Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Forumi › Razno › Naši radovi › "Komandant i Margita" - Roman
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 15
Bots: 0
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Toggle Content Anketa
Koliko knjiga, u proseku, pročitate mesečno?




Trenutni rezultati :: Svi upitnici

Glasova: 1544
Komentara: 4
Toggle Content Baneri:

"Komandant i Margita" - Roman


Idi na stranu: Prethodna  1, 2
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Naši radovi
Pogledaj prethodnu temu :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Sub Jan 29, 2011 6:07 pm    Naslov: Re: "Komandant i Margita" - Roman Odgovori sa citatom

2.
У истом смо хотелу где је и Маргита. Прва три дана Давид и ја нисмо стигли да се с њом сретнемо. А Грација и Матилда су с тријом и њом већ вежбале, нешто и снимиле. А за данас је договорен сусрет и с нама двојицом. У кафићу на обали Муре. Грација није ту, има неке обавезе. Констатујем, мало чудан сам себи, да ми је због тога некако лакше.
Зането објашњавам Давиду зашто мислим да ипак једну сцену морам задржати у рукопису такву каква је:
-То је последица бунила од тешког рањавања, и логично је да у њој буду неповезане слике.
-Неповезане, да, али то мора задржати унутарњу кохерентност, чега у овој варијанти нема довољно.
-Мислим да ипак стање кошмара тако нешто дозвољава – „браним“ се ја - У правом кошмару, или сну, знаш да је често још и конфузније…
-Али у литерарном опису не би требало да буде, да кажем, „вишка реалности“, него баш благо амортизовано…
-О, ево нам наше…– прене нас Матилда.
-Извините што касним – осмехне се широко, шармантно склања прамен косе с ока и пружа руку најпре Матилди, онда се рукује с Давидом, на крају са мном, праћено речима:
- Добар вам дан, добри људи! Ја сам Маргита Стефановић, коју можете одмах звати Мага.
Виђао сам је до тад само на концертима, пре неколико година, из далека, и на ТВ. Схватам да дрхтим, као дечарац, чудан сам себи. Зашто бих имао трему, она је обична, као и сви други, убеђујем себе. Шта ми је сада, нисам тип који држи нешто посебно до „звезда“. Упознавао сам и неке друге, славније, па нисам био овако… Прихватам њену руку, и чврсти стисак, свладавајући дрхтај, али осећам да ми се длан зноји. Маргита, пошто ме на трен пажљивије осмотри, седа преко пута. Келнер стиже. Она наручује капучино, с дуплим шлагом, велику лимунаду и парче Захер торте. Остали, по још једну туру капучина.
Разговор се полако успоставља, опуштенији сам, иако још увек некако напет. Уочавам, Давид није, прича опуштено, лежерно, као дим цигаре му. (Неизбежна је и Маргитина опаска о његовој сличности с, како је рекла, „другом-господином Фурибондом Де ла Серна“). Па да, мислим, што би му било нелагодно, на свом је терену, прича с Маргитом о музици. Мало сам изгубљен кад они баш својски крену у то стручно.
А Маргита онда прекине ту тему, и обраћа се мени, пита ме, о филму, развезе причу о Керолу Риду, и необичним ракурсима у „Трећем човеку“. Не само да би ме опустила, него стварно воли тај филм, разуме се до у детаље, које ни ја не знам. Није ни чудо, присетим се, она је и архитекта, ликовњак, и отац јој је редитељ… Њено ренесансно знање ме фасцинира. Као оно код Матилде и Давида. Али се и ту осетим малим, недостојним, у односу на њих.
То и кажем, а Маргита:
-Немојте себе потцењивати. За разлику од већине кинооператера, ви, на пример, одлично познајете филм. А, како чујем, врстан сте и… да ли бисте хтели да нам изрецитујете неку своју песму? Ако знате на памет...
-Сада? - затечен сам, но Маргита климне, истински заинтересовано, те се опустим - Не знам на памет, али, ево, могу да прочитам, увек носим понеки примерак са собом.
Прочитам. Маргита саслуша пажљиво.
После краћег размишљања, каже:
-Лепо. Врло, врло.
На час запевуши тихо, по неким речима, како ли их је одмах запамтила, мислим се.
-Хм… На ово би се могло компоновати… одмах сам чула и музику.
-Треба да чујете и остале песме, Брах је доиста добар песник – потврђује Давид.
-„Брах“… - баш добро то звучи. Концентрација, фокус збијене енергије пуне потенцијала. Одлично име од миља – дочека Маргита с осмехом.
-Хвала. А, на једну ову моју књигу, да ли бисте ви мени написали, ваш аутограм…?
-Наравно! Под једним условом – осмехне се – Ако престанеш да Маги говориш ти. Генерација смо, зар не?
-Пар година сам млађи, али, добро, то је то. Важи. Маргита, да ли би била љубазна…?
-Ја сам ионако љубазна, чему та фраза – опет неодољиви осмех. - Но, ево…
Испише, широким покретима, као да слика, или плеше, нешто што би пре било апстрактни цртеж него потпис.
-Изволи! А, сад, ти мени свој, на други примерак.
Док исписујем, не могу да сасвим спутам дрхтај руке.
Унесе се у мој рад, као да пажљиво проучава шта ћу и како написати, па с осмехом, нехајно, ухвати ми на час руку и заустави је.
-Хееј!? Због чега Бра-хууу имаш трему? Не исписујеш регрутациони лист. Ја нисам строги бркати мајор, већ само једна обична девојчица.
-Можда си обична… Али свираш врло необично. Моћно.
-Хвала. Значи, од моје свирке се плашиш? – опет осмех, али и озбиљна радозналост.
-Не плашим. Напротив. Баш ми је одлична, врло ми се свиђа.
-А можда баш то плаши, јер се свиђа?
Подигне на час поглед, негде, изнад града, као да би испратила птице што пролећу, а онда ме осмотри, топлим погледом, широко отворених очију, ведро, и детиње безазлено.
Преко пута, на Тргу, улични свирачи, виолинисткиња, гитариста, и виолончелисткиња, неку класику свирају. На трен јој то одвуче пажњу, отплови духом тамо. Лакне ми некако, не знам ни сам зашто.
Маргита их слуша и гледа неко време. Онда се окреће нама и каже:
-Е, људи, могли бисмо и ми овако, као ови, на улици. Матилда, Давиде, шта кажете? Неће нам нико замерити за толико. Да зарадимо који шилинг. Да најзад купим оно веелико, највеће паковање Моцарт-кугли - осмех, као у озарене девојчице.
-Да, стварно, зашто не – дочека Матилда с осмехом, и радошћу прикључивања игри, Давиде, што кажеш?
Он је на трен збуњен и размишља:
-Али, где, како…?
-Можемо и одмах, до хотела, па по инструменте, ионако имамо слободно читаво поподне и вече. Ја сам тако, некада, у Италији, Пизи, Сиракузи, до касно у ноћ, и у Бразилу и Перуу кад сам била…
-Занимљиво је то – каже Давид – али, ја ипак не знам… Ви, Матилда, ако хоћете…
-Давиде, ако ти не желиш, не морамо…
-Ма, само ти, Матилда, и Маргита, изволите.
-Мага. Лако ћемо нас две-три. Сигурна сам да ће и Грација прихватити, ако је нађемо. Али, зашто не би и ти Давиде? Нек се чује на сред Источног Царства добра свирка словенских гена! – Диже чашу лимунаде - Е, а ти, Бра - хууу - нагласила је баш други слог, изванредно имитирајући прави хук сове - Ти свираш такође?
-На жалост, не.
-Штета. Музички си врло талентован.
-Откуд знаш?
-То се одмах осети - осмехне се самоуверено - но, шта да се ради, онда, бар дођи да нас слушаш. Или, понеси кутију, па ударај ритам.
-Како…? Да ударам… Нисам никад…
-Ниси никад пробао? Немој ми рећи, да уз пријатеље, овакве бриљантне музичаре, ниси никад пожелео да пробаш!
-У ствари… јесам, малкице, онако, у шали, по столу ударао ритам, и тако, али никад озбиљно, нити неку комплетну ствар.
-Није то ништа тешко, брзо ћеш се прикључити. Кад си талентован, не треба ту много…
Поћути, а онда као да јој сине:
-Е, а у ствари, што не бисмо овде купили даире? Па да! Ето решенња – карикира мало „из Радована Трећег“ – интонирајући.
-Ох, Маги, па ти си баш… – дометне Матилда.
-Ја сам Баш… Челик… А што да не купимо, нису скупе, а могу вама двома касније користити?
-Ех, добро, хајде да купимо те даире, заиста, пробај, Браху – каже Давид, пустивши дуг дим из цигаре.
А Маргита се поново широко осмехне, задовољна што је ипак на крају по њеном.
-Ево - да видимо… Ја бих ишла у продавницу, али стварно немам времена – гледа на сат - Имам још нека посла да обавим. Онда бисмо могли се нађемо за сат времена на Тргу… Не, боље за сат и по.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Uto Mar 29, 2011 2:46 pm    Naslov: Re: "Komandant i Margita" - Roman Odgovori sa citatom

****
Дакле, смем и ја да кажем као многи познати музичари: „Имао сам част свирати са Маргитом“. Неважно што је то на Тргу у Грацу. И што ја уопште нисам музичар. Успео сам да пристојно учествујем у неколико композиција. И осећао сам се тад одлично, срећан, поносан, предан музици, тим звуцима.
Као да је било некад. И, на крају, у песми која није од EKV, већ од С времена на време, Tema classica. Једна од Маргитиних најомиљенијих песама наше музике. „Словенски ген донет балканским преломљеним ритмом, у колосалној синтонији с универзалним акустичарским свемиром“, како га је описала.
А онда се Маргита нагне к Матилди и нешто јој шапне, ова пренесе Давиду, а онда приђе мени, док Матилда на гитари, пратњу, а Давид, на приму, као „водећи“, започињу да свирају један валцер. У почетку не препознајем.
-Стари лалошки валс… - подсећа ме Маргита - Бра-хууу... - ухвати ме за руку, и пре но сам могао реаговати, поведе у плес, по такту валцера.
-Не можеш одбити Маги овај плес – каже тихо - уз валцер, један од најлепших словенским ДНК и тамбурама исцртан. Нема везе што му је име погрешно - шапуће даље Маргита – „Лале“ нису Војвођани, него заправо само Банаћани. Али, због лепоте мелодије спремна сам опростити му ту грешку, а због оних тамбура, тек…
И плешемо Маргита и ја, на сред Трга у Грацу, бодрени пролазницима, публиком која се окупља. На крају проломи се громки аплауз, а кофер Давидове гитаре је још пунији.
И одиста, зарадили смо, не само за Моцарт кугле.

3.
Следећих дана они су вредно увежбавали, снимали, ја их слушао и гледао.
Гледам Маргиту, и мислим: тако је нежна, лепа и блиска, али превише моћна и харизматична да би била налик иједној другој, и да би је се икад докучило.
Сви су радили с пуним посвећењем. Али Маргита би знала да повремено „одлута“, сасвим се отме од првобитне линије, отплови на својој свирци, као да других људи уопште нема. Договоре се, погоде неки ток, крену одлично, усаглашени, а свако са својом „причом“, прави џезерски „разговор“ инструмената, организовани хаос, а онда - паф! Маргиту повуче неки тон, фраза, хармонија, или шта већ, и она пође за њим, па се баци с брода у таласе, зарони дубоко, и рони, рони… Не вреде позиви са палубе, не чује она остале сапутнике, који прво покушавају да је врате музиком, а онда, коначно, престанком свирања. Једино кад звук утихне, Маргита се врати на површину, а касније опет успне на палубу, и настави заједничку пловидбу.
Настојала је да буде прави сарадник и педагог, да усмери своју енергију и моћ у ту сврху. У моментима пуне концентрације, веома је успевала.
Призивао сам сећање на концерте EKV. И тамо је плесала уз клавијатуре, у ритму музике, препуштала се нотама, пловила звуком. Али, колико памтим, никад се није отискивала толико далеко.
Мислим: штета је што не наступа као солиста, онда би све то могла слободно исказати, јер било је само по себи одлична музика и изведба, али се није уклапало у ову концепцију младог трија.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Pet Jul 08, 2011 3:28 pm    Naslov: Re: "Komandant i Margita" - Roman Odgovori sa citatom

4.

Посластичарница у близини нашег хотела.
Пролазим, и угледам је за столом. „Сатире“ канолије. Приђем:
-Пријатно!
Она подиже главу, прогута залогај.
-О, Бра – хууу… - широк осмех - Хвала… Извол’те - покаже руком на празну столицу преко пута. - Седи. Имају феноменалне колаче и сладолед, као да су од Италијана учили.
-Добро, онда ћу сладолед – кажем, седајући - Који препоручујеш?
Дода ми карту понуде.
-Препоруке никад нису добре као властити инстинкт. А и вијуге треба упослити. Могућност избора је Божји дар. И Ђаволов, истина, али што већи и тежи, тим је слађе после.
Отворим карту. Избор… Одиста… Ух, од толико…
-Да, слађе – кажем мало касније - Али и горче, јер се увек кајеш што ниси узео оно друго.
-Кајање је једна сасвим бесмислена ствар. Само напред!
После дужег премишљања, најзад се одлучим за сладолед од бадема, са преливом од коњака и кафе.
Кад келнер од мене узме наруџбину Маргита искористи да поручи себи сладолед од кикирикија и банана, с киви преливом.
-Ево, да пробам и овај. Ех, данас сам им већ подигла пазар за 672% – осмехне се.
-Извини, ако смем да питам, а који ти је то данас?
-Зар се и слаткиши броје? – погледа благонаклоно прекорно - Имам среће, таманим слатко, а не гојим се.
-И ја могу да једем колико хоћу, па сам ипак стално овако шланк. И ја, изгледа, спадам у срећнике.
Помислим: спадам стварно у срећнике што, ево, могу с Маргитом Стефановић да причам и при том још једем сладолед.
У једном тренутку, полако густирајући стварно одлични сладолед, кажем:
-Имала си овде и оне „излете“, феноменалне, идеје су ти баш, баш, могла би то бити одлична музика. Зашто не скупиш, средиш, и не снимиш то, за себе?
-Размишљам о томе све време. Мада ми је жао што неке ствари они нису прихватили, ипак је то могло да се уклопи.
-Неке да, и сјајно је што јесу прихватили, али неке, мораш признати, стварно не иду… кад и ја, као лаик то чујем… Не, то се једноставно није уклапало. Уосталом, они су, ваљда, знали шта им више одговара.
-Јесу, знали шта хоће. И добро је, пре свега, знати шта хоћеш. Но, да ли је то увек и најбоље? Много пута може се комплетније сагледати само са стране.
-Да, иако ми се чини да то више важи, рецимо, за књижевност. А за музику, не заборави, то је ипак џез, а ти си класичарка и рокерка.
-Јесте, могуће је да је и у томе део приче. Али управо сам ја овде овај пут „џезирала“, у смислу да сам импровизовала на њихове почетне мелодије.
-Али ниси то радила, како да кажем, џезерски, већ ишла у нешто потпуно своје. Џезирање ипак, колико ја схватам, а изгледа и ови клинци, јесте отискивање на вијугави пут, али тај пут није без повратка, и повратака. А ти…
-Ја сам, значи, кренула на пут без повратка… - прекине ме, подигавши тон, ненадано оштра.
Поћути, замишљена, поједе мало сладоледа, а онда се опет љупко насмеши, као да се извињава:
-О да, могуће. Река без повратка… River Of No Return… - запевуши, имитирајући одлично М. М., као да се на трен опет слично као тамо на снимању, заборавила. А онда се прену:
-Извини, јесам стварно одлутала. Него, да, јесу клинци фантастични, и добро је све што смо урадили. Ако само наставе, постићи ће много. Драго ми је да сам им бар малчице помогла. А, стварно, треба ово све да скупим, средим, да најзад опет снимим CD.
Рекла је, али некако више као да се тера да себе убеди. Видео сам искрену жељу и намеру. Али као да јој је фалило оне неке воље и одлучности. Затим, уз осмех, рекла је:
-Знаш, Мерлинка у својој суштини уопште није била „секс симбол“. То је страшно наметнуто, и њој и читавом свету. Она је само једна јако талентована, ванредно музикална девојчица, крхка и снажна. Из те крхкости је произашла њена снага.
Одједном, као с Јупитера, друга тема.
И за ово кратко време, већ сам се навикао. Било ми је од ње природно и… драго. Симпатично. Али, чекај… Друга тема? Да ли је заправо? Маргита је, у ствари, описала себе: из крхкости – снага.
Као што ми није било необично, да је потом, завршавајући свој сладолед, и погледавши на сат, рекла:
-Е, а сад, Бра-хууу, извињењце као Васиона, али морала бих да пођем, боље пре но им исцрпим све залихе сладоледа, треба да остане нешто и за остале госте, зар не?
Прихватим, наравно, премда ми је било криво што нисам стигао да је питам за још толико ствари у вези с EKV које сам желео да сазнам.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Furibondo
Zaslužni član


