Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Forumi › Razno › Naši radovi › "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 98
Bots: 1
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Toggle Content Anketa
Koliko knjiga, u proseku, pročitate mesečno?




Trenutni rezultati :: Svi upitnici

Glasova: 1544
Komentara: 4
Toggle Content Baneri:

"BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević


Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Naši radovi
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Ned Apr 10, 2011 2:15 pm    Naslov: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

Стојим на углу Београдске и Крунске, чекајући зелено светло.
Бацам поглед на сат. Четврт до девет.
Насмешим се у себи, задовољан што имам довољно времена да наставим опуштено пешке.
Помислим на њу, која је већ тамо, данас јој часови почињу раније но мени. Дочекаће ме, као увек, испред кабинета.
Подигнем главу, светло на семафору мора да се…
Али, тамо сад семафора – нема.
Одмах уочим: нема више ни седмоспратнице преко пута.
Ту је сад, додуше, исто, дуж читавог угла, на обе улице, једноспратна зграда. На њој пише „'Барајево гостионица“.
На час склапам очи, можда је тренутни поремећај свести, мада, управо сам испаван, јутрос се свеж пробудио.
Отварам капке поново, али тамо је иста слика.
Узбуђен, запитан шта ово треба да значи, али, зачудо, не осећам страх.
Чак ни кад схватим да то више није зрело јутро, око девет, него дан тек отргнут ноћној тами. Праскозорје.
Након спорог трамваја што звони, прелазим улицу.
Лагано се приближавам вратима кафане, и кроз њих разазнајем:
Унутра је већ неколико гостију за столовима. И келнер, који пролази с послужавником.
Улазим у кафану.Седам за сто. Долази келнер. Наручујем две земичке, путер, мармеладу од кајсије, кифлу, туршију, мочу, дуплу кафу и три деци ризлинга.
Гледам на сат: доиста, имам још много времена, тек је пола шест.
Однекле, тихо, допире Хтео бих те видет. Само мелодија, донета примом и контрабасом.
Једући полако, осматрам около.
За суседним столом, жена средњих година, испред ње чаша црног вина, до пола поједена кифла на тањиру, велики блок за цртање. По једном од листова, она задубљено црта.
Трудећи се да останем пристојан, дискретно се окрећем у правцу њеног помног погледа у хартију.
То је Београдска, трамвај што њоме управо пролази. Само што су на цртежу шине мало изнад коловоза. Као да трамвај клизи по некаквом облаку. А из Крунске, од смера Двора, на раскрсници, чека прилика у униформи, на коњу. Левом држи дизгине, десном, испруженим кажипрстом показује… некуд.
Цртеж је тако веран, жив, да се морам нагнути к прозору, да видим, није ли тамо, доиста…
Кроз окно се види и део призора Крунске улице. Дрвореда, на средини, више нема...
У том часу, иза себе, зачујем тихи глас:
-Из мога је сна ноћас
одјездио касом лаким Кнез.
Свако се јутро на Трг враћам
ата да оседлам.
А тамо, тек постамент.
На њему, ћути шлем.
Схватајући да ме обавија дим, и пријатни мирис неке необичне цигарете, окрећем се у правцу из ког долази глас.
Други сто, и ту, такође жена, млађа него ова што црта. Пред њом, сем тањира с мрвама-остацима пецива и празне шоље за белу кафу, на столу су књига и свеска. У једној руци јој оловка. Замишљена повремено, миче усне, па записује. У другој, извор оног мириса и дима, који и њу сву обавија, танка цигара.
Гледам, тако, и слушам, њу, па онда опет ону другу, што и даље помно црта.
Хтео бих, најзад, нешто и сам рећи, обратити им се.
Али схватам да не знам којој бих прво.
Овој, што црта најпре? Старија је, лакше ћу с њом успоставити разговор.
Али, не, мислим, можда је баш она оптерећенија животом.
Него, баш овој што пише, јер је млађа, а млађима је ипак све лакше.
И тако, гутајући лагано залогај по залогај, земичке с путером, па киселог краставца, моче на кифли, и најзад, земичке с мармеладом, никако да се одлучим коју бих прву ословио. Вуче ме, и ка једној и ка другој, истом снагом.
Вином терам залогаје низ грло.
Али не успевам разбити ту грудву, што, осећам, скупља се, и расте, од непца, ка грлу.
А зашто се оне мени не обрате, кад их тако пажљиво гледам?
Виде ли ме уопште, занете својим радом? И је ли у реду да оне…?
Не, наравно, морам први ја…
Али, премда бих то силно желео, спознајем: никад нећу бити у стању да одлучим.
Да отерам тескобу, зовем келнера. Ко зна већ колико је прошло, долази време за часове, још ћу и закаснити.
Плативши, нагло устајем, у последњем покушају да се обратим некој од жена.
И, кроз влажну измаглицу на очима, стиснутих усница, окрећем се ка вратима кафане.
Журно, гоњен јадом љутње на себе, искорачујем на улицу.
Свуда, густи мрак.
На сред Београдске.
Само светлост трамвајских фарова сече таму, и заслепљује ме.
Последњи одјек свести пре но се сав сјури к мени, или ја к њему, је рески звук његовог звона.


****
Уз неми крик, нагло се усправљам на кревету, збацујући знојне чаршаве.
Будилник, у пуном полету, звони, одскакује по ноћном сточићу.
Разазнајем полако, цифре на бројчанику.
Пола осам.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Ned Apr 10, 2011 2:16 pm    Naslov: Re: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

I


1.

-Џефе... Готово је. Хоћу развод!
Клак-плак.
Тупи сусрет хемијске што ми испада из руке и глатке храстовине радног стола.


2.

Знају проћи дани да ме не загрли, чезнем за пољупцем.
Плане за ситницу, у жару љутње каже свашта. Обратим ли јој се док нешто ради, грубо одвраћа са: „шта је“, или "пусти ме, видиш да сам у послу".
А опет, воли ме много. Ја то врашки добро знам. По тренуцима кад нежност испољава. И по том како се брине кад се разболим, сва усплахирена, и својски се труди око мене. Зими, исто као и за нашег сина, проверава јесам ли топло одевен. Зна да ме изненади омиљеним јелом, да ми купи књигу коју дуго прижељкујем…
Нарочито су ми драги њени цртежи. Уме лепо да црта, и често ми нешто нарише, с надахнутом посветом, из које, премда срамежљиво, извирује нежност и љубав.
Зна да ми стави главу на раме, лагано, као кад пада птичје перо. Осећам читаву њу преливену у тај гест. Или ме ненадано обујми отпозади, наслони главу на моја леђа или раме, па остане тако.
Мислим да више воли да ми љубав испољи кад се не надам.
Носи некакав стид, и пред самом собом. Никад не дозвољава себи да се потпуно опусти.
Умишља како није вредна љубави. Сматра себе ружном и непривлачном. Сасвим безразложно. Не ретко, затекне ме питањем: „По чему сам ја толико тебе заслужила?“.
Због те несигурности, својевремено се не уписује ни на Ликовну академију. Закључује да је ипак већи таленат за језике. Ни до данас не успевам да је убедим да греши у погледу свог ликовног дара.
Њена плаховитост није од злоће, већ из несигурности у себе. Добра срца, али крхко, лако рањиво створење, попут кристалне чаше.
Али, и мимо воље, често се осећам повређеним. Остајем незадовољан, љут. Не успевам увек наћи оправдања за Дуњино понашање.


****
Увек постоји у односима између жене и мушкарца преломни тренутак, кад се веза још може спасти. Али онда дође тачка кад је ужасно тешко учинити нешто тако једноставно. Окренути се у постељи, побеђујући понос и љутњу, нежно помиловати и без речи загрлити онога другог, сапетог сличним чемером. Желите то. Али, повређена осећања и инат надвлађују.
Све више кривицу тражим на Дуњиној страни.
Говорим себи да је не требам толико правдати, тражити изговоре за неког ко не жели да се труди.
И тако временом постајемо све више туђи.
Следи оно најбаналније. Почињем тражити друге жене.
Ипак, бедно се осећам након што Дуњу први пут преварим. Згађен собом, понављам: „Ја волим Дуњу, ово се не сме поновити“.
Први пут замишљен над собом. То је прилика да ствари крену другачије. Али, изнова бежим од себе. Разочаран и неспособан да признам свој део кривице, ја бежим у неверства, Дуња у своје оклопе. Из зачараног круга не умемо наћи излаз.
И то постаје уобичајен део живота. Упркос свему, ни Дуња ни ја не размишљамо о разводу. Иако се наш брак заправо распада, не желимо коначни рез.
Убрзо престајем неверства крити од Дуње. Можда је то у ствари мој накарадни вапај: „Обрати пажњу на мене, забога!“.
Али кад схватим да Дуња зна, а ништа ми не говори, прелива ме нарочит чемер. Она, која и за ситницу пада у ватру. Знам и да управо прељубу сматра најтежим грехом. Значи ли то да јој је сад свеједно, да ме стварно не воли довољно? Можда јoј на неки начин то одговара. Осећам како је мрзим због тога.
Правим се да не примећујем њено преоптерећивање послом, очи црвене након мог касног доласка кући, кад избегава мој поглед. Пригушени јецај с друге стране постеље, који ме понекад ноћу пробуди.
Уместо да то узмем као реакцију, потрудим се Дуњи изнова прићи, размишљам: „Ако је то заиста погађа, што не каже отворено, што не реагује бурно, зашто се не бори?“. Истовремено, не чини дефинитивни раскид. Вођен апсурдним, слепим, на крају долазим до: „заслужила је, треба је казнити што ме не воли и не узвраћа довољно нежности“.
У ствари, негде у дубини се надам да Дуња развод не помиње и зато што ме ипак још увек воли, потајно се нада да ћу се променити. А повређени понос и инат јој не дозвољавају да то покаже.
Како год, као да обоје чекамо да онај други нешто учини, и настављамо тако, у мучно-трпељивом лимбу између небрака и неразвода.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Ned Apr 10, 2011 2:18 pm    Naslov: Re: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

img263.imageshack.us/i...ezibgx.png
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Ned Apr 10, 2011 2:20 pm    Naslov: Re: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

Више о роману на:

poeta.5forum.info/t223-topic
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Čet Apr 14, 2011 7:42 pm    Naslov: Re: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

3.

