:: Forumi › Sarl Bodler
Idi na stranu: 1, 2  Sledeća  :| |:
-> Strana lirska poezija

#1: Sarl Bodler Autor: Snowidija PošaljiPoslato: Ned Okt 28, 2007 2:51 pm
    ----


www.znanje.org/i/i19/9...bodler.htm

na sajtu wam je ukratko o njemu, a ewo jedna zanimljiwost, ako ne znate - Bodler je prwi chowek koji je farbao kosu u zeleno (po uzoru na diwno pice - absint).
Planiram da se ugledam na njega, pa makar sa samo jednim/dwa pramena Mr. Green

i jedan od mojih omiljenih stihowa(pisem iz glawe Mr. Green ):
"Konce koji nas krecu Djavo spusta i dize
Pronalazimo drazi u svemu sto je gadno
Bez groze se spushtamo niz mracno grotlo smradno
I svakog smo dana za korak Paklu blize"


iiiiii josh jedan sajt
estetikaruznog.blogger...27/1148695


Poslednji izmenio Snowidija dana Sub Nov 10, 2007 5:39 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

#2: Re: Sarl Bodler Autor: Snowidija PošaljiPoslato: Sub Nov 10, 2007 5:24 pm
    ----

LETA


Daj da te grlim, bice zlo i pusto,
ljubljeni tigre, cudoviste sneno,
drhtavi prsti nek mi opijeno
i dugo blude tvojom kosom gustom;

u tvoje skute sto mirisu tobom
daj da sahranim misli nespokojne,
da slasni zadah ljubavi pokojne
udisem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hocu! Da spavam, pa makar
i ne ziv! U snu slatkom poput smrti
bez kajanja cu poljupcima strti
to lepo telo, glatko kao bakar.

I nista kao ponor tvog kreveta
jecaje moje nece da uspava:
tvoja su usta puna zaborava,
u poljupcima tvojim tece Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
pokoricu se ko sudjenoj kobi;
mucenik krotki, koji nevin dobi
kaznu da muke plamte mu u strasti,

svojoj cu mrznji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj zudi,
s ljupkih vrsaka tvojih ostrih grudi
gde nikad srce tamnovalo nije!

JEDNOJ PROLAZNICI



Ulica je zaglušna vripšala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala.

LEPOTA



Ko san kamen, smrtni! Ja sam puna čari,
A grudi, što svakog zanose na svetu,
Stvorene su da bi nadahle poetu
Ljubavlju večnijom i nemljom od tvari
U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;
S labudom belinom snežno srce mi je;
Mrzim pokret koji pomera linije,
Nikad se ne smejem i nikad ne plačem
Pesnici, uz moje oblike goleme,
Što ih podsećaju na kipove gorde,
U učenju strogom izgubiće vreme;
Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,
Ogledala čista gde sve lepše dajem:
Oči, krupne sa večitim sjajem!

ŽIVA BUKTINJA


tupaju preda mnom Oči pune bleska,
Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;
To su moja braća, dva brata nebeska,
Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.
Štite me od greha i nesreće druge,
Korake mi vode po stazama Lepog;
Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;
Toj buktinji živoj pokoran sam slepo
O, prekrasne Oči, blistate ko sveće
Kad misticni sjaj im usred dana gori;
Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće
Dok one Smrt slave, vi pevate Zori;
Stupate, pojući buđenje u meni,
Zvezde čiji plamen sunce ne zaseni
Uzdanje u dobru drugih
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu,
Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoći,
Što s nejasnim strahom navrlim iz noći
Od kinjenog srca naplaćuju globu?
Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu
Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi?
Pest stisnutu krišom, gorkih suza čašu,
Kad Osveta klikne, kad svu snagu našu
Pod komandu svoju isključivu stavi?
Anđele, poznaš li mržnju koja plavi
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Što bolničkim zidom riše šare mnoge,
Ko skintnice koje vuku trome noge
I blude e da bi retko sunce našli?
Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li
Anđele prelepi, znaš li šta su bore
I strah od starenja, taj grozni trenutak
Kad ljubljene oči, negde slasni vrutak,
Sažaljivo blesnu, još verne, al spore?
Anđele prelepi, znaš li šta su bore?
Anđeli radosni, presrećni, presvetli,
David na samrti stao bi da kliče
Zdravlju iz tvog tela; što se mene tiče,
Vapijem - u molitvi me se seti,
Anđeli radosni, presrećni, presvetli!

SMRT UMETNIKA


Kol'ko još puta da ti, uz zveku praporaca,
poljubim nisko celo, mutno izoblicenje?
Da pogodim u metu, to tajno odrecenje,
koliko, moj toboce, da strela još pobacam?
Spletkama oštroumnim istrošicemo duše
i mnoge cemo teške skele da pokrhamo
pre nego što Stvorenje veliko ugledamo
za kojim nas paklena želja i jecaj guše
Neki još ne videše Idola za života,
vajari koje prati prokletstvo i sramota
te hode bijuci se u celo i u grudi,
a nada im je, mracni Kapitol, samo ovo:
da ce im Smrt, lebdeci ko neko sunce novo,
pupoljke mozga jednom u cvece da razbudi!

VEZE


Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
ma što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečija sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
- drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha

UZNESENOST


Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zmamglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

Vino ubojice

Mrtva je! No to sam htio.
Mogu piti dokle hocu.
Koliko je puta nocu
Njezin glas me otrijeznio.

Ko pravi kralj se osjecam!
Zrak me moze ponijeti...
Zaljubili smo se ljeti.
Tko kaze da se ne sjecam?!

Zedjanje me rastrgalo.
Toliko mi treba vina
Kolika je i dubina
Njena groba. - Nije malo.

Lezi na dnu jedne jame
I jos sam je zatrpao
Kamenjem, kako sam znao.
- Mozda je i nema za me!

U ime svih zaklinjanja
Danih dok smo se grlili,
Da bismo se pomirili,
Ispunili obecanja,

Jos sastanak muz joj nudi,
Na cesti, kad noc je pala,
I dosla je! - Luda mala!
- Svi smo vise-manje

Ostala joj je ljepota,
Al je umor vec bolio.
Previse sam je volio:
"Spasi se od toga zivota!"

Tko od ljudi da me shvati?
Tko od glupih pijanica
Bolesna i gnjila lica
Zna od vina pokrov tkati?

Olos sav u smradu, gubav,
Ko masina od celika
Ne zna koliko je velika
Jedna ziva, prava ljubav

Puna crnih opojnosti,
S uzbudjenjem samog pakla,
S otrovom i sjajem stakla,
S lancima i lupom kosti!

Slobodan sam! O divota!
Nocas bit ce opijanja
I bez straha i kajanja
Tu cu leci pokraj plota

I spavati kao pseto!
Kola s teskim tovarima
I kamenje sve u njima
Moze bijesno doci, eto,

I smrviti moju glavu
Ili me raspoloviti
Stalo ce mi, bome, biti
Koliko za Bozju Slavu!

Stranac


- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?
- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.
- A prijatelji?
- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.
- A domovina?
- Ne znam na kojoj je širini smeštena.
- Lepota?
- Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.
- Zlato?
- Mrzim ga kao što je vama mrzak bog.
- Pa šta onda voliš, neobični stranče?
- Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!

TMURNO NEBO


Tajanstvene zjene maglom prekrivene,
Jesu li ti plave, sive il' zelene?
Sad gledaju njezno, sad zure okrutno,
Odrazuju nebo nehajno i mutno.

Ti si kao mlaki, natmureni dani,
Kad sred srca grca jad neisplakani,
A neznane boli po zivcima ruju,
Sto se duhu snenom ludo ismjehuju.

Ponekad si nalik na divne obzore,
Gdje lomace sunca u maglini gore.
U kakvom si sjaju, oroseni kraju,
Kad te s nujno svoda ognji obasjaju!

O zeno opasna, o carobne klime
Kako snijeg tvoj voljet i stud grobne zime?
O da li cu od nje, mrazne, neumolne,
Izmamiti slasti opojne i bolne?

BLAGOSLOV


K nebu, gdje mu oko vidi tron od zlata,
Vedri Pjesnik ruke diže, i, od sjeva
Razgranjenih munja bistrog duha svoga,
On ne vidi rulju što je puna gnjeva:


Blagoslovljen da si, Bože moj, što patnju
Dade nam za lijek grjehova nam kletih
I da sok nam bude člst, najbolji, koji
Kr'jepeć u kraj vodi uživanja svetih!


Znam da mjesto čuvaš Pjesniku gdje sretni
Redovi se nižu svetih Legiona
I da ga pozivaš na vječito slavlje
Trona, i Kreposti, I Dominaciona.


Znam: samo je patnja plemenitost koju
Zub zemlje I pakla ne može da dira,
A za gradnju treba mistične mi krune
Rad sviju vremena I sviju svemira.


Izgubljeno blago prastare Palmyre,
Neznane kovine, biser mora tajnlh,
I u tvojoj ruci, premalo bi bilo
Za dijadem taj mi vedri, l'jepi, sjajni;


Jer će on mi biti samo od čista sv'jetla
S ognjišta iskonskog, vrela svetih zraka
S kojih oči smrtne - sjaj kad svoj sav daju -
Zrcala su plačna, puna polumraka".

Machke


I strasni ljubavnici i nauchnici umni
jednako vole,kada u zrelo zadju doba,
snazne i blage machke,koje iz toplih soba
ne michu, ko ni oni, i mrze zivot sumni.

Odane nasladama i ucenosti, one
svuda tisinu traze i tminu punu groze;

Had bi ih zapregao da crna kola voze,
samo da mogu ropstvu da gordu glavu klone.

One su,plemenite, kao velike snene
sfinge u predubokoj samoci ispruzene
i kao da ih neki beskrajni san zapaja;

niz plodna im se bedra iskri magican blesak,
i od zvezdicazlatnih,sicusnih kao pesak,
zenice su im pune zagonetnoga sjaja.

#3: Re: Sarl Bodler Autor: Snowidija PošaljiPoslato: Sub Nov 10, 2007 5:24 pm
    ----
Razorenje

Moj nemirni Demon stalno me se drzi,
Ko dah neopipljiv oko mene bludi,
I ja ga udisem, on mi pluca przi
I puni ih gresnom, nezajaznom zudi.

Katkad, jer zna silno da Umetnost volim,
Javi se pod vidom najkrasnije zene,
I pritvorno svojim laskanjem holim,
Na gadna ljubavna **** uci mene.

Odvlaci me tako, daleko od Boga,
Bez daha, umorom teskim slomljenoga,
Sred dola Cemera, duboka i gluha,

I pred unezveren pogled bez zazora
Baca zive rane, umrljana ruha,
I sav krvav uzas strasnoga Razora!

Obećanja jednog lica



Volim, lepoto bleda, tvojih obrva stisli
Luk,odakle ko da kuljaju tmice,
Tvoje oči, mada vrlo crne, nadahnjuju mi misli
Koje nisu misli-zloslutnice.

Tvoje oči, koje se s tvojim crnim kosama slažu,
S tvojom grivom vlasi elastične,
Tvoje oči s nekim čudnim umorom mi kažu:
"Ako hoćeš, ljubavniče plastične

Muze, da slediš nadu koju ti znasmo nadahnuti
I svaku naklonost koja ti je sveta,
Moći ćeš da se uveriš u pisustvo puti
Od pupka pa sve do dupeta;

Naći ćeš na vrhu lepih, teških siski
Dve krupne medalje mrke kao bronza
I ispod trbuha, nežnog kao velur skliski,
I tamnog kao koža kakvog bonza,

Preobilno runo koje je sestra slavna
Toj bujnoj kosi, toj punoći,
Meko i kudravo, i koje može da se s tobom ravna,
Noć bez zvezda, tamna noći!"


Albatros


Često, šale radi, sa broda mornari
Love albatrose, silne ptice mora,
Što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi
Taj krliati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekoć, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć,njegov let
Pesnik sliči ovom vladaru oblaka
Što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.

ČOVEK I MORE



Uvek će te, slobodni čoveče, srce vući
moru, tvome zrcalu, jer sebe duša tvoja
vidi u talasanju tog večnog nespokoja,
a i tvoj duh je isti ponor zastrašujući !

Ti uživaš roneći u sopstvenoj toj slici;
tvoj pogled je miluje,tvoj zagrljaj je hvata;
srce ti se raduje odjeku svoga brata
u toj neukrotivoj i divljoj tužbalici.

Podjednako ste mračni i ćutljivi vas dvoje:
čoveče, niko ne zna dno tvoje provalije,
more, tvoja bogatstva niko otrkio nije,
toliko ljubomorno čuvate tajne svoje !

I stoleća protiču, a vi ste večno orni
za bitku bez milosti, za boj vaš pogibeljni,
tako ste žedni smrti i pustošenja željni,
braćo neumoljiva, o borci neumorni !

NEPRIJATELJ


Mladost moja beše ko mračna oluja,
kroz koju je gde-gde žarko sunce sjalo;
grom mi baštu satre kad pljusak prohuja,
te plodova rujnih preosta mi malo.

Evo ću u jesen ideja da svrnem,
pa lopatu hvatam i grablje u šake
da iznosa zemlje popravljene zgrnem,
kud voda proloka jame kao rake.

A ko zna da cveće što mi bude cvalo
ne nadje tlom ovim opranim ko žalo
tajanstvenu hranu što mi snagu stvara?

O bole ! O bole ! Vreme život mrvi;
neprijatelj tamni što nam srce para
snaži se i raste sve od naše krvi !

NAPUKLO ZVONO



Slatko je i gorko u zimskim noćima
slušati kraj vatre što drhti i plamti,
kako uspomena pjesmu pjeva svima
uz pratnju zvonjave što se tako pamti.

Sretno li je zvono sigurnoga grla
što uza svu starost veselo se smije,
i pobožno kliče kao vojska vrla
na usta vojnika što na straži bdije!

A meni je duša napukla, i kada
hoce zapjevati, dok noc hladna pada,
po svom slabom glasu njezina je vika

nalik na vapaje starog ranjenika
kraj jezera krvi, pod tornjem mrtvaca,
što uzet umire usred kovitlaca.

SUTON


Evo ljupko vece, pobratim svih hulja,
Korakom ortaka necujno se šulja;
K'o ložnica velja nebo se zatvara,
A covjek nestrpljiv u zvijer se pretvara.
O prijazno vece, želckuju te oni
Koji s pravom vele - umorni i boni -:
''Radili smo danas'' - vece melem nosi
Duša koja trpi i pocinak prosi,
Starcu ucenjaku kome vjedje teže,
I radniku svakom koji trudan liježe.

U zraku, medjutim, demoni se bude
Po nemiru nalik na poslovne ljude,
Sve kapke i strehe okrznu u letu.
Dok svjetla na vjetru ziblju se i letu,
Ulicama svuda Blud se pali tada,
K'o mravinjak vrvi u njedrima grada;
On posvuda krci sebi put potajni,
Dušmaninu slican, sprema prepad tajni;

Rijuci po blatu što sred grada diše,
Poput crva snagu iz Covjeka siše.
Odsvakud se cuje iz kuhinja pisak,
Kazališta žamor i kapele vrisak;
Za stolom gdje koska užitak je fini,
Sjate se bludnice i sudruzi njini;
Tokovi što nocu za odmor ne znadu,
Uskoro i oni prionut ce radu:
Provalit ce vrata i opljackati kase
Da požive malo, odjenu metrese.

Saberi se, dušo, u tom teškom casu
I ne slušaj ciku što gradom se rasu.
To je cas kad patnje bolesnih su ljuce
Mracana Noc ih davi i u ponoc vuce
- u bezdanu jamu, zajednicku svima,
Bolnice su pune njinim jaucima.
Mnogi više nece uvece kraj vatre
Sa voljenom dušum da sjede i snatre.

A koliki nisu osjetili nikad
Toplinu svog doma, nit živjeli ikad!

EGZOTIČNI MIRIS



Dok udisem miris tvojih toplih grudi,
sklopljenih ociju, u jesenje vece,
ja ponovo vidim te obale srece
gde jednolicnoga sunca oganj rudi;

lenjivo ostrvo gde priroda nudi
svoje divlje voce i cudno drvece;
ljude cije telo vitko se pokrece,
zene ciji pogled iskrenoscu cudi.

Vodjen tvojim dahom u predeo zarki
vidim luku punu jedara i barki
jos uvek smorenih morskim talasima,

dok sa tamarinda zelenih se rusi
miris koji kruzec nozdrve nadima
i s pesmom mornara mesa se u dusi.

JA TE OBOŽAVAM


Ja te obožavam kao nebo noću,
O posudo tuge, i tvoju mirnoću
Ja ljubim sve više što mi bježiš dalje
Pa i makar mislim da te tama šalje
Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k'o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je draga, u očaju slijepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lijepom.

#4: Re: Sarl Bodler Autor: Snowidija PošaljiPoslato: Sub Nov 10, 2007 5:34 pm
    ----
Reversibilite

Andjele radosti, da li znaš za tugu,
jecaje, dosadu, sramotu i grižu,
i nejasne strepnje što se u noc dižu
i srce nam stežu u roptanju dugu?
Andjele radosti, da li znaš za tugu?

Dobri duše, znaš li kad se mržnja rodi,
stiskaju pesnice, teku suze žuči,
kad osveta zove i dušu nam mući,
i sve sposobnosti i sile nam vodi?
Dobri duše, znaš li kad se mržnja rodi?

Andjele pun zdravlja, da li znaš za vatru,
kada, duž zidova sumornih bolnica,
ide tromim hodom bledih izgnanica,
što za suncem žude, dok telo ne satru?
Andjele pun zdravlja, da li znaš za vatru?

Andjele lepote, da li znaš za bore,
i strah od starenja, i grozne žalosti
kada čitas mrsku tajnu odanosti
u očima strašću što oduvek gore?
Andjele lepote, da li znaš za bore?

Andjele svetlosti, sreće i miline,
David na umoru našao bi zdravlja
iz mirisa što se u tvom telu javlja;
nek molitva tvoja u nebo se vine,
Andjele svetlosti, sreće i miline!

Čergari na putu


To proročko pleme sa zenama plamnim
krenulo je juče, s decom u naručju;
najmanju, da smire njihovu glad vučju,
ponele su majke na dojkama tamnim.

S rukom na oružju idu uz njih ljudi,
uz čeljad skutkanu u povorci kola,
što im za žudnjama pogled nebom bludi
i od tog umoran pun je setna bola.

Zrikavac iz svoga skrovišta u pesku
čim ih spazi, pesmu otpoče da vije;
Kibela ljubimce dočeka u blesku:

zbog njih cveta stepa, vir iz stene bije, -
zbog tih lutalica što im zene plamne
otvaraju carstva buducnosti tamne.

Poziv na put

O, dijete, sestro moja,
da l' snivaš, slast li koja,
da zajedno nam živjet ići,
po volji ljubit smjeti,
i ljubiti i mrijeti,
u kraju koji tebi sliči.
Znaš, vlažna sunca ona
sred mutnih nebosklona
mom duhu to je dražest ista
k'o mistično, duboko
i izdajno ti oko,
kad kroz suze mi svoje blista.

Sve red je i ljepota samo
i slast, i mir, i raskoš tamo.

To pokućstvo u sjaju,
što duga ljeta daju
svu sobu bi nam okitilo,
najrjedje cvijece cvalo,
svud miris razlijalo,
uz ambre pusti dah se lilo.
Taj bogat strop s visina
i zrcala dubina,
sav istočnjački sjaj bi meni
da tajno tu govori
i dushi mojoj zbori
svoj slatki jezik urodjeni.

Sve red je i ljepota samo
i slast, i mir, i raskoš tamo.

Gle, ondje niz kanale
vec ladje pozaspale,
što skitnički im duh sad smeta?
Da ispunit ti smiju
i želju najsitniju,
doplovile su s kraja svijeta.
U zapadu sunčanu
tad tiho tonut stanu
kanali, grad i polje cijelo
u zumbule i zlato,
i svijet usne na to
u svijetlo tad polegne vrelo.

Sve red je i ljepota samo
i slast, i mir, i raskoš tamo.

Splin


Sličan sam kralju od zemlje, gdje kiša uv'jek pada,
bogate al' jalove, stare, iako mlade.
On - mrzec sve poklone, što uče mu ih grade -
uz pse i uz zv'jer drugu, umire od dosade.
Rastrest ga nece ni lov ni soko, pa ni slika
puka mu, što umire pred lukom od balkona.
Balada najsmješnija dvorskoga mu buffona
razvedrit čelo nece okrutnog bolesnika.
Krevet mu, ljiljanima našaran, kao grob je;
a dame, što je za njih knez svaki l'jep, ne znadu
besramnijeg od'jela da izmisle, uz nadu
izvuci osm'jeh iz tog kostura mladog. - Prvi
vrač mu, koj' zlato pravi, nikad jos mog'o nije
iščupat otrov-klicu, u njemu što se krije;
i nije nikad znao, u kupatilu od krvi,
na način rimski (oh, toga uv'jek se rado sjete
silnici, u starosti!) da glupi leš taj zgrije:
njim mjesto krvi kola zelena voda od Lethe.

Splin

Kada nebo nisko, k'o olovni veo
na duh nam se spusti jadan u samoći,
i vidik na okrug obuhvati ceo,
te dan crnji čini od najcrnje noći;

u ćeliju vlažnu zemlju kad pretvara
u kojoj se Nada k'o miš slepi vija,
i krilima slabim o zidove para
i glavom o trule direke ubija;

kada kiša duge konce isprepleta
kao u rešetku za tamnicu snova,
kad u mozgu našem počnu igru spleta
rojevi bezbrojni gadnih paukova,

odjednom zazvone besno zvona neka
i svoj lavež šalju nebu neumorno,
k'o dusi, lutanje koje večno čeka,
kad počnu jecanje tužno i uporno.

- I pogrebi dugi, bez muzike, sporo
kreću mojom dušom; pobedjena Nada
plače, dok strah svirep i despotski skoro
u teme mi crni svoj barjak zabada.

Želja za ništavilom


Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,
ne bocka te stremen i više te Nada
nece načinjati! Pa lezi od jada,
stari konju, svakom granom prestrašeni.

Odreci se srce, mirno okameni.

Poražen, satrven! Onaj koji pada
ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.
Zbogom pjesme mjedi, zvuci raznježeni,
ne mamite, slasti, srce koje strada!

Divno je proljece bez mirisa sada!

I vrijeme me guta, dok trenuci lijeni
padaju k'o snijeg preko mrtva grada;
s visine je zemlja okrugla i mlada,
meni su suvišni svi zakloni njeni!

Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!

Himna Lepoti

De profundis clamavi

Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,
S dna bezdana ovog gde mi srce čami.
Pusta je to zemlja sa vidikom golim
Gde užas i kletva plivaju u tami
Šest meseci sunce u visini dremlje,
Šest drugih meseci noć zemlju pokriva;
Taj predeo pust je ko polarne zemlje;
-Nigde vode, šume, nigde stvora živa
O, nema na svetu užasa ni jednog
S okrutnošću većom od tog sunca lednog,
Od noći što s večnim Haosom se meri;
Ja zavidim sudbi najbednije zveri
Koja u snu glupom može da se smota,
Tako sporo teče povesmo života!

Vino samotnika

Osobiti pogled zavodljive zene
Sto po nama klizi kao bijela zraka
Koju luna salje, nemarna i laka.
Na jezero medju uzdrhtale sjene,

U ruci igraca posljednji cekini,
strastveni poljubac tanke Adeline,
Muzika sto takvim uzbudjenjem sine
Ko da cujes ljudski vapaj u daljini.

Sve to nije ravno
Slasti sto je dajes u opojnom grcu
Pokvarenu srcu pobozna pjesnika!

Tocis mu nadanje, besmrtnost i mladost!
I divnu oholost, tu prosjacku radost.
Koja s bogovima izravna bijednika.

Litanije Satani

Anđele mimo drugih lep, mudar i uzvišen,
bože sudbinom stvaran i hvalospeva lišen,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

O, kneže u izgnanstvu, prevaren i uvređen,
ti što se jače dižeš otkako si pobeđen,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što sve znaš, o kralju podzemnoga prostranstva,
iscelitelju vični svih strepnji čovečanstva,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što ljubavlju učiš parije odgurnute,
pa čak i ogubale, da ukus Raja slute,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što sa starom, krepkom ljubavnicom u klupku,
sa Smrću, zače Nadu - ovu ludicu ljupku! -,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što prokaženome, na tren pred pogubljenje,
daješ da gleda rulju spokojno i s prezrenjem,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što znaš u kom kutu zemlje surevnjivice
Bog ljubomoran sakri dragulje hrpimice,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što lagume mračne proničeš jasnim okom,
gde narodi metala u miru spe dubokom,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti čija krupna šaka od mesečara krije
kolike mu kraj nogu zevaju provalije,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti kojim čudom mekšaš pijancu kosti jadne
kada u pozne sate pod konjske noge padne,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što čoveku slabom pomože ruke hitre
pokazavši mu smešu sumpora i šalitre,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što nemilosrdnom Krezu svoj žig ledeni
stavljaš na podlo čelo, ortače prepredeni,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što stavljaš u oči i srce devojkama
obožavanje rane i strast za krpicama,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Svećo pronalazača, palico izagnanih,
ispovedniče sviju bundžija, povešanih,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Poočime svih koje, pun crnog gneva svog,
iz zemaljskoga raja istera Otac Bog,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

(satano, smiluj se mojoj silnoj bedi je mnogo bolja werzija Smile )

ONA SVA


Kad jutros, jedva krijuc zlobu
i u klopku me navodeci,
Demon u moju udje sobu,
upita: “ Da l’ mi mozes reci
sta je od sviju lepih stvari
kojim je oko zasenjeno,
od crnih il’ rumenih cari
sto cine ljupko telo njeno,
najsladje? “ – Ali dusa rece
Gnusniku: “ Svaki deo greje
isto, iz svakog melem tece
i podjednako drago sve je.
Ne znam, kad sve me ocarava,
sto posebno me tu privlaci.
Ona me kao noc stisava
i kao Osvit na me zraci;
i saglas je preveliko
sto njenim lepim telom vlada
da obujmiti moze iko
sve sastojke tog divnog sklada.
Preobrazaj me tajni pleni,
sva cula se u jedno slise!
Muzika struji dahom njenim,
kao sto njezin glas mirise!”

#5: Re: Sarl Bodler Autor: Grozni PošaljiPoslato: Pet Nov 16, 2007 9:00 am
    ----
Veliki Bodler jednom reče: '' Bog je jedino biće koje ne mora postojati da bi vladalo!''

Sta mislite o tome??

A.D. Grozni

#6: Re: Sarl Bodler Autor: Snowidija PošaljiPoslato: Sub Nov 17, 2007 7:43 am
    ----
pa, šta bi mislili...to je činjenica.
kao što jednom neko reče ‚‚kad bog ne bi postojao trebalo bi ga izmisliti‚‚

#7: Re: Sarl Bodler Autor: mandac2Lokacija: Beograd PošaljiPoslato: Čet Dec 20, 2007 6:24 am
    ----
Bodler me očarava kao pojava i kao pesnik
Dovoljno je pročitati nekoliko njegovih izjava:


"Nemam želju ni da prikažem ,ni da zapanjim,ni da ubedim.Imam svoje živce,svoja isparenja.Težim ka apsolutnom počinku i ka neprekidnoj noći... Ne znati ništa , ne propovijedati ništa,ne htjeti ništa,ne osećati ništa,spavati,pa opet spavati,to je jedina moja želja.Želja sramna i gnusna,ali iskrena."

ili o "Cveću zla"

"U ovu groznu knjigu uneo sam sve svoje srce,svu svoju nežnost,svu svoju religiju, svu svoju mržnju.Istina je da ću ja napisati suprotno,da ću se svim bogovima kleti da je to knjiga čiste umjetnosti"

#8: Re: Sarl Bodler Autor: vanaLokacija: Sarajevo PošaljiPoslato: Uto Mar 18, 2008 12:03 pm
    ----
STRANAC

- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?

- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.

- A prijatelji?

- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.

- A domovina?

- Ne znam na kojoj je širini smeštena.

- Lepota?

- Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.

- Zlato?

- Mrzim ga kao što je vama mrzak Bog.

- Pa šta onda voliš, neobični stranče?

- Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!

Šarl Bodler



Alegorija


Prelepa, golih ramena, pušta vlasi
Do ruba čaše, da ih vino kvasi.
Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe
Skliznu sa granitne joj kože, i otupe.
Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,
Tim zlotvorima, čija ruka gruba
Iako sve čačka, nikad ne bi smela
Da ospori slavu njenog čvrstog tela.
Gazi ko boginja, spava ko sultanija;
A uživanju je od paše odanija,
Ruke joj pune dojki, okom zove
U širok zagrljaj sve ljudske sinove.
Dobro zna ta deva jalova, nesveta
A ipak potrebna za opstanak sveta
Da lepota tela dar je vrhoviti,
Pa za svaku gadost oprost će dobiti.
Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,
Pa kad u noć crnu uroni na kraju,
Gledatje, ko novorodjenče kad kroči,
Bez mržnje, bez kajanja, Smrt pravo u oči.


Spleen
(LXXXI)

Kad svod nizak, težak kako poklop tlači
Duh izmučen stravom drugih čamotinja,
I kad sapet krugom neba, što se mrači,
Tužniji od noći dan sivkasti tinja;

Kad zatvoru vlažnom sliči lice svijeta,
U kojemu Nada bojažljivo krili
I ko šišmiš slijepo oko ziđa lijeta,
O stropove glavom udara i svili;

Kad mlazovi pljušte jednolika zvuka
I rešetku rišu tamnice prostrane,
I kad nijemo mnoštvo odvratnih pauka
Na dnu mozga mreže raspinjati stane,

Tad nejednom jeknu zvona poput groma
I urlike nebom prospu grozomorno,
Ko dusi što blude samotni, bez doma,
Pa jecati počnu dugo, tvrdokorno.

Niz mrtvačkih kola promiče bez glasa
Dušom, dok mi Nada shrvana zavija,
A despotska Strepnja prepuna užasa
U ludanju moju crni stijeg zabija.

#9: Re: Sarl Bodler Autor: Margarita PošaljiPoslato: Ned Dec 07, 2008 12:08 am
    ----
Hemisfera u kosi

Dopusti mi da udišem dugo ,dugo,
miris tvojih kosa,
da uronim u njih svoje lice
kao što žedan uranja glavu u vodu izvora
i da mašem njima
kao mirišljavom maramicom
istresajući iz njih uspomene.
Kad bi samo mogla znati šta sve vidim
šta sve osećam
šta sve čujem u tvojim kosama
moja duša lebdi na mirisima
kao što duša drugih lebdi na muzici.
Tvoje kose kriju ceo jedan svet
pun jedara i jarbola,
u njima leže velika mora
čiji me monsuni nose prema
blaženim podnebljima
gde je prostor plavetniji i dublji
gde je vazduh mirišljav
od plodova lišća i ljudske puti
U okeanu tvojih kosa
nazirem luku
punu tužnih pesama
krepkih ljudi
svih nacija
lađa svih oblika
koje ocrtavaju svoju tananu složenu arhitekturu
na beskrajnom nebu
gde počiva večna toplota.
U milovanju tvojih kosa
ponovo nalazim malaksalu tugu
dugih časova
provedenih na divanu
u kabini neke lepe lađe
koju jedva primetno ljulja zanjihana voda bure
izmedju saksija sa cvećem
i praznih posuda iz kojih struji svežina
u toplom domu tvojih kosa
udišem miris duvana izmesan s' opijumom, šećerom
u noći tvojih kosa vidim
blistavo plavetnilo tropskog neba.
U maljavim pribežjima tvojih kosa
opijam se mirisima sačinjenim od šumske smole, mošusa i kokosovog ulja.
Dopusti mi da ujedam
tvoje crne teške pletenice,
Kada grickam tvoje gipke i nepokorne kose
čini mi se da jedem uspomene...

#10: Re: Sarl Bodler Autor: Margarita PošaljiPoslato: Sub Dec 13, 2008 7:37 pm
    ----
Ocekujem lepo druzenje Pozz


Grižnja savjesti

Kad ćeš ti da spavaš, Ijepotice mračna,
Na dnu spomenika od crna mramora,
Pa ti stan i krevet budu jama plačna
Od kiše i rupa tijesna, bez otvora;

Kad će kamen - tišteć plašljive ti grudi
I bokove koji za mekoću znaju -
Pr'ječit srcu tvome da se, želeć, budi,
A nozi da trči putem, k Dogođaju:

Grob, taj pouzdanlk sanje mi beskrajne
(Raka razumije pjesnika), u vajne
Noći bez sna, r'jet će: "Da l' ti vr'jedi sade,

Kurtizano jadna, što ne upoznade
Za čim mrtvi plaču?" - I na te crv će sjesti,
l kožu ti točit ko grižnja savjesti.

#11: Re: Sarl Bodler Autor: Angerona PošaljiPoslato: Pet Sep 25, 2009 3:21 pm
    ----
aaaaaaaa Baudelaire ^^ procitala sam sve sto se moglo procitat od njeg
Moji najdrazi stihovi:

Vrijeme je, o Smrti, kapetane stari!
Ova nam je zemlja dodijala! Plovi!
Sto je more crno, tko da za to mari!
U srcima nasim svjetovi su novi!

Daj nam svog otrova da nam snage doda
I mi cemo, jer nas tako vatra pali,
Nebu ili paklu zaroniti do dna
Da nadjemo nesto sto ne bismo znali!

^^

#12: Re: Sarl Bodler Autor: jurica.meshkoLokacija: Green World...In my purple Mind. PošaljiPoslato: Pet Sep 25, 2009 7:25 pm
    ----
www.knjizara.com/pls/s..._id=106633

evo jutros stigla da se pohvalim Smile

#13: Re: Sarl Bodler Autor: jurica.meshkoLokacija: Green World...In my purple Mind. PošaljiPoslato: Uto Okt 13, 2009 11:54 am
    ----
Zna li neko sva Bodlerova dela?trazio sam na netu,ali mi ne ide...

#14: Re: Sarl Bodler Autor: aladin PošaljiPoslato: Uto Okt 27, 2009 1:50 pm
    ----
___

Poslednji izmenio aladin dana Uto Apr 26, 2011 8:47 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

#15: Re: Sarl Bodler Autor: Melibella PošaljiPoslato: Pon Jan 04, 2010 4:32 pm
    ----
[quote="Snowidija"]
LETA


Daj da te grlim, bice zlo i pusto,
ljubljeni tigre, cudoviste sneno,
drhtavi prsti nek mi opijeno
i dugo blude tvojom kosom gustom;

u tvoje skute sto mirisu tobom
daj da sahranim misli nespokojne,
da slasni zadah ljubavi pokojne
udisem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hocu! Da spavam, pa makar
i ne ziv! U snu slatkom poput smrti
bez kajanja cu poljupcima strti
to lepo telo, glatko kao bakar.

I nista kao ponor tvog kreveta
jecaje moje nece da uspava:
tvoja su usta puna zaborava,
u poljupcima tvojim tece Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,
pokoricu se ko sudjenoj kobi;
mucenik krotki, koji nevin dobi
kaznu da muke plamte mu u strasti,

svojoj cu mrznji ja dati da pije
Nepentes, otrov koji duh moj zudi,
s ljupkih vrsaka tvojih ostrih grudi
gde nikad srce tamnovalo nije!



Interesuje me ciji je prevod prilozen (pretpostavljam da su sve iz istog izdanja). Pozz!



-> Strana lirska poezija

Sva vremena su GMT + 1 sat

Idi na stranu: 1, 2  Sledeća  :| |:
Strana 1 od 2