Poezija ljubavi, smrti i snova - my poetry

Hvala,Masada!Bude ih još.Sad si me ohrabrio da nastavim dalje

on oduvijek ima zacrtan put
ja oduvijek lutam
od oduvijek razmišlja glavom
ja oduvijek mislima lutam
on oduvijek zna kako šta treba
ja oduvijek saznam tek kada spoznam
on oduvijek zna kako ne treba
ja oduvijek saznam tek kada spoznam
on oduvijek razumno smiruje srce
ja oduvijek razumno ne mislim srcem
on oduvijek želi gdje nekad je stao
ja oduvijek padam pred njegove noge
on nikada neće biti potpuno moj
ja nikada neću biti djelimično njegova

Ponekad, govoricu jezikom bez reci,
Ponekad, bicu mamac koji zver kandzom kida,
Ponekad, trazicu bol medju prstima samoce,
Ponekad, kaznjavam sebe tobom.

Da preovladam
Kako bih se trebala zvati
Kojim te očima gledati
Izazvati Poštovanje

Ja Ljubav nisam odavno
Mrzi me nekako
Ogavno
Tebe bih trebala uništit

Nema potrebe za dalja pitanja
Nestajem umorna
More me svitanja

I bijes koji bitavanjem proizvedeš

Ovaj zrak je premalo za oboje
U svoje se povlačim odaje
I
Neka je
Prokleto
Prijestolje Tvoje

U postelji posuta srebrnim mesecom,
Leze nasa tela,
Strast, pritajena vremenom,
Sputavana daljinom,
Postaje krik,
Urlik ka danu,
Koji krade ludilo,
Kidamo katanc snova,
Lanci padaju,
Gasi se ceznja skrivene istine,
Postajemo san.

Masada, ovo je nešto najljepše što sam pročitala! Prelijepo, nevjerovatno koliko prelijepo!

Hvala Ti, a pitanje c i c imam i ja !
Evo neceg od pre neki sat na zadate reci tamo ...

ruka, ponos, tvrdoglavost, ego

Не, нећу те оставити тамничару душе (его),
Нећу те издати,
Буди насилан, нападај, бори се, освајај и побеђуј,
Нека ме мрзе, савршенство лудила не трпи пријатеље,
Песму Своје Душе, ја чуо сам,
Тихи пој узалудних стихова,
Погубног времена,
На крају остајао је бол, као и увек,
И патња, стегнута мојом руком,
Као најлепши део љубави и сна,
Као и увек мој тврдоглави понос остаје мој,
Крај је ту, близу, још неколико битака,
И црни анђео доћи ће по свог витеза последњи пут,
Ускоро ће јутро,
Још једно у низу истих,
Још једно јутро самоуништења,
И зато нећу те оставити тамничару душе,
Нећу те издати,
Ни овај пут.

Tvoje prve pjesme na ovoj temi su i dalje pod upitnicima.Molim te ako znaš koje su da ih ponovo staviš.Prelijepo pišeš, a kao i ja mislim da su i drugi zakinuti ukoliko ne uspiju pročitati neke od tvoje postavljene poezije.Naravno,ako se ne sječaš šta je bilo,nije problem.Zaista uživam u ovome što pišeš.Poz!

Joj, hocu ali nikako da se organizujem, evo uradio sam nekoliko ostalo cu ovih dana ! Jedino za dve nemam pojma koje su ne uklapaju mi se datumi ali videcu jos.

ХАЕЛ



- Сунце залази, знаш ли драги, колико дуго камен Ансира је попут горског кристала ? Знаш ли колико дуго те нисам љубила, знаш ли колико времена је прошло од када си отишао и никада више ниси ми се вратио ? Ти ниси дошао, а ја, ја сам плакала, други то нису видели. Нису те нашли, претраживали су шуму данима, месецима, врачала сам их, на крају су одустали. Била сам на реци, нема нашег стабла, вода га је однела, променила је ток, није више иста. Сада без тебе више није ништа исто, ни ноћ, ни дан, без тебе. Није било дана да нисам мислила на тебе, свих ових година, све се мењало, све сем љубави коју сам ти дала. Можда је требало да прекршим завет клана, пређем Динор са тобом и заувек одем одавде, али нисам могла, и поред све љубави нисам, опрости ми. Недостају ми твоји пољупци, узгредан додир при сусрету, никада нису сазнали колико сам те волела, колико си ме волео. Молила сам те да не идеш, осећала сам да зло се повија око тебе, осећала сам али нисам ти рекла, то знао си и сам, а као и да би ме слушао, знаш на неки чудан начин све си радио како си ти желео, зато сам те и волела. Волела сам пажњу коју си ми посветио, начин на који си ме љубио, стављао мој длан на своје лице и потом, дуго га љубио. Желела сам понекад’ да идем од тебе, да побегнем, нисам могла, увек би ме вратио, питао би ме да ли се љутим, а онда само би реко - ’еј волим те - и ја бих била твоја. Говорила сам речи после којих туга у срцу била би ми већа и прелазио си преко њих и љубио си ме, а ја, поново бих те волела, сваки пут све јаче и јаче. Сећам се првог сусрета, скоро да ништа ниси говорио, ниси се ни насмејао, помало си ме плашио, а онда наједном, уснама такнуо си ми врат, као у оном епу о коме си ми говорио, онако овлаж, једва сам осетила, али нешто проструја мојим телом, нешто што нисам могла да замислим, и прва сам ти рекла – Љубави! - а да тога нисам била свесна. Сећам се првог пољупца, за трен били смо сами, остали су некуда изашли. На столу ратне карте, била сам до тебе. - Хоћеш ли ме пољубити ?- питао си, и љубила сам те, и тога дана и свих наредних, који су долазили. А онда си отишао, знаш да сам ти рекла да ме не остављаш дуго јер чу отићи, само си се насмејао и отишао без повратка. Већ одавно ти се не надам, мислила сам да однекуд ћеш доћи а онда бих погледала камен, осетила бих тугу, немоћ. Покушала сам да не мислим на тебе, али свака ноћ доносила би те у сновима, доносила би реку, старо стабло, тебе. Сећаш ли се да си рекао да смислићеш начин, можда то што те сањам, можда је то, можда и не. Сунце залази, ноћас неће бити Месеца. Како је тамно, тако бих желела да сам уз тебе, да те љубим, загрлим, да осетим твоје руке, овде више ничега нема да ме веже, сада сам сама, сама и само твоја.

- Желиш ли да га видиш Хаел ? - заћу глас из таме.

- Ко си ти ? - упита, није осећала страх од непознатог гласа.

- То није важно, ја те могу одвести Данкину. -

- Данкин је мртав, зар не знаш ? -

- За овај свет да, тамо где је, жив је и мисли на тебе. –

- Погледај ме, погледај боре на моме лицу, седе у коси, ко би ме желео овакву ?

- Данкин те није волео због лепоте лица, већ онога у теби, тако је реко, једном давно. -

- Мора да је сан, не ово није стварно, Данкине …… -

- Ухвати ме за руку и повешћу те њему, желиш ли то Хаел ?

- Хоћу, али није ли ово сан ?-

- Просуди сама. -

Камен Ансира био је плав, јутарње Сунце рађало се иза њених леђа, било је лето, река, обала, стабло и у даљини Данкин који је ишао ка њој, срце јој јаче закуца.

- Љубави ! – прозбори

- Хвала ти. -шапну Хаел непознатом водићу - Хвала ти. -

- Не захваљуј се и Смрт одржи обечање, више ме нећете видети. Збогом, круг око вас је затворен, збогом. -

- Збогом, - рече Хаел - и још једном хвала.

- Смрт узјаха коња и придружи се тројици јахаћа.

- Зашто си то урадио ? - упита рат

- У чему је смисао ? - упита глад

-Зашто ? - упита куга.

Смрт се насмеја и рече: - Све је на крају моја жетва, али Данкин је први који ме се није плашио, заслужио је Хаел и све ово око њега. Ишао је ка судбини, а знао је шта то знаћи, храбрији су ме се бојали, он не, некако је знао оно што већ вековима тврдим. Молио сам да пошаљеш стрелу на њега, нисам знао да ће стрела погодити и оно друго срце, које је Хаел требала да добије по завету клана а не по завету љубави. А она, и без мене, она га је сваке ноћи сањала. Нисам ја страшна а људи ме се боје више него вас. Чудни су људи зар не ? –

- Љубав је још чуднија ? - рече рат

Пободоше коње, јахали су ка заласку сунца које се стапало са ништавилом крајолика.

12.10.2004. уторак, дан 20.

Ovo je nastavak price " DANKIN "

Зажмури и пусти,
Да сан очи ти склопи,
Да он те поведе далеко од јаве,
Негде где зелена поља,
Шуме и реке, за те ће да се појаве.

А онда помисли на мене,
Шапатом својим име моје реци,
И чекај, да срце твоје,
Ни из чега ме твори,
Да ту крај тебе,
И само за тебе мене створи.

Али ако у сну, ти мене не нађеш,
Тада срце своје,
Ти зувек затвори за ме,
И не чекај да прође ноћ,
И не дели сама таме.

22.02.2007.

Davno sam prestala sanjati
Tvojoj se pojavi klanjati
U tebi vidjeti veličinu

Prozreh svu krinku ti anđela
Spoznah sve prevare đavola
I ono čemu još želiš da vodiš

Ne, ostaj daleko
Ne prilazi nikada više
Okrečem stranice života druge
O tebi više neću da pišem


* * *

Umovi su nam zatrovani svim mogućim prljavštinama
Takvi se spoznasmo
Lakano ništismo
Ipak dovoljno čvrsto i sigurno

Bolesna Ljubavi
More me nemiri i ono u sjećanju što grize o nama

Ja idem, ne dozivaj
O meni ne razmišljaj
Moram da ozdravim, ostajem sama.

Ноћас ћу написати најлепшу песму,
Најлепши стих,
На белом папиру,
На којем ће,
Преко исписаних речи,
Остати проливено мастило,
Проливено преко успомена,
Преко маштања и додира,
Проливено преко последњих речи,
Мртвога песника.

Осветићу се теби, својим уснама,
Препуним немира и хира,
Пољубцем немим и страсти пуним,
Под подругљивим небом јесењих киша,
У кратком сну тишине.

Jesi nočas tu
Kada me utvare svega "bilo"
progone

Hočeš li ostati sa mnom
Ako ti priznam
Da me je strah

Možda je
Ipak
Bolje
Da odeš

I neka je laka zemlja
Snovima kojima te još vežem za život