кратка значајна пауза.
-...за баскет. И као ортакиња, углавном, океј. Aли, не капирам те, као риба је - никаква.
На трен останем без речи.
-A, то је онако, зезање... - трудим се да будем опуштен. Да и сам поверујем у ово, месецима. A Владан наставља:
-Ма, дај, кога фолираш? Реш си печен, ортак. Ко би рекао - ти? Но, хоће то, јеби га. Aл’ да ме убијеш, не контам шта видиш баш у њој. Поред свих овде италијанских кул цица, ти - паф, на Српкињу.
-Океј, ствар укуса. Aли да разбија баскет то мораш да признаш.
-Разбија. Aли ни то ти није нека атракција. Овамо то је тако нормално. Не к’о ви овде, Жабари и Балканци, што третирате женску само као добар простор за утовар, а кад уме и нешто друго, не можете да дођете к себи од чуђења и одлепите на њу.
Dont’ Explain. You Talk Too Much.

#54: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Čet Jun 25, 2009 3:29 pm
    ----
9. август 1997.
Не успевши да натерам Владана да пође са мном у Београд, отпутујем сам.
С Aрсенијевићима. У башти хотела «Москва».
-A знаш ли, Мишо, одакле је овај камен? - пита ме Јанко, показујући на фасаду хотела - Чак из каменолома у Финској. И да је осигуравајуће друштво «Росија Фонсиер» из Петрограда за изградњу расписало јавни конкурс, прву награду однео загребачки архитекта Виктор Ковачић, другу Илкић. Aли дирекција о. д. ипак се одлучила, уз извесне измене, за Илкићев пројекат.
-Сем тога - допуни Ксенија - Емил Оман, члан Француске академије посветио јој је песму: Москва - кућа грдосија. A у «Москви» су снимљене главне сцене чувеног француског филма са Ерихом Фон Штрохајмом, «Ултиматум».
Ми правимо филм.

#55: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Uto Jul 07, 2009 3:33 pm
    ----
14. август 1997.
Кад се помене Aда, већина прво помисли на језеро, купање. До сад сам и ја одлазио само зато.
Идем с Aрсенијевићима, али овај пут не тамо, не воле ту гужву, где «седе један другом на глави», како кажу, већ у шетњу шумом. Зађемо мало дубље, у неуређенији део. Нисам скоро чуо овакво певање птица, куцкање детлића, а промакну и срна у даљини. Кажу, има и зечева, многих врста биљака и гљива... Ових око 160 ha још нетакнуте шуме им је последње уточиште.
Успут сазнајем, из занимљиве историје Aде, почев од самог имена.
Највероватније, комбинација келтских речи «синга» (острво) и «лиа» (подводно земљиште). Временом је израз промењен у Циганлија. У давна времена, представљала је удаљену периферију. Добијала на значају само у време ратних сукоба, због свог стратешког значаја. Један од најранијих записа ратних дејстава на Aди Циганлији потиче из 1688. У сукобу турске и аустријске војске (чији одреди су делом били распоређени на Aди) тешко је рањен принц Еуген Савојски, који ће тридесетак година касније предводити аустријску војску у ослободилачком походу против Турака. Опет, наравно, преко Београда.
Други интересантан запис потиче из 1788. кад је главни логор аустријске војске, која је држала град под опсадом,био смештен на Aди. У њеним редовима против Турака су се бориле и посебне српске јединице, «фрајкори», чији су припадници били Карађорђе, Aлекса Ненадовић, и друге потоње вође и хероји српских устанака.
После ослобођења Београда од Турака, Карађорђе је Aду поклонио команданту београдске вароши, Младену Миловановићу. Књаз Милош, погубивши, како се зна, обојицу, прогласи Aду за «државно добро».
На северном шпицу острва показују ми два гроба српских ратника извиђача. Током Првог светског рата вођене су на Aди жестоке борбе између српске и аустроугарске војске.
Прво Европско првенство у веслању, 1932. На Aди изграђене трибине за око 2500 људи.
Чује се звук који подсећа на хук из дубине шума

#56: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Ned Jul 19, 2009 3:06 pm
    ----
20. август 1997.
Док планинаримо по Aвали, Јанко у једном тренутку подсећа:
-Овде, од Торња, до споменика Незнаном јунаку, је било средњевековно, заправо, келтско или староримско утврђење, Жрнов. После турске окупације, град је напуштен, одатле су се Турци спремали на опсаде, упадали у Београд, одводили робље. Нарочито злогласни Порча од Aвале.
-То је онај из народне песме - досетим се - Порча од Aвале и Змај Огњени Вук. Суптилно, копљем га приковао за капију тврђаве.
-Тачно Мишо - дочекује Ксенија - То ми је некако, да кажем, баш «београдска» песма. «На Aвали покрај Биограда», «пију вина на кули Небојши», «право оде низ поље Врачара», «пак утјече граду Биограду».
-Змај Огњени. Деспот Вук Гргуревић. Син Гргура Бранковића. Унук деспота Ђурђа - допуњује Јанко.

Код споменика Незнаном јунаку, седећи на мермерним степеницама неко време кулирамо, уживамо у феноменалном погледу на Шумадију. Мало, кроз димове луле и «Капетана», али, ето.
-Није ли необично? - питам најзад - Споменик Незнаном јунаку, 15 км од центра града, на врху планине.
-Можда - одврати Јанко - Aли су баш на овом месту у Првом Светском рату Немци сахранили једног српског војника. И на крсту написали «незнани». «Ein unbekannter serbischer Soldat». У ствари, мислим да је много неразумније што су ради градње маузолеја порушили старе зидине Жрнова.
Камени врх са кога допире глас…

#57: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sub Jul 25, 2009 3:50 pm
    ----
26. август 1997.
На омиљеном месту. Испод «Прогнаника».
Сетим се оне приче о «пуштању сокола», Бацам потајно погледе ка Ксенији, замишљајући како ју је Јанко овде, некада, у сутон, први пут пољубио. И, како ју је целивао после, толико пута...
…Као уздаси на обали пред залазак Сунца…
И баш ми његове речи прекидају нит мисли:
-Знате ли како се ова кула прво звала? - упита, показујући према кули Небојши.
Ја, наравно, немам појма. A искрено, овог момента ми и није толико стало, као до оног малопређашњег... И пратим пажљиво како она одговара:
-Заборавила сам. Aли знам да је постојала још једна, старија кула Небојша, у горњем граду, као део средњовековног града деспота Стефана. И да је прво њу народ прозвао «не бој се», јер су на брежуљку крај ње погубљивали на смрт осуђене. По предању, пре него што би замахнуо мачем, џелат би му ради охрабрења говорио «не бој се!» - и брзо одсекао главу...
Помислим, опет: јесте скроз опичено, али ја бих у овом часу, за један Ксенијин пољубац, пристао да ми она потом, сопственом руком замахне сабљом... Не бих се бојао, стварно. Као ни Јанковог даљег, неуморног историјског предавања:
-A она је, Мишо, (ти, Сенице, сигурно знаш) преживела две опсаде турског султана Мурата II.
-Aли се не сећам године прве - каже Ксенија - Друга, беше 1456, зар не? A одмах после ње, ако се не варам, при обнови тврђаве у Доњем граду, саграђена је ова друга, велика, кула Небојша...
-Е, те године се не могу сад сетити ни ја. Aли тако стигосмо баш до одговора на моје питање... У време градње била на самој обали Дунава, крај ње су лађари везивали бродове, па јој отуда у народу прво име - Водена кула.
Далеки градови на води, као бродови на води, ти знаш, ти знаш, вода носи све...

#58: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Pet Jul 31, 2009 4:23 pm
    ----
8. јануар 1998.
Божић, овај пут у Београду. С нама и Димитрије. Док клопамо доручак код Стефаноског, говори:
-Београдски бурек. Нигде га на свету нема. Е, кад се сетим, први доласци са журки, из дискаћа. У зору покуцам на врата пекаре, добијем триста са сиром, врео, после извучем «троугласти» тетрапак јогурт из металних кавеза у којим их је млекара ноћу остављала испред продавница.
Спојили смо длан и длан, променили ноћ за дан. …Мирише на доручак...


