:: Forumi › Miroslav Antić
Idi na stranu: Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeća  :| |:
-> Domaća lirska poezija

#91: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:47 am
    ----
Poznajem neke kapetancine

Poznajem neke kapetancine
- sve same surove vucine.
Nose bradurine.
Pustaju brcine.
Pustaju obrve.

Sto cuda nacine.
Na sve bi nacine da su muskarcine.
Sve bi da ucine da su mangupcine,
da su mornarcine,
da su junacine.

Al sve su ove kapetancine
za mene obicne trice i kucine.

Osim tih kapetanskih kapetana
ima na svetu i precih stvari.
Prvo da vidimo sta je to more.
Prvo da vidimo sta su mornari.

Ko nije plovio,
ko nije brodio,
ko se od orkanskih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola ziveo.
I moze od te polovine
komotno jos malo da se skine.

Ti mislis: more je samo voda.
More je ogromna muska sloboda.

Mornari znaju: more se plavi
samo u secanju,
samo u glavi,
samo na slici – na razglednici.

Ti mislis: more su samo ladje
i samo daleka putovanja.

More je kad covek u sebi nadje
mudrost kako se budan sanja
i kad su dani slani i sivi.

Mudrost kako se sasvim zivi.

Mornari se, u stvari, ne radjaju.
Postaju od svoje maste najzlatnije.
Sami se od sebe sebi dogadjaju,
svaki put cudnije…neverovatnije…

Zazmure i pogode kad da se dogode
i na kom mestu da se dogode.

Ima tu i nekih drugih nemira:
more je najmilije dete svemira.

Zvezde ga kao klinca paze
i ljube u bistro oko,
i maze,
i miluju mu kovrdze zelene
i u svetlost ga umotavaju,
i menjaju mu od vetra pelene
kad krenu u zoru da spavaju.

Sunce mu od svog najlepseg sjaja
uz svaku obalu,
uz tvrde stene
napravi bezbroj shlingeraja
od algi zelenih i bele pene.

Oblaci sto se nad njim roje
nad kolevkom mu kroz vecnost stoje,

Mlekom ga od munja i groma doje
i oko usta ga izbrljaju
slagom od jutarnje rose svoje,
pa ga ljuljaju,
ljuljaju,
ljuljaju…

Sve su to znaci da su rodjeni
more i mnogo miliona
nebeskih tornjeva,
nebeskih zvona…

Sve su to znaci da su rodjaci
more i ogromna visina.

Mozda i ne znas:
svi na svet dodju
sa nekom zvezdom sto je pala.
More je opna kroz koju prodju
na drugu stranu ogledala.

I zivotu se sasvim predaju
i nebo zaborave dok ovde borave,
a u stvari se samo ogledaju
u svojoj vecnosti,
u cudu nekom
blistavom,
ogromnom,
i dalekom.

I misle da su na zemlji samo,
a jednako su i tu i tamo.

Sta cekas?
Sta gnjavis?
Sta metiljavis?

Prodaj sta imas i kupi vrecu.
Natrpaj u nju svu svoju srecu.
Baci na rame u cik zore
i put pod noge:
- pravo na more!

Isprazni dzepove.
Sve zivo prodaj.
Pa tome otkucaj srca dodaj.
I malo krilatih snova dodaj.
I malo promukle pesme dodaj.

Rasprodaj stvari nove i stare.
Sta cekas?
Idi u mornare.

Idi i vidi sto su mornari
divna decurlija i drugari.

Pojedi s njima zalogaj hleba.
Progutaj gutljaj vode i neba.
Posrci poneku psovku slanu.
Istusiraj se u orkanu.

Postaces ludji od svake bure.
Postaces mladji od svakog proleca.
Doziveces za deset godina
sto neko ne moze za tri stoleca.

Mornari i zvezde cudesno znaju
da vecno namiguju
i vecno traju.

Kad ljudi ostare – odu u penziju,
a mornar – u neku drugu dimenziju.

I kad je deda, jos se ne da.
Jos u daljinu ceznjivo gleda.

Do smrti, on samo sa suncem druguje.
Tone u neku meku caroliju.
Ne vredi za njim da se tuguje.
Ne vredi suze da se proliju.

Mornar ne umire.
On mirno ode
na onu stranu neba i vode
u nesto slobodnije od slobode.

Njemu ne objasne,
njega ne uce
kako kroz svetlost da se provuce.

I niko ne moze da razume
i da se seti da primeti
kako on sve to cudesno ume,
kako to cini u tisini.

Dusa mu pitomo zamirise
kao maslinjaci posle kise.

I mislis: gotovo!
Nema ga vise.

A on i dalje u vetru dise.

Sad su ti jasnije mnoge stvari.
Znas sta je more.
I mornari.

Mozda bih njihove tajne precutao
da i sam nisam svetom lutao.
Bio sam sasav od putovanja,
ogrnut daljinom kao plastom.
Naucio sam kako se sanja
i druguje sa sopstvenom mastom.