Pridružio se: Feb 14, 2008
Poruke: 186

PošaljiPoslato: Sub Jul 16, 2011 1:04 pm    Naslov: Re: "Komandant i Margita" - Roman Odgovori sa citatom

5.

Ноћ пред повратак.
Било је већ касно, поноћ, спремао сам се да легнем, кад ми је дошло да још нешто запишем.
Неко је покуцао на врата моје собе: „та-та-та-тааа“, 4 пута, у такту Бетовенове Пете. „Судбина“?
-Напред.
Врата су се отворила, завеса на прозору, као у филмовима, залелујала, а за њима, и ветром ушла је – Она.
Умало нисам испустио свеску и оловку.
Да ли је ово…? Маргита, у мојој соби.
-Извини… Ометам ли нешто? Смем ли…?
-Да, само изволи, слободно.
Свладавао сам чудновати дрхтај.
-Ометам… - одмах запази - Пишеш? Песму? Ау… Извини. Знам како је то – израз је искрене нелагоде, не куртоазије.
-Не, не мари. Сцена из романа. То је ионако била само скица, набацивао сам тек…
-Од скице се увек и почиње, она је најважнија. Да ли ти СТВАРНО не сметам? – уозбиљила се одистински.
-Ама, не, никако. Записао сам главно.
-Добро, кад ти тако кажеш… Него…Ови су отишли „у живот“, ја сам се успавала, а нису хтели да ме буде, па сам… Након што сам се пробудила, вежбала сам, а онда, не спава ми се, а и свирања ми је већ било доста… А и, у ствари, прави разлог је… морам да ти кажем, читала сам твоју књигу…
Стајала је неколико часака неодлучна.
-У ствари, признаћу ти ПРАВИ прави разлог… Магино биће умире за нечим слатким… Ресторан је затворен, и продавница у хотелу, што је баш несхватљиво, попут Космоса… А да идем сад, по улицама, не би било баш пристојно, трагати за слатким, као… пас трагач…
-Седи – то ме открави – Немам баш пуно слатког овде, сем „Нестле“ чоколаду, с бадемима. Хоће ли то одговарати?
-Хоће! Волим бадеме. Бадем је Семе Универзума. Недокучив, али рађа нас. - Маргита климне с осмехом, седајући.
Извадим и ставим пред њу неотворену таблу чоколаде.
-Изволи. А, сем тога, јеси ли за нешто да попијеш? Имам нес, вотку, сок од брескве…
-Где нађе брескву? – одврати и даље с осмехом, отварајући чоколаду - никад нисам волела те такозване „густе сокове“. А од рођења су ме тиме наливали, као да су се надали да ћу их једном, ипак, заволети… Него, да, може несица.
Кренем да правим. У немом сагласју обостране тишине.
Маргита је у једној руци држала штанглицу чоколаде, лагано, с гуштом је грицкајући, а у другој моју књигу, полако листајући. Онда рече:
-Да знаш, много су ти добри стихови. Онако, „прави“, а не „вербална поезија“, како је сад мода да се пише. Пуко жонглирање речима, на које надобудни „критичари“ падају у екстазу, што бесмисленије, то већу, и упропашћавајући читаве генерације нових талената. Увек се обрадујем кад видим да још има песника.
-Хвала. Али, немој толико… Баш нисам…
-И нећу. Ево, да знаш, најискреније, проза ти није ни за десетину толико добра. Извини… Питала сам за допуштење, надам се да се не љутиш, да погледам малко, Матилду и Давида…
У први мах сам изненађен, скоро љутит. Убрзам мућење нес кафе. Али Маргита ме је гледала тако непосредно, осмехнуто, да ми је одагнала и најмању жељу за с оштром реакцијом. Уосталом, и сам сам тога био свестан:
-Знам. Није, добра, враг је однео.
-Онда, шта мислиш…? Јел’ боље да однесе њу, или… - тебе?
-Молим?
Опет осмех. И, морао сам да одговорим:
-Понекад помислим да не знам, веруј ми. Добро питање. Погодила си, свака част. Одакле све то извлачиш?
-Ја сам Мага, не заборави – одвратила је, и даље враголасто – рођена у знаку - Мачке.
Спуштам шоље и сипам нес кафу.
-Извини, шлага немам, само млеко - кажем стављајући до ње.
-Хвала. Добро је, послужиће и млеко.
Сипа две кашичице шећера, успе млека, промеша. Отпије полако, с уживањем, дуги гутљај. Сва се томе предаје и ту је мало налик да плеше, као док свира.
-Одлично! Нисам скоро пила овакву!
-Хвала, ма, није то никаква мудрост…
-А, не! Никад не одбијај похвале нити потцењуј себе, чак ни у справљању једне несице. Али ни не прецењуј. Omnia est in numero et mensura… знаш ли да то пише на Звездарској Опсерваторији…? Е, да, песме су ти, баш, Баш Челик. Ево, на пример…
Пронађе у књизи:
-КРАЈ ДАНА
Крај дана подсећа
на крај света.
Тамни пурпур прелива се
у црнило.
А баш тада највише осећамо
бесконачност неба.
Ваља
или стегнути срце
и трајати,
или убити свет.
И овај,
и све друге.
Слушао сам је како рецитује и помислио: и за то има талента. Баш добро погађа и наглашава где бих и ја…
А она онда рече:
-Само у први мах површно. Леп "грч", како би то Семир рекао. Да, да, само у први мах. Онда на крају – буум! Подсећа ме на Адамса - Крикитски ратови. Кад су изашли по први пут из своје атмосфере, видели свемир и рекли: морамо се овога решити. Одличан крај.
-Хвала, али, морам признати, нисам га читао, Адамса, мислим... У ствари, ни тог Семира.
На час ме зачуђено погледа, мало као да размишља, а онда се осмехне:
