Boginja domaćeg ognjišta - Hestija

MAČKA
Volim te,
ti, gorda nežnosti,
elegantna oštrino,
mazna odlučnosti.
Sfingo ovog sveta.
Najljupkiji i
najpošteniji lopove.
Najbudnija spavalice.
Boginjo moga
domaćeg ognjišta.

BEOGRADSKA TVRĐAVA

Ko nauči naše oči da se udvaraju
vekovima?
Kule su navikle
da ih na put isprate
zidovi.
Zidino gorka, u tvoje su žile
utekle dve vode.
Koliko je u tebi naših
pogleda prenoćilo!
Zide, rane pitaju da li
pobednici mogu nastaviti
hod k suncu.
Zide, koji omeđuješ vreme,
ne prostor,
čuvaš li milost za dane
što su u tvom srcu stali?
Seti se svoga imena,
budući grade!
Iz tvoga je grla
niknuo svet,
sličan kamenu i bronzi,
a ipak
od njih različit.
I zašto onda reći ne
našim nedovršenim očima?

PESMA O ODSEČENOJ GLAVI
(Ovaj put slučajno najpoznatijoj srpskoj)

Razmišljanje odsečene glave
ostaje u njoj zauvek.
Slobodna je misao,
veliki je strah
kad svest
nadrasta biće.
Kad je sekira već pala
glava se vraća do milosti
čelom raspetim na krst.
Odsečena glava zadobija spasenje.
A kad te stigne njen šapat,
s bledih usana,
zatvori uši, Milošu.
Ti svoje znaš,
osim glave
imaš i vrat.

DOSITEJ

Vlastitom mišlju
oživela bronza
u vekove gleda.

VUK

Veštice još uvek drhte.
Tek na molbu njegovu
vraćaju se u predanja
koja je sakupio.

TESLA

Bog munja
krotko i nežno
dočekuje na dlan
beloga goluba
s One Strane
da sasluša nova uputstva.
Da li i utehu?

DIS

Zatočenik sna,
slutnje i jave
oslobođen bi
dubokom plaveti.

BRANKO MILJKOVIĆ

Uzalud je drvo
tog jutra
pokušavalo da me
sa sobom posvađa.
Nije znalo da sam
već davno pre toga
raskinuo okove smisla
i samo mi je izgledalo
da sam talac pesme.

OD JERIHONA DO VUKOVARA

Stojim na raskršću
Bivše i Prošle.
Oslepljeni zidovi
zaprepašćeno zjape.
Onemeli pitaju Nebo
zašto ih je ostavilo.
Zidovi moji,
sklopiću oči,
da progledate,
da ponovno
postanete dom.

SOBA EMIGRANTA

Prostor što poznaje
postojanost žala.
Zidovi se bore za
ujedinjenje čula.
Sve se to ponavlja
u ritmu krvi.
To je mesto što budi
potomke pepela.
Oni je od svih
najbolje poznaju.

UTOPLJENE DUŠE

Disu, Draganu i Milošu Stefanu Kresoji

Da li je noć tamna
s obe strane vode,
il' odbeglim zvezdama
tu je utočište?
Možda spava tamo
Druga Svetlost
Punog Meseca nad Beogradom
nad Zablaćem
nad brodom "Italija".
Stara pesma ispod tišine
ispupi.
... beli krin...
Taj stih nedokučivo zbratimi
otadžbinu i pokretne slike.
Kao filmska traka
neumitno Dunav teče,
u Jonsko se more uliva
izvan svakog zla.
Snima se suton nad vodama
još ovaj put.

VIR USUDA


Senima Dragoslava Srejovića

Ribolike glave
bdioci nad svim vremenima,
pevaju nemu tužbalicu.
Otac njihov
sada je tamo
gde one behu pre no
ih je rodio.
Bezglasne reči lutaju
krivuljom usana.
"A možda smo i mi
već predugo ovde.
Vreme je da pođemo
za Tobom.
Da se vratimo sebi,
da nas jednom iznova
neki novi prilježni
otac rodi.