:: Forumi › Nov sam ovde. Evo nečeg što sam napisao....
-> Naši radovi

#1: Nov sam ovde. Evo nečeg što sam napisao.... Autor: TheGunslinger PošaljiPoslato: Pon Feb 18, 2008 4:22 pm
    ----
Kao što rekoh, nov sam ovde. Pozz O, da, imam petnaest godina, verujem da to nisam spomenuo. U svakom slučaju, pošto vidim da svi postavljaju poeziju (nemam ništa protiv toga, ali je malo monotono) odlučio sam da postavim jednu od mojih kratkih priča. Očekujem neki komentar, pošto bih želeo da znam šta ljudi misle o onome što napišem. Da ne pričam više u prazno, evo ga:

Tavan


Milan nikad nije voleo tavan. Bio je mračan čak i danju, a i ono malo svetla, koje je ulazilo kroz dva mala prozora,kao da je gutala tama.
Pošto su njegovi roditelji tamo držali razne stvari, često su ga slali tamo da im donese nešto. Svaki put bi pokušavao da se izvuče izgovorima tipa

: ’’Bole me noge’’ , ’’Ne treba ti to sada’’ , i najčuveniji ’’Mogu li kasnije, sad učim?’’. Ali najčešće bi ipak morao da ode po zatraženu stvar.

Svaki put bi se trudio da što pre nađe ono po šta su ga poslali i siđe sa tavana. Nije se on plašio mraka na tavanu. Plašio se osećaja da u tom mraku čuči nešto užasno i nezamislivo, i da samo čeka priliku da ga napadne, i rastrgne.

Svaki put kad bi bio tamo gore imao je osećaj da ga neko, ili nešto iza njega posmatra. Kad god bi se okrenuo, ne bi video par crvenih očiju koje sijaju u tami, kao što je očekivao. Ali to ga ne bi smirilo jer bi još uvek imao osećaj da ga nešto posmatra.

Jednog mračnog i kišovitog utorka, otac ga je poslao na tavan da mu donese njegovu staru lulu.

’’Ma daj’’ reče mu Milan ’’Šta će ti ta stara lula? Verovatno je i istrulila dosad.’’
’’Rekao sam da mi doneseš, i idi da mi je doneseš!’’ podviknu njegov otac ’’Jel ti jasno!?’’
’’Da tata.’’ Skrušeno reče Milan, pa se uputi prema merdevinama koje su vodile na tavan

Merdevine su se nalazile u dvorištu, iza kuće. Pogledao je u tamu otvora ispod natstrešnice, i nevoljno počeo da se penje uz njih.

Kada je zakoračio u tamu tavana, i udahnuo pradavnu prašinu, imao je neodoljivu želju da pobegne odatle glavom bez obzira. Nažalost, imao je tek blagu predstavu gde se nalazi stara lula, i plašila ga je pomisao da će morati duže da je traži.

Iako je bio vedar dan, na tavanu je bilo mračno. Ipak, Milan je osećao olakšanje zato što je pre mesec dana, na njegovo insistiranje, instalirana sijalica. On pritisnu prekidač, i žućkasto svetlo obasja tavan, terajući tamu u udaljene ćoškove. I dalje je osećao nagon da se što pre tornja odatle, ali je sada bio poprilično umanjen, zahvaljujući svetlosti koja je dominirala prostorijom. Odahnuo je i počeo da traži lulu u potpunom haosu koji je njegov otac odavno trebao da sredi. Njegova majka je stalno zvocala u vezi toga, a njegov otac je stalno obećavao da će to da sredi, ali nikad to nije uradio.

Dok je pretraživao jednu kutiju sa znakom vinske čaše koji je značio ’’lomljivo’’ sijalica se ugasi. Milan brzinom svetlosti otrča do prekidača. Pritisnuo ga je dva puta da bi proverio da li je sijalica pregorela. Njegove sumlje su se obistinile.Istog trena je odlučio da siđe dole i kaže ocu da nije mogao da nađe njegovu lulu u sveopštem neredu. To bi dovelo do diskusije između njegovih roditelja, i oni bi trenutno zaboravili na njega.

Čuo je da se poklopac zalupio. Isprva, nije shvatio šta je to, a onda je video da je otvor kroz koji se izlazi s tavana zatvoren

’’Vetar. Samo vetar.’’ Mislio je on, ubeđujući sebe da je promaja zatvorila poklopac. Nije odista verovao u to.

Polako je došao do izlaza s tavana i pokušao da podigne lagani drveni poklopac. Nije uspeo. Pokušao je ponovo, ali i dalje nije išlo.Čuo je, kako se iza njega jedan od dva mala prozora zatvara uz tresak. Svetlosti skoro da nije bilo. Milan se uspaniči. Znao je da ovo nije ništa bezazleno. Ono što je dosad samo posmatralo i vrebalo u mraku, konačno se dovoljno ohrabrilo da ga napadne,i sada mu nema spasa.

I drugi prozorić se zatvori, ostavivši ga u potpunom mraku. On prestade sa uzaludnim pokušajima da otvori pokloc, i pribi se leđima uza zid. Pokušavao je da razabere nešto u tami i ugleda ono što se plašio da će ugledati: dva crvena oka koja su sijala u mraku. Crvena kao krv. Srce mu je tuklo kao da želi da iskoči iz grudi i pobegne.

’’Ne boj se Milane.’’ Progovori duboki glas iz tame ’’Budi prestravljen!’’

Nešto se nadnese nad njim. Video je par crvenih očiju, i odsjaj stotina, kao žilet oštrih zuba, u beskrajnim ustima ispred sebe. On pokuša da vrisne, ali ne uspe, i sve se pretvori u ništavilo.


Pa, š'a mislite?

#2: Re: Nov sam ovde. Evo nečeg što sam napisao.... Autor: Placebo PošaljiPoslato: Čet Mar 13, 2008 9:30 am
    ----
"fear of the dark"..

"Fear of the dark, fear of the dark
I have a constant fear that someones always near
Fear of the dark, fear of the dark
I have a phobia that someones allways there".. la, la, la..

I;M..

#3: Re: Nov sam ovde. Evo nečeg što sam napisao.... Autor: TheGunslinger PošaljiPoslato: Čet Mar 13, 2008 1:22 pm
    ----
U stvari, ne. Kad sam napisao ovo (pre dve godine) ja nisam ni znao za tu pesmu, a imao sam samo maglovitu pretstavu o tome šta je Iron Maiden.
E, a pesmu sam čuo pre jedno tri meseca, i skoro sam napisao jednu priču, baš dok sam slušao tu pesmu. Evo te priče


Strah od mraka


Polako je šetao ulicom prema svojoj kući. Auto mu je bio kod majstora, pa je bio primoran da peške ide, i da se vraća s posla. Ovo drugo mu se nije nimalo sviđalo. Radno vreme se završavalo u sedam, a u to vreme je već bio mrak. On se plašio mraka. Nije hteo to sebi da prizna, ali tako je bilo. Kad je bio mali plašio se raznih mrakova : mraka iz ormana, mraka ispod kreveta, mraka u podrumu, i tako dalje. Ali najviše se plašio noći. Ne same noći, već mraka. Lako bi mu bilo da je u potpunom mraku, u svojoj sobi. Ali da je napolju usred noći, to ga je plašilo. Taj mrak u kome se svašta može sakriti, a on je izložen sa svih strana, i nema gde da se sakrije. Sada, kad je odrastao, strah od svih mrakova je nestao. Osim tog jednog. I sada, dok se vraćao kući, preznojavao se od straha. Uporno je ubeđiveo sebe da nema čega da se plaši, i da niko nije iza njegovih leđa. Ali nije uspevao da sebe stvarno ubedi u to. Plašio se. Stalno se osvrtao, samo da bi iza sebe video praznu ulicu. To bi trebalo da ga smiri, ali bi samo pojačalo njegovu bojazan da je nešto iza njegovih leđa, i da samo čeka pravi trenutak da ga zaskoči. On ubrza korak. Srce mu je lupalo sve brže. Promrzle šake su mu se znojile. On ih stavi u džepove svoje debele jakne, da bi ih zaštitio od hladnog vetra. Ponovo se osvrnu, po ko zna koji put, i ponovo vide samo praznu ulicu osvetljenu slabim svetlom sijalica sa bandera. Nije bilo kuća pored puta. Fabrika u kojoj je radio je bila tri kilometra udaljena od mesta u kojem je živeo. Nije znao koliko mu još treba do grada, a onda ugleda tablu koju mu dade tu informaciju. Kilometar. Još jedan kilometar. Ovo je bilo olakšanje za njega. Još samo malo i biće u gradu. Tamo ima kuća, i ljudi, i svetla. Ne samo ovaj slabo osvetljeni put, i mračna šuma oko njega. U tom se negde u šumi oglasi sova. On se trže kao da je video samog đavola, a srce mu preskoći jedan otkucaj. ’’Samo sova.’’ Reče on umirujući sebe ‘’To je samo obična sova.’’ I nastaci da hoda. Onda opet začu neki zvuk. Ovaj je bio tih, skoro nečujan. I to definitivno nije bila sova. On odbaci ovo kao svoju izmišljotinu, ali se ipak osvrnu, i naravno, tamo ne bi nikoga. ‘’Samo umišljam.’’ Pomisli on, i ubrza korak. On pogleda u nebo pokušavajući da se umiri gledajući u zvezde i mesec. Samo se još više uznemiri videvši da je nebo prekriveno crnim oblacima. O pogleda ispred sebe, i prizor grada u daljini ga umiri. U želji da sazna koliko je satui, on izvuče ruku iz džepa i pogleda na svoj digitalni sat. Nije radio. ‘’Moraću da zamenim baterije.’’ Pomisli on odsutno. U tom trenu, on ponovo zaću onaj zvuk. I dalje tih, ali sad malo glasniji. Žmarci mu se spustiše niz kičmu, a hladnoća mu se uvuče u kosti. Po stoti put večeras, on se osvrnu, i po stoti put - ne vide nikog. Ovo mu se nije sviđalo. On nastavi da hoda. Malo mu je falilo da potrči. Zvuk se opet začu. Jače nego prošli put, ali ipak previše tih da bi ga razaznao. Ni ne primećujući, on potrča. Opet se ču taj zvuk. Ovaj put je bio dovoljno jak da bi ga prepoznao, ali on i dalje ne shvati čemu taj zvuk pripada, zahvaljujući panici koja ga je obuzimala. On potrča brže. Dok je protrčavao pored znaka, on na njemu pročita ime grada u kojem je živeo. Ima još oko pola kilometra od tog znaka, do prvih kuća. ‘’Ne smem da dozvolim da me uhvati!’’ ponovaljao je rečenicu sebi u bradu, kao mantru, kao molitvu neznanom bogu. On ponovo začu zvuk iza sebe, i ovaj put ga prepozna. Žvakanje. To je bio zvuk žvakanja. On se odupru strahu od toga što može da vidi ako pogleda iza sebe, i osvrnu se. Iza njega je bio čist mrak. A na njemu su bila džinovska usta, koja su se protezala u nedogled, sa hiljadama redova, kao žilet oštrih, crnih zuba. Ona se zatvoriše, pa ponovo otvoriše, i začu se to žvakanje. On shvati šta je mrak žvakao istog trenutka kad postavi sebi to pitanje. Žvakala su svetlost. Zato je iza njih bio mrak. Zato što su pojela svu svetlost iza sebe. A i dalje je jedu. I približavaju mu se. i sada je znao da nema veze čak i da stigne do grada. Zato što će ceo grad svejedno biti pojeden. U očaju, on vrisnu. A mrak sažvaka još jednu porciju svetlosti. Trčao je sve brže i brže, pokušavajući da pobegne od nepobitnog. Spotače se i pade. Mogao je da vidi samo tamu dok je bio usisavan u mračni tunel tih usta. A na kraju tunela nije bilo svetla, već samo mrak kojeg se tako bojao.


A šta misliš o ovome?

#4: Re: Nov sam ovde. Evo nečeg što sam napisao.... Autor: šatro PošaljiPoslato: Ned Jan 10, 2010 4:40 am
    ----
tavan
hmm.......podosta gramatičkih grešaka...nelogičnosti...''Jednog mračnog i kišovitog utorka, otac ga je poslao na tavan da mu donese njegovu staru lulu. '' -------------- ''Iako je bio vedar dan, na tavanu je bilo mračno''

Priči definitivno treba nastavak...Zato, završi ;)

#5: Re: Nov sam ovde. Evo nečeg što sam napisao.... Autor: šatro PošaljiPoslato: Ned Jan 10, 2010 4:46 am
    ----
ova druga mi se iskreno mnogo više sviđa

samo nastavi čitati i pisati i ko zna, možda jednog dana i bude nešto od tebe (u SF žanru)

pozdrav

#6: Re: Nov sam ovde. Evo nečeg što sam napisao.... Autor: TheGunslinger PošaljiPoslato: Uto Feb 16, 2010 6:17 pm
    ----
Zaboga nisam bio na ovom sajtu 2 godine i baš sad tražim bog zna šta i nbasam ovde. E svašta....možda i postavim nešto što pišem ovih dana...



-> Naši radovi

Sva vremena su GMT + 1 sat

Strana 1 od 1