Kad vidis mornara,
- ne pitaj sta mu je.
Pusti ga.
On mnogo voli da samuje.

On samo trepne i – kad god hoce
stvori parcence divne samoce.

O, more surovo!
O, nebo plavo!
O, moja cvornovata mornarska glavo!
Mnogo me puta vetar shljapio,
mnogo sam gorkih bura iskapio,
ali bar sam se i sunca napio!

Sad i sam svatam kako se hoce,
kako se zeli,
kako se moze
i u samocu i van samoce:
dalje od svoje tesne koze.

Sad i sam umem da se pruzim.
Da sebe ucinim za osmeh duzim.
Da sebe ucinim za pamet duzim.
Da srce svoje van sebe drzim.

Srce se nema da se ima.
Srce se ima da ga das svima.

#92: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:48 am
    ----
ZAVEŠTANJE

Hodajući na rukama, učio sam od breza kako da me ne polome
septembarske oluje.

Visoke noge šuma, očišćene u vetru, jedva su dodirivale
providnu zemlju severa u svom suludom galopu.
Zabadale su u prazno nepotkovana kopita, kao da oko njih
predeli lebde i nemaju dna.

Od krhkih vratova grana, opasno savijenih u netaknute lukove,
učio sam se šta je nežnost i tananost snage.

Kroz mokre zastore noći, razderane na mahove zlatnim testerama
munja, dugo su mimo mene galopirali čopori pokislih
divljih breza.
I tek kad im je svitanje bacilo oko vrata omče i okove svetlosti,
zastale su uz reku, otresajući sa slabina srebrnoplave
senke naježene od umora.

Postoji u starih ljudi verovanje da stvari bezazlene i čiste,
neokrznute venjenjem, mogu da rađaju sebi sopstvene roditelje.
Zemlja je jača i mudrija. Rađa iz blata i pepela.

Iza prve čistine kao da su se mladice razmakle s puno nežnosti
i u tišini propustile rzanje nove zore.

Šta sam ja to, u stvari, nacrtao tog jutra pastelnim kredama
očiju i zadihanom maštom na lepom ždrebećem čelu
riđeg jesenjeg sunca?
Ostavio sam beleg. Dokaz da sam tu bio. Ne da bi drugi saznali,
već da u mene uraste to pitko providno jutro.
Možda sam nehotice, pomogao oluji da bude umiljatija?

Jer evo, povukla se preda mnom. I samo ponekad od nje planina
u daljini zazvoni i rasprsne se kao zrela lubenica.

Treba imati obraza i velikog poštenja kad odlučimo da negde
ostavimo svoj trag.

Ne može se to činiti na nekim tuđim delima, kao što čini vetar,
dok brusi mora i pustinje i prisvaja ih u nasleđe.
Ne može se to činiti neozbiljno i površno, kao što čine kiše
kad potpisuju predele.

Šta je, uopšte, ime?

Podatak u krštenici nije drugo do nadimak za mnoga prava imena
koja u sebi nosimo, a nisu nam ih upisali.

Nisu nas ni poznavali u trenutku rođenja.

I šta je, uopšte, rodoslov?

Čuvaj se svakog ko veruje da je neko i nešto samim tim što je
nikao kao izdanak velikog i uvaženog korenja.
Potomak nije zanimanje i ne možeš se time baviti celoga veka.
Treba se ujediniti s kišama, režati vetru u zube i vikati svoj dah.

Ne može prošlost biti tvoja lična svojina. Prošlost je svojina
budućnosti.
Ne možeš je koristiti kao kapu i košulju. Ne možeš ocem
plaćati voznu kartu i bioskop, ni izgovarati dedu umesto
reči zakletve, ni pevušiti pradedu umesto stihova himne.

Šta znači biti vlasnik nečijeg prezimena? Pa celog leta me
niko ne pita ni za ime, a kamoli za pretke.

Postoje u nama zvuci što zaglušuju gromove. Svako ih u sebi čuje
u trenutku rođenja.
Zatim ih neko vreme prepoznaje i pamti.

U kotrljanju šljunka i obrušavanju neba. U rasprskavanju cvetova
i osipanju kiše.
Pamti ih, pa zaboravi, jer nauči da govori.

Nikada dugo srećan i nikad dugo nesrećan, topim se u brzinama
kojima sebe prestižem.
I ne poštujem strogost i okoštalost razmišljanja.

Divno zdrav od slobode koju nosim u sebi, ja pokušavam, evo,
kroz smiraje oluje, na mokroj trsci vetra da iskažem te
zvuke kao šare po koži svetlosnih događaja koji se zovu:
dorastam.

U podne, na ivici šume, prebiram po svom temenu. Šta mi je,
posle svega, ostalo od detinjstva?

Jedno jedino čulo kojim sam doticao nedodirive stvari,
osluškivao zvuke što se nisu oglasili, ili video oblike
koji tek imaju nameru da jednog dana nastanu.

To je volšebno čulo. Njime se čisti um.

Neki ga zabunom zovu: velika uobrazilja. Eto zašto ja nikad ne
mogu ostariti.
Zato što umem da verujem i što umem da učim.

Onaj ko uči - ne stari.


-Zar je prezime to, kad se duboko pokloniš i deklamuješ bez daha
zakone prethodnih zakona, ljubav prethodnih ljubavi i
čast prethodnih časti?

Izgovaraš ih navijen, jezikom tromih sposobnosti predaka koji,
i mrtvi, na tvoja leđa tovare sve svoje promašaje, neispunjene
nade i polupane zamisli, umesto da te rasterete i ostave
na miru.
Zar misliš da je to prezime?

Ne. Prezime je lična stvar. Stanje ljudskog duha. Ono se ne nasleđuje.
I ne sme ti se dogoditi, ni slučajno ni nesvesno, da ga nosiš na
grudima kao tuđu medalju.

Prezime je početak, a ne nastavak čoveka.

Mada nisam savladao veliki zanat sviranja, razumem umetnost slušanja.
Mogu da se zakunem da imam skrivene uši u svemu što me okružuje.

Za mene prisluškuje voda, kamenje, bilje i ptice. Prisluškuju gde
izvirem i redovno mi otkrivaju mnoštvo mojih imena.

Treba mi da se umijem u nekom svečanijem buđenju.

Brzacima i barama lagano sahnu usne. Hodam kroz breze na rukama
i sve je na ovom svetu okrenuto naglavce.
Izdržao sam, eto. Moj koren je u starom, ušećerenom nebu.

Zato i rastem u sunovrat, u susret zemlji i ljudima.

Imam nekakvo unutra koje nije u meni, nego u svetu, spolja.
Sa usana mi se krune mrve milion želja.

Možda izgledam luckast što sam sa svima u srodstvu.
Brat ribama i vatri. Rod insektima i vodi.
Sunarodnik sam kristalima. Zemljak zvezda i oblaka.
Vršnjak sunca i vazduha.
I blizanac svih doba.

U tumačenju nečega što još nije razumljivo, ima ogromne draži
koja se zove: otkriće. Ali sve mi se čini da je to sporedna hrabrost.

Govorim s poštovanjem o jednoj pravoj hrabrosti, o hrabrosti
detinjstva, koja tumači neke sasvim razumljive stvari,
otkrivajući u običnom ono što niko pre toga nije ni pomislio.

Govorim s poštovanjem o jednoj ludoj kapljici koja se, usamljena,
penje uz vodopad i stravično se muči da uzleti u nebo.
Ta kap u sebi, jedina, nosi uspravnu misao. Sve ostalo je bujica.

Kap ne zna da nije moguće da se teče uz vodopad. Niko joj nije objasnio
i zato uporno nastavlja, lepa u svom neznanju.
I sve je bliže vrhu.

Moje detinjstvo je vodoskok u vodopadu sveta. Jer oči su mi duže
nego saznanje i razum. I ruke su mi duže nego čežnja i mašta.

Eto o čemu govorim ovom današnjem sebi, kao da to zaveštavam
nekom sutrašnjem sebi koji će se tek roditi iz neizmerja
svtlosti radoznalog neznanja.

Šta znači u olujama sjediniti se sa stvarima? Da li se s njima
stapamo, ili nam same prilaze i vraćaju nam darovitost da
pripadnemo svemu, a ipak budemo svoji?

Ostaju za mnom obrisi neozleđenih predela i ja se po njima
valjam u mreži jesenjeg dana, lebdeći iznad tla kao pramenje magle.
Mada nisam savladao veliki zanat vajanja, razumem umetnost
gledanja i to je moja sreća.

Daljine brste u meni naviljke retkih oblaka. Sa opranih sapi
isparava im se umor.

Mada nisam savladao veliki zanat stvaranja, ipak znam šta je to
umetnost razumevanja stvorenog.

Gazim po nebu bos i spotičem se o srču davno smrskanih zvezda.
A na oči mi padaju, kao velike šubare zaboravljenih predaka,
divlje brezove grane.
Ne znam gde prestaje vetar, a gde počinju trepavice.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime, već kao
svetlosni znak?
Zovem se slično odjeku. Ne nečega što je bilo, ne nečeg što je
sada, ne nečeg što se priprema.

Odjek sam svega zajedno.

I ti se tako zoveš, samo se još nisi setio. Zoveš se kao
pamćenje onoga što će nastati.
Kao žestoka mišljenja, koja strašno uzbuđuju mogućnošću da
sutra zaprepaste i zapanje mirnoćom svoga unutra.

I mirnoćom svoga spolja.

