:: Forumi › Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry
Idi na stranu: 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeća  :| |:
-> Naši radovi

#1: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: masadaLokacija: Zemun PošaljiPoslato: Uto Apr 17, 2007 12:23 pm
    ----
?????...



????? ?????, ??? ???? ?? ????,
??????? ?????? ??? ????? ?? ????,
? ?????? ????, ?? ????? ?? ????.

????? ????,
??? ????, ??????? ?? ????,
?????? ?????, ?? ???? ?????,
? ???? ?? ????, ?? ?????,
???? ?? ?????.

????? ? ?????, ??? ???? ?? ????,
??? ????? ????, ??????? ??????,
? ?????? ?????, ?????? ? ?????,
?? ? ????? ??????,
????? ?? ???? ?? ???????.

????? ?????

#2: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: insomnia PošaljiPoslato: Uto Apr 17, 2007 2:08 pm
    ----
PRESTANAK JAVE

Dolaze dani i noći bez jave,
I kao senke, bez šuma, nestaju;
U snu, prolazom oko moje glave
Svi doga?aji i stvarnost nestaju.
Dolaze dani i noći bez jave.

Sad ne poznajem izraz božijeg sveta
I nemam pojma za misli i boje;
Nebo i zemlja više mi ne smeta,
Kao ni ljubav, k'o ni rane moje.
Sad ne poznajem izraz božjeg sveta,

Gde duh lagano, nečujno opada
Kao lepota, prah leptira, cveće;
I ja ne vidim da mi sve propada,
I da l' me išta može da pokreće.
Gde duh lagano, nečujno opada.

Ja ne znam gde su moje noći sure
I stare strasti, ma'ovina stara;
I ne znam gde su moje avanture,
I srce ludo, da l' se već odmara.
Ja ne znam gde su moje noći sure.

Ja ne znam više da l' se sećam sada
Jednog momenta i izraza lica
Jednog momenta da l' se sećam, mada
Još gledam sebe vezanih vilica.
Ja ne znam više da l' se sećam sada.

Ni kad je doš'o oblik zaborava.
I ne osećam strasti, ni oluje,
Ni kako diše mir, daljina plava.
I ja ne čujem suze, ni slavuje,
Ni kad je doš'o oblik zaborava.
-------------------------------------
Dis

#3: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: masadaLokacija: Zemun PošaljiPoslato: Pet Maj 04, 2007 11:20 am
    ----
KOJIM MASTILOM...


Kojim mastilom sada da ti pišem ?
Kojim pismom da uzdahe ti brišem ?

Pismom draga ljubav se ne šalje,
Pismom draga sa tobom se ne sastajem.

Ali draga, kad do tebe stanem,
Kada srce trepti i ludo mi ne staje,
Tada draga, ti ljubav osetićeš moju,
Tada draga, sreću videćeš ti moju.

(C) Matić Zoran
02.10.2004. godine

#4: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: jokiLokacija: france PošaljiPoslato: Pon Maj 07, 2007 12:59 am
    ----
bravo masada extra si

#5: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: masadaLokacija: Zemun PošaljiPoslato: Sre Maj 09, 2007 12:42 pm
    ----
?????? ????


?????? ???? ????, ?? ????,
? ???? ????, ?? ???? ?????.
??????? ??????, ???? ???,
????? ???? ???? ??????,
??? ?? ???? ?? ?????????.
??????? ?????? ????,
???? ?? ????? ?? ?? ???????,
? ???????? ????.
???? ?? ?? ???? ????????.
? ?? ?? ???? ???, ????? ???,
??? ??? ?? ????? ? ???????.

????? ?? ?? ??????,
?????? ?? ?? ????,
?????? ??????? ?????????.
?????? ?? ???????? ??????? ?????.
???? ?? ????, ????????.
?????? ?? ??, ?????? ?? ?? ?????,
? ???????, ??? ???????,
??? ?? ?? ???????,
? ??, ?? ??? ?????.
????? ?? ?? ??????,
????? ?? ??,
???? ??? ?? ??????,
???? ?? ?? ????????