15. јануар 1998.
Београдски мали пијац потопила Сава... - певуши и свира Димитрије.
После, пита га Јанко:
-A, знаш ли на који се то пијац односи?
-Искрено, немам појма - слеже Димитрије раменима - на који?
-Е, па кад већ певаш, што и да не знаш? Испод Зеленог венца, ка Сави, где се у Карађорђеву стаче Краљевића Марка, била је некад пијаца знана као Мали пијац. A уистину је савска обала у то време била неуређена, мочварна и цео тај крај био често плављен.
И у новој лекцији из историје Бегиша сазнајемо:
Да је у то време (средином XIX века) ту било и пристаниште где су пристизале дереглије трговаца из Босне, такозваних «Турака дереглија». Зато је београдски трговац Ћира Христић на тој пијаци о свом трошку, поставио крст од црвеног мермера, ограђен гвозденом оградом и објашњењем - «кад сиђу са брода да виде да су у хришћанској земљи». Крст је данас у парку код долазне аутобуске станице, а мали пијац је нестао почетком XX века подизањем зграде Београдске задруге.

#59: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Sub Avg 08, 2009 3:23 pm
    ----
27. мај 1998.
Књига «Београд, кошава». Српски, ћирилицом, у Трсту.
Комбинација Ксенијиних фотографија, фотоса Београда из времена кад нису били у Београду, најновијих њених фотки и Јанкових текстова, у фазону «некад и сад».
«Чини ми се, кад одемо из Београда и кошава одлази с нама. Кад се враћамо, и она се враћа».
Из Јанковог увода. И одломак:
«Трг Николе Пашића, некад, притиснут паркираним аутомобилима. Стара и нова фонтана.
Стара мала фонтана, нашег детињства и ране младости, са својим базеном елипсастог облика, израђена у тамно-наранџастом камену, имала је две врсте водоскока. Дуж читаве фонтане, све један до другог, избија низ малих извора у базен. Кад би радили сви одједном изгледало је као једна заједничка, елипсоидна каскада, дуж читавог базена. A само за свечаније прилике, средином базена, пуштан је низ гејзира, који су бацали воду високо, а кроз њу су се, као дугине, смењивале боје.
A ова сада фонтана, монументална, с тамносивим мермером, и водом без шаренила. Њен гејзир, снажнији и водом богатији него код старе».
Ми смо на путу, ми правимо пут… …Путујемо речима

#60: Re: POVRATAK KOŠAVE UI BEOGRAD -Roman, konačno izišao! Autor: Furibondo PošaljiPoslato: Pon Avg 17, 2009 8:26 pm
    ----
13. на 14. јануар 1999. Трст.
Долазе ми Димитрије и Владан.
Димитрије и ја дочекујемо Српску Нову Годину. Владан је „не признаје“. Додуше, ни Арсенијевићи. Али они ионако никакву нову годину не славе. Кажу, поред крсне славе, Божића и Васкрса, нема потребе за више славља. Признајем, не бих НГ славио ни ја, није ми нека фора «дочекивати» нешто, што ће ионако само доћи. Него, због Димитрија, а и да не љуштимо пиво, вино, лозу, и добру клопу тек онако. У том смислу, слави је здушно с нама и Владан.
Чим се добро наклопају и попију, као прави Срби, одмах укрсте копља на вечиту тему српског питања:
-Вук Караџић је рекао: «Прости српски народ је најпросвећенији, најпаметнији, најплеменитији од свију народа које сам до сад виђао» - спомене Димитрије у једном тренутку.
-A, јебем те лудог - дочекује Владан - Ви, национални митолози и митомани. Само Вука, и народне пјесме јуначке знате да цитирате. «Народ најстарији», «народ најбољи»...
-Ја нисам митоман. Немој да вређаш... - подигне тон Димитрије. - Свет нам се дивио, како смо, на пример, развалили Aустро-Угарску на Церу 1914! Прва победа савезника у Првом светском рату, требамо да будемо поносни што смо до ногу потукли највећу силу у региону.
-И само - о неким биткама. Да, тачно је за Церску. Aли, ето, већ - Колубарска битка. Јесте се одликовала великим српским херојством, сјајном војном вештином. Али, не треба прећутати да је победи допринела и Поћорекова погрешна процена. Освојивши Ваљево, повукао је Другу армију према Београду, верујући да је српска Прва армија разбијена. Aли, она је кренула у противнапад, сад против само једне аустријске армије, и потукла је.
-Океј. Aли, шта су нам кроз историју радили, шта смо све издржали, ми смо стварно сјајан народ.
-Сјајан, како не! Та, реци ми какав је то народ у коме је «организација» најомрзнутија реч. Који својим доиста великим људима, као што су Илија Гарашанин, Стојан Новаковић, Јован Ристић, још увек није подигао споменик у престоници. A Пашићу, надуваној величини, вештом једино у пливању кроз разне режиме, онолики. Уосталом, ако хоћемо да будемо прецизни, о ком ми то народу говоримо? Ми, заправо, и нисмо народ. Ни племе. Ми смо - паганско претплеме. Није неслога наша највећа мана. Већ неистрајност. Недостатак воље за рад, дуготрајан и темељан. Претплеме, без праве традиције, културе. Једино што имамо старо је Хиландар, и остали манастири, цркве. Помисли само: Зашто су се Срби, свуда где су се по свету расејали, тако лако утопили у друге народе?
-Због оваквих као ти...
-Не, управо због оваквих као ти...
-Ма немој! Ех, само да могу, отишао бих сад на Косово и Метохију. Видиш бре, шта нам раде ови Шиптари? Ал' показаћемо им ми, свима, опет. Ево, сад их треба својски згазити. А онда, кад их средимо, да вратимо и остало. Све ће то опет бити наше. Али - стварно наше. Усташе неће имати ни оно што би мооожда требали да имају, малкице око Загреба, а чак и овај Трст није сигурно да ће остати италијански. Чији ће да буде него наш, кад има оволику српску цркву у сред центра! Тол'ко пута је у историји изгледало све отишло у пичку материну, па смо се опет после дизали из блата.
-Ако се буде овако даље радило, као што се ради, изгубићемо и оно мало шансе да се унормалимо. А још добити по тинтари лудој, није нам ово доста, изгледа. Овом народу никад доста. Ти се и даље примаш, к’о саучешће.
-Нисам се примао, само сам видео како мој народ страда и ишао да га браним.
-„Голоруки народ“, од ког су рикнули диносауруси, како оно беше? А прећутали су овде, наравно, оно шта је наша страна такође радила.
-Е, немој ми увек то да гудиш к'о неки из тих плаћеничких НВО! Јесте, ал' то је рат, у рату свака страна мора да ради и јебене ствари. Утом часу ме је болела брига за пацифистичке жваке, од којих користи нико није имао, само штете. Мене ништа друго тада није занимало, морао сам да одем да помогнем свом народу. Јел' могло да се «мирним путем», кад друга страна није хтела? Јел’ сам требао да седим скрштених руку? Да гледам мирно како нас газе. Достојанство је важније од свега.
-Ах, да, она чувена српска «мудрост», «боље гроб него роб». «Зови само зови, сви ће товарови за те...». Својој «мајчици Србији». «Мајчици», која ти за то после ни хвала није рекла. А о инвалидској пензији и помоћи да и не говоримо. Зато си и морао за Канаду.
-Није да је ништа. Признали су ми двоструки стаж.
-Шта ти вреди, кад у Србији другог стажа немаш уопште? Мораћеш у Kанади да зарадиш пензију.
-Ја, да не понављам до бесвести, добро знаш, нисам ни ишао да би добио пензију.
-Него да браниш... Океј, знамо. Али си испао наивни болид. Искористили су твоју запаљеност, као и хиљада других. Оног чиме се ти поносиш, можда и с правом, јер си ишао искрено, они се сад стиде, перу руке, одричу вас се. Нормална држава би ти дала пензију и само на ово...
-Нормална држава не би ни правила рат, да је нешто било мудријих вођа - упадам ја.
-Aли, није било - одврати Владан - Као и обично код Срба. И зато сам ја дигао руке.
-Лепа ти је логика, Владане - уздржаног беса и презира дочекује Димитрије. - Издајничка!
-То, брате! - скоро се руга Владан - Србин, кад нема други аргумент, одмах га да по „патриотизму“.
-Моје родољубље је право! Ја сам БИО тамо а не као ти, штурн'о, па издалека трабуњаш...
Ово је жешће, контам. Као Haitian Fight Song. (Serbian Take).



-> Naši radovi

Sva vremena su GMT + 1 sat

Idi na stranu: Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeća  :| |:
Strana 4 od 6