-А јесте, стварно, зашто би и морао? Тим је интересантније. Ни Дис није читао Бодлера, а опет је… Него, да видимо даље…
-Песма је
истарска обала
и реч
која ме тражи.
Стена исклесана
бистрином дна,
ветром
у шкољци
заспалим.
- "Стена исклесана бистрином дна", Хеидеггер би убио за овакву метафору онтолошке диференције.
Мој упитни поглед све јој каже.
-Ниси читао ни Хајдегера... – уздах – А о самом појму онтолошке диференције, највероватније, такође, не знаш баш пуно… - Врти главом лагано, али благонаклоног прекора, с разумевањем, и „праштањем“. - Нема везе, опет, ни Дис није, ни такозвани „народни певачи“… - одмахне руком и осмехне се.
-Да видимо, још сам једну хтела … - листа, и пронађе - Ево:
-СЛОВО ИКОНОПИСЦА
Не можеш насликати
небо.
Плаветнило није бит
суштина је
светлост.
Не можеш насликати
магнет
већ само комад
челика.
То што зовемо
ноћ,
или студ метални
немоћи је чедо,
неодољиво привлачни
бег од смисла.
- …не можеш насликати магнет већ само комад челика… Прелепо! Суштина је "бити свестан" и "усредсредити се", онда тек видимо и испод површине.. Ипак… Сме ли Мага да да неку опаску, сугестију?
-Сме, нисам сујетан, само напред!
-Ово има добар ритам, али је лепота хришћанства у византијској нијанси плаве, па ми мало пара уши, мада ниста не мозе да се пореди са Божјом светлошћу. И крај са насловом не слаже се понајбоље. Када кажеш, "то што зовемо ноћ или студ", кад би ставио запету и написао даље само "метал", мање би „шкрипао“ тај крај. Недоречен је, или, просто, сувишан. Иначе без тога је одлично и бременито значењем… Добро сад, пустимо флоскуле, ово је кратко, ефектно, и тера на размишљање.
-Хвала. А за крај, могуће да си у праву.
-А могуће и да нисам. Лични утисак много значи. Наравно, ти пишеш, и не мораш прихватити сугестију. Важно је да потиче, дира. У ствари боље су оне песме које подстичу на „разговор“ са њима... Берђајев… Да ли си њега читао?
-Нисам ни њега.
Она дубоко уздахне, као да каже: ти си баш немогућ.
Поћути. Отпије поново. Спусти шољу на сто, одложи књигу и погледа ме неколико тренутака ћутке. Поједе још комадић чоколаде полако. А онда изговори:
-Бра-хууу… Шарај ти около колико хоћеш, али ипак припази… на овог Чеа… Како он воли ову своју Матилду. А још више, пази се, у односу на… ову Грацију.
-Молим…?! Како то мислиш, какво „шарање“, каква Грација?
-Ма, не прави се ту. Знаш ти добро… Ти, и Матилда…
-Шта причаш, ја и Матилда? Ни она никако, ни ја… Није ми ни на крај памети.
-Није на крај, него на – почетак… ма, само ти веруј у то, ако ти је тако лакше. Али, флуид се међу вама осећа. Напиње се, затеже као струна ваздух кад га делите.
Размишљам, дуго не могу ништа да кажем. Маргита. Мага… Чаробница… Тек након извесног времена одвратим:
-А, можда баш и зато… јер и сам врло добро видим… И знам да би то било бесмислено… Можда бих, иначе, признајем… Матилда јесте баш, оно, женска на куб. У сваком погледу…Али, Грација ми је баш одбојна.
-Управо зато, што ти је одбојна. Припази. Мало опреза никад није на одмет.
Осмехне се опет као да се игра и нисам сигуран да ли да је схватим озбиљно.
Али ни не да ми се некако да више мислим о томе. Него, ту трошимо време на моје песме, а ја горим од жеље да је упитам за неке ствари о EKV које ме одавно копкају. Решим и ја директно:
-Слушај… Пошто си ти тако непосредна… И ја бих био слободан да тебе понешто упитам што ме одавно занима…
-Упитај, слободно. Развези, господине Бра-хуу!
Имао сам милион питања, а сад ми је стао мозак. И прво ми је пало оно најбаналније:
-Какав је, заправо, био твој однос с Миланом? Да ли сте икад имали нешто… мислим… знаш… и…?
У тишини је отпила кафе, појела још једну коцкицу чоколаде, склањајући поглед, гризла усницу, а очи јој се на крају зацаклише. На час их лагано покри длановима, окрете главу, и прође погледом, као да проучава собу.
А онда, опет с осмехом врати те своје детиње очи на мене.
-Опрости…Увек ми је болно да говорим о њему… - слегнула је раменима, и уздахнула - Милан је био реинкарнација човек-глас. Нисам га волела јер је био добар човек, или талентован песник и музичар. Ни због једне конкретне особине. Нити што је био добар према мени, нешто лепо и значајно за мене учинио. Волела сам га само зато што – јесте.
Поћути.