Да. Клак-плак...
Дижем главу, узалуд тражећи јој зене. Да ли стварно она ово изговара?
Дуњин поглед, некуд, у страну.
А она онда дубоко уздахне, врати очи на мене, и каже:
-Да... Знам да сам се понекад грубо понашала... Знала бити непријатна без правог разлога, нервозна преко мере... Али, никад те нисам... варала. Волела сам те. Увек само тебе. И надала се да ћеш се променити…
Нагло заћути. Победивши грч на лицу, наставља:
-Отац си мог сина... Али сад смо ту где смо... - оклева неколико тренутака. Сен бола јој прелети очима. Онда то одгурне од себе и настави, на италијанском:
-E andato in malora il nostro matrimonio...
Слушам је и гледам пажљиво док те речи изговара. Осећам у њеном гласу суспрегнут дрхтај.
На страном језику. Можда ипак, још увек није сасвим у себи пресекла. Али је јасно.
Мој се разум некако чудновато повинује.
Хватајући се за једини спас, избацим:
-Да… Тако је… Али и поред свега, остаје нам - Матеј! Њега ми нећеш узети! Једино моје дете...
-Зар после свих оних можеш бити сигуран да је једино?
Груба је, пуна жестоке ироније, више но икад пре.
Узрујаном до кости, рука ми сама пође к Дуњином образу, у жесток шамар.
Гледамо се неколико тренутака у тишини, обоје запрепашћени. За све ове године никада нисам ударио Дуњу.
Ошине ме очима пуним беса пошкропљеног сузама, направи покрет да пође. Схватајући шта сам урадио, ухватим је за руку и покушам да је загрлим. Осетим у њој дрхтај, колебање. У магновењу ме погледа нежно као што је некад знала. Али потом истргне се бесно из мојих руку.
Мало после, хладно и презирно, каже:
-Ето... И сад показујеш какав си. И какав си био, све време.
-Какав сам...? Ма, дај, шта причаш...? Дуња, ти си ми жена, толико тога смо заједно прошли, и тек треба да прођемо...
-Доста с глупостима! - прекине ме Дуња нестрпљиво - Рекли смо све што смо имали... Да ли разумеш кад ти се лепо каже? Који још језик да употребим? Finished. Koniec. Кањец. Wszystko zginielo.
Затрепери ми срце. Она је научила и те језике управо због мене. А ја француски и шпански нисам.
-Дуња... Зар можеш бити тако окрутна? Не... То заиста не мислиш... Зашто тако сурово?
Неколико тренутака се премишља, опет на час скреће поглед, стиди се, рекао бих. А онда се ипак реши да настави:
-А ти... Ти ниси био суров... све оне моје ноћи... Јастук мокар од суза, а тебе нигде, ко зна по чијим све креветима...
Каже мирно и тихо, с одблеском туге у очима. Али туге нечег прегореног. А ја је гледам, осећајући како у мени расте саосећање и нежност. И грижа савести. Помислим како то сад први пут каже, први пут за све ове године признаје. И тек ваљда сад први пут схватам колико је патила.
-Али Дуња, забога, још све може бити добро. Зар би толике године тако бацила…?
Дуња, већ као устаљеним гестом, скрене поглед. Онда га врати на мене, још увек ћутећи. У њему изнова читам одсев бола, и колебања. Али онда јој израз отврдне, и она одлучно, без дрхтаја у гласу, полако, изговара:
-Џефе... Немој мислити да је мени лако. Тачно, и сама сам крива. И ја сам те у то гурала, али... Да. Ово јесте моја дефинитивна одлука. Хоћу развод!
Опет то прелази преко њених усана. Гледам је у неверици, без речи, склапајући очи.
А онда ми се поново све то чини немогућим, тек некаквим ружним сном.
-Зашто о томе уопште разговарамо? Ма, какав развод... Дуња... - приђем јој.
Хоћу да је ухватим за руку и привучем к себи, али она се грубо отргне, и одгурне ме.
-Џефе... Доста! Колико пута да кажем...? Прекинимо о томе. Прекинимо… о било чему!
Кратко ме погледа и изиђе, треснувши вратима.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Sub Apr 16, 2011 3:03 pm    Naslov: Re: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

****
Враћати се у празан стан.
Данима и месецима, само пуста, нема соба. Зидови ми се ругају својом равнодушношћу.
Себи говорим: то је само привремено, ускоро ће се Дуња с Матејем вратити. Само ћу их једног дана опет овде затећи.
Седим тако, сам у соби, гледајући Дуњине цртеже посвећене мени, и одједном заплачем. Зашто сам ово допустио?
Не мирећи се с крајем, тражим Дуњу телефоном. Њена мајка ми, како кад, спушта слушалицу, учтиво ме шаље дођавола, или, нервозна, грди што узнемиравам. Отац пак, љубазан, одвраћа да Дуња није ту, увек завршавајући са „извини“. Имам утисак како се труди да не повреди ни Дуњину жељу да ми не одговори кад је ту, ни мене.
Једино са сином дуго разговарам.
Кад га доведем кући, озарен, каже:
-Ето, како је лепо овде код наше куће…
Поћути, тужан. Најзад, изговори:
-Тата… А зашто мама и ти више нисте заједно?
Дуго у тишини, сапета грла, пре но му одговорим.
-Не знам, сине… - спустим низ дубоки уздах - Али, не, то неће тако бити. Само привремено… мама је мало љута…
-Колико ја видим, мама је мнооого љута – одвраћа – А кад њу питам, неће ништа да каже, само оде, мора, као, да нешто ради…
Заћути, дубоко се замисли.
-Тата… ја бих да сам, с тобом, овде, и с мамом, па, ово је наш стан, а не оно тамо.
Не знам шта да му одговорим.
-И, бићеш… Вратићете се ви, видећеш…

****
А Дуња, каткад одмах спушта слушалицу кад чује мој глас, каткад пристаје на разговор. Тачније, слуша моје молбе, питања, грозничава преклињања да се врати, али их истрајно одбија, или, напросто, после свега тога, залупи слушалицу.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Pet Maj 06, 2011 4:56 pm    Naslov: Re: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

4.
Излазим из суда опхрван мислима, још увек у неверици да сам коначно разведен.
Баш бих да пређем улицу, кад ме препадне:
-'Ајде, мулац, овамо, упадај у кола!
Поврх свег клупка осећања, нове потке: изненађење и неверица.
Дуњин отац, Франо Мартинели.
У време нашег брака, моји односи с њим су: обострано поштовање, и повремене партије шаха уз лозовачу.
Свих тих година, он на неки чаробан начин успева одржати равнотежу између своје кћери и жене с једне, и мене с друге стране.
Мислим да нас обоје доживљава као своју децу. Тешко му падају наши сукоби, и на крају овај раскид, али не очекујем да баш овако нешто уради. Логичније би ваљда било да сачекује рођену кћер.
Да ли се сад та равнотежа овим нарушава, питам се. Али ништа не кажем. Нити хоћу, нити могу.
Вози. Ћутимо.
Тек кадкад његова тиха клетва због неког непажљивог возача, пешака или полуделог саобраћаја прекине тишину.
Живи с њима, али има и свој засебни сликарски атеље.
И тек кад стигнемо, а ја се стровалим у фотељу, каже:
-Лоза, наравно. Далматинска.
И одлази по њу.
Неизбежно, сећања.
Шалим се с њим кад каже да је Далматинац: откуд то, Далматинац, из Херцег –Новог? А он одговара да географски, историјски а делом и етнички, Бока Которска спада у Далмацију. И додаје, исто у шаљивом тону, да је он, уосталом, по националности - Београђанин, јер су ту помешане многе нације, као у његовој крви. Из мешовитог брака, мајке Србо-Хрватице, оца Итало-Хрвата југословенске оријентације. Левичар, ратни илегалац у Загребу, скојевац, започиње студије на загребачкој Вишој Умјетничкој школи, наставља, завршава и магистрира на београдској Ликовној Академији.

Испијање ракије у тишини. Као на сахрани. Само нам долива нове чашице.
Доноси потом и мезе.
Тишину нарушава само тихо крцкање крекера.
Коначно, после већ не знам које лозе, и парчета кобасице, уздахне дубоко, намрштен.
-Да... Тек си се сада, кад је губиш, „присјетио“ вољети Дуњу и чезнути за њоме. А све оне године...
На час у тишини.
-Погријешили сте – испаштајте.
Његова тиха љутња губи оштрицу. Остаје само сета и забринутост.
-Тако сте се... Као да се никад нисте познавали... Заправо… она...
Дуже ћути. Испија полако гутљај по гутљај лозе. Између сваког, по комадић кобасице, крекера. Коначно, каже:
-У ствари, Џефе, ја бих сада хтио испричати ти се.
Тек сад сам изненађен:
-Испричати се? Ви - мени? Због чега?
-Зато, што сам држао страну више њима него теби.
-Шта причате, чика Франо, па били сте увек према мени врло коректни.
Он ме погледа с благом самоиронијом.
-Ако си само „коректан” према ономе тко заслужује више, онда му заправо наносиш неправду.
Заустим да реагујем, али ме Франо предухитри:
-Ето... Размишљао сам пуно. Нарочито у послиједње вријеме. Да, ја сам те цијенио. Још од првих дана. Али, касније... Био склон осудити те, мислећи да је већа твоја кривња. Али, потом сам схватио да сам у криву. Да сам погријешио што сам на њиховој страни.
-То су Вам кћерка и жена. Немојте се с њима завађати... Због мене.
-Немам се што завађати. Само сам сада, коначно, на правој страни.
Сем изненађења, пробуди ми заинтересованост:
-А откуд знате да сам баш ја права страна?
-Самим тим, што је Дуња тебе оставила, што је раставу она потакла… Како год, ти си свакако – слабија страна. И то је већ довољно…
Поћути, замишљен.
-И… Зато што, напросто, умијем гледати. Ето. Ја само могу казати како стварно јест, и зато сам ти морао ово сад рећи. Нисам ти могао остати дужан.
Загледа се у чашицу испред себе. А онда опет дигне очи. Најзад, благо се осмехне и каже:
-Признат ћу ти... Заправо тек у задње вријеме почео сам више размишљати о њој, теби, и свему томе. Схватио сам да те посве разумијем... И сам сам често код Дуње наилазио на зид, пуно пута настајао је кратки спој, неразумијевање. Нормално, размишљао сам и колики је у свему томе мој удио кривње... И знао да није мали. А све ваљда има и неких коријена у давним данима, прије Дуњиног рођења. Тада, не више ни по годинама најмлађему, но и даље духом раштрканоме мулцу какав сам био, било ми је незамисливо уопће наћи се у тако, тада сам мислио, „прозаичној“ улози. Бити оцем, ја умјетник. Правдао сам то идејом да умјетници уопће не требају имати дјецу. А, у ствари, можда је нешто друго било горе: премда изненађен Ангелинином, тад је изгледало, наглом промјеном, и одлуком да крене проширивати обитељ, нисам се противио, дапаче, прихватих све као још једну њену – авантуру, истраживање у стилу „хај'мо сад видјет како је то бит мајком“. Она ће се, значи, тиме забављат, ја се у то ништа нећу мијешати, и даље ћу бит посвијећен умјетности, сликати неометано. Како будаласт резон. Но, како већ то иде, кад сам коначно схватио, и хтио ствари поправит, било је – прекасно.
-Ипак, чика Франо, Ви волите своју кћер. И она Вас.
-Волим. Одмах сам је много заволио, чим се родила. Не можеш не завољети то мало, копрцаво, вриштаво од среће или распекмежено створење, кад ти оном шачицом стисне, за њ џиновски, палац. Но, сем љубави, тако апстрактне и непрактичне, ничег другога нисам имао. Нити успио икада потом докучити што је то још све потребно за прави однос оца и кћери. А, нити она, са своје стране, такођер, није. Како год. Ето... Не би се могло рећ да сам баш пуно успјешан као отац.
Отпије ракије, уздахне. А ја кажем:
-Да, али ја сам много више крив према њој. И заслужујем замерке. Ја сам врло допринео што је таква. Можда је тај мој део пресудан. Не можда. Сигурно јесте.
-Е, мој Џефе... Схваћам да ти сад тако изгледа, и да себе кривиш. Питао си се што си то направио, говорио себи да си требао више учинити... Сигурно да јеси требао, и да има пуно твоје кривње. Увијек су обје стране криве. Али ипак... Ја ћу ти рећи да у тому претјерујеш. Заборавио си ти, Џефе. Чим се од ње удаљиш, заборављаш каква је она. Као и да те, напросто, није вољела довољно. А нити ти њу. Ето, ја мислим овако, а ти, како хоћеш.
Остајем дуго у тишини.
-Али, чика Франо... – кажем најзад - Ја знам да јесте. Волела ме је. И ужасно ми је криво што нисам схватио кад је требало.
-Ех, кајање, та накнадна памет... И уљепшавање ствари из далека. Заборавио си, сине мој, неке ствари, које, богати, чак и ја памтим.
Гледам га на час без речи, разнежен оним „сине мој”.
-Знам ја да није било идеално. Али знам и то да је код Дуње тешкоћа била како испољити осећања, а не да ли их има. Била је, и сад је, исувише стидљива, плаши се да се опусти.
Франо заврти главом:
-Ех, та оправдања... Ама, вријеме је, човјече, да јој се већ једном престане бацати ватрогасна платна! Читавога живота нетко ју брани. Џефе, размисли мало, и видјет ћеш. Знаш… Тешко ми је, као оцу. И страшно ми је жао што вас двоје нисте успјели...
Заћути, и поново се неко време само гледамо кроз чашице лозе. Осећам како између нас двојице расте, испуњава нас топлином, обострана симпатија, наклоност, и претвара се у пријатељство.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Uto Maj 17, 2011 3:44 pm    Naslov: Re: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

****
Након дугих трежњења, лежим безвољно. Само размишљам о дотадашњем животу, осећам се бедан, промашен. Ја, проклета будала, неспособан да пружим и примим љубав.
Мислим, некако ће ми бити лакше ако неке ствари из прошлости још једном претресем.


5.
Имам непуних двадесет.
Апсолвент полонистике и италијанистике на Универзитету Аталанта, Џорџија. Добијам стипендију Центра за проучавање страних језика и књижевности, у Италији, у Фиренци.
Сем специјализованог курса из своје струке, имам право на још један, почетни курс језика по избору.
Желим нешто егзотично. Одлучујем се за српскохрватски. Волим тадашњу Југославију, идем тамо на летовање.
Курсеве држе професори и студенти из матичних земаља. Курс српскохрватског води она, Дуња Мартинели, студенткиња генерације на другој години Филолошког факултета у Београду.
У почетку, не осећам ништа посебно према њој. Само је добар предавач.
На први поглед, ни нарочито лепа, ни привлачна у класичном смислу. Скромна у облачењу: стално смењује три пуловера, сукње дугачке до пола листа, и неколико летњих мајица.
Уопште се не шминка, сем што ставља лак за нокте.
Сувоњава, танка и ситна, наизглед крхке грађе.
Коса, изразито црна, с већ тад понеком седом, јој је најчешће лежерно скупљена у кратак, помало чупав реп, праменови често беже на чело.
Очи, ситне и живахне, као у миша, осмех непатворен, као у девојчице.
У стидљиве девојчице, закључим. Ван курсева се не дружи, иако је срдачна и учтива.
У том погледу много сам више заокупљен другим девојкама из група.
Имам већ доста искуства с женским светом, али ни не помишљам на трајнију везу.
Дуња је врло добар предавач, одлично зна да објасни тај тешки језик., Но, премда групе нису велике, тешко памти имена. Стално се мучи с тим, чак и кад курс поодмакне.
Али некако се случи да сам међу малобројним којима успева запамтити име. Не знам да ли то пресудно утиче да је почнем гледати другачије. Како год, изненађује ме, и некако почаствује тиме. Ваљда годи људској сујети кад упамте како се зовеш.
Најпре тихо, а затим све смелије, пада ми на ум како би било интересантно освојити баш овакву девојку. Затворену, стидљиву, непривлачну у класичном смислу.
Има то посебну драж. Као нека „вежба“, занимљива, лакомислена игра.
Искусан у тим стварима, добро знам „тактику“ како треба прићи којој врсти жена.
Дуња и ја почињемо се дружити и изван школе, уз изласке, разговоре.
Ипак, све је то још врло далеко и од пољупца.
Временом, ни не примећујем како наш однос постаје све дубљи. Откривамо пуно тога заједничког. Од љубави за филологију, мог интересовања за Југославију, Италију и италијанску културу. Обоје смо филмофили. А Дуња, као и ја, воли фудбал, кошарку, хокеј. Као ниједна моја ранија девојка.
Једног дана, док седимо у кафеу испијајући капучино, узме из торбе своју свеску, извади лист и стидљиво ми га пружи.
-Ово сам… једном, за време часа, док сте радили вежбу… - каже несигурно, оборивши поглед на час - и тако ти упамтила…
То је оловком нарисана моја фигура. У клупи, удубљен у папир, прстима подупирућу чело, с врхом оловке на ивици усана. Испод пише: „Џеф Спенсер, најмарљивији студент српскохрватског“.
Насмешим се, схватајући да ме облива нека до сад непозната ми топлина.
-Хвала… Баш лепо црташ. А ништа не причаш… Имаш ли тога још?
-Па, ето, нисам сигурна ваља ли то ишта. Имам. И читаву групу сам... И ведуте Фиренце…
Следећих дана ми показује своје цртеже. Пуну свеску. Веома су ми занимљиви, сатима их прегледам. Неки имају баш посебан поглед на свет. Дуомо међу облацима. Одраз неба у Арну као свод Сикстинске капеле… Микеланђело, у једној руци носи један, у другој други град, као заштитник. Тајна веза Фиренце и Рима.
Почиње и преда мном да црта. Тумачим то даљим отварањем.
Понекад је само посматрам, док лаким покретима исцртава обрисе неке зграде, или ужурбане пролазнике, радознале групе туриста. Чини ми се, и жамор Цветног града успева ухватити оловком.
Из дана у дан, гледам како ми се Дуња све више отвара, како се с ње отапа лед којим се окива.
А онда дође тренутак кад оценим да је могу позвати и на вечерњи излазак, у ресторан.
Вечерамо, шетамо, а затим, док пролазимо поред ресторана с музиком, предложим јој да одемо на плес. Најпре благо поцрвени, и спусти поглед. Након неколико тренутака подигне очи, те љупке окице мишје, које ми већ увелико буде симпатију и наклоност. Осмехне се срамежљиво, и најзад, тихо каже:
-Ја... ја не знам... Не умем да плешем.
Та детиња непатвореност сасвим ме истопи:
-Није ништа компликовано, видећеш. Само прати моје ноге. Ти си музикална, схватићеш брзо - осмехнем јој се охрабрујуће.
Оклева неколико секунди, а онда климне:
-Добро. Идемо.
И плешемо тад први пут, никада то нећу заборавити, на музику из филма „Кум 1", главна тема.
Осећам лагану струју по читавом телу док плешемо. Зауздавам жељу да мало јаче стегнем ту шаку, од треме благо и овлашно положену у мојој. Или да Дуњу привијем ближе к себи, осетим њен топли дах крај свог уха.
Слутим и у Дуњином додиру сличну борбу са собом. Стиди се то показати, и себи, и мени.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Uto Maj 17, 2011 3:45 pm    Naslov: Re: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

****
Како дани теку, у мени све више расте симпатија према њој. Још бежим од речи - љубав.
А онда се догађа и то.
Сама иницира, после једног изласка, вечере и плеса. Све заправо сама чини. И први пољубац, након кога се застиди, у очима јој читам да се пита шта то чини. Али онда ју љубав и жеља надјачава, наставља, све до краја.
Иако то очекујем, морам признати да ме на час уплаши чињеница што није имала никог пре мене.
Али се показује да су сви страхови сувишни. Иде све природно, и лепо нам је. Бар за себе сигурно знам. Заправо ми је - дивно. Постаје ми јасно: као ни с једном девојком до тад.
Схватим потом и зашто. Ни за једну нисам имао таква осећања. Што је најлепше, сад ни не желим да од њих побегнем. До Дуње ми је стало. Не желим да се ова веза, као многе пре, с летом заврши.
Мислим да никад у животу нисам срећан као тад, да ми је Дуња најотворенија, испољава љубав штедро и неспутано. Додуше, и даље се мало стиди, нарочито у најинтимнијем додиру, тражи да гасим светло. Но, то ми не смета, испуњавам јој све радо, јер ме воли, с поверењем ми се у сваком погледу предаје.
Тад је пред нама и питање шта даље. Зар се растати, писати само писма? То нам је незамисливо и недовољно. Једно другом говоримо, ја њој, да дође у САД, јер би за таквог студента било места свуда. А она мени, да су у Београду одличне катедре за италијанистику и полонистику, а и да српски није проблем, јер ме је „добро научила“, како каже у шали.
Иако отворено не говори, схватам да је Дуњи много стало до Југославије, да је веома везана за родни Београд. Било би јој много теже напустити га но што би мени било САД. Ништа ме више особито не везује за земљу у којој сам рођен. Од недавно више нема ни тетке, која се бринула о мени од моје пете, после погибије родитеља. Једино, можда, посао, обећавајућа каријера на Универзитету. Али, то могу имати и у Београду. Уосталом, најважније ми је да сам са Дуњом.
И зато предлажем да ја пођем с њом.
Сећаћу се увек прве реакције. Одушевљена је, али истовремено у неверици. Као да се пита да ли је заиста толико волим кад сам због ње спреман напустити своју земљу.

****
Мајка, затечена, неповерљива и сумњичава, лако незадовољна што ће њеној кћери овако нешто можда ометати студирање, иако Дуња све по реду објашњава, и говори да ће бити баш супротно. Отац, с непатвореном радошћу због кћерине среће. Посебно задовољан што му кћи најзад налази момка, да се мало опусти, а не само да ради и учи.
Након неколико месеци становања с Дуњиним родитељима, изнајмљујемо засебан стан. Ја дипломирам и запошљавам се на факултету. Срећни смо и задовољни.
Једино ми смета и чуди ме што Дуња неће да се венчамо. Правда то објашњењем да ипак прво треба да заврши факултет. Донекле то прихватам. Али, није ми сасвим јасно. Није ми јасно ни до данас. Накнадном памећу долазим до помисли да можда, уза сву љубав, негде у дубини све време, од почетка, има резерву. Несигурност у себе, и неповерење у мене.
Нисам задовољан, али прихватам такав ред ствари јер волим Дуњу и мислим, најважније је што смо заједно. Посвећујем се раду на факултету, она завршавању студија.

****
А онда, Дуња затрудни.
Ја, пресрећан, желим с њом дете. А, мислим, тако ћемо се најзад и венчати.
Најпре изгледа да се и њој то свиђа.
Али затим каже:
-Не знам како је ово могло да се деси, кад смо се толико чували.
-Па, увек може да се деси. Али, шта и ако се десило. То је добро. Нема потребе да се бојиш за студије и каријеру, ја ћу ти у свему око детета помоћи, а ту су баба и деда…
У себи прекоревам Дуњу што су јој важније студије и каријера, пребацујем јој да је себична.
А онда ми каже:
-Знаш, Џефе… Нису студије и каријера главни разлог (премда је и то битно). Него се, једноставно, ја не осећам спремном и довољно зрелом да имам дете. Сем тога, желим да децу васпитавамо сами, а не дадиље, бабе, деде, и вртићи. Уосталом, лако је теби говорити, ти си завршио факултет и имаш посао.
Упињем се да разумем и ове њене, мора се признати, разложне аргументе. Али жеља да имам дете је јача, остајем при томе. Сем тога, како год да обрнем, био верник, атеиста, а, искрено, најближи агностицизму, нешто у мени се исконски противи абортусу као таквом. Убити зачетак живота. И, још, поврх тога, управо онај који сам зачео – ја.
Дуго се расправљамо, и то су наше прве озбиљније свађе, ћутње и удаљавања. Незадовољан, каткад, у афекту, користим, први пут, ону перфидну, а незрелу и бесмислену фразу, коју бих иначе забранио: „ако не можеш то за мене да учиниш, значи - не волиш ме“.
Ипак, обоје настојимо да превагне оно лепше, да сачувамо љубав. Но, на крају Дуња остаје при свом. Видим да јој је заиста тешко, и то ми помаже да је разумем.
Толико жели да абортира, да сам, ради љубави и мира, готов да је подржим.
Али, после дугог размишљања, кад већ уговори абортус, одлучујем се на последњи потез. Неколико дана пре заказаног термина одлазим код њеног лекара, иначе нашег пријатеља, и кажем му, тачније преклињем га, да Дуњи каже, измисли шта год треба, зна он већ најбоље, све, само да је одврати.
Шта јој све каже, не знам, тек, Дуња одустаје од абортуса.
Али, тај ћу дан увек памтити.
Ишчекујем испред ординације, молећи Бога да Дуња задржи дете.
Кад изиђе, љутито, незадовољно, гледајући ме с изразом пуним одбојности, изговара:
-На жалост, морам то да изнесем до краја.
Те ме речи угризу за срце. Боле и данас кад на то помислим.
Биће да је и то један од корена нашег каснијег расцепа. Дуња то у себи носи, подсвесно ме окривљујући што јој из темеља мењам живот. Али тада ми је све небитно пред великом радошћу што ћемо имати дете.
Да ли баш упркос, или управо тад интензивно учећи, физички Дуња трудноћу лако износи.
И порођај пролази невероватно лако.
И, као неким чудом, и као да је никад није било, одбојности из Дуње нестаје. Надасве је нежна, стрпљива и брижна мајка. Воли свог сина.
Као што други фотографишу, Дуња прави читаве серије цртежа Матеја. Док га ја купам, док спава, батрга се, игра се у кревецу. Када на млазни погон шагаловски лавира у ваздуху, лако нагнута као авион при атерирању, док Матеј и ја жонглирамо гуменим мацама, куцама, паткама. Гумена жаба весело скаче с капљице на капљицу воде која попут водоскока пршти из каде...
Прецртава и себе с фотографија које правим, док сина доји, пресвлачи, мења му пелене…
Свесрдно јој помажем око Матеја, делећи с Дуњом радост родитељства, а затим и њене дипломе.
Има енергије и воље да све стигне. Чини се да јој ништа не смета, „идеална жена“ је.
Мислим да никад нисмо тако срећни и спокојни, тако комплетна, права породица као тих месеци.
Али се с годинама све то топи, као грудва снега на пролетњем сунцу.

Зашто? Није ми јасно ни до овог тренутка, кад покушавам себи објаснити да је… крај.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Pon Maj 30, 2011 12:21 am    Naslov: Re: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

6.
Дуња ми дозвољава да виђам сина колико год хоћу. Али никад ми га она не доводи. Чини то њена мајка, или Франо. Кад се догоди да то мора бити баш Дуња, увек допрати Матеја само до моје улице, или пред зграду.
И обратно, унапред се обавештава кад се Матеј враћа, те је никад не затичем. Речју, труди се да ме на сваки начин избегне.
То ме чуди и вређа. Ако већ нисмо могли остати заједно, зашто бар не можемо да имамо коректан однос? Додуше, након свега, Дуња има право да ме мрзи. Али, толику искључивост не схватам. Може да се потруди, због сина.
Највише ме боли кад се након дана проведеног са мном тужан враћа кући. И кад ме пита зашто га не узмем к себи.
-Природније је да си код мајке, сине.
-Зашто природније, кад тебе више волим?
-Али, волиш и маму, сигурно, и она тебе.
Матеј се уозбиљи, на час и замисли. Али затим одлучно каже:
-Воли и она мене, знам... Али, ти више.
Замислим се. Јер, то и јесте тачно и није.
Све ове године Дуња га много воли. Нежна је и пожртвована мајка, понекад панично забринута ако му нешто фали. Но, каткад је нервоза надјачава, па је груба. Нарочито кад ради нешто своје, удубљена, ако је прекине и тражи јој штогод. Зна да плане, викне да је пусти на миру док не заврши, нарочито кад је упоран у своме. Али се Дуња у следећем часу покаје. Види јој се у очима да је на себе љута што тако реагује. И тад нежно привија сина у загрљај, као да тражи извињење, немајући храбрости да то искаже и речима.
Матеј то прихвата. На свој детиње-зрели начин разуме мајку, и много је воли. Али, као и у мени раније, дубоко у Матеју нагомилавају се трагови незадовољства.
Можда се кроза сав Дуњин однос према сину провлачи и сен њеног првотног одбијања да изнесе трудноћу. Можда, уза сву њену каснију љубав и труд, одјек тог осећања остаје негде дубоко запретен. Вероватно то крије и од себе саме. Али Матеј инстинктивно осећа.
Сем тога, постоји различитост приступа. Дуња је строжа. Ја му чешће попуштам. Дуњу, кад му једном каже „не“, ни смак света не би могао натерати да одлуку измени. Код мене успева извући што од Дуње никад не би.
Да ли се тако Дуњи на један начин подсвесно светим преко сина? Или купујем његову љубав тим попуштањем? Ваљда и зато је толико све време браним. Као и сад, кад одговорим сину:
-Али, сине, не може то да се мери, ко кога воли више.
-Како не може, кад ја тачно знам да хоћу да више будем с тобом? А ти, није ваљда да то не знаш?
Мирно каже, али прекорно.
-Хеј, Матејчићу! Знаш добро колико те волим, не морам ваљда то посебно доказивати.
Загрлим га нежно, и он се убрзо одљути. Одвојим га од себе.
-Знам ја, Матко, да ти је тешко што ниси код мене. И мени је. Али, твојој је мајци, све у свему, можда најтеже...
На трен, у тишини. Неразмрсиво клупко осећања...
-Уосталом - наставим - код мене можеш бити колико год хоћеш. Значи, није толико важно коме си формално „припао“.
Матеј ме погледа с пуно љубави, уздржане сете, али и чудновате зрелости. Разуме, и премда нерадо, мири се. А онда се опет замисли, па изговори:
-Добро... Разумем... Али, зар не би у свему најбоље било да смо сви троје заједно? Онда ништа од овог не би било. Ако ти волиш маму, а, мислим… да и она тебе, само, ето… И, ако обоје волите мене, зашто нисте заједно?
Уздахнем. Ћутим неко време. Најзад кажем:
-Ех, синко... Како да ти објасним? Некад, чак и кад се воле, људи не могу заједно да живе. За успешан заједнички живот треба и пуно умећа. А љубав према теби је друго. Ти си нам син, обома подједнако. И то остаје, без обзира на однос између маме и мене. Ми тебе и даље исто волимо.

****
Много пута себе ухватим у помисли: можда ово ипак није крај, можда можемо изнова... затим то сурово гушим. Али, једно сигурно знам: желим да је видим.
Кад завршим посао, одлазим до Дуњине учионице да је сачекам. Као некад, док смо били заједно.
Да је бар на минут опет пред мојим очима.
И даље знам на памет њен распоред часова. А она ме и даље упорно избегава.

****
Јануар.
Уходим је од факултета до куће. Тамо јој се обратим, а она ми грубо узврати:
-Остави ме на миру!
Постане ми још хладније. Колико је ова грубост Дуњина различита од негдашње.
-Пусти ме сад, немам времена!
Ошинувши ме погледом, журно се удаљи.
Гледам је без речи како одлази, и замиче у улазу.
Онда дижем очи ка добро знаном прозору на трећем спрату, и чекам да се упали светло у Дуњиној соби. У Матејевој већ гори.
Замишљам шта сад они тамо раде. Сећам се како овде проводимо нашу прву зиму, док не нађем стан. И кад се поново ту пресељавамо кад се рађа Матеј, такође у зиму.
Колико се важних ствари у мом животу везује за ово место.
Потом, у мешавини сумрака и првих градских светала, дуго гледам у трагове тих малих стопа, (за разлику од Ђолета, ја одлично знам), број 36.
Ни не примећујем да почиње падати снег. Ситан, тих, затим све гушћи. Зурим у те трагове, све док их не покрије. И моју главу без капе. А моје очи измаглица суза. Склапам капке чврсто, али оне упорно клизе низ образе.
Стојим тако, и желим да ме тај снег прекрије свог, да нестанем.
Једини спас је мисао на Матеја. Како он сада вечера. И са сетом мисли на мене. И обојици нам срце греје помисао да ћемо се за који дан видети.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Uto Jun 14, 2011 8:32 pm    Naslov: Re: "BEOGRAD IZ DIMENZIJE X" - Roman Nede Kovačević Odgovori sa citatom

7.
Франо ми доводи Матеја. Долази код мене.
Поштује моје молбе, па Дуњи ништа не пребацује, иако она и даље упорно настоји избећи сваки контакт са мном.
Франо ме зове да дођем код њега кући, али не идем. Састајемо се у његовом атељеу.
Извлачи ме из куће, у шетњу. Или у кафану. Не ретко, одабира оне с музиком, тамбурашима. Кад је мени до утапања у нешто као Сахрани ме покрај пута, Франо ме, неким својим чаробним начином, успева натерати да се веселим, уз Боље да ме прате тамбураши, него шором бабе с оченаши. Дешава се понекад да, као прави бећари, уз песму и пиће дочекамо јутро.

****
Води ме „стазама једнога мулца тек приспелога из провинције у метрополу“. Град, који га је прихватио широка срца, упио у се. Као и све што је друго примио и узео, у Београђанина претворио.
-Дошао сам у Београд с апсолвентском екскурзијом, и – остао заувијек. А, жвакао ме, жвакао дуго, и најзад прогутао. А да ли ме је и сварио, то ипак ни до данас не знам. Али ме трпи. Зна да је старији од свих нас. И трајнији. Ушла је у ме његова повијест, неосјетно. Знам му све мане и врлине. И он мени. Све закутке опаке и драге.

****
Води ме и на специфична „туристичка путовања“ по кафанама београдским. Садашњим, и бившим.
Каже, на пример, на углу Крунске и Београдске:
-Ево, видиш, овдје је „Барајево“.
-Где је? - одвраћам - па ово је обична вишеспратна зграда. Ја не видим…
-Али, видим - ја. А ако се будеш мало само напрегнуо, видјет ћеш је и ти. Без и капи лозе. Није обична никако.
-Ту, видиш – наставља, показујући другу високу зграду, на супротном углу - биле су тада приземне куће, сам живио као тек свршени студент Академије, подстанар… И данас кад станем на овај ћошак, а и не само ту, осјећам мирис и укус тих погачица, кифли, паштета…
-Кифли? У кафани…?
-Него што. Ту у сусједству, одмах уз кафану, ово до ње је пекара „Аца“, не видиш ни њу, знам, али угледат ћеш је, ако се потрудиш, не брини, из које су кћери власника каване у цик зоре, прије но пођу у школу, припремале пециво, а оно се служило у кавани уз пиће. Па онда, домаћа туршија, и врућа моча. Од непатворене, домаће свињске масти, спрам које је чак и маслиново уље пука петљарија. И, сјећам се, на примјер, у кавану је често навраћао „господин доктор Бог“, како су га звали, кад се појави сашаптавали се, упућени гости. Нарочито те 1972. Заправо, Коста Тодоровић, чувени љечник, знаш, онај што је и једини препознао Вариолу Веру.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Naši radovi Sva vremena su GMT + 1 sat
Strana 1 od 1


Skoči na:  
Ne možeš pisati nove teme u ovom forumu
Ne možeš odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možeš menjati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš brisati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš glasati u ovom forumu
Ne možeš da prikačiš fajlove na ovaj Forum
Možeš da skidaš fajlove sa ovog foruma

Toggle Content Gde Na More?
Smestaj na moru
Toggle Content Prijatelji sajta:


Toggle Content Konkurs Tkalci reči
Konkurs "Tkalci reči" - radovi

Pobednički radovi

Toggle Content MiniChat
ritusomani: Packers And Movers Hyderabad | Get Free Quotes | Compare and Save
06-Jan-2017 08:21:43
Ivanio8: Digitalneknjige.co m
10-Oct-2015 14:44:51
Ivanio8: Hey
10-Oct-2015 14:40:38
jurica.meshko: Jezivo je ovo,osetim na forumu da godine prolaze
12-May-2015 14:32:28
jurica.meshko: Retko
12-May-2015 14:28:41
Radee: ima li koga
07-Oct-2014 15:39:35
jurica.meshko: http://svetknjiga. com/Forums/viewtop ic/t=889.html
13-Sep-2013 19:47:47
jurica.meshko: U svom profilu imaš opciju - Last 10 forum topics
13-Sep-2013 19:47:34
novak: ljudi pozdrav, upravo sam postavio temu, tek sam se registrovao na sajt, kako da proverim da li je tema okacena pomoc!!!
02-Jul-2013 22:15:57
jurica.meshko: Smile
30-Jun-2013 19:59:46
Shout History
Only Registered Users can Shout
Create/Login
Toggle Content Novosti:
 Konkurs za mlade „Rukopisi 31“
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Književnost na balkanski način
 Nova biblioteka Matice srpske
 "Trgni se! Poezija!"

[ Više u sekciji vesti ]
Toggle Content Svet Knjiga
Toggle Content Statistika
Imali smo
60688700
posećenih stranica od
March 21, 2007

Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz