Karakteristike epske poezije

OPSTE OSOBINE EPSKE POEZIJE

EPIKA (grcki: epos - rec, govor, a zatim i prica, pricanje) skupni je naziv za knjizevna dela u kojima se pripoveda o nekim dogadjajima koji su se dogodili, ili se misli da su se dogodili u proslosti. Kako su ti dogadjaji zavrseni, o njima se može govoriti mirno, stalozeno, sa odstojanja, kao o necemu sto je proslo i na sto se vise ne mose uticati. Ustvari, epika predstavlja jednu od temeljnih mogusnosti knjisevnog stvaranja: epsko pripovedanje, lirsko izrasavanje i dramsko prikazivanje. U tom smislu ona je jedan od tri tradicionalna "knjizevna roda" : epika, lirika i drama. Po tom tradicionalnom tumacenju u epiku spadaju: ep i epska pesma, ali i roman i pripovetka, u kojima je osnovni postupak tako?e pripovedanje. Medjutim, u novije vreme roman i pripovetka se izdvajaju kao posebna knjizevna vrsta, tzv. pripovedacka proza koja može imati epska obelezja.

Epska poezija je prvobitno nastajala u usmenoj književnosti i cuvala se i prenosila u usmenoj knjizevnoj tradiciji, koju, kao svoje duhovno nasledje cuva i prenosi cela jedna narodna zajednica. Zato su u epskoj poeziji u najvecoj meri ispoljena kolektivna shvatanja i verovanja, i to iz onog vremena kada se medju clanovima jedne zajednice tek pocela razvijati svest o zajednickim interesima i osecanje pripadnosti narodu kao jedinstvenom nacionalnom kolektivu. Zbog toga prva epska pesnicka dela predstavljaju svojevrsne price o detinjstvu jednog naroda, u kojima je izrazen tzv. prvobitni, primitivni mentalitet. Taj mentalitet se najvise ogleda u osecanju slabosti pred silama objektivnog sveta, kojima su ljudi pridavali natprirodni znacaj i koje su mogli protumaciti jedino pomocu mitova. Zato je drevna epska poezija, kakva je Homerova, puna mitskih prica.

MIT I MITSKA SLIKA SVETA U ANTICKOJ KNJIZEVNOSTI

Homerovi spevovi, kao i cela anticka knjizevnost, izrazavaju jedno posebno, istorijski shvatanje sveta, koje nazivamo mitskim. U to drevno doba ljudi nisu razumevali pojave u prirodi, niti poznavali prirodne zakone, pa su stajali pred prirodom kao pred velikom tajnom, zacudjeni, zadivljeni, zaplaseni. U nemogucnosti da ih objasne oni su pojave u prirodi i zivotu tumacili pomocu mitova, tj. svojevrsnih fantasticnih prica, u kojima su do izrazaja dolazila kolektivna shvatanja, verovanja i snovi, kao i ukupno duhovno nasle?e jedne ljudske zajednice.

MIT (grcki: mythos, prica) predstavlja prvobitno tumacenje zbivanja u svetu i to na osnovu jednog drevnog kolektivnog saznanja. Zato je mit po pravilu prica o natprirodnim, bozanskim silama, pomocu kojih je drevni covek objasnjavao svet u kojem je ziveo. Te sile su obicno zamisljene u obliku antropomorfnih, čovekolikih bogova i polubogova, koji zive u jednom izdvojenom, ali dobro organizovanom svetu. (Stari Grci su verovali da je sediste bogova na planini Olimp i da sa Olimpa oni upravljaju ne samo zbivanjima u prirodi, vec i ljudskim sudbinama).

Mit je predstavljao osnovni nacin na koji je prvobitni covek mislio o svetu oko sebe i o pojavama u njemu. Mitovi su mu objasnjavali poreklo sveta, nastanak nebeskih tela, zivotinja i biljaka, pojave u prirodi, ali isto tako i uzroke istorijskih desavanja (ratova i dr.). Ali mit je bio i izraz čovekovih snova, strahova, ceznji i nada. Zbog toga je on predstavljao i prvi vid covekovog duhovnog stvaranja. U njemu je on pomocu svoje maste tumacio zivot, ali i izrazavao svoja shvatanja i osecanja sveta i prepustao se svojim mastanjima. Zato su mitovi cinili prirodnu osnovu svekolike knjizevnosti i umetnosti starih naroda. Stavise, ti stari mitovi su i kasnije sluzili umetnicima kao nepresuxso vrelo inspiracije. Oni su u tom cudesnom i veoma poeticnom mitskom svetu nalazili vec gotove slike, likove, fabule i simbole, koji su ispunjeni jednim dubljim, opsteljudskim smislom i koji su zato sposobni da trajno govore o covekovom poloaju u svetu. A licnosti iz mitova nikad ne predstavljaju neke posebne likove, vec su tzv. arhetipovi, tj. olicenja nekih prastarih opsteljudskih iskustava. Mit o Prometeju, koji je bogovima ukrao vatru i darovao je ljudima, pa je zbog toga bio za vecna vremena prikovan na kavkaske stene, mit o Orfeju, koji je svojim carobnim pevanjem krotio divlje zveri i pokretao stene, mit o Sizifu, koji je bio kaznjen da vecno gura isti kamen uz brdo, i mnogi drugi anticki mitovi stalno se iznova javljaju u evropskoj knjizevnosti i umetnosti, jer su u njima izrazene teme koje imaju opsteljudski znacaj, zbog cega se umetnici u svim vremenima njima vracaju i iznova ih obraduju i tumace.

Prema Z. Lesic - Citanka za prvi razred gimnazije

Epska umetnicka poezija

EPOPEJA
-obimnije delo u stihu u kome se uzviseno propoveda o znacajnom dogadjaju u istoriji jednog naroda, ili o nekom znacajnom nacionalnom junaku i njegovom herojskom podvigu (Homerova "Ilijada")

EP
-pripoveda o dogadjaju ili junaku iz istorije ili predanja, o borbi dobra i zla, svetlosti i tame (Ivan Mezuranic - "Smrt Smail-age Cengica", Njegos - "Luca mikrokozma")

EPSKA PESMA
-pripoveda o dogadjaju ili junaku, ali krace nego u epopeji.
-epska pesma prema epopeji stoji kao pripovetka prema romanu
(Branko Radicevic - "Hajdukov grob", Djura Jaksic - "Mucenica", Vojislav Ilic - "Ribar")

Ja se kod klasifikacije i teorije knjizevnosti ne bih oslanjala na udzbenike iz srednjih skola. Iskreno preporucujem Radmila Dimitrijevica i Recnik knjizevnih termina.
Sto se epa tice, evo kako su nas ucili iz teorije knjizevnosti.
Narodna pesma ciji je predmet kazivanje o nekom dogadjaju ili junaku. Epsko pevanje nastalo je iz potrebe da se prikaze i proslavi neki dogadjaj ili licnost. To su obicno bili ratni sukobi, pa se ta vrsta epske pesme naziva junacka pesma. Zaceci su joj u tuzbalicama i ratnickim pesmama. Pevaci su obicno bili ucesnici dogadjaja, ratnici, a kasnije se javljaju obrazovani pevaci kojima je sastavljanje epskih pesama bilo zanimanje : eidi i rapsodi. U nasem narodu pevaci su bili guslari. Kakoje zivot postajao slozeniji, ratnicki dogadjaji cesci razvijala se i epska poezija. Vremenom dolazi do ciklizacije pesama , okupljanje oko nekog dogadjaja(kosovski boj), licnosti(Kraljevic Marko) ili pojave (hajduci, uskoci). Pesme sa istom ili srodnom tematikom bile su u pocetku labavo povezane, ali vremenom dolazi do cvrsceg okupljanja i uspostavljanja hronoloskog poretka. Ako se u tom trenutku nadje obdareni pojedinac, on ce ciklus ili vise ciklusa objediniti u vecu celinu - epopeju.
Epsko pevanje u prvi plan stavlja krupne dogadjaje i izuzetne licnosti. Ono tezi da zabelezi istorijsko pamcenje naroda i da na tom pamcenju zasnuje veru u buducnost. Junaci proslosti ili savremenosti bili su primeri i uzori. Ljudsko licno i intimno , ono sto nije u istorijskom pamcenju , ali je svakodnevnica ljudskog zivota, naslo je mesto u pripovednim epskim pesmama.Pesnikov odnos prema gradji je emotivan, izraz je subjektivan i lirski obojen.U takvim pesmama uspostavljena je ravnoteza epskog i lirskog. Zbog toga se one odredjuju kao epsko-lirske pesme.
Pripovedanje u epskoj pesmi dato je u trecem licu.
Epska NARODNA pesma se deli na
-pesme dugog stiha ili bugarstice - od 15 ili 16 slogova. Nastale su na vrlo sirokom prostoru od Makedonije,Srbije i Crne gore, do Bosne , Hercegovine i hrvatske.Poreklo naziva nije jasno,misli se da potice od galagola bugariti (tugovati, tuzno pevati)Predmet pevanja su licnosti i dogadjaji iz 14. i 15. veka; nastajale su na feudalnim dvorovima slikajuci feudalne odnose. (kraljevic Marko i Minja Kosturanin)
-pesme kratkog siha ili deseteracke pesme-Epske pesme kratkog stiha:10 slogova.Za deseteracke pesme koristi se i naziv junacke pesme. Ove pesme su sire po obuhvatanju dogadjaja i licnosti i bogatije po broju pesama.Stvarane su neprekidno od najstarijih praslovenskih vremena , do pocetka 19 veka.Vuk Karadzic je ove pesme podelio na pesme najstarijih, pesme srednjih i pesme novijih vremena. Prirodnija je i prihvacenija podela po skupinama, ciklusima koji se okupljaju oko nekog dogadjaja , licnosti ili razdoblja:
1.pretkosovske pesme ( o dogadjajima i licnosima koje vise pripadaju legendi nego istoriji - Zidanje Skadra, Zenidba Dusanova, Zenidba kralja Vukasina, Banovic Strahinja.itd.)
2.kosovske pesme(Peva se o dogadjajima i licnostima pre i posle Kosovskog boja - Car Lazar i carica Milica, Kosovska devojka, Smrt majke Jugovica itd.)
3.pesme o Marku Kraljevicu( Oranje Marka Kraljevica itd.)
4.pokosovske pesme( licnosti i dogadjai posle Kosovskog boja - Smrt vojvode Prijezde, Zenidba Maksima Crnojevica itd)
5. pesme o hajducima i uskocima( Ciklus je vrlo heterogen jer se pesme grupisu oko nekoliko licnosti hajduka ili uskoka - Starina Novak i knez Bogosav, Mali Radojica, Stari Vujadin itd)
6.Pesme o crnogorskim borbama( Po umetnickoj vrednosti znatno zaostaju za drugim epskim pesmama, ali im je bitna vrednost, na koju su ukazali Vuk i Njegos, sto su pune tacnih istorijskih cinjenica)
7.ustanicke pesme( Najveci broj ovih pesama je ispevao guslar Filip Visnjic, savremenik Prvog srpskog ustanka i njegov ucesnik - Pocetak bune protiv dahija, Boj na Misaru itd)

Umetnicki ep
Ep pisane knjizevnosti, delo jednog autora koji pripada razvijenom drustvu. Zatoo su u metnickom epu prepoznatljive individualne knjizevne karakteristike autora, koje se ogledaju u izboru teme i gradje , nacinu komponovanja , subjektivnom stavu prema dogadjajima i licnostima, stilu i jeziku. Pesnik sam bira gradju, vlada njome , oblikuje po svojoj volji i umetnickoj zamisli. Umetnicki ep se razgranao u vvise tipova:
1. Istorijski(herojski )ep ( uzima teme iz nacionalne ili opste istorije- Enejida , Vegilije; Smrt Smail-age Cengica,Mazuranic; Osman, Gundulic; persijski od 120000stihova Sah Nameh, Firdusija Xv.)
2.Romanticni ep(Neguju pesnici iz vlasteotskog staleza, pretezu ljubavni motivi - francuski srednjevekovni Tristan i Izolda; Besno Rolando, Lodoviko Ariosto; Oslobodjeni Jerusalim, Torkvato Taso)
3.Religiozni ep ( uzima teme iz Biblije i istorije religije - Bozanstvena komedija, Aligijeri; Luca mikrokozma, Njegos, Izgubljeni raj, Dzon Milton)Deli se na:
a)cisto religiozni
b)filozofsko religiozni
v)moralisticki
4.Gradjanski ili idilicni ep( uzima za temu obican zivot , obicnih ljudi, pretezu ljubavni motivi - Gete, Herman i Doroteja; Jovan Ilic, pastiri)
5.Komicni ep ( Gete, Lisac Rajneke; Vladimi Nazor, Medvjed Brundo)

Epsko-lirske vrste
1.balada(Vodi poreklo iz Provanse ,Francuska, i naziv je dobila od reci "balar"(igrati) Pojavila se u 13v. kao pesma uz koju se igralo. Odavde se prenela u italiju i Spaniju i Englesku. U baladi se opeva neki dogadjaj , junacko delo ili sudbina neke licnosti. Pripovedanje je dramaticno.Da bi iskazao svoju viziju tragike pojedinaca, pesnik se koristi ustaljenim versifikacijskim i stilskim sredstvima:epski deseterac, bogate metafore itd. - Zenidba Milica barjaktara, Smrt majke Jugovica, Hasanaginica. U pisanoj knjizevnosti balade su negovali B.Radicevic, J.J.Zmaj, Laza Kostic, Vojislav Ilic)
2.romanca(Nastala u Spaniji.Pevala se na spanskom narodnom jeziku u kojoj se proslavljalo neko junacko delo. Upocetku je imala tragican ton, ali kasnije ulaze u sadrzinu ljubavne istorije koje se uvek zavrsavaju srecno. Epsko je u prici i dogadjaju , a lirsko u dinamicnom ritmu, zivim slikama, poletnom stilusubjektivnom dozivljaju.U srpskoj knjizevnosri romancu su negovali dubrovacki pesnici, Vojislav Ilic, Milorad Mitrovic.)
3.Poema(Poemu je kao pesnicku vrstu stvorio Bajron - Lara, Djaur. Brzo je prihvacena u evropskoj knjizevnosti - Puskin Poltava, Ljermontov Demon, B.Radicevic Djacki rastanak, S.Vukosavljevic Kadinjaca itd)
4.pesnicka pripovetka