Šta je, uopšte, ime?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore kao opiljci svemira,
i da plodimo cvetanja veštinom poverenja i majstorijom
nade.

Znaš kako se ja zovem? Ne kao ime i prezime,
već kao boja života?

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja plamtim. I čuvam u
tom požaru način paljenja zvezda. Otud i takve čarolije
u dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem? Zovem se čekanje tebe.

#93: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:50 am
    ----
PORODILIŠTE

XXIV

Kako je otužan ovaj dvodnevni brak
bez dece,
u hotelskoj sobi,
gde sve podseća na rastanke.

Hoćeš li da se igramo žmurke,
ili školice,
od kreveta do stolice?

Ili da ljuljamo ovu flašu vina,
umesto sina,
niz nedelje,
niz mesece?

Hoćeš li da budem za tebe,
u svim tim jalovim noćima,
najbudalastiji pajac,
sa tužnim filcanim očima,
pa da se cerekam kroz suze
i vrištim kroz uspavanke?

XXV

Evo dve moje pesnice,
dve gologlave kvrgave bebe.
Evo im, od jodoform gaze,
najskupocenije pelene.

Čitave noći
spavaće site i okupane
na tvojim malecnim grudima.

I svi će budući moji pokušaji ubistva
podsećati na tebe.

Sve će na tebe ličiti:
i svetiljke za oknom,
i kiše od lišća zelene,

i dvorci kuća u magli,
i livrejisani izlozi,
i sve potresne bajke
još nerođene među ljudima.

XXVI

Eno,
oslušni,
u slivniku pod tušem
svi naši potomci pevuše.

Guše se nerođeni.
Rastu.
Sanjaju drvorede i trube.

Eno,
oslušni,
na peškiru se suše,
mljackaju ukus sapuna
i povraćaju duše.

I dobijaju prve zube.

Hajde da budu ružni.
Da budu filmski glumci.
Da budu admirali.
I tužni.
I najlepši.
I grbavi.

Hajde da izmislimo za njih
iste ovakve bolesti,
iste ovakve svađe,
ovakve zvezdane časove
i pokradene ljubavi.

Pa da ih damo nekim dobrim aprilima.
Nekim svilama.
Nekim krilima.

Pa da ih damo nekim suludim gradovima.
Nekim padovima.
Nekim gadovima.

XXVII

Kako je otužan
ovaj sterilni dvodnevni brak
u hotelskoj sobi,
između četiri prazna zida.

Ja,
izrešetan kao stari oluci,
turoban kao mrak,
izbezumljen od golotinje
i stida.

Ti,
s kožom koja zaslepljuje
kao farovi na okuci
i ustima otrovnim kao mak.

Ti,
koja ništa na svetu i ne znaš,
sem da se skidaš,
da se skidaš,
da se skidaš.

Kako ćeš mi gledati u oči sutra,
kad svane?

Kako ćeš moći da žvaćeš?
Da čitaš novine?
Da kupuješ kartu za operu?

Kako ćeš sa tom utrobom,
okrečenom sapunicom,
uopšte moći da veruješ
u neke obične dane?

Kako ćeš moći da se češljaš
i šminkaš,
dok sobarice presvlače za nama postelju
i nose ovaj gladni plač da operu?


XXVIII

Ostani tako.
Stavi mi ruku u kosu.
I ja plačem.

Ostani sa očima ogromnim kao fleke.
Kao puževi.
Kao parčad kolača.

Ti si najlepša majka.

Ti si dolina gde se topole
u magli svlače i presvlače.

U bedrima ti avionska karta za Afriku.
U jeziku ti svetionik sa Pacifika.
Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača.

Ti si najveća majka.
Molim te, zato, neka noćas u tebi
ostane onaj moj sin
kojeg smo oboje tako sebično sanjali.

Ali da bude kao ti.
Isti takav.
Sa tim šuštavim glasom.
I sa čuperkom kao lan
što iznad oka veje.

Zar ćeš,
inače,
zaista moći kad svane
da mi pogledaš u ove oči slane?

Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo?
I zar ćeš umeti da se nasmeješ?

XXIX

Ljubim ruke,
godpođice devojčice i gospodo dečaci,
vama,
nerođenim u hotelskim sobama,
neželjenim i željenim,
vama,
čekanim uzaludno,

izbrisanim čaršavom ili sunđerom
iz matične knjige svojih vršnjaka.

Evo, jedan pogrešni tata večeras
plače nad vama, zaljuljan tako čudno
između najlepših snova
i najbanalnijih raka.

Dozvolite mi jednu zdravicu
uz šolju običnog mleka
u ovom trenutku kad me je čudna neka,
samrtna nežnost dotakla.

Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho
šapnem ovo,
tiho,
tiho kao što mrmlja
kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka,

tiho kao što šapću nad krovom
kiše od žutog i pozlaćenog stakla.

XXX

Ovo nije novogodišnja čestitka,
ni rođendanski poklon,
zacelo,
nego obična,
sasvim obična uspavanka,
kao kad vas vetar sretne
i poljubi u sanjivo oko.

Želim da vam svako vaše mrtvo jutro,
lepi moji,
bude strahovito belo.
I da ostane belo.

Želim da vam mrtvo nebo od zemlje,
lepi moji,
bude u korenju toplo,
ušuškano,
široko.
I da ostane tako široko.


XXXI

Želim da svi vi,
siroti kauboji sa maminim šeširima,

siroti nerođeni gusari,
izmazani oko usta džemom i medom,

želim da sve vi,
lepooke tatine maze,
- svi nerođeni, redom,

da svi vi tamo u klijanju,
u nekim budućim suncokretima
i žitnim poljima zrelim,
imate pod zemljom srce
kao lampion beli,
pa da vam vekovima
iz pogašenih zenica zrači.

Ja,
eto,
samo toliko svakome od vas želim.
Možda na izgled mnogo.
Al’ ipak – mnogo znači.

XXXII

Najzad,
ovo i nije novogodišnji poklon,
zacelo,
ni čestitka za vaš nepostojeći rođendan,

nego obična,
sasvim obična uspavanka,
kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo
i odgega se u san.

Ljubim vam ruke,
vi nerođeni,
evo se nešto po obrvi kao samoća oplelo.

Tiho.

Hajdemo tiho na prstima,
da se ne probude vaše umorne hotelske mame.

Iskradimo se vi i ja
da malo šetamo sami
kroz jednu kristalnu noć,
najlepšu noć na svetu..

Da se nagutamo belih kokica kiše.
I da nam nešto luckasto
prvi i poslednji put
teče niz dušu i niz odelo.

I jata bakarnog lišća
da nam dolete na rame.

Ljubim vam ruke,
vi, moji progutani krici.

Ljubim vam ruke,
vi, moje nerođene igračke,
utopljenici i spomenici.

#94: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:51 am
    ----
Ljilji i meni na čaršavu, 1973.
Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama, biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš ljude, ceo svet, čovečanstvo.


Čortanovci, Ljilja i ja, 1973.
Jedino čisto čulo to je dodir njene i moje ruke. Sve ostalo uopšte nisu čula.


Ljilji, večeras, na godišnjicu moje operacije od raka, 9.april, 1986.
Poljubac, to je: videti stvari u slojevima. Zagrljaj: na dlanu imati duboke mekote ukusa. Dodir između nas dvoje: porama, a ne ušima, slušati večnost postojanja.


Budim, 29.novembar 1969.
Daleko je uvek očaravajuća blizina. Blizu, to je uvek poražavajuće daleko.


Kafana Pod starim krovovima, Gornji grad, Zagreb, sa Ujevićem, Krklecom i Cesarićem, nema datuma, samo potpisi.
Eto u čemu je razlika. Mi se života igramo, a nekima je to navika.


Pariz, ulica Žolive, 1.maj 1970.
Vremena puze ponizno kao psi. Ližu mi ruke i po prašini mašu repom.
Gadim se vernosti prolaznog.


Mostar, kraj februara 1985.
Snovima je najteže. Oni uvek moraju biti budni.


Etoal, Pariz, 1961.
Svaka sloboda je rat na početku, a sramota na kraju.


Beč, Prater, 1975.
Čim igra dobije pravila, pretvara se u zamor. I sa igrom se treba igrati.


Stokholm, 1983.
Ne isticati se stasom, titulama i ceremonijama. Ne isticati se obećanjima. Kad su teška od gromova, nebesa silaze nisko i ne liče na vasionu. Zato se veliki ljudi razlikuju od čoveka i teško ih je uočiti.
Neobično je ono što je, u stvari, strašno obično.


Klermon Feran, 1977.
Ko pre sazrevanja naglo poraste, taj je iznutra večno kržljav.

Pančevo, Ulica Braće Jovanović, 19. Sedmi razred
Već čujem da sam eho nečega što se tek priprema da sutra bude zvuk.


Atlanta, 1979.
Svaka čast svetlosnim reklamama. Poštovanje njihovoj sudbonosnoj lakomislenosti od ljubičaste magle neonske duše i staklene sluzokože.
Pa nije baš svako umeo u gradonosnim noćima, dok ga razbijaju ledom i komadima crepa, da živi poslednji put i umre poslednji put – namigujući.


Lečilište Junaković, 1986.
Eto, to je moj život. Sve počinjem u nesvesti. Pipam. Pronađem kvaku jednog dana.
Ne znam na kom sam spratu čovečanstva. Jesu li vrata? Ili prozor? Svejedno.
Zažmurim i zakoračim sa visine.


Kikinda, kod Baće, 1984.
Ne mogu da se pomirim sa ovom vrstom čovečanstva. Još imam čulo nevinosti i radosti. I ne mogu da žurim. Da se grčim i kidam. Da budem privremen. Ja brusim svoje oči u drago kamenje.


Novi Sad, kuća Antića, 1985.
U meni umesto srca kuca pun mesec, svetao, ali sav u kraterima.


Redakcija Nevena, 1979.
Od svega mi je najsumnjivija moja senka. Isuviše me prati.


Kod Irineja Buila, 1983.
Hodajući po svemiru kao po počasnom ćilimu, bar smo prošli kroz ovaj život šetajući bosi.
Vidiš da mnoge gazi kosmos obuven u crne cokule, potkovan šuneglama zvezda.

Kuća Antića, 1986.
Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.




Sombor, Gradska kafana, 1963.
Hoćeš da budeeš učesnik u prostranstvu svog bića? Pa budi dalek u mislima, a na rečima spor. Daleke misli su mudrije nego visoke misli. Spore reči su dostižne, jer nisu zadihane.
Čuvaj se tvrdnji koje su se preznojile od trčanja. I tek kad prevaziđeš pravljenje, možeš razumeti stvaranje. To je umeće umetnosti.
Ako ne verujem u to, gde ću da nađem čistiji dokaz o početku i kraju kruga?



Svetozarevo, kod Ace Majmuna, 1980.
Zar te ne uplaši pomisao: s kim se vucara tvoja svest kad zaspiš? S kim se izležava tvoj san, kad si budan?
Gde je sve ono što ne znaš da si bio? I gde je sve što si sad, a ne znaš da to si to?
Nemoj se bojati života. Neka te plaši to što nemaš potrebu da se setiš koliko puta si bio mrtav. Ni smrti nemoj da se bojiš. Neka te plaši to što ćeš opet zaboraviti da si živeo.


Sombor, sećanje na Petra Konjovića, 1986.
Kome nedostaje čulo poraza, taj ne može biti poražen.

#95: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:51 am
    ----
1943


Narastao bol k'o testo.
Mesto zore noc svanjiva.
Visnjo moja, ne krvari
plodovima na bespuca.
Rekli su mi da ce puci
plav plik neba iznad njiva,
i ciknuti shvigar vetra
jednog dana preko kuca.

Rekli su mi, i ja pamtim.
Pod srcem me zudnje kolju.
Visnjo moja, ja sacuvah
sa usana nadu mnogu.
Ako umrem pre slobode
ti dochekaj mart u polju,
i reci mu da ga zeleh
vishe nego bogalj nogu.

#96: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:52 am
    ----
FRAGMENT O DETINJSTVU



Beli se jato kuca u dolji.
Sokaci, - shirok mesechev trag.
Za jedbu svetlost iza polja
ostavih nekad dom star i drag.

Stvarnost je bolela vishe i od bola.
Oteklo veche niz sokak znan,
kren'o sam putem ispod topola,
a kuda, - nisam znao ni sam.

Pozare zemlje podjoh da trazim,
a za mnom krenu pas stari, zut.
Pit'o sam ljude da mi kazu
kuda je donde najprechi put.

- E, dete, dete, oko vara,
pomislish: blizu - a ko zna gde je.

Atari, atari, svuda atari,
a nebo nad njih leglo k'o streja.

Daljine prodjoh lutajuci.
Ne nadjoh plamen y svetu tom.
Josh isto veche vratih se kuci.
Suseda sretoh - gleda u noc.

Pit'o sam oca gde mu je ljubav,
-on mashe glavom dugo i tuzno.
Neko je shorom psovao grubo
i pijan pevao neshto ruzno.

Utopih zelje u jastuk beli.
Usnih: mesec je na njive pao.

Ujutru zaplakah k'o vetar selom,
jer shta sam drugo tada znao?

#97: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:52 am
    ----
SAPUTNICI


Znam: sve se neće na jedan osmeh svesti.
Znam: neće svima jednako biti sunca.

Na istoj cesti uvek će se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodaće oba u jednom istom smeru,
tegleći svaki svoju drukčiju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo živote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagaćemo kako se razumemo,

sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane.

#98: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:53 am
    ----
REDOSLED

Pravi i veliki letači,
ti koji su nam uzor
i kojima najviše verujemo,

moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svog leta
smetaju onima koji dolaze.

Mrtvo drveće je ugalj.
Mrtav ugalj je vatra.
Mrtva vatra je pepeo
iz kog niče korenje novog drveća.

Zato se pravi i istinski letači
na vreme povlače
i ne gužvaju nebo

#99: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:53 am
    ----
Stara pesma

Kad sunce sija
Mi plačemo kao ludi
Jer će uvek posle jednog sunca
Biti nama jedna strašna kiša.

Kad kiša pada
Mi pevamo kao ludi,
Jer će uvek posle jedne kiše
Biti nama jedno lepo sunce.

Posle dobrog uvek dođe loše,
Jer nikad nam ništa bolje
Nije bilo iza najboljeg.

Posle lošeg mora doći dobro,
Jer nikad nam ništa gore
Nije bilo iza najgoreg.

#100: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:54 am
    ----
Čitanje iz dlana

Kad umreš, i metnu te u zemlju,
I oči ti popiju mravi, ovako,
I dušu ti pozoblju bube, ovako,
Samo tvoja kosa ostaće da živi,
Jer kosa je nešto drugo nego ti:
Kosa ti je čovek u čoveku,
Neki sveti vetar u čoveku,
Brate glupavi.

Pa kad opet umreš, i metnu te u zemlju,
I crvi ti srce posrču, ovako,
I krtice posisaju pamet, ovako,
Samo tvoji zubi ostaće da žive,
Jer zubi su nešto drugo nego ti:
Zubi su ti čovek u čoveku,
Neka glad za samo lepim stvarima,
Zubi su ti tvoje zlatno ujedanje
Sa zvezdama,
Brate glupavi.

I kad umreš još jedanput,
I još jednom metnu te u zemlju,
I korenje progrize ti jezik,
I usne ti izrastu u travi
Da se ljubiš talasavo i zeleno
S vetrovima,
I od čela postanu ti stabla
Bela kao breze i topole, ovako,
I od srca postanu ti cvetovi
Da miriše ceo svet na tvoju ljubav,
Ovako,
Samo tvoji nokti ostaće da žive,
Jer nokti su nešto drugo nego ti:
Nokti su ti čovek u čoveku,
Neki večni prkos u čoveku,
Brate glupavi.

Vidiš da ti stoji zla sreća u dlanu.
Gadno ti se piše.

Kosa ti je prljava.
Zubi su ti žuti.
Operi bar ruke, brate glupavi,
Pa da onda vidimo
Neku bolju sudbinu.

#101: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:55 am
    ----
Mart

Kad mi dođe da idem,
mnogo moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno dokle ću.
Došlo mi je da idem
i ja idem kao lud

- unutra u mene.

Vetar mi je gudalo.
Ja sam violina.
Vetar svira na meni
u „E“ žicu kad plačem,
u „E“ žicu kad pevam,
u „E“ žicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu žicu
osim „E“

- unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.

Al kad dođe da idem,
strašno moram da idem.
Nije važno kuda ću.
Nije važno zašto ću.

Krv se sva u žeravicu pretvori.
Nebo dlanom poravnava puteve.
Široko me kiše zaobilaze.
Obuva mi sunce žute cipele.
Kad mi tako strašno mnogo dođe
samo idem, idem kao lud

- unutra u mene

#102: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:57 am
    ----
Igre mrtvih pod jorganom

"Jeste l živi, braćo,
ili niste živi?"

"Kako da smo živi,
kolega,
kad smo od korenja?"

"Kako da smo živi,
kume,
kad smo od pepela

"Kako da smo živi,
komšija,
kad nas bube pojele?"

"U glavi nam voda
kao u lavoru."
"U srcu nam blato
kao u močvari."

"U mozgu nam mrtav točak.
Umoran."

"Jeste l živi,
ili niste živi
kad se kao prasići
pod jorganom gurate?"

"Nije ovo zelen jorgan,
već zelena zemlja."
"Ko može da bude živ
u srcetu zemlje?"

"Ima li tu neka Orka?"
"Ja sam kosa Orkina."
"Ima li tu neka Linka?"
"Ja sam njena kost."

"Ima li tu Bibili?"
"Ja sam njegov zub."
"Ima li tu Fero?"
"Ja sam kaput što je bio na njemu.

Fero je u nekoj zvezdi gore u nebu,
samo što se slabo vidi,
jer je zvezda crna
ko crni bomboni za kašalj.

Kašlje Fero,
celo nebo grmi od tog kašlja,
jer mu zvezda sva bolesna
na pluća."

"Da li ima neki lepi,
vreo vetar,
da odnese Feru kaput
da se ne smrzne?"

"Da ne umre još jedanput
tako mrtav i bolestan,
da ne umre još jedanput
luda ciganska."

"Niko ne zna
da l je Fero umro,
ili tek treba da se rodi.
To će se tek čuti.

Kao zvona kad zvone,
kao zvezde kad zvone,
kao vetar kad zvoni
preko celog severa,

tek će da se čuje
da l je Fero mrtav
il tek treba da se rodi
iz svog kaputa."

"Na kapiji grobljanskoj
stojim mrtva i prosim.
Dva mi oka srebrna,
pa obadva zarđala
od kiše.

I jezik mi od srebra,
pa i jezik zarđao
od kiše.

Na kapiju grobljansku
pala moja bela duša
kao marama.
Od kiše."

"Meni, braćo,
već nekako dosadno
da budem i mrtav.
Ne mogu da dišem."

"Meni, kad sam gladan,
nije ni do groblja."

"Pa šta da se radi?"

"Da mi lepo oživimo.
Vreme je.
Skoro smo se ugušili
od tog umiranja."

#103: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:58 am
    ----
Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući
celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš
stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.
Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala
dok je, nošena vetrom, slušala kinesku
poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju
dudovo lišće u svilu«.
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo
isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.
Kako objasniti prolećnim paucima da nije
važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom
svoga tkanja? Važna je upotreba nti.
Još nisam nosio košulju od paukove svile.
Zato ja više verujem jednoj svilenoj bubi i
strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi
ogromna znanja nalaze u malim svetovima,
a zaborave traže u većem i zajedničkom.
I verujem Francuzima. List je čak iz Normandije.
Datum 1726: "I sitne kiše jedu velike puteve".
Zašto se kaže: beskorisno i korisno? Zašto
se kaže: usplahireno i spokojno? Kao što
postoji ponašanje čoveka, sine moj,
tako postoji i ponašanje njegovih misli.
Rado bih nešto dodao Aristotelu. Recimo
da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja
se bavi mudrošću, a ne naukom".
I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je
potrebna i takva razglednica: »Ljubav
je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju
a ne umetnošću".
Kjerkegor kaže: »Nema nikakvog Ovde i
Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i
Nigde«.
A stari dobri momak Ričard Bak dopisao je
ispod toga nešto potpuno suprotno.
Obojica su u pravu.
Ovako kaže Bak: »Kad bi nam prijateljstvo
zavisilo od vremena i zavisilo od prostora,
savladavši ih, mi bismo upropastili naše
druženje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.
Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.
I zar ti se ne čini da ćemo se nas dvojica
na tom čudesnom putu između Sada i
Ovde ipak ponekad sretati?"
Sad shvataš, sine moj, da ću morati da ti
objasnim neke stvari.

#104: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:58 am
    ----
NEIMARI


Kad neko dete slaže kocke,
i pravi najlepšu svoju kulu,
pa je pogleda
i namršti se,
i - odjednom je nogom sruši,
onda svi misle da je to dete
razmaženo i zavrnuto.

A dete ne voli gotove stvari
Ne voli kad se nešto završi.

Kad neko dete slaže kocke,
i pravi najlepšu svoju kulu,
pa je pogleda
i nasmeši se,
i prosto procveta od ponosa,
mnogi i ne znaju da je to dete
površno,
glupo,
uobraženo,
jer zaljubljeno u to što ume
ne vidi dalje od svoga nosa.

Neko strpljivo,
iz početka,
podiže nova utvrđenja.
Večito nešto novo traži.
U traganju mu sva divota.

A neko nad kulom drhti i strepi
i nikad na njoj ništa ne menja,
i uveren u svoje laži
sam sebe mazi
do kraja života.

Postoje jedni neimari.
Postoje drugi neimari.

Postoji beskrajno zadovoljstvo.
I radoznalost od svega veća.

Posle: sabereš neke stvari.
Ili: oduzmeš neke stvari.
Posle: govoriš - ja sam srećan.

Izvoli, izaberi šta je to sreća.

I nemoj da mi zakukaš nekad
da nisi dobro odabrao.
Sam si zidao svoje kule.
Sam si unapred dobro znao

na onome što se jednom stvori,

ili kad večito iznova stvaraš
i ne smeš da prestaneš da se boriš.

#105: Re: Miroslav Antić Autor: NevidljivaLokacija: Na korak do sna! PošaljiPoslato: Sub Nov 14, 2009 12:59 am
    ----
Pesma koju je Slobodan Pavicevic napisao kada je cuo vest o Mikinoj smrti:



Umro je Miroslav Antic,
javlja mi Drasko Redjep,
i ne verujuci u to sto kaze,
kaze: javi mu se.

Okrecem 021,
da preduhitrim voditeljku TV Dnevnika,
biram 3-1-7-7-9-9,
Sumadija sumi znajuci da svet se smanjuje
brzinom vesti.

Preko Dunava zvoni mi Novi Sad,
u Ulici Mihala Babinke 1
slusalicu podize Mika Vojvodina.
Mika planinski venac usred ravnice,
i kaze:
Tacno je, umro sam.

Idi, bre Miko, u pizdu materinu,
kao sto ti je rekao Lao-Ce,
nemoj da lazes,
vicem ko da sam i ja umro pa me ne cuje,
ako lazes, ima reci da ti poispadaju
iz pesama u kojima si slavio zivot,
u kojima si slavio ljubav sa zivotom,
i sa ovog sveta neces moci da odes
sve dok ih ponovo ne vratis u taj zivot
kome si svasta obecao.

Pogresno si umro, Miroslave,
ako mislis da si stvarno umro
tamo gde si stao.

(24. jun 1986.)



-> Domaća lirska poezija

Sva vremena su GMT + 1 sat

Idi na stranu: Prethodna  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9  Sledeća  :| |:
Strana 7 od 9