-Ми волесмо се надљубавно… - настави - Исувише, да би то могла бити веза мушкарца и жене… Узгред, знаш ли да овакав уобичајени редослед у говору, „муж и жена“, или кад те на венчању питају, прво младожењу, а затим младу, у ствари уопште не значи дискриминацију жене, него је управо супротно. Наглашава се оно што је на крају. Њена је задња реч – осмехне се - Е, да… извини… И једино овако је то између нас могло да траје и буде довољно дубоко. Не бисмо то „испрљали“ телом, тело није грешно, оно је Храм Божји, и све што је створио Бог, па и човек је лепо, него што би то, по природи људској (а опет не“ грешној“, него тако сазданој), унело компликације и оптерећење које нам није требало. А иначе, сасвим је нормално то било, и нас двоје пожелели смо једно друго. Јер, ни нема одвајања љубави на „телесну“ и „духовну“, све је – Једно. Али није нам требала и таква врста комуникације. Наш „договор“ о томе, да се нећемо упустити у такву врсту односа постигнут је без и једне речи, и почивао је негде у вишим сфаиросима. Ми смо се волели нотама и тактицама. Кључ нашег односа био је виолински или бас кључ. Музиком Сфера. Сфаироса. Да, Сфаирос је, знаш ли, у ствари – Сварог. Словенским геном музике. Нисмо хтели да нас боли љубав. И није болела.
Узела је још једну коцкицу чоколаде и осмехнула се, казавши:
-А сада, даље, господине „новинару“, Бра-хуу, напред!
-Кад смо већ овде разматрали неку поезију… да те питам… Да ли и ти мислиш да су текстови ваших песама - права поезија?
-Шта је то уопште „права поезија“? Дис је права поезија. Миљковић… Ти. А наши текстови су… - текстови, како им и име каже. Они јесу универзални. И покрећу нека питања која дирају свакога, имају и неку тајанственост, вишезначност, магију, којом подстичу наше молекуле, много пута, и превише агресивно, продиру, нападају… не зато што не би могли да стоје за себе, као литерарна вредност, него јер свак текст има и свој музички пандан, и оквир, то је нераскидиво преплетено. Зато највише вреде с музиком која је за њих писана. Саветујем ти, ако савети уопште имају смисла, да увек тако конзумираш EKV. Иначе је Миланова поезија узета у концентрату, не само због извесне интровертности, можда исувише јака. Као… overdose.. Но, ако си спреман и на то, онда је у реду. Наши стихови нису филозофски, у смислу да их треба разумети, него су више слике осећања, сликовити текстови. То је Милан умео сјајно да уради. Свака песма је један мали филм...
-Миланова… Али и твоја… Кад кренем ка, Седам дана, Нисам мислио на то, и касније: Синхро, Земља, Она и он и он и ја, Пар година за нас…
-О, па ти си збиља велики наш поклоник. Хвала, хвала.
-Ето… Одвајао сам прве рибе уз вашу музику, скакао и вриштао на вашим концертима. То су ми најбоље године, те, осамдесете… И све до данас. Овде, међу нашим емигрантима сте јако популарни и сада, емигрантима из читаве бивше Југе… А свиђате се и неким нашим пајтосима „нејугословенима“, иако не разумеју језик.
-Али осећају ту музику. А, некако, осећају и речи, негде, у дубини подземних вода истог пра-језика, и истих пра-емоција…А иначе, узгред…Знаш… Морам признати како никад, сем у неким посебним случајевима, нисам разумела људе који напуштају своју земљу. Јесте, много пута их невоља натера. Али, то није оправдање.
-Није оправдање – дође ми да кажем, али се угризем за језик, да је слично и за све друго у чему се траже оправдања. А она продужи:
-Једино где сам заиста желела да одем из Београда је Москва, на Конзерваторијум.
-А је ли ти жао што ниси? Каријера класичне музичарке, и тако то. Мајка ти није дала…
-Није ми жао, премда сам ту дошла до одређеног степена у развоју. Не жалим ни за чим, жалити је бесмислено. Тако сам сама одабрала. Свирајући рок, дошла сам до једнако емотивних задовољстава... - поћути, замишљена. - У ствари, можда то и нисам истински довољно јако желела. Став мајке биће да је пре само изговор за моју неодлучност. Или оно, о избору што смо разговарали. Можда ипак нисам веровала да сам класике достојна…
-Како год, овако сте нам оставили гомилу сјајних песама. Ако можеш да издвојиш: Која ти је најомиљенија, и, који стих, има ли га, да би могао сажети читаву Екатарину?
-Хм… Уопште се није лако одлучити, али, ево: "Расли смо на ничијој земљи, сурово сунце изнад нас. Живимо у туђој кући. Она и он и он и ја. Будим се у зору, ту је почетак, ту је и крај. Ми смо на граници и нема повратка и снага отиче - кап по кап у неповрат." Изгледа да многи нису разумели овај албум. Нема на њему никакве политичке конотације, никаквих слутњи ни предсказања. То је једноставно плоча о старењу, њих, једне генерације, свих нас. Не треба ту тразити никаква скривена значења, све је тако једноставно: креативни људи својим радом одговарају на питања која ће тек бити постављена.
-А ипак, зашто се не би могло тумачити и политички, или предсказујуће, кад тако стварно звучи?
-Звучи, да. Наравно да има и тога, али само у склопу те универзално-људске приче.
-Концерти или студио?
-На концерту сви смо зависили једни од других и у великој смо били љубави. На бини си само инструмент који производи музику. Није то неки препознатљив осећај, једноставно се тако осећаш. Када се Милан једном тако осећао, заборавио је да свира сопствену ствар. Требало је да у Зрењанину изађемо на бис. Бојан и ја смо изашли, публика већ у трансу, а Жике и Милана нема. Почело је комешање и освртање све док ја нисам отишла иза сцене да видим шта се догађа. Кад тамо имам шта и да видим: Жика на гитари свира Милану Земљу, не би ли га подсетио како иде.
-Жика... Највише сте бубњара променили. Да ли су они, ипак, били баш толико важни?
-То што смо их мењали, био је, просто, што се каже, “стицај околности”. Стварно, мало исувише пречест некако “стицај” у нашем случају. Али, напросто је тако. А важни јесу. Непроцењиво. За лаике, то изгледа неважно. Али уопште није тако.
-А да ли би ипак, могла рећи, којег сматраш најбољим?
-Веровали или не, били су одлични – сви. Свако на свој начин... Али, ако би требало да кажем баш...
Поћути, отплови на дуже некуд, изнад града. Поједе још једно парче чоколаде. Последње.
-Сигуран си да немаш ничег више слатког?
-Немам, на жалост...
-Ако би требало да кажем баш, да се одлучим за једног, онда би то био Вд… баснословни таленат, страхотно инвентиван. Зато се, коначно, није уклопио, често је „испадао“ због пресмелих и разбарушених понекад неартикулисаних идеја. Али, кад их добро усмери, то је било бајковито као баклава из некадашње београдске посластичарнице „Шехерезада“, сигурно памтиш и ти из детињства, или Златине шампите.
-Памтим, ко не би памтио. Злата, срећом, још постоји. А, како сте стварали музику? Скоро увек је потпис на плочама био само „EKV“. А, текстови?
-Слагали смо песме као мозаик, свако је уносио неки свој каменчић. Много ствари смо направили на пробама, кренемо од једне идеје, једног, рифа, или ритма. Музика даје почетну асоцијацију, која се, уз поједине речи које искрсавају, на самом крају, крају заврши у смисленим текстовима. Понекад Жика крене неки раван ритам, Бојан одсвира бас тему која држи целу ствар, ја почнем са неким ситним варијацијама, Милан дода нека своја два акорда која је одавно оставио у некој од својих можданих фиока, упадне неко трећи са својом идејом, ако се уклопи, остаје, „прикачујемо“, као вагоне у композицију, и тако редом… Хе, то је баш добра метафора, а и иста реч се користи, „композиција“. Знаш ли, на пример... Један фрагмент који није ушао у Тонемо гласи: Воли ме онако како никад ниси волео.
-Али, то је, касније, значи...
-Да, тај мозаик се склопио у Само пар година за нас.
-А прва вам је, у ствари, била...
-...Јесен – изговори Маргита пре мене, а ја упитам:
-И њу сте на исти начин створили?
-Да. Милан је почео да свира на акустичној гитари она два акорда, ја сам почела да свирам оно там-та-рам-там, био је и Дуле бубњар на проби и онда је требала прва реч за текст. Милан је отишао да га напише затим је Гаги дошао и настао је онај средњи део.
-Први јавни наступ?
-Кад је "Video Sex" имао концерт, па смо ми онако, директно с пробе, истрчали горе и као предгрупа одсвирали две-три ствари, доста добро. Тад су неки људи около нас схватили да је на помолу жешћа група.
-Које ваше текстове сматраш експлицитно љубавним?
-Аут, Очи боје меда, Модро и зелено, Ходај, Ти си сав мој бол и Буди сам.
-Које те још уметности, сем музике, нарочито покрећу?
-У првом реду, вајарство. Способност човека да неким минималним средствима створи неко своје писмо којим це се изражавати. Затим, балет. Проблем тела и проблем хармоније. Као и у музици, кад свираш клавир, мораш да савладаш одређену технику. У балету је та техника ужасно против природе. Све је тако створено да максимално мучи тело, да га стеже, затеже, криви а тело се отима и прелази преко свега тога. Кад толико добро савладаш своје тело, способан си да све елементе користиш да изгледају крање слободно и лако, да можеш да владаш музиком, пространством, емоцијама и, разуме се, телом.
-Да ли сте много вежбали?
-Не. Бесмислено је седети код куће и вежбати скале, кад све то можеш да кажеш отвореније и јасније, на свој начин, а не на туђ. Ја никад не вежбам, не свирам скалу него музику.
-Којег писца највише волиш?
-Многе. А то зависи и од расположења, или периода живота. У последње време, рецимо, Роберта Пауела и његове приповетке. Увек Миљковића, Диса. Микеланђелове сонете, природни продужетак вајарства. Исклесани стихови. Бистрином дна, како ти оно рече у песми.
-Шта још волиш?
-Маце и куце. Брижит Бардо, која нема везе с r'nr, али која је чист r'nr, и симбол свега што се дешавало шездесетих, и која је најлепша на свету, а при том има итекако и памети, снаге, унутарње лепоте, јер иначе не би се тако посветила животињама, јединим невиним бићима.
Nazad na vrh
Pogledaj profil korisnika
Prikaži poruke iz poslednjih:   
Napiši novu temu   Odgovori na poruku   Odštampaj stranicu     Forum -> Naši radovi Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu: Prethodna  1, 2
Strana 2 od 2


Skoči na:  
Ne možeš pisati nove teme u ovom forumu
Ne možeš odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možeš menjati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš brisati svoje poruke u ovom forumu
Ne možeš glasati u ovom forumu
Ne možeš da prikačiš fajlove na ovaj Forum
Možeš da skidaš fajlove sa ovog foruma

Toggle Content Gde Na More?
Smestaj na moru
Toggle Content Prijatelji sajta:


Toggle Content Konkurs Tkalci reči
Konkurs "Tkalci reči" - radovi

Pobednički radovi

Toggle Content MiniChat
ritusomani: Packers And Movers Hyderabad | Get Free Quotes | Compare and Save
06-Jan-2017 08:21:43
Ivanio8: Digitalneknjige.co m
10-Oct-2015 14:44:51
Ivanio8: Hey
10-Oct-2015 14:40:38
jurica.meshko: Jezivo je ovo,osetim na forumu da godine prolaze
12-May-2015 14:32:28
jurica.meshko: Retko
12-May-2015 14:28:41
Radee: ima li koga
07-Oct-2014 15:39:35
jurica.meshko: http://svetknjiga. com/Forums/viewtop ic/t=889.html
13-Sep-2013 19:47:47
jurica.meshko: U svom profilu imaš opciju - Last 10 forum topics
13-Sep-2013 19:47:34
novak: ljudi pozdrav, upravo sam postavio temu, tek sam se registrovao na sajt, kako da proverim da li je tema okacena pomoc!!!
02-Jul-2013 22:15:57
jurica.meshko: Smile
30-Jun-2013 19:59:46
Shout History
Only Registered Users can Shout
Create/Login
Toggle Content Novosti:
 Konkurs za mlade „Rukopisi 31“
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Književnost na balkanski način
 Nova biblioteka Matice srpske
 "Trgni se! Poezija!"

[ Više u sekciji vesti ]
Toggle Content Svet Knjiga
Toggle Content Statistika
Imali smo
62620798
posećenih stranica od
March 21, 2007

Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz