S.JESUDIJAN: JOGA I ZDRAVLJE


Ko je covekov veliki ucitelj?
Niko drugi, nego sam covek. Zar nije on taj, koji tumaci zagonetne znake na raskrscu zivota, da bi se postepeno penjao od rodjenja do smrti?
Zar mu cula nisu dovoljna da bi govorio svojim ovozemaljskim jezikom, i nije li opremljen svim onim sto mu je potrebno za svoj dugi zivotni put?
Kakve tajne skriva skroviste njegovog mozga?
I zar nije njegovo srce tako skriveno da niko na moze videti kakva su blaga u njemu zakljucana?
Ako je priroda stvorila coveka, onda on mora sluziti nekoj svrsi.

Covek! Kakva mocna misao
Iz beskonacnosti izbacen, da nadgleda igru zivota i smrti.
Da stvara sudbinu, i kovitla usude u beskraju.
I smeje se kada se raspu zraci izlazeceg Sunca.
Bacajuci njihov pepeo na obale nekih zaboravljenih svetova.

PAULO KOELJO

ALHEMIČAR

Upravo mogućnost da se ostvari jedan san život čini interesantnijim.

Kada viđamo uvek ista lica, na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pavo. Jer svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život. A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život.

Skoro sve knjige govore o neposobnosti ljudi da odaberu sopstvenu sudbinu.

Ljudi uvek imaju uslova da urade ono o čemu sanjaju.

Ako kreneš obećavši ono što još nemaš izgubićeš volju da ga stekneš.

Novac je čaroban: ko ima novca, nikada nije sam.

Ja sam kao svi ljudi: gledam na svet onako kako bih želeo da se stvari odvijaju, a ne onako kako se one stvarno dešavaju.

Ne želim da bilo šta menjam jer ne znam kako to da izvedem. Već sam se isuviše navikao na sebe.

Svaki blagoslov koji odbijemo pretvara se u prokletstvo.

Odluke su bile samo početak nečega. Dok neko donosi odluku, on se u stvari zagnjuruje u jednu snažnu bujicu koja čoveka odnosi do mesta o kome nije ni sanjao u trenutku dok je odlučivao.

Neka se niko ne boji nepoznatog, jer svaki čovek je sposoban da osvoji sve ono što želi i što mu je potrebno. Jedino se plašimo da ćemo izgubiti ono što imamo, bilo život, bilo njive. Ali taj strah prolazi kada shvatamo da su naša istorija i istorija sveta napisane istom rukom.

Jer niti živim u prošlosti niti u budućnosti. Imamo samo sadašnjost i jedino me ona interesuje. Ako uspeš da ostaneš u sadašnjosti bićeš srećan čovek. Život bi bio praznik, jedno veliko praznovanje, jer on je uvek jedino trenutak koji živimo.

Kako uspevam da pogodim budućnost? Po znakovima sadašnjosti. Tajna je u sadašnjosti; ako obratiš pažnju na sadašnjost, možeš je poboljšati. Ako poboljšaš sadašnjost, biće bolje i ono što će ti se kasnije dogoditi. Zaboravi budućnost i živi svaki dan svog života prema poukama Zakona i s verom da Bog brine o svojoj deci.

Izdaja je udarac koji ne očekuješ.

Najmračniji trenutak nastupa uoči samog izlaska sunca.

Kad su nam velika blaga pred nosom, nikad ih ne primećujemo. A znaš li zašto? Zato što ljudi ne veruju u blaga.

Snovi postaju neostvarljivi samo zbog jedne stvari: straha od neuspeha.

Sve što se jednom desi, ne mora se nikad ponoviti. Ali sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći put. (Arapska poslovica)

DOBRICA ĆOSIĆ

OTPADNIK

Zaslužuje li utopija - društvo ljudske harmonije i sreće - da se zbog nje postane svirep kao Staljin, podao kao tužilac Višinski, licemeran kao Komadov, advokat optuženih, ponižen kao optuženi Zinovjev i Krestinski? Zaslužuje li zamišljeni socijalizam da se za njega aplaudira u moskovskoj sudnici Višinskom i predsedniku suda Avalumovu kad izriče smrtne presude Buharinu i drugovima?

Motivi svekolikog ljudskog delovanja, ono što se nazvalo istorijom, leže u mraku i bez ikakve su svrhe i smisla. (Niče)

Partija svesno greši. Svesno, planski, metodično ona ubija svoje članove. Najpre one najpametnije i najslabije, pa one najuticajnije najznačajnije. Pa redom, po poštenju i hrabrosti, odozgo, pa naniže. I svakog ko to shvati. Svakog ko u to posumnja. Dok svim partijcima i vanpartijcima od straha ne postane svejedno šta partija radi i čemu stremi. Dok svakom u Rusiji i celom Sovjetskom Savezu ne bude socijalizam sve što je današnjica. Sve što partija i vođa rade. Sve, apsolutno sve. Dok svaka laž ne postane dobro. Eto, tom satanskom cilju ti i ja služimo.

Nema svetske revolucije! Mrtva je naša revolucija. Revolucija je danas samo alibi za ubijanje idealista. Najpre su nam podvalili filozofi kliconoše velikog zla. Potom vlastoljupci! Revolucija je samo izgovor za vlast!

Komunistički ideal ne trpi nedoslednost u pripadništvu.

Razočarani revolucionari su jedini propali ljudi za koje u ovom svetu niko nema milosti.

Još nije napisana ta knjiga po kojoj se živi i za koju vredi umreti.

Čovek ima razloga da se razočara samo u sebe. U svet i ljude razočarani su samo glupaci.

Znate li vi, zašto je sotona prihvatio zlo? Samo zato što je Bog pre njega prigrabio dobro. E, tu se tvorac i svedržitelj kobno prevario. Osudio je sebe na manje i samoću, a sotoni je ostavio veće i većinu ljudsku. Revolucionar, boljševik je onaj koji se pati da mu zlo bude dobro.

Borcu, revolucionaru možeš dati sve slobode sem one jedne: slobode da sumnja u ispravnost postavljenog zadatka i cilja.

Vera jedino u patnji može da nastane, a stradanjem da se proveri.

Na vlasti niko nije sačuvao pamet i prijatelje. Pamet mu pojede taština, a prijatelje razjuri čim mu progovore istinu.

"Suludo je i zločinački izjaviti da je nacional-socijalizam razlog za rat... Pravi ciljevi rata zapadnih sila su da održe svoju svetsku hegemoniju i da neometano ekspoloatišu svoje kolonijalne posede... Sovjetski Savez prati s dubokim razumevanjem bitku koju vodi Nemačka da sruši versajski sistem, jer je jaka Nemačka neophodna za mir u Evropi... " (govor Molotova pred Vrhovnim Sovjetom)

Vera nema iskustvo. Ne uvažava ga. Nepotrebno joj je iskustvo.

Niko ne ume da se veseli kao sirotinja.

Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš.

Ljudi su stoglave životinje. Od zveri samo jedno možeš da očekuješ. Od čoveka ono čemu se ne nadaš. Ni pameću, ni lukavstvom, ni silom ne možeš da se odbraniš.

Oslepi se kad se dugo gleda u budućnost.

Gospodin Daladje, u govoru kojim objavljuje mobilizaciju Francuske, petnaest puta je izgovorio reč - mir, a svega četiri puta rat!

Ogromna ljudska većina je nerazumna. A i onaj koji se smatra razumnim, razuman je samo na trenutke i u izvesnim prilikama, ako pod razumom podrazumevamo moć da se stvari vide onakve kakve jesu i da se celishodno postupa.

Bližnji - to su oni koji su mi najbolji! Jer ih najbolje poznajem. Bližnji - to su oni koji mi najveće patnje donose. Bližnji - to su oni koji me najviše vređaju! Bližnji - to su oni zbog kojih mi je najlakše kad ih ne gledam i ne čujem. Sada se ljudski rod u zlu izražava; sada Zlo ima moć i izraz istinske veličine. Snagom, organizacijom, perfekcijom Zla, obeležava se naše doba. Ljudima Zla, genijima Zla. Naše Zlo je kolektivno delo i produkt vekova, osobito progresa. U stvari, ono je nadljudsko. Da, Šopenhauer je u pravu. Čovek je produkt slepe, ravnodušne, zle volje.

Postoje dve vrste političkih ljudi: jedni, koji za politiku žive, a nemaju od nje nikakve koristi - to su Srbi i učitelji; i drugi, koji od politike žive i njom se bave dok im koristi: to su Englezi i novinari.

Nikad nije cenio tribune i vođe, sve te koje plebs obožava, za kojima ide i kliče: jer plebs u njima voli svoje osobine, one koje poseduje ljudska većina: vlastoljublje, lažljivost i koristoljublje. Istorija ubedljivo dokazuje da su najomiljenije političke vođe mahom beznačajni ljudi, oni što svoju popularnost stiču idejama koje se najlakše shvataju i lažima dokazuju.

Nastoji da urazumi Srbe, narod koji niko i ništa na ovom svetu ne može urazumiti. Imuni su od urazumljivanja.

Neprijatelj Srbina kupi svakom pohvalom, obmane ga najjeftinijim lažima, čašom rakije i zdravicom promeni mu političko uverenje.

U politici je preuveličavanje pojava mnogo opasnije od njihovog umanjivanja. Jer se tada nerazumno i žestoko dela. A tu je i kraj politike, kraj demokratije.

Onaj ko ume da se raduje celom, celcatom životu, i da ga boli ceo, celcat život, telom i umom da se raduje i pati, pre svega, telom, samo taj može i ume ljudima da čini dobra! Taj, i niko drugi!

Srećnima treba samo telo. Jedino nesrećni daju i dušu.

Ratne pobede i najvećeg pacifistu čine patriotom.

U svakoj borbi u kojoj se zalaže glava, u svakoj igri u kojoj se ulaže sve što se ima, ta sila - istorija, čoveku skrši vrat i uzme mu sve... Pobede odnose oni kojima je sopstvena pobeda bila jedini cilj. Oni koji nešto smeraju van svoje kože i koristi, koji se bore za ideal, budućnost, čovečanstvo, ne znaju za šta se ne bore i kad čvrsto. kao mi boljševici, veruju da to znaju. Budućnost je pomrčina!

Mnogi najbolji karakteri iz našeg pokreta su postali neprijatelji i izdajnici. Oni to nisu postali sami od sebe. NJih je takvima učinila epoha, vreme, istorija!

Sažaljenje je slabost najboljih.

Nije ljudska moć ni pravo jedne generacije, jedne vere, jedne ideologije - da promeni ono što je stvarano vekovima, stotinama generacija, bezbrojnim idejama, verama, razumom, i bezumljem, glupošću i znanjem, moćima i nemoćima ljudskim.

DOBRICA ĆOSIĆ

VERNIK

Velike odluke se ne donose; one se u ljudima dogode i samo sprovode.

Revolucionar ne sme da ima sina. Zato što on ubija oca. Otac i sin u istoj veri nikad nisu zajedno. Zašto, to mi nije sasvim jasno.

Narod je više stradao od ljudi koji su ga obmanjivali no od ljudi koji su mu neskriveno činili zla.

Čovek, ma kuda otišao i ma kakva hulja da je, ima jedno mesto na planeti i jedno ljudsko biće kojima može da se vrati. Majku i mesto rođenja. To se ne gubi i kad se sve izgubi.

LJubav je muško-ženski rat u kome jedan mora biti poražen.

Ja nisam čuo ni pročitao da se ijedna tzv. velika ljubav nije okončala velikim poniženjem. Gadošću i sramom. Obostrani proliv.

LJudi jedva čekaju moralni izgovor da budu nepravedni i zli.

Nema ni odmazde, ni mudrosti, ni dobrote, ni svrha ni volje; da bi delao moraš verovati u zablude; i delaćeš shodno tim zabludama čak i onda kada ih budeš prozreo kao zablude. (Niče)

Veliki događaj najčešće omete mala i slučajna prepreka.

Znaš li nešto od proizvoda ljudskog mozga što je neizvesnije, nerealnije, besmislenije od budućnosti? Od brbljanja o budućnosti gluplja je samo vera u ljudski razum i njegovu moć.

Svaki građanin je dužan da umre za svoju otadžbinu, ali nikoga ne treba obavezivati da laže u ime otadžbine. (Monteskje)

Srbi su narod neusaglašen sa sobom. To je narod sa ciljevima iznad moći, a sa životom ispod svojih snaga i vrednosti. Bez obzira na to koliko vole slobodu i ginu za nju, Srbima je teško vladati bez biča i mamuza.

Najgora osobina Srba je ta što se pred velikima ponašaju kao veliki a pred malima kao mali.

Sudbina?! Sudbina je najgori izgovor za sve ljudske gluposti.

Svaku nesreću čovekovo bezumlje čini većom.

Ne može čovek ni da stekne snagu da se izbori za izbavljenje, ako ne voli sav život. I ovaj stradalnički. i paćenički, i besmisleni život i sva njegova zla.

Očajanje je najdublji izvor saznanja.

Niko ne može biti srećan kad su svi oko njega nesrećni.

Otkad je sveta i veka, sve su vlade malih naroda vazalne i kvislinške. I u miru i u ratu nekom služe. Čak ni gazdu ne mogu da izaberu.

Poštovanje smo dužni samo ponekom. A ljubav svakom ko nas je voleo. Zašto se najvažnije o životu i ljudima dockan shvati?

VREME VLASTI

Onaj ko vlada pripravan je da potčinjava; potčinjeni ima samo jedan nagon: da i on nekog potčini. Zato despotija i tiranija imaju žešću podršku ljudske većine od svake druge vladavine.

Vlast su osvojili oni koji su dotad bili potčinjeni. Dok je nisu osvojili, najtvrđe su verovali u njenu pravednost, a kad su je prigrabili, poverovali su da ona daje pravo na sve i da se njom može sve.

Postoje ljudi koji nas svojim prijateljstvom čine boljim i značajnijim no što jesmo.

Ako čoveka oslobodiš odgovornosti, zatreće se ljudski rod!

Od istinoljublja nema opakije vrline. NJom se nehotice čini zlo; njom se i ubija.

A oni ne shvataju da postoji bol koji se utehama samo pozleđuje.

Stradanje je u sudbini svakog revolucionara, svakog buntovnika protiv vlasti i poretka ovog sveta.

Na ovom svetu, mnoga zla nenamerno se čine; nenamerno zločinjenje možda uzrokuje najviše nesreća i patnji, pa ljudi nisu svesni kada su krivci a kada žrtve.

Svet je nesposoban da se spase. (Montenj)

Ako Bog i pravda nisu jedno, šta će mi Bog?

Zločin veći od zločina jeste ravnodušnost prema zločinu.

Znaš li ti kakva je to moć i radost ne postideti se pred čovekom?

Ni u čemu ljudskom nema toliko prljavštine kao u osećanjima. Ni toliko poluistine kao u sećanjima; ni toliko neumerenosti kao u govoru o svojim mučiteljima i protivnicima; ni toliko banalnosti kao u priči o sopstvenim patnjama; ni toliko pametovanja kao u pripovedanju o događajima u kojima razum nije delovao.

Pokajnici najviše na svetu mrze nepokajnike. Nepokajnik postaje svedok njihovih izdaja i slabosti.

Ima neistina značajnijih od istina.

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

MLADIĆ

Nikad neću sesti da pišem autobiografiju, pa ma živeo i sto godina. Mora čovek biti baš odvratno zaljubljen u sebe, pa da bez stida piše sam o sebi.

Razmišljanja će, možda, biti čak i vrlo banalnih jer je lako moguće da ono što čovek sam ceni nema nikakve vrednosti za druge.

Otkud to da je u pametna čoveka ono što je izrazio mnogo gluplje nego ono što je ostalo u njemu?

Ne može nas svako uvrediti... Nije svako dostojan da na njega obraćamo pažnju.

Veruj, život svake žene, ma šta ona inače govori, sastoji se u večnom traženju da se kome potčini. Tako da kažem, želja za potčinjavanjem. I zapamti, bez izuzetka.

Cher, biće šteta ako na kraju života budeš morao kao ja reći: znam sve, ali ne znam ništa što je dobro. Prosto ne znam zašto sam živeo na ovom svetu.

Tajna svest o snazi je nepodnošljivo prijatnija od javne vlasti.

U duši ostaje beskrajno više od onoga što se izrazi rečima. Vaša misao, i kad je glupa, dok je u vama unutra - uvek je dublja, a rečena - smešnija je i ružnija. Sasvim obrnuto biva samo kod pokvarenih ljudi. Oni neprestano lažu, te im je lako; a ja se trudim da napišem istinu a to je užasno teško!

Nisu sve prirode jednake; kod mnogih se logički zaključak pretvara u najsilnije osećanje koje zahvati celo biće, i koje je teško oterati ili preraditi. Da se izleči takav čovek, potrebno je u takvom slučaju izmeniti i samo to osećanje što je moguće samo ako se zameni drugim koje je isto tako snažno. To je uvek teško, a u mnogim slučajevima nemoguće.

Ništa nije teže nego odgovoriti na pitanje: "Zašto je neophodno biti plemenit?" Ima tri vrste podlaca na svetu: prvo naivni podlaci, to jest oni koji su uvereni da je njihova podlost najveća plemenitost; zatim podlaci koji se stide sopstvene podlosti, ali je ipak ne napuštaju; i najzad prosto podlaci, čistokrvni podlaci.

Dopustite mi da ja znam šta je moj interes: to više vredi. Šta me se tiče šta će biti kroz hiljadu godina s tim vašim čovečanstvom, ako za sve to po vašem kodeksu ne budem imao ni ljubavi, ni budućeg života, ni priznanja za moje podvige?

Mnogi vrlo ponosni ljudi vole da veruju u boga, naročito oni koji malo preziru ostale. Mnogi jaki ljudi imaju, izgleda, neku prirodnu potrebu da nađu koga bilo ili šta bilo čemu će se klanjati. Jakom čoveku često je vrlo teško da podnosi svoju snagu. Uzrok je jasan: oni izaberu boga, da se ne bi klanjali ljudima; pokloniti se bogu, to nije toliko poniženje.

Svi bolji ljudi sad su sumanuti. Jako se ističu samo mediokriteti i ništavila.

Možda je i bolje što ljudi vređaju: bar vas spasavaju od nevolje da ih volite.

... a sve što je vrlo prosto, shvata se tek na kraju, pošto je čovek oprobao sve što je nerazumljivije ili gluplje.

... usamljena i spokojna svest o snazi! Ovo je najpunija definicija slobode oko koje se svet toliko muči!

Gospodo, zar vam je toliko teška nezavisna misao, makar bila i najmanja? Blago onome koji ima ideal lepote, makar i pogrešan.

Jevtine, lake ideje usvajaju se neobično brzo; neizostavno ih usvaja i masa, neizostavno cela ulica; ne samo to, smatraju ih najvećima i najgenijalnijima, ali samo onoga dana kada se pojave. Ono što je jevtino, nije trajno. Brzo shvatanje dokazuje samo banalnost onog što se shvati.

Žan Žak Ruso u svojoj ispovesti priznaje da je, dok je bio mladić, voleo da se sakrije iza kakvog ugla i da izvadi delove tela koji se obično drže skriveni, i tako da čeka žene koje bi prolazile.

Najviše vole nerad baš ljudi iz naroda koji večito rade!

A, i ti ponekad trpiš što misao nije našla oblik u rečima! To je plemenit bol, i imaju ga samo izabrani; budala je uvek zadovoljna s onim što kaže, i , uz to, uvek kaže više nego što je potrebno; voli da ima zalihu.

Čudno je koliko mnogo sporednih misli može da prođe kroz glavu baš onda kad je čovek sam potresen kakvom značajnom vešću, koja bi, u stvari, morala ugušiti ostala osećanja, i razagnati sve sporedne misli, naročito sitne, a sitne naprotiv baš onda najviše i nadiru.

Poslednje misli često su vrlo ništavne. Jedan samoubica se žali, u istom takvom dnevniku što mu u takvom važnom času baš nijedna "viša misao" ne nailazi, nego, naprotiv, sve neke sitne i beznačajne.

U jednom trenutku je sveta istina, a u drugom je laž.

Voleti ljude takvi kakvu su, to je nemoguće. A ipak se mora. I zato, kad im činiš dobro, stegni srce, zapuši nos i zatvori oči (ovo poslednje je neophodno). Podnosi zlo od njih, ne ljuti se na njih ako možeš, "seti se da si i ti čovek". Naravno moraš s njima biti strog, ako ti je dato da budeš iole pametniji od osrednjeg. LJudi su po prirodi niski i spremni su da vole iz straha; ne daj se takvoj ljubavi, i ne prestani da prezireš. Nauči da ljude prezireš čak i kad su dobri, jer su tada najčešće rđavi. Ko iole nije glup, taj ne može da živi a da sebe ne prezire, bio čestit ili ne bio, svejedno. LJubiti bližnjeg svoga, a ne prezirati ga - to nije moguće. I "ljubav prema čovečanstvu" treba shvatiti jedino kao ljubav prema onome čovečanstvu koje si sam stvorio u svojoj duši; drugim rečima, sam sebe si stvorio, te i ljubav prema sebi samom - i koga, prema tome, nikad neće ni biti u stvari.

Svi ti unapred davani spasonosni saveti su samo uvlačenje u tuđu savest na tuđ račun. Dosta sam upadao u savest drugih ljudi i, na kraju dobijao samo uvrede i podsmeh. Naravno, na podsmeh i uvrede ostajem ravnodušan, ali je glavno to da na taj način ništa ne postižeš, niko te ne sluša... a svi te omrznu.

I pošto sam sav bio sastavljen iz tuđih misli, odakle sam mogao uzeti svoje kad su mi bile potrebne za samostalne odluke.

Kad Rus samo malo iziđe izvan utvrđenog koloseka, ozakonjenog običajima, odmah ne zna šta treba da radi.

To je bilo ono što biva uvek: koga najviše voliš, najviše ga i vređaš.

Ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače. ili kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek.

Postoji prostodušnost koja ima poverenja u sve i svašta, i koja ne sluti podsmevanje. Takvi su ljudi uvek ograničeni, jer su spremni da iz srca iznesu pred prvoga koga sretnu i ono što im je najdragocenije.

Nemoguće je da ima čoveka koji se nečem ne klanja; takav čovek ne bi sebe mogao podneti i nijedan čovek ne bi mogao. Ako odbaci boga, on se klanja idolu, drvenom ili zlatnom, ili zamišljenom. To su sve idolopoklonici, a ne bezbožnici.

Hiljadu puta sam se čudio toj sposobnosti ljudi (koja, izgleda, postoji naročito kod Rusa) da neguju u svojoj duši najviši ideal uporedo s najvećom podlošću, i sve to potpuno iskreno. Pitanje je da li je to širina svojstvena Rusima, koja će ih daleko odvesti, ili prosto podlost.

Ima slučajeva kad pobedilac ne može da se ne stidi pobeđenoga, baš zato što ga je nadvladao.

Advokat je najmljena savest.

Osobina prostog naroda: nije zadovoljan opštom idejom, ako ga je stvar zainteresovala, nego bezuslovno traži najpouzdanije i najtačnije pojedinosti.

Inače, žene nisu srećne u oceni muške pameti ako im se čovek dopada, i vrlo rado smatraju paradokse strogo logičkim zaključcima, ako su samo saglasni s njihovim ličnim željama.

Muškarac je u nesumnjivom moralnom ropstvu žene; naročito kad je velikodušan! Žena je kadra da velikodušnog čoveka uveri u sve što joj je volja.

Čovek je tako složena mašina, da ga u izvesnim slučajevima nikako nije moguće razumeti, naročito ako je taj čovek - žena.

Za lupeške poslove potrebni su čestiti ljudi više nego ma gde!

Fotografski snimci retko kad ispadnu slični, i to je pojmljivo; i sam original, to jest svi mi, retko kad smo slični sebi. Samo u retkim trenucima ljudsko lice izražava svoje glavne crte, svoju glavnu crtu. Umetnik proučava lice i pogađa tu glavnu misao mada u trenutku dok slika nje uopšte i nema. A fotograf snima čoveka onako kakav je, i sasvim je moguće da Napoleon u jednom trenutku ispadne glup, a Bizmark nežan.

A usrećiti bezuslovno makar jedno biće za svoga života, i to praktički, to jest stvarno, postavio bih za pravilo svakog inteligentnog čoveka; kao što bih postavio pravilo ili dužnost svakom seljaku da zasadi bar jedno drvo u svom životu.

Viši čovek, umno razvijen čovek, koji ide za višom idejom, često se sasvim odvoji od stvarnosti, postaje smešan, ćudljiv i hladan, čak, mogu da ti kažem, i glup; i ne samo u praktičnom životu, nego, na kraju, glup i u svojim teorijama.

Ima bolnih uspomena, koje pričinjavaju istinsku bol; njih ima gotovo svaki čovek, samo ih ljudi zaboravljaju; ali se dešava da ih se najedanput sete, makar samo u jednoj jedinoj crti, i posle ne mogu da je se oslobode.

Ti što vređaju, još u detinjstvu, još u porodici se od matera svojih nauče da vređaju.

Čovek koji ne veruje u čuda je, čak najviše sklon predrasudama.

Grattez le Russe, et vous verrez le Tartare.(Zagrebi Rusa i naći ćeš Tatarina)

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

BRAĆA KARAMAZOVI

U većini slučajeva ljudi, čak i zločinci, mnogo su naivniji i prostodušniji nego što mi o njima mislimo. I mi sami takođe.

Ta starica, očevidno, nije bila zla, ali je bila nepodnošljivi despot usled parazitskog života.


Jer socijalizam nije samo radničko pitanje ili takozvanog četvrtog staleža, već, pre svega, ateističko pitanje, pitanje savremenog ovaploćenja ateizma, pitanje Vavilonske kule koja se podiže upravo bez boga, ne da se od zemlje dosegne nebo, već da se nebo spusti na zemlju.

Starac je monah koji uzima vašu dušu i vašu volju u svoju dušu i svoju volju. Kad izaberete starca, vi se odričete svoje volje i predajete je njemu, pristajući na potpunu poslušnost, na potpuno samoodricanje.

A glavno je, ne stidite se toliko samog sebe, jer od toga sve i dolazi.

Glavno je ne lažite samog sebe. Onaj ko laže samog sebe i svoju laž sluša, dolazi dotle da već nikakvu istinu ni u sebi ni oko sebe ne primećuje, i prema tome, ne poštuje ni sebe ni druge.

Postoji u narodu nemi jad koji se dugo podnosi; on se zatvara u sebe i ćuti. Ali postoji nevolja neizdržljiva: ona se izliva u suzama i od tog trenutka prelazi u naricanje. To se naročito dešava kod žena. Ali ona nije lakša od neme nevolje. Naricanje utoli bol samo utoliko što još više otruje i pozledi srce. Takav jad i ne želi utehe i hrani se osećanjem svoje neutoljivosti. Naricanje je samo potreba da se stalno pozleđuje rana.

Ja volim čovečanstvo, ali čudim se samom sebi što više volim čovečanstvo uopšte, to manje volim ljude konkretno, to jest posebno, kao pojedince.

I možda bih stvarno pristao da me raspnu za ljude, kad bi to odjednom od mene tražili, međutim, ja nisam u stanju ni s kim da proživim dva dana u istoj sobi, i to znam iz iskustva. Čim je on blizu mene, već njegova ličnost pritiska moju sujetu i ograničava moju slobodu. Za dan i noć ja mogu omrznuti čak i najboljeg čoveka, samo zato što dugo jede u toku ručka, drugog zato što ima kijavicu i neprestano se useknjuje. Ja postajem neprijatelj ljudima samo ako me dodirnu. Zato se uvek tako dešavalo: što sam više mrzeo ljude kao pojedince, utoliko je moja ljubav prema čovečanstvu uopšte postajala vatrenija

Izbegavajte laž, svaku laž, a naročito laganje samoj sebi... To što vam se čini gadnim u sebi, čisti se već samim tim što ste to primetili... Aktivna ljubav, u poređenju sa onom iz maštanja, predstavlja surovu i zastrašujuću stvar.

Ali i mučenik ponekad voli da se zabavlja svojim očajanjem - od očajanja.

Evo ti zaveta: u nevolji traži sreću.

Kod tih izuzetno poštenih, ali strasnih ljudi postoji granica koju ne treba prelaziti. Inače će i rođenog oca nožem izbosti.

Kad se čovek zaljubi u neku lepotu, u telo žensko, ili čak samo u jedan deo ženskog tela (to sladostrasnik može shvatiti), onda će za nju dati svoju decu, prodaće oca i majku, Rusiju i otadžbinu; iako je pošten, otići će i ukrasti; iako je krotak, zaklaće, mada je veran, izdaće.

I upravo je ova neobjašnjivost straha povećavala u njemu strah.

Lepota - to je strašna i užasna stvar! Strašna zato što je neodredljiva, a odrediti je nemoguće zato što je bog zadao sve same zagonetke. Užasno je to što lepota nije samo strašna već i tajanstvena stvar. Tu se đavo sa bogom bori, a bojno polje su - srca ljudska.

Eto kunem ti se, nju sam tada jedno tri ili pet sekundi gledao sa strašnom mržnjom, sa onom mržnjom koju samo jedna vlas deli od ljubavi, od bezumne ljubavi.

Shvataš li ti da se od izvesnog ushićenja čovek može ubiti.

Došao je do one granice pijanstva kada neki pijani, do tada mirni, odjednom obavezno zažele da se razbesne i da se pokažu.

Eto te nežne gospođice i vole takve, pijanice i podlace!

Kod nas u Rusiji pijani su najbolji ljudi. Najbolji ljudi kod nas u najveće pijanice.

Uvređenom čoveku je strašno teško kada svi na njega počnu gledati kao dobrotvori.

Po mom mišljenju, najbolje se upoznavati pred rastanak.

Pitao sam sebe mnogo puta: ima li na svetu takvog očajanja koje bi pobedilo u meni tu ludu i možda nepristojnu žeđ za životom, i zaključio sam da, čini mi se, nema takvog očajanja, to jest do tridesete godine, a posle neću više ni sam želeti, tako mi se čini.

- Ja mislim da svi treba, pre svega na svetu da zavole život.
- Da zavole život više nego njegov smisao?
- Obavezno tako, da zavole pre logike, obavezno pre logike i tek tada će i smisao shvatiti.

Bog je ženi poslao histeriju jer je voli.

Oni koji u boga ne veruju, oni počnu razgovor o socijalizmu, o anarhizmu, o preuređenju sveta prema novom modelu, a to ti je isti đavo, ta ista pitanja, samo sa drugog aspekta.

U osamnaestom veku bio je jedan stari grešnik koji je kazao da kad boga ne bi bilo trebalo bi ga izmisliti.

I tebi savetujem da nikad ne misliš o tome, a pre svega o bogu: postoji li ili ne postoji? Sve su to pitanja potpuno nesvojstvena umu stvorenom sa pojmovima samo o tri dimenzije.

Glupost je plitka i naivna, a um vrda i krije se. Um je podlac, a glupost je iskrena i poštena.

Upravo je bližnje, po mom mišljenju, nemoguće voleti, već možda samo daleke.

Da bismo zavoleli čoveka, potrebno je da se on sakrije, a čim pokaže svoje lice - ljubav nestaje... Retko će čovek pristati da prizna drugog za patnika (kao da je to neki čin)... Apstraktno se još i može voleti bližnji, pa čak ponekad i izdaleka, ali izbliza gotovo nikad.

Ponekad se govori o ”zverskoj” surovosti čoveka, a to je strašno nepravedno i uvredljivo za zveri: zver nikada ne može biti tako svirepa kao čovek, tako virtuozno, tako umetnički svirepa.

Ja mislim, ako đavo ne postoji, već ga je, prema tome, stvorio čovek, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici.

Ja pouzdano tvrdim da postoji kod mnogih ljudi i naroda u čovečanstvu posebna osobina - sklonost ka mučenju dece, i samo dece. Prema svima ostalim subjektima ljudskog roda ti isti mučitelji odnose se čak blagonaklono i smireno, kao obrazovani i humani Evropljani, ali veoma vole da muče decu, i u tom kontekstu čak i vole decu... Naravno, u svakom čoveku se krije zver, zver gneva, zver strasne raspaljenosti od vriske mučene žrtve, neobuzdana zver puštena sa lanca, zver bolesti stečenih u razvratu, podagri, bolesne jetre i ostalog.

Jer u tom slučaju sveukupno saznanje sveta ne vredi onih suzica detenceta upućenih "bogi".

Ja ništa ne shvatam, a sada i neću ništa da shvatam. Hoću da ostanem uz činjenice. Odavno sam odlučio da ne shvatam. Ako zaželim da nešto razumem, odmah izneverim činjenice, a ja sam odlučio da ostanem uz fakta...

Slušaj: ako svi moraju da pate, da bi patnjom platili večnu harmoniju, šta će tu deca, reci mi, molim te? ... Potpuno se odričem te apsolutne harmonije. Ne vredi ona suzice ni onog jednog namučenog deteta, koje je tuklo sebe u grudi malenom pesnicom i molilo se u smrdljivom klozetu svom "bogi" neiskupljenim suzicama svojim.

I ako su stradanja dece otišla na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da se plati istina, onda ja unapred tvrdim da cela ta istina ne vredi toliko.

Jer ništa i nikada za čoveka i ljudsko društvo nije bilo nepodnošljivije od slobode.

Shvatiće da je nezamislivo da slobode i hleba zemaljskog ima dovoljno za sve, jer nikad, nikad, neće umeti da podele među sobom ono što imaju! Takođe će se uveriti da nikada ne mogu biti ni slobodni, zato što su nemoćni, poročni, ništavni i buntovnici.

Nema trajnije i mučnije brige za čoveka od toga da, kad ostane slobodan, što pre nađe pred kim da se pokloni. Briga tih jadnih stvorenja ne sastoji se samo u tome da nađu to pred čime ću se ja ili neko drugi pokloniti, već da nađu nešto tako u šta bi svi poverovali i poklonili se pred njim, i to obavezno svi zajedno. Eto, ta potreba kolektivnog klanjanja i jeste oduvek glavna muka svakog čoveka i celog čovečanstva. Zbog sveopšteg klanjanja oni su uništavali mačem jedni druge: "Ostavite vaše bogove i dođite da se poklonite našim, inače smrt vama i vašim bogovima! " I tako će biti do kraja sveta, čak i onda kad nestanu u svetu bogovi: svejedno, kleknuće pred idolima.

Ali slobodom ljudskom ovladaće samo onaj ko će umiriti njihovu savest.

Ali ti nisi znao da čim čovek odbaci čudo, odmah odbaci i boga, jer čovek ne traži toliko boga koliko čudo.

Ti nisi sišao sa krsta kad su ti vikali, ismevajući te i izazivajući: "Siđi s krsta i poverovaćemo da si to ti." Ti nisi sišao zato što nisi hteo da porobiš čoveka čudom i žudeo si za slobodnom verom, a ne za izazvanim čudom. Želeo si slobodnu ljubav a ne ropsko oduševljenje nevoljnika pred moćima koje su ga zaprepastile jednom zauvek.

Nespokoj, smetenost i nesreća - to je današnja sudbina ljudi... Mi (crkva) smo ispravili podvig tvoj i zasnovali ga na čudu, tajni i autoritetu. I ljudi su se obradovali što su ih ponovo poveli kao stado i što su, najzad, sa njihovih srca skinuli tako strašan dar (sloboda izbora), koji im je doneo toliko muka.

Sloboda, slobodni um i nauka zavešće ih u takve prašume i dovesti pred takva čuda i nerešive tajne da će jedni od njih, nepokorni i svirepi, uništiti sebe, drugi - nepokorni, ali slabi uništiće jedni druge, a treći koji ostanu, slabi i nesrećni, dopuzaće do naših nogu i zavapiće: "Da, vi ste imali pravo, jedino ste vi znali njegovu tajnu i mi se vraćamo vama, spasite nas od nas samih."

O, mi ćemo im dozvoliti i greh, oni su slabi i nemoćni, i voleće nas kao deca zato što smo im dozvolili da greše. Mi ćemo im reći da će svaki greh biti oprošten ako je učinjen sa našom dozvolom; a dozvoljavamo im da greše zato što ih volimo, i kaznu za te grehove uzećemo na sebe, neka tako bude.

Jer, ako postoji neko ko je najviše zaslužio našu lomaču, onda si to ti. Sutra ću te spaliti, Dixi. (Inkvizitor Hristu)

Svako je kriv pred svima za sve ljude i sve grehe. Kad ljudi budu shvatili ovu misao, nastaće za njih carstvo nebesko i to ne u snovima već stvarno.

Nema dragocenijih uspomena za čoveka od onih iz ranog detinjstva u roditeljskoj kući, i to je skoro uvek tako, ako u porodici ima bar malo ljubavi i sloge.

Stara tuga u velikoj tajni života ljudskog postepeno prelazi u tihu dirljivu radost; umesto mlade vrele krvi dolazi smirena vedra starost.

Gospodo moja, je li mogućno da je sada, u naše vreme, tako čudno sresti čoveka koji bi se sam pokajao za svoju glupost, i javno priznao svoju krivicu?

Nikada ljudi nikakvom naukom i nikakvim kriterijem koristi neće umeti da podele pravedno svoje vlasništvo i svoja prava. Uvek će biti svakom malo, i svi će roptati, zavideti i uništavati jedan drugog... Sada svako nastoji da što više izdvoji svoju ličnost, hoće da u samom sebi oseti punoću života, međutim, iz svih njegovih napora umesto punoće života, rezultira samo pravo samoubistvo, jer umesto konačnog definisanja svog bića, zapadaju u apsolutno otuđenje. Jer su se u našem veku svi izdelili na jedinke, svako se usamljuje u svojoj jazbini, svako se udaljava od drugog, skriva se i skriva šta ima, i završava time što se sam odbija od ljudi i sam ljude odbija od sebe.

Ali kako to često biva, svi zločini koji se izvršavaju sa neobičnom drskošću najčešće uspevaju.

Tuđa nesreća ne opameti čoveka.

Voli čovek pad pravednikov i sramotu njegovu.

LJudi žive radi zavisti jednog prema drugom, radi ugađanja telu i razmetanja.

Koliko je na zemlji, u istoriji čovečanstva, bilo ideja koje su deset godina ranije bile nezamislive, i koje su se odjednom pojavljivale, kad je dolazio na njih tajanstveni red njihov, i širile se po celoj zemlji?

Krotka ljubav je strašna snaga, najmoćnija, kojoj nema ništa slično na svetu.

Naročito upamti da ne možeš nikome biti sudija. Jer niko ne može na zemlji biti sudija zločincu pre nego što sam sudija ne oseti da je i on isto takav zločinac kao i onaj što stoji pred njim, i da je, možda, on najviše kriv za zločin tog što pred njim stoji. A kad to shvati, onda može postati sudija.

Ne boj se ni slavnih, ni silnih, nego uvek budi mudar i plemenit. Znaj meru, znaj i pazi rokove.

Kod pametna čoveka razumu će uvek doći vreme.

Ja se ne bunim protiv svog boga, ja samo njegov svet ne primam.

Nemoguće je čak i zamisliti svu sramotu i moralni pad s kojima je ljubomoran čovek u stanju da se saživi bez ikakve griže savesti.

Otelo nije ljubomoran, on je lakoveran. (Puškin)... Ljubomorni najpre i opraštaju, i to sve žene znaju.

Osuđujem sebe za sav život, ceo moj život kažnjavam.

Ocena jednog Nemca o ruskoj školskoj omladini: "Pokažite ruskom učeniku kartu zvezdanog neba, o kojoj on do tada nije imao pojma, on će vam sutra vratiti tu kartu popravljenu." Nikakvih znanja i beskrajna uobraženost.

Danas se gotovo svi sposobni ljudi strašno boje da ne budu smešni i zbog toga su nesrećni.

Postoje trenuci kada ljudi vole zločin.

Mnogi su ljudi pošteni zahvaljujući tome što su glupaci.

Ponekog je bolje imati među neprijateljima nego među prijateljima.

Neka te bog sačuva da bilo kad tražiš oproštaj od voljene žene za svoju krivicu! Naročito, od voljene, naročito, ma koliko bio kriv pred njom! Hajde, pokušaj da pred njom priznaš krivicu, "kriv sam, kaži, oprosti, izvini", odmah će se sručiti kiša prekora! Nikako ti neće oprostiti otvoreno i jednostavno, već će te poniziti kao neku prnju, nabrojaće ti i ono što nije bilo, sve će uzeti, ništa neće zaboraviti, dodaće svoje, i tek će ti tada oprostiti. I tako će najbolja, najbolja od njih! Poslednje mrve će sastrugati i sve će ti sasuti na glavu, takav strvoder živi u njima, u svima do poslednje, ja ti kažem, u tim anđelima bez kojih mi ne možemo da živimo!

Kakva je to vera ako je nasilna? Pored toga, u veri ne pomažu nikavi dokazi, naročito materijalni.

Satana sum et nihil humanum a me alienum puto. (Satana sam i ništa ljudsko mi nije tuđe)

Na žalost, istina je gotovo uvek neinventivna.

Bio sam kod cele medicine: da postave dijagnozu, znaju odlično, celu će ti bolest detaljno izložiti, ali, da izleče, ne umeju.

To je u našem veku reakcionarno verovati u boga, a ja sam đavo u mene se može.

Kada bi na zemlji sve bilo razumno, onda se ništa ne bi dogodilo.

Ali kolebanja, nespokoj, borba vere i neverovanja, to je ponekad takvo mučenje za čoveka sa savešću, da je bolje obesiti se.

O, mi smo (Rusi) prirodni, mi smo zlo i dobro u najčudnijoj simbiozi, mi smo ljubitelji Šilera i prosvećenosti, a istovremeno pravimo skandale po krčmama i čupamo brade pijandurama, kompanjonima u pijančenju. O, mi smo dobri i divni, ali samo onda kada je nama dobro i lepo. Naprotiv, mi smo obuzeti najplemenitijim idealima, ali samo pod uslovom da se ostvaruju sami po sebi i da nam na sto padaju s neba, a što je najvažnije, da budu badava, badava, da za njih ništa ne platimo.

Osećaj niskosti pada isto tako je neophodan tim razuzdanim i strasnim prirodama kao i osećanje najuzvišenije plemenitosti.

Ljudi koji mnogo pate od epilepsije, prema dokazima najiskusnijih psihijatara, uvek su skloni neprestanom i naravno, bolesnom samooptuživanju.

Ali što je jača vlast, tim je strašnija njena primena!

Ta srca veoma često žude za nežnošću, lepotom i pravednošću, i to upravo radi kontrasta sebi, svojoj neobuzdanosti, svojoj surovosti, žude nesvesno, i upravo žude.

LJubav prema ocu, koju otac ne opravda, besmislena je i nemoguća. Ne može se ljubav stvoriti ni iz čega, ni iz čega samo bog stvara.

Onaj koji rodi, nije još otac, a otac je onaj koji rodi i zasluži.

Isteraj prirodu na vrata, ona će uleteti kroz prozor.

Znajte da nema ničeg uzvišenijeg, jačeg, zdravijeg, i korisnijeg za budući život od neke lepe uspomene, naročito ponete iz detinjstva, iz roditeljske kuće... Ako čovek sakupi mnogo takavih spomena i ponese ih sa sobom u život, onda je spasen za sav život... Čovek često ismeva dobro i lepo: to je samo od lakomislenosti.

Ne bojte se života! Kako je lep život, kada uradiš nešto dobro i pravedno.

REMARK - TRIJUMFALNA KAPIJA

Nemoj da misliš ni na šta i ne pitaj ništa. Vidiš li napolju svetiljke i hiljadu šarenih firmi? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad podrhtava od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. Bio sam na jednom predelu na Mesecu i vratio sam se, i tu si ti i život si ti. Ne pitaj ništa više. Ima više tajne u tvojoj kosi no u hiljadu pitanja. Tu pred nama je noć, nekoliko časova i jedna večnost, dok jutro ne zatutnji kraj prozora. Da se ljudi vole u tome je sve; čudo i najrazumljivija stvar što postoji, to sam osetio danas, kad se noć rastapala u cvetni žbun i vetar mirisao na jagode, a bez ljubavi je čovek samo mrtvac na odsustvu, ništa drugo nego nekoliko datuma i neko slučajno ime...

MEŠA SELIMOVIĆ

Kad bih umio da napišem najljepšu knjigu na svetu,posvetio bih je svojoj ženi Darki.
Ovako ću zasvagda ostati dužnik njenoj plemenitosti i ljubavi.
I sve što mogu,to je da sa zahvalnošću pomenem njeno ime na početku ove priče,koja, kao i sve druge,govori o traženju sreće.

HERMAN HESE

Patnja zadaje bol samo zato sto je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...

MAHATMA GANDI

- Jednom sam u Petoriji otišao kod engleskog frizera. On je odbio da me ošiša. Ja sam bio jako povređen, odmah sam kupio makaze i odsekao kosu sam sebi pred ogledalom. Šišanje spreda mi je više-manje uspevalo, ali sam u potpunosti pokvario svoju frizuru pozadi. Prijatelji na sudu tresli su se od smeha: "Šta Vam je to sa kosom, Gandi? Jesu li Vam miševi skakali po glavi?" "Ne, beli frizer se nije usudio da dotakne moju crnu kosu," odgovorio sam "pa sam stoga odlučio da se sam ošišam, pa kako god". Odgovor nije iznenadio moje prijatelje. Frizera se nije moglo kritikovati, jer je odbio da ošiša moju kosu. Bilo je za očekivati da će izgubiti svoje stalne mušterije, ukoliko bude pružao usluge obojenima. Mi (Indijci) ne dozvoljavamo svojim frizerima da pruže svoje usluge svojoj "nedodirljivoj" braći. Ja sam račun za to morao platiti u Južnoj Africi i to ne jednom, nego vrlo često, a ubeđenje da je to kazna za naše sopstvene grehe sprečavalo me je da budem ljut.

- Nepoštovati jedno jedino živo biće znači nepoštovati Božiju snagu i time ne oštetiti samo ovo jedno biće, nego naneti štetu celom svetu.

- Bogatstvo čoveka meri se onim za čim ne žudi.

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

IDIOT

Ta gospoda sveznalice susreću se ponekad, čak dosta često, u izvesnim društvenom sloju. Oni sve znaju, sva nemirna radoznalost njihovog duha i sposobnost usmerene su nezadrživo na jednu stranu, svakako zbog toga što nemaju važnijih interesa i ideja u životu.

Ubijati zbog ubistva je nesrazmerno veća kazna nego sam zločin. Ubistvo po presudi je nesrazmerno užasnije nego razbojničko ubistvo. Taj koga ubijaju razbojnici, bilo da ga kolju noću u šumi ili na drugi način, taj se, svakako, još do poslednjeg trenutka nada da će se spasti. Bilo je slučajeva da je već grlo presečeno, a on se još nada, ili beži, ili moli. A ovde te poslednje nade, s kojem je deset puta lakše umirati, nasigurno lišavaju; tu je presuda, i u tome što sigurno nećeš izbeći, u tome i jeste užasna muka i na svetu nema muke jače od te. Ko kaže da je ljudska priroda kadra da to izdrži i da sačuva zdrav razum? Čemu to izrugivanje odvratno, nepotrebno, uzaludno? Ne, sa čovekom se ne sme tako postupati.

Uostalom, poznato je da čovek suviše zanet strašću, naročito ako je u godinama, potpuno zaslepi i spreman je da gaji nadu tamo gde je uopšte nema; i ne samo to, gubi pamet pa makar zvezde s neba skidao.
Od dece se duša izleči.

“O lepoti je teško prosuđivati; ja se još nisam pripremio. Lepota je zagonetka”

U Ganjinom glasu se već osećala ona mera ozlojeđenosti kad čovek gotovo i sam uživa u ozlojeđenosti, predaje joj se bez ikakvog obuzdavanja i maltene sa sve jačom slašću, ma kud ga ona odvela.

Još jedna nepredviđena, ali najstrašnija tortura za taštog čoveka - crvenilo stida zbog svoje porodice, i to u svojoj kući - pala mu je u deo.

Ima žena koje valjaju samo kao ljubavnice i više nisu nizašto.

Nitkovi vole poštene ljude - to niste znali?

Ne sudi dok nemaš iskustva.

Imajte u vidu, mili kneže, da ništa nije uvredljivije za čoveka našeg vremena i plemena nego mu reći da nije originalan, da je slabog karaktera, bez osobitih talenata i običan čovek.

Novac je zbog toga najpodlija i najmrskija stvar što daje čak i talenat. I davaće ga dok je sveta i veka.

A jeste li primetili da je ona strašno nevešta i da se malopre u nekim trenucima zbunjivala! A baš takve i vole da gospodare.

... jer je znao kako se lako kalemi na čoveka navika na raskoš i kako je teško posle odučiti se od nje, kad raskoš malo-pomalo postane neophodnost.

Meni se sve čini da na svetu ima mnogo više lopova nego nelopova i da čak nema takvog najpoštenijeg čoveka koji bar jedanput u životu nije nešto ukrao.

Baš onako kao što je majci radost kad primeti prvi osmeh svog deteta, isto takva je radost bogu svaki put kad opazi s neba da mu se grešnik počinje da moli od sveg srca. To mi je prosta žena tako duboku, tako istančanu i istinski religioznu misao kazala, u kojoj je sva suština hrišćanstva odjednom izražena, to jest sav pojam o bogu kao o našem rođenom ocu i kako se bog raduje za čoveka, kao što se otac raduje za svoje rođeno dete - a to je glavna misao Hristova! Suština religioznog osećanja ne potpada ni pod kakva mudrovanja, ni pod kakve prekršaje i prestupe i ni pod kakve ateizme; tu je nešto drugo i večito će biti nešto drugo; tu je nešto po čemu će ateizmi samo kliziti i uvek govoriti drugo no što treba. No glavno je što ćeš to na ruskom srcu zapaziti, i to ti je moj zaključak.

Samilost je najvažniji i, možda, jedini zakon bića svega čovečanstva.

Tako ponekad biva s ljudima: nepodnošljive iznenadne uspomene, osobito one što su skopčane sa stidom, obično, zaustavljaju čoveka za časak na mestu.

Kao i svi ljudi koji piju, general je bio vrlo osetljiv, i kao svi pijanci koji su se suviše srozali, nije lako podnosio uspomene iz srećne prošlosti.

Ničega boljeg od "sirotog viteza" nema.

S knezom se zbivalo ono što u ovakvim prilikama često biva kod suviše snebivljivih ljudi: on se toliko zastideo tuđeg postupka, toliko zastideo za svoje goste da se u prvi mah bojao i da ih pogleda.

To je bila ona tačka dugo uzdržavanog pa najzad rasplamsanog negodovanja kad glavnom pobudom postaje trenutna bitka, trenutna potreba da se što pre na bilo koga kidiše.

Ali ja znam vas, vi ste dobri, knez takođe... mi smo svi do komičnosti predobri ljudi.

Naši liberali nikad ne mogu dozvoliti nekom drugom da ima svoje lično ubeđenje a da ne odgovore odmah svom protivniku pogrdama ili nečim još gorim...

Da, priroda je podrugljiva! Zašto ona stvara najbolja bića da im se posle podruguje? Učinila je tako da jedno biće koje su na zemlji priznali savršenim... učinila je tako da je, pokazavši ga ljudima, upravo njemu namenila da kaže odo zbog čega se docnije prolilo toliko krvi da, kad bi se prolila sva odjednom, ljudi bi se u njoj sigurno podavili.

(napad turberkuloznog kašlja Ipolita sa grčevitim ridanjem) Ali u takvim prilikama prisutni, čak ako ih ima i više, obično odgovaraju ćutanjem i pasivnom radoznalošću, ne želeći da primaju neke obaveze, i svoje misli iznose tek mnogo docnije.

No znate li, kneže, da je kod mene sve u mašti i, tako da kažem, u odvažnosti, a u stvarnosti ništa ne uspevam.

Vidiš, kneže, biti filantrop prijatno je, ali ne mnogo.

Devojka svojevoljna, šašava, razmažena, kad se u nekog zaljubi, glasno će ga grditi i u oči mu se podsmevati.

Nedostatak originalnosti svuda, u celom svetu, od pamtiveka se smatrao kao glavna osobina i najbolja preporuka za vrednog poslovnog i praktičnog čoveka.

No čini se da je izvesna nedotupavnost skoro neophodno svojstvo ako ne svakog javnog radnika, a ono bar svakog koji zgrće pare.

Nema sumnje da su njene porodične nevolje bile bezrazložne, imale beznačajan uzrok i bile do smešnog preuveličavane; ali kad neko ima na nosu ili na čelu bradavicu, onda mu se stalno čini da je svima na svetu bilo i jeste najvažnije da gledaju tu bradavicu, smeju mu se i osuđuju ga zbog nje, makar on i Ameriku otkrio.

Kad je gledala svoje kćeri, mučila je je sumnja da ona neprestano nečim smeta njihovom uspehu, da joj je narav smešna, nedolična i nepodnošljiva, zbog čega je, razume se, vazda krivila i kćeri, i Ivana Fjodoroviča i po ceo dan se s njima svađala, premda ih je, inače, volela do samoodricanja i gotovo do strasti. (II -12)



Bar jedna će njena kći, bar Adelaida, najzad biti udomljena. “Makar jedna da mi se skine s vrata”, govorila je Lizaveta Prokofjevna kad je trebalo govoriti glasno (u sebi se ona izražavala neuporedivo nežnije)

Ruski liberalizam nije napad na postojeće društveno uređenje, nego je napad na samu suštinu našeg bivstvovanja, na smo biće, a ne samo na uređenje; ne na ruske prilike, već na Rusiju.

Uzeli ste pojedini slučaj pa ste izveli iz njega opšte pravilo, dakle, klevetali ste.

Razlika je u tome što se ranije u nas manje čula javna reč, a sad se počelo glasno govoriti, čak i pisati o tome, zato se čini da su se ti zločinci tek sada pojavili.

Ono što govorim nije u skladu sa mislima, a to ponižava misli.

Baš zbog toga što si na mene digao ruku, zato tvoja mržnja i ne prolazi.

Znaš li da je žena kadra da izmuči čoveka okrutnošću i porugom, a da pri tom ne oseti nimalo griže savesti zato što će svaki put, gledajući te, misliti u sebi: “Neka, sad ću ga izmučiti do smrti, ali ću mu zato posle sve svojom ljubavlju nadoknaditi... ”

Da, zakon samouništenja i zakon samoodržavanja su podjednako jaki u čovečanstvu.

Od svoje strane mogu primetiti da je gotovo svaka stvarnosti, mada ima svoje neosporive zakone, ipak skoro uvek neverovatna i nestvarna... I čak ukoliko stvarnija, utoliko ponekad manje liči na istinu.

Knez tvrdi da će lepota spasti svet.

Neka me onaj, kome moje “objašnjenje” dospe u ruke i ko bude imao strpljenja da ga pročita, smatra za sumanutog ili čak za gimnazista, a najtačnije, za osuđenog na smrt, kome se dakako počelo pričinjavati da svi ljudi, osim njega, premalo cene život, navikli su da ga suviše jevtino troše i da se suviše tromo, suviše nesavesno njime koriste, dakle, svi do jednog nedostojni su života! ... Stvar je u životu, jedino u životu, u njegovom neprekidnom i večnom otkrivanju, a ne u o otkriću... U svakoj genijalnoj ili novoj čovekovoj misli ili čak, prosto, u svakoj ozbiljnoj čovekovoj misli koja se rodi u nečijoj glavi, uvek ostaje nešto što se nikako ne može preneti drugim ljudima; sve da ispišete čitave knjige i da svoju misao tumačite trideset pet godina; uvek će ostati nešto što ni po koju cenu neće hteti da izađe ispod vaše lobanje i ostaće u vama zauvek; pa ćete tako i umreti ne saopštivši, možda, nikome ono najglavnije u vašoj ideji.

Sve je to bilo prirodno, ljudi su stvoreni zato da jedan drugog muče ... Kažu da je krotkost ogromna sila.

Već na prvi pogled meni se učinilo da su oni oboje, i gospodin i žena, pristojni ljudi koje je sirotinja dovela do takvog poniženja kada nered naposletku savlađuje svaki pokušaj borbe protiv njega i dovodi ljude do mučne potrebe da baš u tom neredu, koji se svakog dana povećava, nalaze neko gorko i kao osvetničko osećanje zadovoljstva.

Ima ljudi kojima je slatka njihova preosetljiva uvredljivost, naročito kad se u njih izrazi u poslednjem stepenu (što se dešava uvek vrlo brzo); u takvim trenucima kao da im je prijatnije da budu uvređeni nego neuvređeni. Ti razdražljivi ljudi kasnije se uvek strahovito muče zbog kajanja, naravno ako su pametni i mogu smisliti da su se ražestili deset puta više nego što je trebalo.

Ko poseže na pojedinačnu “milostinju” taj poseže na čovekovu prirodu i prezire ljudsko lično dostojanstvo. Pojedinačno dobročinstvo će ostati večito, jer je ono potreba ličnosti, živa potreba neposrednog uticaja jedne ličnosti na drugu.

Kad bacate svoje seme, svoju milostinju, svoje dobro delo, bilo u kojem obliku, vi dajete jedan deo svoje ličnosti i primate u sebe deo druge; vi se jedan drugom uzajamno pridružujete.

Ne sme se ostajati u životu kad on poprimi takve čudne forme koje me vređaju.

Znajte da ima granica stida u svesti o svom ništavilu i nemoći od koje čovek ne može dalje, i posle koje počinje da i u svom stidu oseća veliko uživanje... Mnogo pravilnije je pretpostaviti da je tu, prosto, ustrebao moj ništavni život, život atoma, da bi se dopunila celina neke sveopšte harmonije, radi nekog plusa i minusa, radi nekog kontrasta i slično, isto tako kao što su svakodnevno potrebne žrtve miliona života bez čije smrti ostali svet ne bi mogao postojati... Ja se slažem da se drukčije, to jest bez stalnog uzajamnog proždiranja svet nikako ne bi mogao urediti.

Čak i pored sve svoje želje, nikad nisam mogao zamisliti da nema ni budućeg života, ni proviđenja. Najverovatnije da sve to postoji, ali mi ništa ne znamo o budućem životu i njenim zakonima... Mi suviše ponižavamo proviđenje, pridajući mu svoje pojmove od jeda što ne možemo da ga dokučimo.

U krajnjim slučajevima postoji takav stupanj poslednje cinične iskrenosti, kad se nervozan čovek, razdražen i izvan sebe, već ničega ne boji i spreman je makar i na svaki skandal, čak ga i priželjkuje; kidiše na ljude, a pri tom ima nejasnu ali čvrstu nameru da se minut kasnije strmoglavi u provalikju i time reši odjednom sve nedoumice ako ih bude. Obeležje tog stanja je, obično, nastupajuća iscrpenost fizičke snage.

Za te nenadarene, nestrpljive i pohlepne ništarije zločin je sasvim obično utočište.

U jednih sve uvek ispada lepo, a u drugih ni nalik na nešto...

U vas nema nežnosti: gola istina, a prema tome je nepravedno.

Kad lažeš i spretno umetneš nešto ne sasvim obično, nešto ekscentrično, no, znate, nešto što sasvim retko, ili čak uopšte ne biva, onda laž postaje kudikamo verovatnija.

Može li čovek da voli sve, sve ljude, sve svoje bližnje? Naravno da ne može, to je čak neprirodno. U apstraktnoj ljubavi prema čovečanstvu čovek voli gotovo uvek samo sebe.

Ograničenom “osrednjem” čoveku nije ništa lakše nego da uobrazi da je neobičan i originalan i, bez imalo kolebanja, da uživa u tome... Trebalo je da neko na reč prihvati nečiju misao ili da pročita jednu stranu nekog teksta bez početka i kraja pa da odmah poveruje da su to “njegove misli” i da su se rodile u njegovom mozgu... Drskost naivnosti - samouverenost glupaka u svoj talenat.

Kod pametnog “prosečnog” čoveka, ako čak i uobrazi neki put (a možda i za ceo život) da je genijalan i veoma originalan, ipak ostaje u duši griža sumnje, koja dovodi dotle da pametan čovek gdekad na kraju pada u krajnje očajanje, a ako kapitulira, onda je već potpuno zatrovan potisnutom taštinom... Ti ljudi se katkad neobično dugo džilitaju, počev od mladosti do oronulog doba, a sve od želje za originalnošću.


Motivi ljudskih postupaka obično su neizmerno složeniji i raznovrsniji nego što ih mi uvek docnije objašnjavamo, i da se retko jasno ocrtavaju.

Gotovo nikakve koristi od njega nisu imali, ali ima ljudi koje je zbog nečeg prijatno videti kraj sebe u teškim časovima.

Ima čitava kategorija književnika koji jako vole da se preko štampe proglase kao prijatelji velikih, ali umrlih pisaca.

Rimski katolicizam čak nije ni vera, već: apsolutno nastavak Zapadnog Rimskog Carstva, i u njih je sve, počev od vere, podvrgnuto toj ideji. Papa je zaposeo zemlju, zemaljski presto i uzeo mač, od tog vremena sve tako i ide, samo su maču dodali laž, lukavost, prevaru, fanatizam, sujeverje, zločinstvo; igraju se najsvetijim, najiskrenijim, prostodušnim, plamenim osećanjima narodnim; sve, sve su promenili za novac, za nisku zemaljsku vlast. I zar to nije antihristovo učenje? Kako i ne bi od njih potekao ateizam?

I socijalizam je plod katolicizma i katoličke suštine. On je, kao i njegov brat ateizam ponikao iz očajanja, kao suprotnost katolicizmu u moralnom smislu, da zameni izgubljenu moralnu vlast religije, da utaži duhovnu žeđ ožednelog čovečanstva i da ga spase ne preko Hrista, nego nasiljem! I to je sloboda preko nasilja, to je takođe ujedinjenje mačem i krvlju.

Čitavu Evropu začudila je u takvim slučajevima naša ruska strastvenost: kad naš čovek pređe u katoličanstvo, on će neizostavno postati jezuita, i to onaj najzadrtiji; ako postane ateist, odmah počne da traži iskorenjivanje vere, i to nasiljem, to jest mačem. Zašto to? Zašto odjednom tolika pomama? Zar vi ne znate? Zato što je našao svoju domovinu, koju je ovde prevideo, pa se obradovao; obalu, kopno je našao, pa je pohitao da ga ljubi! I ruski ateisti i ruski jezuiti ne postaju samo iz sujete ili samo zbog rđavih oholih osećanja, nego i zbog duhovnog bola, zbog duhovne žeđi, zbog čežnje za velikim delima, za sigurnom obalom, za domovinom, u koju su prestali verovati jer je nikad nisu ni poznavali! A Rus lako može da postane ateist, lakše no iko na celom svetu! I naši ljudi ne postaju prosto ateisti, nego će neizostavno poverovati u ateizam kao u novu veru, nikako ne primećujući da su poverovali u nulu.

Oni (svet) očekuju od nas samo mač, mač i nasilje, zato što, sudeći po sebi, ne mogu da nas zamisle drukčije nego kao varvare.

Zadivio sam se do koje mere čovek može da izgleda glup.

Zašto mi nikad ne možemo da saznamo sve o drugom, kad je to potrebno. Kad je taj drugi kriv!

Dosta je tog zanošenja, vreme je i pameti poslužiti. I sve ovo, sve ovo inostranstvo, i sva ta vaša Evropa - sve je to samo fantazija, i svi smo mi u inostranstvu samo fantazija... upamtite što kažem, videćete!

nije odlomak ali recenica, mislim cak da je iz Zovem se crveno, a mozda i nije, pa mi je bas ostala urezana u pamcenje




sa ovim bolom sam se saziveo

"Istambul" - Orhan Pamuk



"Međutim, ta moja neuspjela veza s vjerom nije me udaljila od religijskih i metafizičkih tema. Iako u boga nisam vjerovao onako kako sma želio, nešto mi je govorilo da On- ako je, kako vele, sveznajući- mora biti vrlo pametan, da će razumjeti zašto nikako nisam mogao povjerovati da postoji i da će mi oprostiti.
Razmišljao sam: ako Ga svojim nevjerovanjem ne budem izazivao, ako to nevjerovanje ne budem smišljeno koristio protiv Njega, Bog će to razumjeti pa se, prihvatajući kao olakotnu okolnost moje grizodušje, neće previše obazirati na dijete kao što sam ja."

Borislav Pekić - NOVI JERUSALEM

Ima ljudi čiji je život trag vrelog železa u tle utisnut. Gde stupe, pod njima gori. Kad minu, dim spaljene zemlje dugo još vređa oči. Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle ali ga nikad ne čujemo. Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog; umiranje ovakvih ljudi uvek je rađanje novog i neizvesnog.

Oni su bića Vatre. Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
...
Ima ljudi čije stope, u pesku trajanja utisnute, ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi. Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. Njihove stope tu su ali se ne vide. Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.

Oni su bića Zemlje. Zemlja je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
...
Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali da ne budu.

Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element. U vodi njihova priroda i sudibina.
...
Ima ljudi čiji život u močvari trajanja liči na tragove crvenokožaca kad neće da budu uočeni. Indijanski ratnik se tada vraća, polažući pete u stope starog traga. Odskače na kamen koji otiske ne prima i zauvek nestaje. Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom od onih otisnutih u dva navrata.

Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov Element. Njihova priroda i sudbina.
...
Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela. Njihove stope nisu u život utisnute, one su izvajane kao što se vajaju kipovi. Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi. I oblik i smer određen je njihovom idejom.

Oni su bića Metala. Metal je njihov Element. Metal priroda i sudbina.

MEŠA SELIMOVIĆ

DERVIŠ I SMRT

Bismilahir-rahmanir-rahim!
Pozivam za svjedoka mastionicu i pero i ono
što se perom piše;
Pozivam za svjedoka nesigurnu tamu sumraka
i noć i sve što ona oživi;
Pozivam za svjedoka mjesec kad najedra i zoru
kad zabijeli;
Pozivam za svjedoka sudnji dan, i dušu što
sama sebe kori;
Pozivam za svjedoka vrijeme, početak i svršetak
svega – da je svaki čovjek uvijek na gubitku. (iz Kur'ana)

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi...A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno.

Griješne misli su kao vjetar, ko će ih zaustaviti.

Kad bi Bog kažnjavao za svako učinjeno zlo ne bi na Zemlji ostalo nijedno živo biće (iz Kur'ana)

Kad vidiš da me polože u grob, ja neću nestati.
Zar mjesec i sunce nestanu kad zađu?
Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju?
Pa zašto sumnjaš u zrno čovjekovo?

Mlade djevojke zamišljaju život i vjeruju riječima... Ovakve znaju vrijednost svega što gube i dobijaju i uvijek imaju svoje razloge, koji mogu biti čudni, ali su rijetko naivni. NJihove zrele oči su slobodne i kad se obaraju, neugodno otvorene, i kad se skrivaju trepavicama. Najneugodnije je što znamo da one znaju više nego što pokazuju, i da nas mjere svojim neobičnim merilima, koja teško saznajemo.

Nikad čovjek ne smije misliti da je siguran, ni da je umrlo što je prošlo.

Čovjek doduše najčešće govori radi sebe, ali mora da osjeti odjek svojih riječi.

Kakva je to šteta i kakvo čudo što čovjek ne osjeća ni najneposredniju opasnost koja mu prijeti.

Nisam mislio ko je kriv a ko prav, čak me se nije ni ticalo, ljudi raščišćavaju svoje račune i krivica se lako nađe, a pravda je pravo da učinimo ono što mislimo da treba, i onda pravda može da bude sve. I krivda isto tako.

Stajao sam pred bjeguncem ne znajući šta da učinim, a to je već značilo da činim što ne treba.

Uhvatio sam se u niskom osjećanju potrebe da nam ljudi budu zahvalni, da se pokazuju maleni i zavisni, jer to stvara našu naklonost, hrani je, i povećava značaj našeg djela i naše dobrote... Ovako ispada sitna i nepotrebna.

Nezadovoljstvo je kao zvijer, nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača... Čovjek mora da ima neko mjesto koje mu je drago zato što je njegovo, i što je zaštićeno, svijet je pun zamki kad si bez oslonca.

Čula se šištava šaputanja, ljutita i začuđena gomila ima svoj jezik, drugačiji od jezika kojim se služi svaki od ovih ljudi, liči na zujanje pčela, ili na režanje, gube se riječi i ostaje skupni zvuk, gube se pojedinačna raspoloženja, a ostaju zajednička, opasna.

Šta se to odjednom desi, koji se to kamen iz temelja izmakne pa sve počne da se ruši i odronjava? Život je izgleda čvrsta zidanica, nijedna pukotina se nije vidjela, a iznenada potres, besmislen i neskriven, porušio je ponosnu zidanicu kao da je od pijeska.

Uvijek ima vremena za ono što je neprijatno... Kad čovjeka samo ne bi držalo osvojeno mjesto. (str. 82)

Opasna je i teška blizina moćnih.

Slab je koji traži, a slabo je i što se od njega traži. (iz Kur'ana)

Život je širi od svakog propisa. Moral je zamisao, a život je ono što biva. Kako da ga uklopimo u zamisao a da ga ne oštetimo? Više je štete naneseno životu zbog sprečavanja grijeha, nego zbog grijeha.

Žena je uvijek zanimljivija kad je zaljubljena, tada je pametnija, odlučnija, ljupkija nego ikad. Muškarac je rastresen, ili grub, ili nerazmišljen, ili plačljivo nježan.

Kad vidiš da mlad čovjek stremi u nebo, uhvati ga za nogu i svuci na zemlju.

Nema prijateljstva među ljudima koji drukčije misle.

Zaista je čovjek veliki nasilnik, a nasilnici su najdalje od istine. (iz Kur'ana)

Nije čovjek ono što misli, već ono što čini... LJudska je misao nesiguran talas što ga podiže ili smiruje ćudljivi vjetar straha ili želje... Slutnja je prvi glasnik nesreće.


Pravda je kao zdravlje, misliš o njoj kad je nema i zaista je neodređena, ali je možda najviše želja da se udavi nepravda, a ona je vrlo određena. Svaka nepravda je jednaka, a čovjeku se čini da je najveća koja je njemu učinjena. A ako mu se čini, onda i jeste tako, jer se ne može misliti tuđom glavom.

Dvije prave ljudske misli nikada nisu iste, kao ni dva dlana. – Šta je prava ljudska misao? – Koja se obično nikome ne govori.

Nesreća je što kod nas niko ne misli da je na pravom mjestu, i svako svakome je mogući suparnik; ljudi preziru one koji ne uspiju, a mrze one koji se uspnu iznad njih; navikni se na prezir ako želiš mir, ili na mržnju ako pristaneš na borbu. Ali ne ulazi u okršaj ako nisi siguran da ćeš oboriti protivnika. Ne upiri prstom na tuđe nepoštenje ako nisi dovoljno jak da to ne moraš dokazivati.

Trebalo bi ubijati prošlost sa svakim danom što se ugasi. Izbrisati je, a da ne boli. Lakše bi se podnosio dan što traje, ne bi se mjerio onim što više ne postoji. Ovako se miješaju utvare i život, pa nema ni čistog sjećanja ni čistog života. Dave se i osporavaju, neprestano.

Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi i svijet više nije skučen ni pun prijetnji.

Istine su ponekad vrlo čudne, a mi uvjeravamo sebe da ne postoje, jer ih se stidimo, kao gubave djece, iako one zbog toga nisu manje žive i manje istinite. Obično uljepšavamo svoju misao i krijemo guje što laze u nama. Zar ih zaista nema, ako ih krijemo.

Običniji sam čovjek nego što bih želio, isto kao i većina ljudi.

U ratu nije dosadno, ni u nesreći, ni u muci. Kad je teško, nije dosadno.

Lijepo je ovo osjećanje ponosa, brani nas od kajanja.

Uvjerio sam se, i ne samo ovaj put, da duša često može da održi tijelo, a tijelo dušu nikad: ona posrće i gubi se sama.

Teško će se sporazumjeti dva čovjeka koja misle različito. – Lako će se sporazumjeti dva čovjeka koja misle.

U teškom je položaju čovjek koji je duhovno razvijeniji od drugih ukoliko ga ne štiti položaj i strah koji taj položaj daje. Postaje usamljenik: njegova su mjerila drukčija, i nikome ne koriste, a njega izdvajaju.

Zašto se smatra da su knjige pametne ako su gorke?

Strah i nemoć rađaju niske nagone.

Čovjek dobija kad daje.

Vežući se za jedno mjesto čovjek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne, i sam sebe plaši neizvješnošću koja ga čeka... Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovjek mlad sve dok se ne boji da započinje.

Zar dobro djelo treba da postane navika? Ono se dešava, kao ljubav. I kad se desi, treba ga sakriti, da bi ostalo naše.

Kad bismo govorili otvoreno i grubo o svakoj mani drugog čovjeka, kad bismo se zalijetali u oči svakom ko nam se ne dopada, kad bismo tražili da ljudi žive kako mi smatramo da je dobro, svijet bi postao gora ludnica nego što je sad. Surovost u ime plemenitosti je strašna, vezala bi nam i noge i ruke, ubila bi nas licemjerjem. Bolja je surovost koja počiva na sili, bar možemo da je mrzimo.

Sinovi su uz nas dok smo jaki, a napuštaju nas kad su nam potrebni.

Sve je lijepo dok ništa ne tražimo a prijatelje je opasno iskušavati. Čovjek je vjeran samo sebi.

Istisnuo ga je stid pred samim sobom, najgori i najteži stid koji rađa hrabrost.

Kad misle da su viši od nas, ljudi mogu da budu i plemeniti.

Uvijek sam smatrao da je prijatelj čovjek koji i sam želi oslonac, polutina koja traži dopunu , nesiguran u sebe, pomalo smoljav, nužno dosadan, mada drag, jer izandža, kao žena.

Ljudi su nesagledljivi, čim ih bolje upoznamo.

Prijateljstvo? Sa ženama? Dijete moje od trideset godina, u što ti vijek prođe. Sa ženama je prijatelj samo kulambara.

Od pamtivijeka sinovi su nerazumniji od očeva i razuma bi tako sasvim nestalo, srećom, sinovi postaju razumni čim postanu očevi.

Ušao je u život sa teretom koji većina nas nosi: s primjerom velikih ljudi pred očima i sa željom da ih slijedimo, a bez ikakvih znanja o sitnim ljudima s kojima ćemo se jedino susretati.

Bila je lijepa (to kažem usput, jer to u ljubavi nije važno), bila je nježno ljupka, a to je u ljubavi važno.

Zaista, smiješno je kako se malom prepravkom zaboravljanjem sitnica, izostavljanjem uzroka, neznatnim prekrajanjem stvarnih događaja, porazi mogu pretvoriti u pobjede, promašenost u junaštvo.

Kad ovako oboliš, kao ja, vidjećeš da sve može bez nas.

Osjećaj sigurnosti oduzima razbor.

... drukčijem od ovog sadašnjeg po tome što je bio bez lukavstva i bez mudrosti, koje nam samo težak život može da daruje.

Ili možda i ne treba govoriti o poštenju, svakome je pošteno ono što se njega tiče.

Ko to svoju sreću smatra nezasluženom... Svako misli da će nadmudriti sve druge, jer je siguran da samo on nije glup. A tako misliti, zaista je glupo.

Toliko smo podređeni nečijoj tuđoj volji, izvan i iznad svoje, da to postaje naša kob.

O bosanskim muslimanima: najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, i nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice, zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kud da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav. Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo? A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka čast našoj ludosti!

U razgovoru s moćnicima, čovjek mora da proguta sve pametne razloge, i da prihvati njihov način mišljenja a to znači da je unaprijed pobijeđen.

Nemojte nikad reći da ste sreli najglupljeg čovjeka: uvijek se može desiti da ga neko pretekne.

Kad sve izda, čovjek traži utočište, kao da se vraća majčinoj utrobi.

Čovjek je proklet, i žali za svim putevima kojima nije prošao. A ko zna šta bi me i na drugim čekalo.

Živi ništa ne znaju. Poučite me, mrtvi, kako se može umrijeti bez straha, ili bar bez užasa. Jer, smrt je besmisao, kao i život.

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI

JADNI LJUDI

Kažu da kajanje olakšava dušu – naprotiv!

Uspomene, bile one radosne, ili gorke, uvek su mučne, barem je tako dok mene; ali i to mučenje je slatko. I kad je srcu teško, kad ga obuzmu bol, tegoba, tuga onda ga uspomene osvežavaju i oživljavaju kao što kapi rose u vlažno veče posle vrelog dana osvežavaju i oživljavaju jadni usahnuli cvet, spržen dnevnom jarom.

Ipak je prijatno s vremena na vreme odati sebi priznanje.

Književnost – to je slika, to jest u izvesnom smislu slika i ogledalo; izraz strasti, veoma prefinjena kritika, pouka s naravoučenijem i dokumenat.

Dešava se tako, živiš, a ne znaš da ti je pred nosom knjiga u kojoj je sav tvoj život izložen do pojedinosti.

Naš čovek ništa ne uradi dok mu ne zapretiš, svako gleda samo da se negde na spisku vodi, da, eto, kaže ja sam tu i tu, a od posla se podalje drži... Sklanja se ponekad čovek, sklanja, skriva se zbog nečeg za šta nije kriv; ponekad ni nos ne sme da pomoli – bilo gde, zato što se plaši spletke, zato što iz svega što postoji na svetu, iz svega će ti paskvilu napraviti i, eto, već sav građanski porodični život tvoj u književnost je ušao, sve je naštampano, pročitano, ismejano, pretreseno!

Ah, prijatelju moj, nesreća je zarazna bolest. Nesrećnik i jadnik moraju da se klone jedan drugoga da se ne bi još više zarazili.

DVOJNIK

Uopšte, u svim sličnim prilikama naš junak je neobično voleo da se raznim nepobitnim razlozima opravdava u vlastitim očima i da na taj način u potpunosti umiri svoju savest.

MILOVAN VITEZOVIĆ

ŠEŠIR PROFESORA KOSTE VUJIĆA

Žurba je veliki saveznik kajanja.

Tebe je uhvatila tzv. ljubav, osećanje koje puni srce, a prazni glavu... Ljubav je kao supa, prve kašike su suviše vrele, a poslednje suviše hladne.

Gospođa Marinković hoće i ćerku i mir. Ne ide to oboje zajedno.

Za mene je obrazovanje kada đaci sve nauče i zaborave sve što su naučili, pa ono što im ostane, to je obrazovanje.

PAULO KOELJO

VERONIKA JE ODLUČILA DA UMRE


Sve je u njenom životu bilo isto, a kad mladost jednom prođe, nastupa dekadencija, starost koja ostavlja neizbrisive tragove, dolaze bolesti, a prijatelji odlaze. Na kraju krajeva, nastavljanjem življenja ništa se ne dobija: naprotiv, otvaraju se samo nove mogućnosti za patnju.

Kako opravdati – u jednom svetu gde svi nastoje da prežive, po svaku cenu – osobe koje same odluče da umru? Niko o tome ne može da sudi. Svako, sam, najbolje zna dokle seže njegova patnja, i da li mu je život lišen svakog smisla.

Kao što to obično biva u svakoj porodici, i on je bio sklon da svu krivicu svali na nekoga izvan nje, odlučno tvrdeći da roditelji nisu znali šta čine kad su donosili tako drastičnu odluku.

A kako ljudi uvek nastoje da pomognu jedni drugima – samo zato da bi se osetili boljima nego što zapravo jesu – vratiće me na posao u biblioteci.

Otkad zna za sebe, bilo joj je jasno da mnogi ljudi koje poznaje govore o nesrećama svojim bližnjih kao da se brinu kako da im pomognu, a zapravo se naslađuju tuđom patnjom, jer im to pruža iluziju da su srećni i da je život prema njima bio darežljiv. Prezirala je tu vrstu ljudi.

Moja se depresija nikad ne javlja u ovakvim danima, oblačnim, sivim, hladnim, Po takvom vremenu uvek sam osećala da je priroda sa mnom u skladu, kao da odslikava moju dušu. S druge strane, kad bi granulo sunce i deca počela da se igraju na ulici, kad su svi bili raspoloženi što je vreme lepo, ja sam se osećala očajno. Kao da je nepravedno što se priroda pokazuje u svoj svojoj raskoši, a ja u tome ne mogu da učestvujem.

Upravo zato što je sve u životu smatrala glupim i besmislenim, počela je da prihvata sve što joj je život nametao... I na šta je straćila svu svoju energiju? Na nastojanje da sve u njenom životu ostane isto.

«Da sam imala izbora, da sam ranije shvatila da su moji dani jednaki zato što sam sama tako želela, ko zna, možda bi...»

Astralno putovanje – duša u stanju kome napušta telo, lebdi, «putuje».

Izveštaji o iskustvima i vizijama su se razlikovali, ali neke ključne pojedinosti su se podudarale: čudna, neprijatna buka koja prethodi razdvajanju duha i tela, zatim šok, gubitak svesti, a onda spokojstvo i ushićenje koje ispunjava dušu dok lebdi u vazduhu, vezana za telo samo jednom tankom srebrnom niti – niti koja je mogla beskonačno da se razvlači, iako su pojedine knjige upozoravale da bi čovek mogao da umre ukoliko se ta srebrna nit prekine. Ali to je bila puka izmišljotina... Naučila je, da kad poželi da se premesti s jednog mesta na drugo, mora prethodno poželeti da sebe projektuje u prostoru, predstavivši sebi u svesti mesto na koje želi da dospe. Astralno putovanje se odvijalo kroz nekakve tajanstvene tunele.

Kad čovek jednom stupi u takav azil, navikne se na slobodu koja vlada u svetu ludila, i na kraju više ne može bez nje... Kod većine pacijenata nastupa osetno poboljšanje, čim kroče u sanatorijum: više ne moraju da se naprežu da prikriju svoje simptome, a «porodično» okruženje im pomaže da prihvate svoje neureoze i psihoze.

Ljudi ništa ne mogu da nauče iz priča, moraju sve sami da otkriju.

«Ludilo je nesposobnost da iskažeš svoje misli. Kao kad se nađeš u nekoj stranoj zemlji – vidiš sve, shvataš sve što se oko tebe dešava, a ne umeš da se izraziš i da zatražiš pomoć, jer ne razumeš jezik koji se tamo govori. «

«Svi mi smo to već iskusili.»

«Svi mi smo, na ovaj ili onaj način, ludi.»

Šta navodi jednu osobu da samu sebe prezre?

Verovatno kukavičluk. Večiti strah da neprestano grešite, da nećete postupiti onako kako to drugi od vas očekuju.

Prevladala je svoje sitne nedostatke da bi pretrpela poraz u važnim, suštinskim stvarima. Uspevala je da ostavi utisak nezavisne žene, onda kad je očajnički vapila za društvom... – i trošila je svoju najdragoceniju energiju nastojeći da se ponaša u skladu sa slikom koju je o sebi stvorila. I upravo zato, nikad joj nije preostajalo snage da bude ono što jeste: osoba kojoj su, kao svim ljudima na svetu, potrebni drugi da bi bila srećna.

Ako ne želiš da zapadaš u neprilike, uvek podeli odgovornost.

I kao što zatvor nikad ne popravlja zatvorenika – već ga samo podstiče na nove prestupe i zločine, tako i sanatorijumi navikavaju bolesnike na jedan potpuno nestvaran svet, u kojem je sve dozvoljeno, i gde niko ne mora da snosi odgovornost za svoje postupke.

U razdobljima kad se određena društvena zajednica suočava s nekim krupnim, opštim problemom – kao u slučaju rata, ili hiperinflacije, ili epidemije – zapaža se neznatni porast broja samoubistava, ali i upadljivo smanjenje broja obolelih od depresije, paranoje, psihoza.

Što ljudi imaju više uslova za sreću, to su nesrećniji.

Ljudi obično nisu u stanju da shvate vlastitu sreću.

Ako se izuzmu pojedini teški patološki slučajevi, ljudi obično polude onda kad nastoje da pobegnu od kolotečine.

Šizofrenik je osoba koja ima urođenu težnju da se tuđi od sveta i povlači u sebe, sve dok ga neka okolnost – teška ili beznačajna, zavisno od slučaja – ne potstakne da stvori jednu zasebnu stvarnost, isključivo za sebe. To se dalje može razvijati u pravcu potpune odsutnosti – koju mi nazivamo katatonijom – ali može doći i do poboljšanja, kada bolesnik postaje sposoban da radi i da vodi jedan praktično normalan život. Sve zavisi od jedne jedine stvari – sredine.

Sva ljudska bića poseduju u svom organizmu gorčinu – u većem ili manjem stepenu – kao što gotovo svi mi nosimo u sebi bacil tuberkuloze. Ali obe te bolesti napadaju samo one čiji je organizam već oslabljen. U slučaju gorčine, bolest najlakše izbija kad se javi strah od takozvane stvarnosti. Pojedine osobe, u grozničavoj želji da izgrade sebi jedan svet u koji nijedna spoljašnja pretnja ne može da dopre, razviju preko svake mere odbrambene mehanizme protiv spoljašnjeg sveta – nepoznatih ljudi, novih mesta, drugačijih iskustava – ostavivši pritom unutrašnjost bez ikakve zaštite. Od tog časa, Gorčina može nesmetano da krene u svoj ubilački pohod. Glavna meta Gorčine (ili vitriola, kako je doktor Igor to radije nazivao) bila je volja. LJudi koje napadne ta pošast, gube želju za sve, i već nakon nekoliko godina više ne uspevaju da izađu iz svog sveta, jer su istrošile sve zalihe svoje energije podižući visoke bedeme, u zaludnom nastojanju da stvore sebi stvarnost kakvu su zamislili. Izbegavajući napade iz spoljašnjosti, ograničavale su i sputavale svoj unutrašnji rast. I dalje su odlazile na posao, gledale televiziju, žalile se na gradski prevoz i rađale decu, ali sve su to obavljale mehanički, bez velikih osećanja – jer, na posletku, sve je bilo pod kontrolom. Kod trovanja Gorčinom naročito je bilo problematično to što se ni strasti – kao što su mržnja, ljubav, očajanje, oduševljenje, radoznalost – takođe više ne ispoljavaju. Posle izvesnog vremena, žrtvi gorčine ne preostaje ni jedna jedina želja. Nema volje ni da živi ni da umre, i to je bio glavni problem. Zbog toga su takozvane «ogorčenike» oduvek privlačili ludaci i heroji: njih nije bilo strah ni života ni smrti. I junaci i heroji su podjednako ravnodušni prema opasnosti, i uvek nastavljaju svojim putem, uprkos upozorenjima da to ne treba da čine. Ludak se ubija, junak se žrtvuje u ime neke ideje – ali i jedan i drugi umiru po svojoj volji – a ogorčenici danima i noćima odmeravaju i pretresaju besmisao i veličinu ta dva postupka. To su i jedini trenuci kad bi ogorčenik smogao snage da se popne do vrha svog odbrambenog bedema i proviri napolje; ali ubrzo bi ga sustigao umor i on bi se vraćao kolotečini svakodnevnice. Hronični ogorčenik postajao bi svestan svoje bolesti samo jednom sedmično: nedeljom popodne. Tada bi, lišen posla i rutine koji mu ublažavaju tegobe, uviđao da s njim nešto ozbiljno nije u redu – jer bi se mir i spokojstvo tih večeri pretvarali u pakao, a vreme se zaustavljalo, izazivajući nepodnošnjivu razdražljivost. Ali osvanuo bi ponedeljak, i ogorčenik bi brzo zaboravljao na simptome svoje bolesti – proklinjući, tobož, svoju zlu sudbinu što nikad nema dovoljno vremena za odmor i što mu vikendi prođu za tili čas.

Jedina velika prednost ove bolesti, sa socijalnog stanovišta, ogledala se u tome što je ona, usled svoje rasprostranjenosti, postala gotovo pravilo, tako da ogorčenike nije trebalo smeštati u bolnicu, izuzev u slučajevima kad bi trovanje uzelo već toliko maha da ponašanje bolesnika počinje ugrožavati druge. Ipak, većina obolelih mogli su nesmetano da nastave svoju život napolju, u slobodi, ne predstavljajući nikakvu opasnost ni za druge ni za društvo u celini, budući da su – blagodareći onim visokim bedemima kojima su se opasali – već bili potpuno izolovani od sveta, mada su, prividno, sudelovali u njemu.

Shvatila je isto tako da je u životu imala dovoljno i ljubavi i nežnosti i zaštite, ali da joj je nedostajao samo jedan element koji bi sve to pretvorio u istinsku blagodet: malo više ludosti.

Eto, i ja sam počela ponovo da uživam u suncu, planinama, pa čak i u problemima, a počela sam i da uviđam da za besmisao mog života nije kriv niko drugi osim mene... Kad bih jednog dana mogla da izađem odavde, dozvolila bih sebi da budem luda – jer su zapravo svi ludi – a najgori su oni koji su toga nesvesni, i ponavljaju čitavog života ono što im drugi određuju.

«Položili ste dva najteža testa na putu duhovnosti: strpljenje da sačekate pravi trenutak, i hrabrost da se ne razočarate onim na šta naiđete. Vas vredi poučiti.»

Prestani sve vreme da umišljaš kako izazivaš neprilike, kako si drugima na smetnji! Ako nekome tvoje društvo ne prija, sam će se požaliti. A ako nema petlju da se žali, onda je to njegov problem.

Čoveku je usađena sklonost ka samouništenju.

«Šta je to pravo JA?»

«To je ono što vi jeste, a ne ono što su drugi učinili od vas.»

Zakoni nisu stvoreni da bi rešavali probleme, već da bi beskonačno odugovlačili sporove.

«Ali čovek je takav, veliki deo svojih emocija zamenio je strahom.»

Ah, kad bi svi mogli da spoznaju svoje unutrašnje ludilo i da se s njim sažive! Da li bi svet time postao gori? Ne, nego bi ljudi bili pravedniji i srećniji.

Paradoksalno, kukavice su jače i uspevaju da nametnu svoje stavove.

Nikad nisu prihvatili jedinu stvarnost koju neka zamisao može imati: dobra ili loša, ona postoji samo ako neko pokuša da je sprovede u delo. Šta je sufi meditacija? Šta je Bog? Šta je Spasenje, ako svet uošte treba da bude spasen? Ništa. Ako bi svi – ovi ovde i oni napolju – živeli svoj život i pustili druge da čine to isto, Bog bi bio prisutan u svakom trenutku, u svakom zrnu gorušice, u pramenu oblaka koji se namah ukaže i već sledećeg časa iščezne. Bog je bio tu, a ljudi su i dalje verovali da treba da nastave da ga traže, jer im se činilo da bi bilo suviše prosto i jednostavno prihvatiti život kao jedan čin vere.

U osnovi za sve što nam se u životu dešava, krivica je isključivo naša. Mnogi su prolazili kroz iste teškoće kao i mi, ali su drugačije reagovali. Mi smo izabrali najlakši put: odvojenu stvarnost.

Rekla bih im da se ne pridržavaju pravila o lepom ponašanju, da otkriju svoj vlastiti život, želje, pustolovine, i DA ŽIVE! ... Ako budete živeli, Bog će živeti s vama. Ako odbijete da preuzmete svoje rizike, On će se vratiti na daleka Nebesa i biće samo predmet filozofskih spekulacija. Svi to znaju. Ali se ne usuđuje da učini prvi korak. Možda iz straha da ga ne proglase ludim.

Glavni učinak elektroterapije jeste zaboravljanje svežih sećanja. Edvard nije smeo da pothranjuje nemoguće snove. Nije smeo da upire pogled u budućnost koja ne postoji; njegove misli morale su da ostanu okrenute prošlosti, inače će zaista poželeti da se vrati u život.

Svi mi živimo u nekom svom posebnom svetu. Ali ako pogledaš zvezdano nebo, videćeš da se svi ti različiti svetovi spajaju obrazujući sazvežđa, sunčeve sisteme, galaksije.

Mnogo ljudi ne dopuštaju sebi ljubav upravo zbog toga – što time stavljaju mnoge stvari na kocku, bilo da se tiču prošlosti ili budućnosti.

«Normalnost» je samo pitanje opšte saglasnosti, odnosno, drugim rečima, ako većina ljudi smatra da je nešto ispravno, onda to i postaje ispravno.

Svako ljudsko biće je jedino, jedinstveno, sa osobenim svojstvima, nagonima, uživanjima, težnjama ka pustolovinama. Ali društvo svima nameće jedan zajednički obrazac ponašanja – a ljudi se najčešće čak i ne zapitaju zašto. Jednostavno ga prihvataju, kao što su i daktilografi prihvatili raspored QWERTZ kao najbolji mogući. Jeste li ikad u životu sreli nekoga ko se zapitao zašto kazaljke na satu idu u jednom smeru a ne u suprotnom?

Na kraju krajeva, diplomatija je umetnost odlaganja odluka do trenutka dok one ne sazru same od sebe.

«Budi kao izvor koji se preliva, a ne kao bunar s ustajalom vodom».

Izazov jedne pustolovine vredi više od hiljade dana lagodnog i udobnog života.

Uskoro će moći da privede kraju svoja istraživanja i utvrdi jedini pouzdani znak izlečenja od trovanja vitriolom (gorčinom): svest o životu. A obelodaniće i lek kojim se služio u svom prvom velikom opitu izvedenom na pacijentu: svest o smrti.

Svest o smrti podstiče nas na život.

Ali, svima koji se upuste u istraživanje zabranjenih i neprikosnovenih stvari potreban je izvesna hrabrost i spremnost da budu neshvaćeni.