:: Forumi › Vojislav Ilić
-> Domaća lirska poezija

#1: Vojislav Ilić Autor: LolaLokacija: Novi Sad PošaljiPoslato: Sre Okt 10, 2007 3:37 pm
    ----
Jutro na Hisaru kod Leskovca
Sa pustih, dalekih polja jutarnja magla se diže,
I hladni ćarlija vetar. U gradu život se budi:
Tamo ubogi užar iznosi mangale svoje,
A tamo sumorni Turčin ozbiljno noževe nudi,
Ili zamišljen puši;
Na muškom njegovom licu mračna se zamrzla zbilja
A bol u krepkoj duši.

Čuj! U dolini tamnoj zatutnji nedeljno zvono...
Jelen se u gori prenu i žurno podiže glavu,
I pošto okrete pogled na zračno purpurni istok,
On žurno u skoku naže i ode u maglu plavu.
Turska
Ko izumrli davno, preda mnom gradovi leže
I mirna, uboga sela. Sa mračnih domova njini
I drevnih, kamenih platna, vinjaga gusta se vije
Il šumi na visini,
I kao prastaro groblje lisnatom vrežom ih krije.
Eno na surom visu urvine vekovne stoje
Ko strašan, ogroman skelet... Kroz okna njihova
pusta
Sanjivo šumori vetar i noče visoka trava
Sumornog zaborava.

Izgleda kao da čovek ni rukom dotako nije
Što su stoleća burna odbila u mračnom hodu
Sa kula i platna gradskih. Tu gnezdo jejina vije,
I zmija odvratno mili i gušter po travnom podu.
Kad se ugasi sunce
Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe
i velom zvezdanim svojim pokrije burni grad,
I polja, i dolje, gore; kad lahor ćarlija slađe
Kroz opusteli sad -

Ja siđem usamljen u noć. I reči tajanstvene
Sa usana mojih tada odgone san i smrt;
Duhne nenadni vihor i sve se iza sna prene,
Oživi ceo vrt.

I staro, stoletno hrašće zašušti monotono
Starinsku nekakvu pesmu, starinski neki jad;
Beli se zanija cvetak, ko malo srebrno zvono
Zapeva ceo sad.

Iz mraka, iz neba, zemlje, izviru čudesne priče,
Glasova sve jače biva i vazduh čisto vri...
Jedan se cereka ludo, a jedan očajno kliče,
Kao duhovi zli.

No ja ih razumem lepo. To nisu nečiste seni,
No moje nemirne duše neopevani jad.
Oni se otimlju burno i svu noć pevaju meni
Kroz opusteli sad.
Himna vekova
Ne znam je l na snu samo il zbilja odlazim često
U čudan predeo neki. Tu svako kazuje mesto
Tragove razorenja;
Kiparis zeleno tavni i korov širi se samo,
I vlažni, grobovski vetar okean talasa tamo,
I zviždi sa hladnog stenja.
I ja, umoran teško sa daljina nekakva puta,
Na pustu obalu sedam. I tada pored mene
Mrtvački prolazi sprovod u nemom svečanom hodu.
A maske na licu nose i ljudi, deca i žene.

Odakle dolaze oni? I kuda večito grede
Taj sprovod s pesmama groznim?
I koga odnose oni u krilo večnosti sede
U večerima poznim?
Źuteći prolaze oni, i večno po mraku blude
I od vremena davnih
Beskrajni okean šumi sumornu i hladnu pesmu,
Himnu vekova tamnih.
Poslednji dan
Pod čudnim znancima osvanu današnji dan. Nebo
je sumorno bilo.
I sjajni točak svoj, na burnom ishodu svome
Zadrža večitost tavna. Svu zemlju, prirodu celu,
Mrtvački prožma mir i gusta obuze tama,

Ah, sudni osviće dan! U divljem užasu svome,
Svirepe čekahu zveri i ljudi čekahu sunce,
A mračno dolazi podne - i nebom zvezdanim samo
Treptanje strašnije biva; početak tiho se ljulja.

I tama zavlada adska... S pucnjavom zapad se pali,
Prostranstvom ljudstvo sve sa plačem podiže ruke
Al strašni konac je tu. Okovi spadoše redom,
I silni svetovi k središtu jurnuše. Burno

Oluja razmanu krilom. Kroz tamu zviždanje bruji.
I mutne pučine val srdito podiže pene -
U smrtnom jauku tom molitva umire blaga,
I vrelo srce mre i um se u kamen stvara!

I samo jedan glas prostranstvo potresa širom,
Glas večne pravde je to. Anđeo smrti se bliži,
I nemi njegov hod očajni udarci slave:
Strepi od gneva tog, jer bog se u gnevu stresa!


U poznu jesen

Čuj, kako jauče vetar kroz puste poljane naše,
I guste slojeve magle u vlažni valja do...
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.
Frkće okiso konjic i žurno u selo grabi,
I već pred sobom vidim ubog i stari dom:
Na pragu starica stoji i mokru živinu vabi,
I s repom kosmatim svojim ogroman zeljov s njom-
A vetar sumorno zviždi kroz crna i pusta polja,
I guste slojeve magle u vlažni valja do...
Sa krikom uzleće gavran i kruži nad mojom glavom,
Mutno je nebo svo.

Zimska idila


Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,
I tavne visoke gore. Vihori snežnog praha
Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,
I listak poslednji vene od zimskog studenog daha.
Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,
I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede
Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,
A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.
Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,
Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,
I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,
I mirno pseći sluša vetrinu što poljem duva.
Po kasto zaškripe selom volujska drvena kola,
I gavran nad njime grakne. Za tim se razgovor čuje.
To se komšija Panta, sigurno iz gore vraća,
Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje.

Zimsko jutro

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniški, trščani krov, U daljini gube se brezi
I kruže vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.
Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brže mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.
Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase
A sveži, jutarnji dah, preleće doline mirne,
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne...

Grm

Munjom opaljen grm na surom proplanku stoji,
K'o crn i mračan div. I guste travice splet
Gordi mu uvija stas; - i gorski nestašan lahor
Leluja šaren cvet.
I zima dođe već, i svojom studenom rukom
Pokida nakit sav, i goru obnaži svu; -
Al' mnoga zima još sa hladnim vetrom će doći,
A on će biti tu.

Jesen

Ko gorda carica i bajna, sa snopom zlatnoga klasja,
Na polju jesen stoji. Sa njene dražesne glave
Lisnatih vreža splet čarobno spušta se dole,
Do same mirisne trave.

Puhorom posut grozd u jednoj podigla ruci,
I slatko smeši se na nj. Pitome i blage ćudi,
Priprema ona das spokojne večeri i dane,
I žetvu bogatu nudi.

Kako je mamljivo sve! Na starom ognjištu mirno
Puckara crvenkast plam. Kad magla pokrije ravni
I vlagom ispuni zrak, tu prošlost vaskrsne drevn,
I gatke vremena davni'.

I pozno u tavnu noć razgovor spokojno bruji,
Dok dremež ne svlada sve. I strašno šaptanje tada
Kroz mirni prosusti dom al' i to gubi se brzo,
I san lagano pada...

Anđeo mira

Noć duboka vlada, i sve živo spava;
Na starome tornju ponoć otkucava.
I u tom času sa grančicom krina,
Anđeo se spusti sa rajskih visina.
Sve pospalo ćuti, niko se ne budi;
Ne vide ga zveri, ne vide ga ljudi.
Al' oseća granje - pa se tiho svija;
Oseća ga lahor - pa tiho čarlija.
I A zoru čeka da nebom zarudi...

Anđeo Mira, kroz duboku tamu,
Spusti se pred oltar u pustome hramu.
Pa prekrstiv ruke na blažene grudi,
Rujnu

Na Vardaru

Suro, večito stenje gordo se u nebo diže,
Nad urvinama tamnim orli se s oblakom bore;
A dole sa strašnim šumom, Vardar se peni i stiže,
I pada kroz uske klance, u sinje Jegejsko more.
O vali, o reko srpska! Stoleća tako se gube
I kao talasi tonu u more večnosti tavne...
Al' tvoje biserne kaplje kamena podnožja ljube,
Gde spomenici stoje narodne prošlosti slavne.
Ali će, ko rajski feniks, sinuti sloboda mila,
I ja ću stojati vedar, gde sada pogružen stojim,
I nas će oro beli široko razviti krila
Nad urvinama tvojim.

Ispovest

Na trosnom čunu, bez krme i nade,
U meni vera gubi se i mre;
Ja više ništa ne verujem, ništa
Il' bolje reći: ja verujem sve.
Na moru burnom ljudskoga života
Prerano sam upoznao svet:
Za mene život nistavna je senka,
Za mene život otrovan je cvet.
Trpi i živi... Prijatelju dragi,
O mnogo čemu mislio sam ja -
O blago onom, ko ne misli ništa,
Taj manje tuži, manje jada zna
. . . . . . . . . . . . . . .
Burne su strasti izvor mnogih zala,
Nesreći ljudskoj početak je strast;
More života one strašno mute,
Nad ljudskom dušom njihova je vlast.
. . . . . . . . . . . . . .
Sve, što god živi-svom se padu kloni
Promenom vreme označava hod;
Ono nam daje veru i obara,
Slabi i snaži ceo ljudski rod.

Starac

Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud
Zaman, što me razgovara
Prošlih dana spomen znan:
Mene muči i obara
Neodoljiv neki san -
Svršeno je... Pogled tužan
Ukočeno na svet sja:
Vidim da već nije nužan
Nit' ko meni, - ni kom ja
Star sam, slab sam, iznemogo,
Prožima mi dušu stud;
Borbe beše vrlo mnogo,
Sad odmora hoće grud -
Al' me ipak radost neka
Utešiti lepo zna:
Mnogo milih mene čeka
U državi večnog sna...

VEČE

Rumene pruge već šaraju daleki zapad,
Klonuo počiva svet.Sa mitnih dalekih polja
Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,
I samo čas po čas zaječi šarena dolja

Od škripe točkova kolskih.Goneći vesela stada
Bezberižno pastir mlad u zvične dvojnice svira,
A njegov kosmati pas, podvivši repinu leno,
Korača upored s njim.Koprena dubokog mira

Uvija polja i ravni. Rumene pruge se gase-
I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora,
Kroz maglu diže se već-i nema, duboka tama
Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora.


Sve grli mir i san.Pokadšto zaurla samo
Susedov stari pas, il pozno došavši s rada,
Ispreže ratar plug i stoku umornu poji,
I đeram škripi sve i voda žuboreć pada.

#2: Re: Vojislav Ilić Autor: Margarita PošaljiPoslato: Sub Dec 06, 2008 10:39 pm
    ----
Sveti Sava

Ko udara tako pozno u dubinu noćnog mira
Na kapiji zatvorenog svetogorskog manastira?
"Vec je prošlo tavno veče, i nema se ponoć hvata,
Sedi oci, kaluđeri, otvor'te mi teška vrata.
Svetlosti mi duša hoće, a odmora slabe noge,
Klonulo je moje telo, umorne su moje noge -
Al' je krepka volja moja, što me noćas vama vodi,
Da posvetim život rodu, otadžbini i slobodi.
Prezreo sam carske dvore, carsku krunu i porfiru,
I sad evo svetlost tražim u skromnome manastiru.
Otvor'te mi, časni oci, manastirska teška vrata,
I primite carskog sina ko najmlađeg svoga brata..."
Zaskripaše teška vrata, a nad njima sova prnu
I s krestanjem razvi krila i skloni se u noć crnu.
A na pragu hrama svetog, gde se Božje ime slavi,
Sa buktinjom upaljenom, nastojnik se otac javi.
On buktinju gore diže, iznad svoje glave svete,
I ugleda, čudeći se, bezazleno boso dete.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi,
Ali čelo uzvišeno, božanstvena mudrost krasi.
Za ruku ga starac uze, poljubi mu čedo bledo,
A kroz suze prošaputa: "Primamo te, milo čedo".

* * *

Vekovi su prohujali, od čudesne one noći,-
Vekovi su prohujali i mnogi će jošte proći -
Al' to dete jošte živi, jer njegova živi slava,
Jer to dete beše Rastko, sin Nemanjin, Sveti Sava.

1889.

#3: Re: Vojislav Ilić Autor: jelena24 PošaljiPoslato: Ned Jan 25, 2009 1:15 am
    ----
da li neko zna za pesmu "vojnicko pismo" vojislava ilica? pre nekih 15 godina procitala sam je.... ne mogu nigde da je nadjem,pa ako neko zna bilo bi lepo da napise ovde. hvala i pozdrav
p.s. inace,pismo je iz prvog svetskog rata.

#4: Re: Vojislav Ilić Autor: azljiljaLokacija: Smederevo PošaljiPoslato: Pon Jan 11, 2010 11:17 pm
    ----
Војничко писмо

Очајничка битка... Крв... Оружја звека...
Покличи... Плутони... Урнебесна јека...
У топовском огњу брда и планине
разривене пламте. Над хладне трупине
побијених коња, мртвих витезова
док, с криком, долећу јата гавранова,
и крваво сунце док заходу бежи,
тамо, на редуту, међ' хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.
---
"Мило моје дете", - пише сину мати -
"пиши нам, да л' борбе непрестанце трају.
Овамо се чује да ће рат престати,
и да ћете, опет, доћи родном крају.
Ја на тебе, тужна, мислим непрестано,
и Господа молим, и јутро и вече,
да се вратиш мајци, материна храно,
и да ми те писмо у здрављу затече.
Оца више немаш, дете моје слатко.
ономад, на пречац, у повратку с поља
на путу је пао... Болов'о је кратко...
Јуче је погребен... Шта ћеш... Божја воља.
Берба ће почети чим Крстовдан мине.
Виноград нам пон'о к'о никад до сада.
Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш, сине,
нећемо га брати... Нека!... Има када...
Дођи, али часно уздигнутог чела,
да те могу с диком мојим сином звати.
Поздрави сву момчад из нашега села,
па остан' ми здраво! С Богом!... Твоја мати..."
Затим две-три врсте руком добре жене:
"Кад ће се, о Боже, свршит' војна ова!?
Како си са здрављем? Сећаш ли се мене
и дечице наше и домаћег крова?
Деца су нам златна. Њих сад мама љуби,
Тата је далеко... Тежак живот води...
Дођи, тата, дођи!... Ради ничу зуби.
Јова учи. Мића почиње да ходи.
Увече, замишљен, кроз прозоре вири
у Богине свеће које небо красе,
и устима малим дуго у њих пири,
зачуђен у срдит, што се не угасе!
Наш бостан, на брегу, високо над селом,
Лагано дозрева' док зрикавци зричу,
а у житу златном, за жетву сазрелом.
препелице тако слатко пућпуричу!
За обед, редовно, тешка срца седам,
јер не видим тебе... То тишти к'о рана.
Кад год воз војнички с прозора угледам,
ја помислим: ти си... Поздрав... Твоја Ана."
Најзад, другу страну, све до дна, захвата
рукопис детињски, из огромних слова:
"Љутим се на тебе, што не дођеш тата!
Поздравља те много и воли - твој Јова..."
---
А тамо далеко, на ограшју тавном,
док пукови кличу под тробојком славном,
и крваво сунце док заходу бежи,
на редуту тврдом, међ' хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.

#5: Re: Vojislav Ilić Autor: jelena24 PošaljiPoslato: Sre Jan 13, 2010 12:44 pm
    ----
jaoooo,mnogo ti hvala :))))))))))))))))) bas sam se obradovala i raznezila....ja sam ovu pesmu recitovala kao mala i dozivela sam posebne emocije sada kada sam je ponovo procitala.
hvala ti puno puno puno,sve najbolje Pozz



-> Domaća lirska poezija

Sva vremena su GMT + 1 sat

Strana 1 od 1