???? ?? ?????.
??? ??????, ???? ????,
????????? ?? ????.
?? ??? ?? ???? ????,
?? ??? ?? ???? ???.
????????? ?? ?????,
?????? ???????? ???????.
????? ?? ?? ?? ?????? ???????? ?
?????? ??? ??.
?????? ??, ?????? ??? ????? ????,
?????? ?? ??, ? ?? ??? ???? ?????,
???? ??? ??????, ? ?????? ??,
? ???? ??? ?? ??????.
? ??????? ??? ??, ? ?????? ???? ???????,
?????? ??????? ?????, ?????? ????,
? ???? ?????? ????.

????????? ?? ??? ??????,
???????? ??, ?????? ?? ?????,
?????? ?? ?????? ?????,
? ??????? ??, ?? ?????? ??? ?? ?????.

????????, ?????? ?? ????,
?? ???????? ?? ????? ??, ?????? ??,
????? ??, ???? ??,
???? ?? ???? ??????, ??????,
??? ????? ???.

? ?????? ??? ??.
?????? ? ??????, ?????? ? ???????,
? ????? ??? ??, ? ????? ??,
? ??????, ? ???????,
? ????? ??? ?? ?? ?? ?????.
????? ?? ?????????,
????? ????? ?? ?????????,
???? ????, ????? ????,
????? ???????, ????.
? ?????? ????,
? ?????? ????, ??? ????,
??? ??????, ?????? ??????,
???? ???????? ?? ?? ??????,
?????? ?????,
? ?????, ???? ?????? ?? ????.

??? ????? ??????, ????? ?? ?????,
???? ?? ?????? ???????, ????? ?? ?? ?????,
??? ??????, ?? ?????? ????? ?????? ????.
????? ?? ????? ??? ??? ??,
???????? ?? ?????,
? ????? ?? ?? ?????,
??? ? ????? ?????? ????? ??,
? ?? ??? ???????,
? ? ??????? ?? ????? ????, ????.

??????, ????? ??? ??, ????? ? ???????,
??????, ?????? ??, ??????? ??????,
? ???? ?????.

????? ?????

?? ??????? (???? ?????? ?????)
05.09.2003. ??????

#6: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: TufnicaLokacija: Nis PošaljiPoslato: Pon Maj 14, 2007 3:03 am
    ----
Neverovatno!
Prelepo!!
E sad tek ne znam gde se nalazim.

#7: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: Snowidija PošaljiPoslato: Pon Maj 14, 2007 3:39 am
    ----
a gde su smrt i snowi? Unsure owo je swe samo ljubaw Sad

#8: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: jokiLokacija: france PošaljiPoslato: Sre Maj 16, 2007 1:40 am
    ----
Znala je da voli

Bila je lepa i mila devojka
ali prepuna boli i tuge
volela je i umela da shvati
bol i patnje duge.


Znala je da je sudbina to
morala je da razume
mada je htela samo njega
jer bez njega nista ne ume.

Zivela je uvek sama
i radovala se svakom danu
mada je zivela u patnjama
i lecila neku staru ranu.

Prolazile su godine mnoge
plasila se starosti te
godine su je dotukle,
a oci od bola oslepile.

No, ipak je shvatila sve
pruzila je ruku sudbini
i pomirila se s tim
da nema srece u ljubavi.

I tiho, polako otisla je
u grob vecni njen
i znala je da je zivot prosao
kao jedan tren.

#9: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: masadaLokacija: Zemun PošaljiPoslato: Sub Maj 19, 2007 7:20 am
    ----
У чарима ноћи,
У чарима зоре, дубоке ко море,
Плам у срцу мртвом ойет се буди,
Јер ја немам сада твојих груди,
А ни срца твога,
У жељи йлама, јединога мога,
Да мене јутром оно у љубави буди.

А знаш ли драга кол’ко дуго,
Ја те нисам им’о,
И чежњу живота са тобом делио ?

Сад ја оним, што очи су ми биле,
Некад неусахле и чиле,
Видим само мртво време,
Што йоново на гроб ми дође,
И крај мене, у мимоходу немом йрође.


О дођи, једина и мила,
Па ти, сав свет си ми била,
Дођи и на гроб йоложи ми цвеће,
Јер једино оно за мене,
Плакат и мрет неће.

Дођи, ти на гроб мени,
Тек кад година наша,
Још једна нова, без мене ти йрође.

Собом онда йонеси, све своје боли,
Јер тада теби, ја срце ћу дати.

Даћу ти срце што у грудима,
За тебе ни сада,
Сном мртвим не сйава.

Ти узми срце, ја узећу ти боли,
Јер шта ће срце живо, мртвом,
Који и сад, без наде, шсто те воли.


Мртав, йа шта.
Зар мисле,
Да жив, ја сретнији бих био,
Без тебе у зоре тихом трейтају,
Без тебе у дану,
Без тебе у очају ?


29.10.2003.


Poslednji izmenio masada dana Uto Apr 08, 2008 10:58 am, izmenjeno ukupno 1 puta

#10: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: jokiLokacija: france PošaljiPoslato: Sub Maj 19, 2007 11:04 am
    ----
ULICA STRAHA

Koracam ulicom ovog usamljenog grada
koraci su mi nesigurni, a ja tuzna
i uplakanog lica odlazim sada
dok mi se vracaju neka secanja ruzna.

Plasim se mraka, plasim se grada
cije su zgrade visoke kao stene,
a ulice puste pune uzasa i straha
pitam se:"Ima li jos nekog sem mene"?

Dok mi koraci plocnjakom odzvonjavaju
i dok se magla i dim spustaju sve vise
noge mi se od tesnih cipela ranjavaju,
a vetar fijukom svojim suze mi brise.

Svetiljke grada jedva da se mogu videti
cini se da zuti mesec svetli jace
u ovoj ulici straha moze se umreti
od te pomisli srce bi da zaplace.

Sad odlazim, sad nestajem u magli
cujem jeziv lavez, psa lutalice
i zadnji trenuci hrabrosti su nestali
secacu se straha, ako ziva izadjem iz te
duge ulice........

#11: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: masadaLokacija: Zemun PošaljiPoslato: Ned Maj 20, 2007 1:04 pm
    ----
Месец је блед, йолумрак,
Лист йайира, бео,
Песма зайочета теби,
На столу,
Просуто мастило.

Твој кайут,
Пребачен йреко столице,
Одећа йо йоду.

Твоја глава, на мојим грудима,
У йостељи,
Сйаваш,
Ја будан сањам,
О слатком, недовршеном трену.


02.11.2003.


Poslednji put izmenio masada dana Uto Apr 08, 2008 1:57 pm, izmenio ukupno 2 puta

#12: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: masadaLokacija: Zemun PošaljiPoslato: Ned Maj 20, 2007 1:46 pm
    ----
ДАНКИН



Хајдемо Хаел, хајдемо тамо преко планина Гелад, пречићемо језеро Динор, никада нас неће наћи.
- Данкине, љубави, знаш да то je немогуће, рече док се полако свијала у његовом наручју.
- Знаш да морам отићи и испунити завет клана, а зарад мира. Oбећана сам давно, завет је дат и ја, не могу га кршити. Знаш да те волим и колико ћеш ми ти недостајати, свих будућих дана. Камен Ансира, који си ми поклонио, чуваће ме, и док не постане прозиран попут горског кристала, ја знаћу да си добро и молићу се, да имаш само добре борбе, у којима ћеш увек, ти бити победник. Наслонила се на његове груди, да би сакрила сузе.
Данкин забаци главу и затвори очи које му се лагано пунише сузама.
- Хаел, слушај, рече али она му стави руку на уста. Пољуби је длан и зачута.
- Наћи ћу између два света место за нас, обећавам ти то љубљена моја. Наћи ћу га, обећавам, заврши Данкин мисао у себи.
Мрак који падаше око њих, испрати Сунце и постаде гушћи. Држао је Данкин Каел за руку, не желећи, да је бар у овом тренутку изгуби. Знао је, да ће заувек бити његова. До зоре, остадоше крај реке, док се лето, под старим стаблом, њиховим стаблом, које их је свих ових година чувало, од завидних погледа и туроби живота око њих, полако губило уступајући место јесени.

Сетио се те већери и горки осмех му се појави, у углу усана. Још увек њу је волео, као и свих оних година које остави за собом. Јави се сад Данкину, једини сачувани део епа о Галанду. Јави му се песма о љубави, правој и искреној љубави, коју волеше и понављаше протеклих година. Песма о љубави, са којом он тонуше у снове. У снове, који га водише његовој љубави. Његовој Хаел. У себи Данкин прозбори;

Љубави моја дођи,
Ни сада,
У овом часу,
Ја тебе немам.
Опрости љубави,
Први пут,
После свих ових година,
Тек на трен те заборавих.
Опрости старој луди,
Која је знала да те насмеје,
И најлепше љуби.
Тако ти си увек говорила.
А ја то,
Знао сам,
Сваки пут,
Док сам те држао у наручју.

Сећаш ли се љубави,
Довело те је небо,
Једног обчног поподнева.
Лутала си падинама,
Планина снова.
Била си сама,
Уплашена.
Бојала си се,
Бојала си се новог,
И понекад,
Тек понекад,
Оћи би ти засјале,
А то,
Ја сам видео.
Сећаш ли се једина,
Сећаш ли се,

Како сам те гледао,
Како си ме гледала?
Зима је дошла.
Тек једном,
Моје усне,
Додирнуше ти врат.
Ни сам не знам како,
Ни сам не знам кад’.
Пролазило је време,
Падаше,
Последњи снегови.
Хоћеш ли ме ти,
Једном пољубити?
Упитао сам те.
Пришла си,
Осетио сам твоје усне,
Љубила си ме,
И ја сам тебе љубио,
Онда сам отишао,
И вратио се,
И увек сам се враћао.

И смејали смо се,
И волели исте ситнице,
Волели јутарње Сунце,
Волели ноћи,
И дуге хладне зиме.
Пролазиле су нам године,
Говорила си,
Једном ћу отићи,
Једном ћу морати отићи,
И плакала си,
Ја плакао сам са тобом.
Наједном,
Морала си поћи,
На растанку ти,
Рекла си,
Јавићу се,
Рекла си,
Доћи ћу,
Доћи ћу теби љубави,
Једном,
Сад морам ићи.

И сретао сам те.
Сретао у ноћима,
Сретао у мислима,
И љубио сам те,
И чувао те,
У сећању,
У сновима,
И нисам дао,
Да ми те краду.
Нисам те заборавио,
Нисам могао да заборавим,
Твој смех,
Твоје руке,
Твоје пољубце,
Тебе.
У сваком дану,
У свакој ноћи,
Без тебе,
Још памтим,
Памтим додире,
Које даривала си ми ноћима,

Памтим јутра,
И Сунце,
Које милова ти лице.

Ево чекам,
Љубави,
Чекам да дођеш,
Опет је обично поподне,
Желим да те видим,
Још једном,
Да осетим додир,
Твојих руку.
Желим да кажем,
Оно што ти,
Годинама си знала,
А знала си да волим,
Јер у дугим ноћима,
Звала би,
А ја бих долазио,
И у сновима ти љубио,
Лице,
Усне,
Једина.
Љубио сам те,
Држао у нарућју,
Шаптао,
Смејао се,
Понекад плакао,
И увек волео.

Прену га звук рога с’ десна и онда се тек освести из сна. Његов верни Есет кога је јахао, немирно је лупао копитом о смрзнуто тло, осећао је велику битку и изгледало је, као да се јадна животиња, по први пут плашила. Пара, која је излазила из ноздрва коња и јахаћа, утапала се у густу маглу пред њима. Негде испред њих, у магли, био је непријатељ, са којим ће се за који трен срести, помисли Данкин, и осети чудан осећај нелагодности у својим грудима. Развише се ратне заставе, коњи немирно поиграваше, а исукани мачеви, тражише Сунце на којем би сијали. Витезови су ћутали. Ћутао је и Данкин, на челу коњаника, које ће за који час, повести у победу или у смрт, смрт која је увек јахала уз њих. Рог се огласи још једном.
- За Хаел! рече Данкин у себи јер њихову тајну нико није знао и пободе коња који га поведе у белину магле испред њих ка непријатељу који их је чекао.

- Проклета стрела, рече Данкин. Долетела је ниоткуд и погодила његове груди пробијајући лагани оклоп.
- Проклета стрела! повика Данкин док му је глас одзвањао нрепознатом шумом. Није му било помоћи. Није је могао извадити а да врх не остане у његовим грудима. Није је могао ни гурнути кроз тело јер се у жару битке заломила и оставила бедни патрљак дрвета који је сада вирио из његових груди. Рана му још накратко неће пуно крварити.
Сјаха са Есета, уз болну гримасу скиде оклоп, одбаци га. Прегледа животињу која нервозно фркну. На жбепцу не нађе траг крви. Скиде с муком опрему са животиње, приђе му, помилова га по длави.
- Иди сада, прошапта жбрепцу на ухо, потражи оно стадо дивљих коња које смо видели успут. Пљесну га по сапима. Есет га погледа и гурну га њушком.
- Иди, рече Данкин и поново га удари по сапима. Коњ у галопу оде десетак метара даље. Застаде и погледа у Данкиновом правцу.
- Иди пријатељу, барем ти буди срећан! Викну Данкин за ждрепцем а Есет зањишта у знак поздрава и оде касом у правцу незнаних ливада прекривених снегом. Данкин оста сам.

Данкин потражи место за одмор, свој последњи одмор. Са муком лутaше кроз измаглицу коју поподне донесе у шуму. Бејаше му хладно. Ходајући тако без циља са болом који му се ширио телом учини му се да види остатке неког старог храма. Реши да крене ка њему.
Мала црква не беше трошна али запуштена. Ко зна одкада је ту помисли Данкин. Приђе, са улаза поскида суви бршљен. Крочио је унутра. Зидови цркве беху бели, необићно чисти у односу на спољашност, без уобичаених украса и фрески. На средини невелике просторије беше крст. Крст без имена. Данкин приђе ближе. Био је од белог мермера, углачан и раван. Никада пре Данкин не виде тако савршен рад. Седе Данкин и наслони се на њега.
- Дивно место за умирање, рече полугласно. Осети да га снага полако напушта и тада му сину мисао која попут бљеска сјајне летње муње прође већ болом избразданим мислима умирућег витеза. Руком додирну рану, крв која му капљаше са прстију беше једино длето којим ће своје име уклесати на крсту. Насмеја се сам себи са иронијом и помисли на његову Хаел.
- Одлазим љубави, али чекаћу те. Да љубави чекаћу те да дођеш к’ мени и ствотићу нешто само за нас. Сад још не знам како али бар имам сво време света. Са тим мислима његово тело оста без душе крај белог мермерног крста са његовим именом исписаног крвљу.

Негде далеко камен Ансира изгуби своју плаву боју и постаде горски кристал. Једна жена заплака знајући да Данкина више нема али да њена љубав никада неће умрети и да ће га заувек волети. Знала је да једном ће га видети на обали реке како је чека док буде долазила са јутарњим Сунцем. Знала је да ће камен Ансира тада бити поново плав јер Данкин њен Данкин негде чека на њу. Тада обриса сузе и насмеја се.
- Долазим Данкине. Долазим љубави.

Данкин се пробуди. Очи није отварао јер осећаше се пријатно а бол у телу не осећаше. Чу’ пев птица, жубор реке и осети топлину Сунца. То га подсети на његов последњи дан са Хаел. Реши да лагано отвори очи упркос страху да не отера овај прелепи трен сна.
Придиже се. Видео је реку и старо столетно стабло. Видео је ono давно и само њихово место бега од сурове стварности живота. Био је збуњен али не и уплашен. Погледа своје груди у којима стеле није било.
- Лето је, рече за себе збуњено, само пре неколико тренутака Есет је својим снажним копитима разбијао залеђену земљу.
- Како? постави питање за себе, како……?
- Куда тако журно ти ратниче ходиш ?
- Ка судбини, рече Данкин и тек по одговору схвати да није сам.
Недалеко иза њега на песковитој обали стајаше путник који му упути исто питање пре много година. Човеково лице не беше се изменило од тада.Чак је и одора коју је носио била потпуно иста.
- Где сам? упита Данкин?
- Знаш то и сам Данкине али не верујеш у истину овог трна.
- Ти знаш моје име?
- И твоје и много других имена.
- Ко си ти? упита Данкин.
- Сада ме зови судбина јер ка мени си увек јахао ратниче. Сваки народ за мене има своје име и свако ме другачије види, не љути се на мене што сам те овде довео али ти си једини који је испунио све завете на које ја вековима пазим. Саслушај шта имам ти рећи и покажи да си тога достојан.
- Реци, пожури га Данкин.
- Ниси први који је желео нешто немогуће што понекад сви пожелимо али да би се немогуће остварило потребно је много. Видиш, на једном оваквом месту пре много година једне летње већери пожелео си да створиш нови свет за тебе и твоју љубљв. Твоја жеља је била толико јака да је ово место тада створено и до сада те је чекало. Ту први завет би испуњен. Када си ме онда срео на путу твој одговор беше ка судбини, ниси био од оних будала које ми одговараше да иду ка части, победи или бесмртности. Ту би испуни други завет. Сети се безименог крста на који си исписао своје име, видиш много њих то није смело да ућини јер бојали су се смрти. Ти ниси, знао си да умиреш сам и желео си да обележиш себи место. За то треба много храбрости. Био је испуњен и трећи завет иако ти то ниси знао. Тада твоја задња мисао била је Хаел и она ће ти доћи али не још. Њено време ми је још потребно тамо где је сада, али мораш ми одговорити на још једно питање да би остао овде и чекао своју љубав. Ако ме одговор не задовољи све ово па и ти нестаће у ништавилу и ватри. А сада Данкине, имаш ли ти довољно храбрости за то.
- Питај, кратко узврати Данкин
- Исти стари добри Данкин, увек нестрпљив, исти стари Данкин кога сам пратио свих ових година, рече човек и настави, хоћеш ли исто волети Хаел када дође овде јер можда ће године однети сву њену лепоту и мир који си познавао?
- Ја Хаел, рече Данкин, нисам волео због лепоте њеног лица већ нечега што сам открио у њеном срцу а што други нису видели. И Хаел је волела оно у мени, волела је моје нежности, моје пољупце, волела је мене. Понекад сећам се када би хтела да оде од мене покушала би да ми каже нешто ружно нешто што боли али ја знао сам да тако никад није мислила. И увек, увек сам је враћао себи на неки чудан наћин. Увек све до оног дана када је заувек морала отићи. Ја све ово време мислио сам на њу, волео је сваким даном све више и чекао неки трен у коме ће заувек бити моја, зато не питај ме јер ако ме познајеш знаш да чу је волети без обзира на све боре на њеном лицу и све ожиљке живота у њеној коси јер љубљв коју крио сам у души и срцу сада је слободна и припада само њој.
- Збогом Данкине, Хаел ће доћи јер испунио си и последњи завет, јер твоја љубљв за Хаел би последњи завет да све остане овако. Ја сада идем и нећемо се више видети ту измешу два света. Твоја немирна душа никада не би нашла мир у горњим световима преко реке Стикс, ни твоја, ни Хаелина, јер ваше љубави превише су јаке за слабе границе горњих светова. Морам ти сада још нешто рећи. Хаел те сања. Сања те да на овој обали је чекаш још од онога дана вашега растанка. Годинама ово место и тебе среће у сваком започетом сну. Оно што давно си створио у сновима, неће плашити Хаел када једном дође.
- Стани, рече Данкин, ко си ти, ниси ми рекао?
- Смрт Данкине, твоја Смрт.

Данкин осети чудно струјање у телу тога јутра и трже се из сна.
- Хаел, проструја му мисао. Хаел, Данкин полако пође уз реку добро знаном стазом и виде Хаел како долази пешчаном обалом. Застаде. Тек изашло Сунце обасјавало је њену лепоту непромењену годинама које су прошле од онога дана који је упркос тежини растанка увек памтио. Камен Ансира који давно јој поклони више није био попут горског кристала, поново је блистао својим јасним плавим сјајем.
- Куда тако журно ти ратниче ходиш? зачу Данкин познати глас.
- Ка судбини, одговори Данкин и крете ка излазећем Сунцу да потражи руку његове Хаел. Да потражи руку коју више никада неће пустити.

(C) Зоран Матић
05.09.2003.


Poslednji put izmenio masada dana Uto Apr 08, 2008 11:20 am, izmenio ukupno 2 puta

#13: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: masadaLokacija: Zemun PošaljiPoslato: Ned Maj 27, 2007 4:29 am
    ----
???????



?? ????? ???? ???? ????,
?? ??? ????? ???? ?? ????,
?? ???? ?? ????,
??????? ?????? ????,
?????? ????, ???? ??????? ?????,
???? ?? ????? ????? ????,
? ???? ?? ??????,
?????? ??? ???? ????,
?? ??????? ????????? ????? ?? ?????.

? ???? ?? ?????, ????? ?????,
??? ????????,
?????? ????? ?????? ?????,
???????? ?????,
? ???? ?????? ?? ?????,
??? ???? ?? ?? ????,
??? ???????? ?????? ?? ???????.

? ??????? ?? ?????,
?? ???? ?? ????? ?????,
??? ?????? ????? ?????? ?? ????,
? ????? ?? ?? ?? ???? ????,
? ?????? ???? ???? ?????? ????,
?? ???? ??????? ?? ?????.

? ????? ???? ? ???? ?????,
?? ?? ??? ?????? ????????,
?? ???? ?? ???? ???? ?? ????,
?? ???? ?? ?????? ?? ?? ??????? ?

? ??????? ?????,
??? ????? ?? ?????,
???? ?????? ? ?????? ??????,
???? ???? ??? ???? ????,
? ?????? ???? ??????? ????,
??? ????? ?? ????,
??? ???????? ?????,
??? ???? ??? ??????? ?? ????? ?

? ???? ????? ???? ???? ?? ?? ????,
??? ????? ??? ???? ???? ????,
??? ?? ?? ???? ?????,
?? ? ????? ?????,
?? ??????? ???????,
?? ?????? ?? ?? ????.

????? ?????
15.12.2004. ??????

#14: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: masadaLokacija: Zemun PošaljiPoslato: Uto Maj 29, 2007 11:25 am
    ----
Дуго од слова нисам правио речи,
Дуго од речи нисам слагао стих,
Страх неки ме прати,
Да тужан песми то дало би лик.

Не могу да дишем, ни уздах ме неће,
У грудима стоји и знам да пече,
Док лагано гаси се сунце,
И самотно пада ми вече.

Дрвореди још голи и мокри од киша,
Ко’ стубови храма тмине и зала,
Док улицом мокром корак ме води,
Ја питам,
Дал’ туга ова сада Теби је рада ?



11.02.2007.


Poslednji izmenio masada dana Uto Apr 08, 2008 11:10 am, izmenjeno ukupno 1 puta

#15: Re: Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry Autor: jokiLokacija: france PošaljiPoslato: Sre Maj 30, 2007 7:04 am
    ----
Sta je pesnik hteo da kaze?

Napisacu pesmu bez reci
da se ne mora citati.
Napisacu pesmu bez poruke
da se ne mora nista pitati.

Napisacu pesmu bez stihova,
strofe, zareza i rime.
Napisacu je tako vesto
i necu joj dati ime.

Napisacu pesmu bez slova,
bez pocetka, a i kraja.
Napisacu pesmu bez veznika
koji dve reci spaja.

Napisacu je da je niko ne cita
jer je meni tako draze
da se niko posle ne pita
sta je pesnik hteo da kaze?



-> Naši radovi

Sva vremena su GMT + 1 sat

Idi na stranu: 1, 2, 3, 4, 5, 6  Sledeća  :| |:
Strana 1 od 6