Branko Miljkovic

Branko Miljkovic (1934-1961). Oduzeo je sebi život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom �cepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja.



Brankovo pismo prijatelju:


"Dragi prijatelju,



Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: �Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik�.Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.




Želi ti sve najbolje

Branko



P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. �ta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.



Ponoć je. Dovidjenja.

Branko"

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izme?u prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izme?u dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

"PESMA ZA MOJ 27. RODJENDAN"

VISE MI NISU POTREBNE RECI, TREBA MI VREME;
VREME JE DA SUNCE KAZE KOLIKO JE SATI;
VREME JE DA CVET PROGOVORI, A USTA ZANEME;
KO LOSE ZIVI ZAR MOZE JASNO ZAPEVATI!

VEROVAO SAM U SAN I U NEPOGODU,
U DVE NOCI BIO ZALJUBLJEN NOCU,
DOK JUG I SEVER U ISTOME PLODU
SAZREVAJU I CVOKOCU.

SANJAJUCI JA SAM SVE PRAZNIKE PRESPAVO!
I GROM JE PRIPITOMLJEN PEVAO U STAKLU.
NE REKOH LI: VATRU VRATI NA MESTO PRAVO,
A POLJUPCU JE MESTO U PAKLU.

I HLEBOVI SE POD ZEMLJOM SKOLUJU;
JA BIH SE ZELEO NA STRANI ZLA TUCI;
PA IPAK, PO MILOSTI ISTORIJE,
POVRACAJUCI I JA CU U RAJ UCI.

ZA PRIJATELJE PROGLASIO SAM HULJE,
ZALJUBLJEN U SVE STO PEVA I SKODI.
DOK MI ZVEZDE KOLENA NE NAZULJE
MOLICU SE POBOZNOJ VODI

Mislim da se nije ubio... Ali ko ce to znati...

O nežna maglo koja me izdvajaš,
evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
hoćeš li primiti to telo ukleto,
koje nastanjujem poslednji i prvi
zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.


*

Koji su predeli u tvom srcu sada?
Mrtva je a negde još traje dan, o laste
Svi mrtvi su zajedno bio si pun mračnih nada

U pustinji si što u praznoj svetlosti raste
dok u dvostrukoj tišini slepe je oči slute
S a n t a M a r i a d e l la S a l u t e


*

S druge strane groba živa zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako sami i salbi i krti
Dok se zemlja vrti oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se
voli

Neka niče cveće iz prikletog tla


*

Ovde dole svako svoju tajmu ima
Moj mrak je senka ptice. O neima
puta kojim bi do mene mogli doći

Ko proleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najveća moja noći!

I kad pesme posvećuje Momčilu, Lazi, Tinu i Goranu; Miljković peva o smrti. Koliko god da je smrt strašan, mračan i nepoznat deo (kraj?) života, njegove pesme o smrti su tako lepe... lepe i potresne.

POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je divna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati svojim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj ko je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nestećan čovek ne može biti pesnik
ja primama na sebe osudu propevale gomile:
KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU
ali:
HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA
KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ


UBI ME PREJAKA REČ

...

Noć s one strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
Noć s one strane meseca, noć višanja.

...

Izgubio sam te u noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblak pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenoga cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
oblaci puni ptica i budućega bilja.


Ovo su po meni jedni od najlepših, "najistinskijih" stihova Branka Miljkovica. Bilo mu je dato da oseti istinu, otkuda onda toliko malo snage da se sa njom nosi? A vi? Umete li vi da uzivate u Istini?

Ne znam shta bih rekla...Jedino shto znam je da je definitivno jedan od nashih
najkvalitetnijih pisaca shto se tice svega, a posebno njegovih tema. Njegova lirika je u potpunosti posebna, pocevshi od toga o cemu je pisao do nacina na koji je pisao!

Svest o pesmi

*

Mene ničega više nije stid.

Klonu sunce preko svega. Željen plod

pun je noći. Glas što sebe sanja, zid

otkri u daljini gde zazidan mi brod.



U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam

iz te zazidanosti lepše no na slobodi.

Otkud ta moć da sebi odolevam,

a ne odoleše vinogradi rodni!



Je li to čudna želja da se živi

bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?

Od prošlosti i zaborava vreme što se divi

izdajstvu moga zaustavljenog lika?



Da li to znači reći promeni: neću!

I ostaviti pesmu da se sama menja?

Pokloniti sebe životinjama i cveću

i snagu svoju dati gladi crnog korenja?



U ovoj noći mene nije stid

što pevam iz zida lepše no na slobodi.

Sunce mi u peti bridi. Blešti zid

na kraju puta što nikud ne vodi.



* *

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim

toj reči čiju posedujem moć da je kažem.

Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim

pod čelom mi poledica i dan poražen.



Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.

A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!

Možda izvan moga srca i nema pesme,

jer krv je vanvremena mastilo bez moći.



Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;

I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.

O gorko more za moje bele lađe

kroz ispisani predeo i verbalnu javu!



Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava

da otputujem u sebe ko u nepoznato,

gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava

naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.



Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim.

Reč smrt hvala joj što me još ne preči

da volim samog sebe i da se divim

svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.



* * *

Verujem da bih mogao da govorim

da izađem iz sebe s nadom na povratak,

makar kroz pustinju do mesta gde gorim,

makar kroz smrt do istinskih vrata.



U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme

možda ću naći. Ili ću otkriti

kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,

ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.



Verujem, mada bez nade ući mora

u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,

ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,

da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.



Onaj ko peva ne zna je li to ljubav

ili smrt. Kada miris pomeri cvet,

gde je cvet, da l' tamo gde miriše sa ruba

sveta punog a praznog, il' tamo gde mu je cvet?



Svaka je pesma prazna i zvezdana,

Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.

Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,

Praznina što peva i mir moj rumeni.



Pesmo prazna i zvezdana, tamo,

tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,

ako ga uberem ostavlja me samog,

ako ga napustim za leđima mi cveta.

Postoji prica da se ubio ali je ubijen, nije izvrsio samoubistvo. Pouzdan izvor, moja baka i on su bili rodjeni brat i sestra...

(Iz jednog razgovora sa Brankom, povodom objavljivanja zbirke "Vatra i ništa")
-Vi u svojoj prvoj knjizi ("Uzalud je budim", 1957) imate stih koji glasi: "Sve što imamo to su naše reči." Ako biste morali da budete lišeni svih reči sem jedne, koju biste reč odabrali?
-Odabrao bih jednu prejaku reč, kadru da iz sebe ponovo stvori čitav rečnik.

-Koja je to reč?
-Vatra. Vatra priprema pticu. Ptica je poklon za nebo.

Pohvala svetu

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

"Ovde dole svako svoju tajnu ima
Moj mrak je senka ptice. O neima
puta kojim bi do mene mogli doći

Ko proleće koje zaboravi da cveta
sad ležim mrtav na severu sveta
Smrti ljubomorna najveća moja noći!"

Branko je bio i ostao izvor i čuvar vatre.

Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

(Svaka Brankova pesma je kao isklesana, on je istinski čarobnjak reči. Pogledajte samo početne stihove svih njegovih pesama, kako odmah obuzimaju svojom snagom. Nema pesnika koji se toliko daje i toliko otkriva svakim stihom.)