Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Priče-VI deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 37
Bots: 1
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Priče-VI deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče VI.

21.
Plava svetlost
 

 

Веселио се младић лепоти и слободи природе. Стајао је на врху једне планине у Немачкој. Клицао је од радости. Ширио је руке спремајући се да полети у непознато, у море знања.
 
И природа је радосно и задовољно одговарала његовим позивима. Није га штедела у инспирацији. Сновиђења су лепршала око његове главе. Хватао их је као нежне лептире.
 
Лахор му је миловао лице. Освежавао га је.
 
Хтео је да пружи људима много радости. Да их подучи, ослободи стега и страхова.
 
Европа је грцала под теретом покварености и злобе. Ђаво је ширио свој смрад и придобијао све већи број присталица. Њега још није ухватио. Није се давао, својом слободом је веома лако рушио окове ропства.
 
Ликовао је млади научник када је на пропланку, на месту где ливада прераста у шуму, видео двоје младих у љубавном стиску. Лепота њихових голих тела се стапала у природу. Таласали су у савршеном ритму, космичком ритму.
 
Млечно бела тела су се увијала, спајала и растављала. Тада је и приметио плаву, искричаву светлост. Није знао одакле је долазила. Није знао ни шта је. Знао је само да је она суштина, бит, живота и природе.
 
Радовао се као дете, хтео је да урони у то плаветнило. Да одмах ухвати то значење, ту космичку игру.
 
Али, двоје младих је ускоро завршило. Плава светлост је утихнула, а млади научник је тихо зајецао.
 
Јасне и чаробне мисли су му тада прозујале кроз главу. Знао је да је свако људско биће могло да створи ту светлост. Само је љубав била потребна. Ја мислим да је тада и открио бионе. Необичне, од стране квази-научника непризнате честице живота. Честице које су стварале живот, које су омогућавале материји да се покрене, да створи кретање, да подари живот.
 
Хтео је много тога. Имао је тада још увек наивни поглед на свет. Али, то је и била карактеристика младости. Мислио је да га ништа неће спречити да пружи знање људима, јер је веровао у њих. Успели су да га успоре, али не и да га зауставе.

Djuro

(Đuro Kosanović, Obrenovac, SR)

 

             

22.
Zaobilazan put kući (prozni tekst s refrenom)
 

 

Znamo
Nije dovoljno- Volim te
Ali osećamo
Ponekad bi trebalo da bude

Ne znam zašto su ta četiri  stiha moje sopstvene invencije (bar koliko je meni poznato) odlučila da mi  stalno dolaze (samim tim i odlaze)  u posetu svesti.  Tim pre što nisu bili nikakav odraz mojih misli, osim u opštem smislu  da su takve stvari, budući nerešive, uvek na pameti ;  ali nisu ni mogli biti, pošto tada, ako je takav ideal moguć,  ni o čemu posebnom nisam razmišljao. Mora biti da su na početku šetnje ti stihovi  iskoristili moje stanje svesti i uvukli se unutra pošto od tada imam uvrenje da sam ih smislio. 
Bilo kako bilo vraćao sam se kući. Nije me brinulo što ne idem  ka  kući. Bio sam siguran da ću kad-tad stići kući i ta me je izvesnost gotovo užasavala. Kući se mora doći.

Znamo
Nije dovoljno- Volim te
Ali osećamo
Ponekad bi trebalo da bude

Dok sam, tako, u tom stanju, išao, video sam poleđinu nekih novina, gde je pisalo kako se jedna poznata, porno-zvezda, povlači.  Pomislio sam na njene fanove  koji će spremljene maramice sada morati  da koriste za žalost i možda  će sada  jedni drugima biti bliži jer je poznato da ništa tako ne zbiližava kao nevolja. I  bilo je misli o porno-zvezdi i kada sam pogledao bile su pozitivne.  Otkrio sam i da mislim sa nekom nežnošću o njoj. Ne samo što sam joj od moje strane želeo sve najlepše nego  sam  bio uveren da  ona to i zaslužuje. Retko ko bi u današnjem dobu imao više zasluga od ljudi njene vrste.  I mislio sam još kako bi bila nepravda kada bi neki savremeni umetnik bi spomenut u modernoj istoriji a ona ne.  Još sam, davno, prošao,  uličnu prodavnicu novina, a sve sam, tako nekako, mislio.

Znamo
Nije dovoljno- Volim te
Ali osećamo
Ponekad bi trebalo da bude

Odlučio sam da fotografišem. Nebo se bilo smračilo na onaj jedinstven puni, gotovo teški, a  ipak svetlo sivi način kada oblaci izgledaju kao jedna kompaktna masa. Smatrao sam da bi stvari svakodnevne (posto sam bio u, slobodno uzevši, centru velegrada) bile možda neobične na fotografiji  sa takvom pozadinom,  i  da bi izgedale u tom svetlu posebno, iako ih ovako viđam svakog dana.
Samo što tada nisam imao fotoaparat.
Posle sam se,  naišavši na nju, nešto motao oko Terazijske česme i u glavu mi je dospeo  neki stih o svetu kog sam baš hteo da zapamtim. Nije bio toliko dobar,  koliko monumentalan na neki neobičan način. Verujem da bi mi pomogao da se izrazim. Posle sam ga, naravno, zaboravio i umesto njega smislio nekakav bezvezni stih  o tome kako se čitav svet ogleda u vodi Terazijske česme, a samo zbog toga što sam se sećao da je ovaj što sam ga zaboravio imao veze sa gledanjem na svet,  a da se desio kod Česme.
 Neki bi mi možda  rekli da čim sam ga zaboravio, nije bio važan.
 Ja ne znam šta da kažem na to.

Znamo
Nije dovoljno- Volim te
Ali osećamo
Ponekad bi trebalo da bude

Video sam, kao kroz maglu (a moglo je i biti tako, pošto je bilo sivo sve oko mene),  da se približavam kući. I opet sam osetio da je moj put konačan, unapred određen.  Tada sam video kako, u dovratku, stoje jedan pored drugog  šćućurena   dva Ciganina, otac i sin (ili bar ja u to verujem),  jedu polovine hleba.  Zamišljao sam kako su kupili jedan hleb, podelili ga i napunili čime su stigli. Izgledali su kao kolege, ali tako bliski da mi je bilo toplo oko srca. Pomislio sam da ih fotografišem. Verovatno bi ispala jedna od onih slika svakodnevnog života gde se otkriva nešto jedinstveno,   što je stalno oko nas , ali mi prolazimo pored ne videći ga, itd. Ljudi (oni za koje se drži da su promućurniji) bi verovatno rekli da je teže napraviti dobru sliku toga, nego Artika, skandinavskih zemalja, okeanskih ostvra,... ili koje god fanscinantne prirode.
Ali ponavljam- nisam imao fotoaparat.
Posle sam se samo odvukao do kuće.

Znamo
Nije dovoljno- Volim te
Ali osećamo
Ponekad bi trebalo da bude

Sad kad pogledam,  verovatno je ovo više dana, više putovanja kući.  Možda sam sve utiske poređao u jedno, zato što mi je tako izgledalo lepše, zaobilaznije.  Ali ako postoji pojam  -svakodnevnica-, suštinski  je svejedno.

Vejnemejnen

(Luka Kurjački, Beograd,SR)

 

 
23.
Odlazak

                                     

 

Pomno prateći liniju šava rukava koja je baš naumila da se završi negde ispod pazuha, rešila je da još jednom razmisli šta je to što bi mogla da obuče. Pa i to je stvar opstanka: obući se da preživiš. Pišeš da opstaneš, pišeš iz samoodbrane, pa onda se tako i obuci. Treba pokazati spremnost, onu baš koja tako začuđujuće plaši ljude, onu sposobnost da budeš ti, bez zadrške.
Ma, neće se ni obući. Ko je još smislio nešto dobro obučen, prave stvari rađaju se iz golotinje, iz tela koje je u razgovoru sa sobom, sa drugim telom, sa drugim telima. Neće se ni obući, eto prilike da zagrli samu sebe i da njena koža bar na taj način oseti dodir  i zagrljaj.
Ustaće? Da, pa to bi se već moglo uraditi, eto vreme prolazi, treba označiti nečim da je dan ipak počeo – popiće kafu u to ime.
U desnom uglu onoga što će silom prilika i danas nazvati svojom stvarnošću ona primećuje njegovo telo koje pomera disanje. On spava. Sanja nešto za šta ona nije sigurna da bi želela da zna šta je, sanja otvorenih usta iznad vlažne jastučnice. Nakon onolike psihoterapije trebalo je da izbegnem opasnost da postanem kao moja majka. Hm, u današnji raspored uneti da treba razmisliti o primamljivosti ideje da psihoterapeut treba da mi vrati pare.
Ostaviće ga danas! Pa već je sve ovo postalo dovoljno daleko od osećanja pripadanja, želje, iskrenosti, zainteresovanosti. Gde će naći novu žrtvu da se prilepi i otkrije joj da ona prosto umire sama, a živi tek sa po nekim. 
Možda  treba uzeti život i pretvoriti ga u nešto drugo. Odrediti okvire u kojima valja delovati, ponašati se, zadati sebi model života, jer ovo više ne ide ovako. Koliko puta treba obići ovaj isti krug da bi konačno shvatila da je život jedan a grešaka tako mnogo i da treba napraviti balans. Eto, to je možda prava reč, to je možda rešenje. Izbalansirati život, balansirati, balansirano.
A gde je balans u njenom pokušaju da mu zadrži glavu u uspravnom položaju onoga dana kada je dete imalo temperaturu. Detetova glava na njenom ramenu, dok se glava oca tog deteta bez kontrole pomera sa jedne na drugu stranu. Kao da se nećka za koju da se odluči. Pogled taksiste u retrovizoru čini da se stidi zbog drugog, zbog njega kome je priuštila ulogu oca mališe, a taj otac baš ne može sebi da priušti da drži oči otvorenima.
Shvatila je u tom momentu da bi sebe mogla da predstavi kao osobu koja u svakom trenutku zna koliko je sati i koje je vreme, ali ne zna koji je dan, a čini se ni godina. Svi ti trenuci slili su se u jedan bezličan tok vremena, dane bez imena, bez lica. Pa kad je tako zašto da se stidi običnog taksiste, treba da se stidi deteta, njegovog otežanog disanja, te astme koja ga jede. Treba da se stidi onih neuslovnih straćara u koje je pristajala da uvede dete i da ga tu podiže da bi ostalo dovoljno novca za svakodnevne količine, ali ne hleba, po koje će otac porodice krenuti kada ustane, popuši cigaretu i izgubi se nakon telefonskih razgovora. Dolazi naveče, možda sledećeg dana, češka lice i progovara nešto što je detetu pokušavala da predstavi kao očevu prisutnost, kao dokaz da postoji.
Ali zašto razmišljati o onome što je bilo, kad je to što je bilo i dalje tu? Treba samo otvoriti oči ujutro i pustiti da te prizor uzme pod svoje. Da, to je to o čemu razmišlja, trajanje bez promene, žalopojka, samosažaljenje a ništa od spremnosti da se odbrani. To je kao da pišem a onda sve izbrišem, to je kao da pišem i planiram dan kada ću sve spaliti, to je strah od promene i onoga što bi ona mogla doneti. Šta bi onda? Da li umem da živim bez narkomana, da li umem da živim normalan život, da li bih znala kako da živim bez straha? Voleću? Biću voljena? Ko će voleti ovo dete?A, da, deteta više nema.
Dete je umrlo, ugušilo se onoga dana na puteljku od pedesetak metara koliko joj je trebalo da pređe od taksija do doma zdravlja. Verovala je da je dete samo u nesvesti i uletela je u prvu ordinaciju. Pedijatar je pokušao oživljavanje tehnikom «usta na usta», a onda konstatovao smrt. Prišla je toj ženi u belom, zgrabila je za ramena i privukla sebi a zatim poljubila u usta.  Ponadala se da negde u doktorkinim ustima još uvek postoji detetov poslednji dah. I dalje se seća zabezeknutosti lekarke koja je držala ruku na usnama. Možda ju je prvi put u životu poljubio neko sa željom da isisa sve iz nje.Otac je i dalje sedeo na zadnjem sedištu i kljucao. Sad je glava nekontrolisano padala napred, da bi on delićem svesti uspevao da je vrati u početni položaj, tek na trenutak.
To je bilo toga dana a napustiće ga danas.
Dok je sedela ispred ogledala, njene šake su bile ispunjene njenim grudima. Zažalila je što nema još nekoliko ruku da bi uspela da uhvati i drži sve ono što je njeno telo i što je lepo. Boja kože učinila je da u jednom trenutku kao snoviđenje u ogledalu vidi pustinju i vidi piramidu. Kao piramida, umetničko delo na otvorenom, bez zaštite, ja ne moram imati krov nad glavom a i nemam ga. Lepota piramide je u trajnosti, sjaj koji je nekada imala davno je iščezao, pljačkaši i varvari skinuli su dragulje, ali, kažu oni koji su videli, pred tom građevinom uvek zastaje dah. Negde u magličastoj slici u ogledalu vidi i Pegaza. Stoji uz piramidu, nalazi spas u njenom hladu i utehu u njenoj veličini. Da nisam malo pobrkala mitologije? Svejedno, sada želim da sve bude moguće. Ali ne želim da budem umetničko delo, hoću da zadržim svoje pravo da  u jednakoj meri budem i kurva i svetica i kuvarica. Meni treba dodir, a ne pogled i divljenje.
Posmatrajući i dalje svoj odraz u ogledalu dodiruje vrat ne više zato što joj nešto već tako dugo ne dozvoljava da udahne duboko, već da bi proverila da li je ogrlica na mestu. Stavlja ogrlicu kao uzde u svoja usta i jezikom prelazi preko onog bisera u nizu na koji bi  volela da liči. Zatim navlači haljinu i baca pogled u nazad ne da bi videla šta se sve to desilo, već da proveri da li je nešto zgužvano, da li nešto treba popraviti. 
Neće mu ostaviti oproštajno pismo, uostalom nikada mu nije ni posvetila stihove. Jednom davno, naime, zaklela se boginji koja joj poklanja lepo sročene reči da će veštinu otkriti samo pred onim koji će to umeti da ceni. Ni tajna ne treba da bude dostupna svakome.

Tatjana

(Tatjana Jovanić, Niš, SR)

 
24.
Oko на небу

        

 

Често причам ову причу! Пријатељима, познаницима и свима које срећем. Увек је у питању исти израз лица код људи. Избечене очи, благо отворена уста и неверица. Само моји душевни парњаци верују без сумње. Остали, или не верују у потпуности, већ догађај приписују последицама прележаног менингитиса, или се питају.           
Али нико није остао равнодушан.           
То се збило у Врњачкој бањи, рају на планети Земљи. Имао сам тамо кућу, направљену по узору на моје снове, одисала је мирноћом и благошћу. Била је право уточиште за моја бежања од живота.           
Налазила се на новом путу за планину Гоч, на месту где ливада прераста у шуму. Била је саздана из два спрата. Доле се налазила само једна велика просторија, а горе две спаваће собе. Сав намештај, украси, прозори, резбарије и скулптуре су били од дрвета. То је давало топлину и утапало се у околну природу.            
Већину својих песама сам тамо изнедрио. Тамо су настајале, расле као ембрион, рађале се уз моје болове и сазревале. После су и оне бежале од живота у живот. Био сам срећан у свом уточишту. Можда и сувише срећан!?           
Те вечери је месец био пун. Дах природе је освежавао, а ноћ је била топла. Права летња. Машта ми је радила без грешке, музе ме нису штеделе у инспирацији, а ја сам писао, смејао се и плакао.           
Поноћ је прошла, седео сам поред прозора и размишљао. Куцање ме је пробудило из поетског сновиђења. Устао сам и пришао вратима.           
Напољу је стајао старији човек, црне пути и гараве боје косе. Само су беоњаче и зуби одударали од његове комплетне таме. Рекао је да ме познаје већ дуго и да би желео да се одмори од дугог пута. Нисам га препознао!           
Али, ја сам васпитаван да никога не одбијам. „Увек прими, сине, онога ко ти тражи конак.“ – одзвањале су ми мајчине речи. –  „Никада не можеш знати ко је путник, можда баш наш светац.“           
Знао сам да овај човек сигурно није светац, али сам му пожелео добродошлицу. Ушао је и сео за сто. Приметио сам да му је лева нога краћа, чудно ју је вукао. Скувао сам кафу, сипао сам му домаћу ракију и насекао пршуте. Исекао сам велики сомун, био је месечевог облика, укуса амброзије, хране Богова. Правила га је баба Грозда и свако јутро ми је доносила два комада.
            „Рекли сте да ме знате, али ја...“           
            „Ти мене не можеш знати, био си беба када сам те даривао.“ – рекао је човек, а очи су му биле чудног сјаја. Боја ватре је шибала из њих. Мало сам се тргнуо.           
            „Ви сте значи, познаник мојих покојних родитеља?“           
            „Да. Тада сам ти рекао да у животу постоји велики број путева и раскрсница. Али сви воде из истог извора. Извора живота и смрти. Смрт је онај најлепши део живота, или је живот најлепши део смрти. Зависи како ко гледа...“           
            „Ха, ха, ха, ја то сигурно нисам упамтио.“ – насмејао сам се да одледим гробну атмосферу.           
           „Јеси, како ниси?! Дао сам ти нешто што ти много значи, а рећи ћу ти ускоро шта је то.“           
Осетио сам језу и талас ''мрава'' кроз кичму. Није ми било пријатно. Погледао сам кроз прозор и видео округли месец, личио је на Гроздин сомун, како шаље светлост ка мени. Мој гост је седео у мраку.           
Устао је и кренуо ка вратима. Пошао сам да га испратим.           
           „Хвала ти на гостопримству.“           
           „Нема на чему.“ – рекао сам, а лакнуло ми је кад је кренуо.           
           „Али ти ипак морам узети оно што сам ти поклонио, ја увек долазим по своје.“           
          „Ја немам тај поклон, можда је остао у родитељској кући?“ – бивао сам све узнемиренији.           
Стајали смо испред куће и гледали у месец. Човек се окренуо ка мени и језиво је искривио лице у нешто што је требало бити осмех.           
           „Видиш оно светлеће тело на небу?“ – упитао ме је.           
           „Мислите на месец?“           
           „Можеш га и тако звати. Преко њега ја све видим, то је моје око. Када је пун, тада су ми очи широм отворене и пун сам снаге, а после их полако затварам и спавам.“           
Заледио сам се од ужаса, улетео сам у кућу и залупио врата. Човек је арлаукнуо, насмејао се и пропао у земљу. Осетио сам да губим свест, срце ми се ритало, убрзо је наступила спасоносна тама.           
Нашла ме је Грозда у грозници. Одвезли су ме у болницу где су поставили дијагнозу менингитиса, непознате етиологије. Месецима сам лежао. Размишљао сам како сам био глуп и нисам одмах препознао Хромог. А моји родитељи су ме често упозоравали на њега. „Црн је, гарав.“ – викала је мајка. – „Сакат у једну ногу, ма лако ћеш га препознати.“           
Од тада више нисам написао ни једну песму. Мој дар је ишчилео, одлетео са оним који ми га је поклонио. Кућу у бањи сам продао и побегао у велики град. Сада предајем књижевност у једној београдској гимназији. Покушао сам да пишем прозу, ова прича је моје прво чедо, срце ми лупа као код узбуђеног младића, почињем испочетка.            
Можда ћу и успети?!

Djuro

(Đuro Kosanović, Obrenovac, SR)

 

 

25.
Ona postoji
 

 

Mislim da je bila noć kada sam je ugledao prvi put. Ali sjećam se i svjetlosti koju je donijela sa sobom. Nebo je bilo narandžasto i nije bilo Mjeseca, to znam sigurno. Ako je bio dan, onda se Sunce ugasilo, jer ona je stajala ispred mene, a njene boje oko planete. Imala je bijelo lice andjela i osmjeh djeteta. Gledala me očima punim patnje, praštanja i ljubavi. Gledala me kosim očima ljepšim od svih koje sam do tada vidio. Bio je to pogled koji je spojio ljepotu dalekog istoka i dušu Karpata. Nježno je prešla dlanom preko mog lica, a onda me poljubila u čelo. Tijelo je po prvi put zadrhtalo. Htio sam da je dotaknem, da joj kažem da je volim, ali ona se opet nasmijala i već sledećeg trenutka pretvorila u zvijezdu. Nebo je i dalje bilo narandžasto, a na njemu je kao zlato sijala samo moja zvijezda. Tada sam otvorio oči, ili možda zatvorio. Išao sam na sve ili ništa. Išao sam na javu ili san. Zvijezda je namignula. Shvatio sam da mi je ukrala srce.
Opet se pojavila tajanstvena žena i opet je vrijeme stalo. Zemlja se okrenula oko nje...Sjećam se da su je i okeani pozdravili, da su ih rijeke podržale, a planine se poklonile pred njenim nogama. Nisam znao ko je, niti odakle dolazi, ali sam je svaki put dočekao na koljenima.
Dani su se prtvorili u noći, ili noći u dane. Nije ni bitno. Važno je da je bila tu, pored mene i dopuštala mi da je volim. Pokušao sam da joj pomilujem kosu, a sa neba je pala neka druga zvijezda. Za trenutak mi se učinilo da sam uspio... Ako jesam, onda stvarno postoji.
Odlučio sam. Živjeću u boji njenog dana čekajući našu zoru.
Prošlo je 20 godina od trenutka kada sam je prvi put ugledao do one večeri kada sam je prvi put stvarno dotakao. Moj san se materijalizovao. Bila je to stvarno Ona. Isto lice, oči, pogled, osmijeh. Ali ovog puta bila je u mom zagrljaju. Narandžasta noć mirisala je na nju. Ona je bila kosmos, a kosmos je bio moj. Možda sam joj nešto pričao, možda sam samo ćutao. Nikad nisam bio veći u odnosu na život i nikad manji u odnosu na nešto konkretno. Dotakao sam mjesto gdje je trebalo da mi bude srce. Najbrži bubnjar bio bi spor te večeri…
Znao sam dvije stvari, da je došla zbog moje želje i da će otići uprkos mojoj želji da ostane. Šest dana i noći bio sam njen. Sedmi dan ostao sam sam.
Ona se opet pretvorila u zvijezdu, a ja više ne vjerujem u snove.

vookashin

(Vukašin Račić)

 



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz