Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Konkurs "Tkalci reči" › Pobedničke priče
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 53
Bots: 1
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Pobedničke priče
Untitled Document

 

 

 

 

 

Pobednički radovi konkursa "Tkalci reči" u kategoriji kratke priče

 

1. mesto
Ćutljiva Francuskinja
autor: Etlen (Đorđe Petrović, Šabac, Srbija)
 

 

Hodala je kao po staklu, plašeći se zemlje i njenog čudnog, pomalo drhtavog dodira ...
Plašila se ... možda to i nije prava reč... pre bi se reklo "strepela"...

... ma ko će ga znati ...

Zvali smo je "ćutljiva francuskinja" i ponekad sumnjam da je čak to i znala.
Uvek je na sebi imala tamne, glomazne patike umašćenje nekakvim preparatom za čišćenje i trošni osmeh u uglu usana.
Zvali smo je "ćutljiva" u svakom smislu te reči jer zaista je bila ćutljive prirode, ali znala je da se nosi sa tom svojom posebnom vrlinom. Komunicirala je sa svetom na neki drugi, sebi svojstven način i na tome ću joj zauvek zavideti.
Bila je kristalne prirode, svetlucava po površini i nadaleko iznutra.
U sebi je zauvek gušila taj sjaj ...

Ne pamtim prvi put kad smo je ugledali, pamtim samo tu trvdoglavu ustaljenost njenih popodnevnih šetnji i taj nadmeni izraz lica.
Bat gumenih đonova i letnja stihija za vratom ... da, tako je počinjalo ...

                                                *                      *                      *

Oduvek smo bili zajedno.
Klement, Isidor i ja.
Rekao bih da smo najverovatnije i zajedno na svet došli, da smo još u prastara vremena kad ni naše majke nisu postojale, u sivom iskidanom redu na nebu zajedno čekali svoj silazak međ ljude.
Klement  se zasigurno gurao na početak reda.
Ali za sad nemam razloga da vas lažem ...
Ne postoji nikakav red na nebu ...

    Nismo bili ni u kakvom srodstvu, nikakve tajne, prepredene rodbinske veze nas nisu spajale. Sunce, pesak i smeh dok ti duša ne pomodri. To su naše klice.
Bili smo celina.
To je dovoljno.

Čak i kasnije, kada je oseka vremena povukla Klementa za sobom u neki "bolji svet", ostali smo jedni drugima u sitnom treptanju, u svakom pogledu.
Jednostavno smo se stopili.
Haaa, da ...
Umalo da zaboravim ...
Klement je kasnije, kad je od nemilosrdih vetrova osedela njegova trdoglavost i izlizali se đonovi njegove čelične volje, posle godina i godina otuđenosti, svog prvog unuka nazvao Servent.
Sentimentalna budala, sećam se da mi je to prvo palo na pamet ...
Ma sigurno ...
pre će biti magarac ...

Elem, da vidimo ...
Još smo deca, još uvek je avgust i ne postoje klima uređaji ...
Postoji tamni, do srži dubok hlad u parkiću i postoji prva i najverovatnije poslednja prodavnica kikirikija na uglu naše ulice.
Škola je u ormanu, na poslednjoj polici, bačena u suvi kutak još prvog dana raspusta... i zna da će tamo ostati ceo avgust ...h he he ...

Majke prave izvanredan ručak. Prave pasulj sa rebrima, prave masnu, od miline oznojenu gibanicu, prave osmeh i sreću i još po nešto ...
Jutro je proizvoljno i mi jedemo kao skakavci i još brže izlećemo napolje.

Vazduh je čini mi se beo, na prekide vlažan i obavezujući, i mi se trkamo do prodavnice ... Ne jedemo slatkiše ne jedemo sladoled ... pijemo sok, ali gaziran .
" Cugamo flajke" kao matori i brišemo ćosave brade nadlakticom, brišemo uzdišući ...

Lakim, šertskim hodom iz filmova, odvlačimo se na klupu.
Širimo se po njoj,  poput sode u želucu i u glas zajedno odahujemo sparini.

- Hrast je čudo, kaže Klement.            
 ... počinjao je uvek kratkim rečenicama ...
- Onda ti je mama hrast, odgovara Isidor, i čini mi se da se i samo drvo smeje.
Možda je upoznalo Klementovu majku.
Možda.

Zatvaram oči i uvrćem nogama, zamišljajući Korneliju (dosta glupo ime) Stanimirović u nekim čudnim pozama. Pokušavam se setiti detaljno njenih ruku, vrata, uzdrhtale usne...
 Zamišljam je i to je dovoljno.
Napada me navala topline, ali ovog puta ne prouzrokovana suncem i ja crvenim i sakrivam pogled... ali džabe ...

- Hehehe, Servent ti opet baca na kevu ...smeje se Isidor ... i ubija mi dušu ...

Tako bi počelo. Isidor bi je pomenuo, ja bih crveneo, Klement ludeo.
Kroz igru blještala bi nam u lice nit našeg detinjastva i mi smo bili zahvalni na tome. Bili smo bezbrižni, zaboravljeni i od strane samog svemira, prepušteni u tim setnim danima sami sebi i svojim klinačkim mislima. Zato smo i bili srećni.
Vremenom, kad pogledam kroz tu sitno izatkanu paučinu pamćenja, vremenom ipak nisam postao otporniji na zadirkivanja i kao što bih i sad ustao namrgođeno i uzvratio,  tada još mlade krvi ustajao bih i tražio izlaz u bilo čemu... Psovao bih ga, vređao, udarao, ali ni sam ne bih prestajao da se smejem ...

Klement bi ludeo ... I Klement bi udarao ..Posle se i on smejao ...

Ponekad, ali baš retko brojao bih božanstvene procepe svetlosti u krošnji starog hrasta i sećao se ... tada bi čak i Isidor ućutao, a Klement opustio svoje obrve, jer znali su ...
Mislio bih na ćaleta.
Tada su se samo zvona oglašavala.

Poštovali su moje ćutanje i sami se prisećali mog ćaleta.
Nekad ih je čak i bio stid što imaju oba roditelja, posebno Isidora, on svog matorog nikad nije ni voleo.
Za Klementa nikad  nisam bio siguran, ali ko ga jebe.
Ja sam se ložio na njegovu kevu.

Isidor je imao oba roditelja, ali je kasnije živeo samo sa kevom.
Matorog smo najurili čim smo sva trojica prešli četrnaest.
Uhvatili smo za iza šupe u tukli dok nije počeo da cvili.
Klement mu je polupao glavu lopatom. Isidor i ja skakli smo mu po plućima dok nije kašljucnuo krv.
Isidor nam je pričao, ponekad i plakao, kako dronjava bitanga muči njegovu majku.
To nismo mogli da prećutimo.
Posle toga Isidor je bio opušteniji.
Čak se i šalio sa mnom.
- Sad smo jednaki, ti i ja ...
Ali to nije smešno ...

 

Elem, trebalo bi pričati o ljubavi ... amorr .. i ta sranja ...
" ćutljiva francuskinja" je uvek moj favorit...

Kažem, ne sećam se njenog prvog dolaska, jer ponekad nas je stvarno bilo teško prekinuti. Uživali smo do bola u svojim igrama. Ne sećam se,
 jer kao da je magijom tih letnjih dana uplela svoje niti kroz nas, kao da nam se pripojila nesvesno. Postala je posmatrač, ne iz prikrajka, već neočekivano nadmeno, ali ipak stidljivo.
Sedela je uvek preko puta nas, na susednoj klupi.
Uvek na najvećem suncu.
Ipak, sećam se kada smo mi nju prvi put primetili.

 

- Pazi ovo ... znam da je tim rečima započeo Klement ... pazi malu kako blene ...
I znam da tog dana Isidor nije spominja njegovu kevu ...
Brojao sam svoje svetlosne procepe  i zamišljeno lutao svemirom ...
Trgao me je, ne kao u filmovima, već onako dečije za rukav, taj Klementov uzdah iznenađenja. Prvo je započeo kao iznenađenje, ali se po njegovoj faci moglo reći da se dobrano zainteresovao.
Odmah sam se setio tihih lovaca u džungli.

U oku mu je zablistala iskra prepredenosti i kao da ne želi da uznemiri svoju žrtvu raširio je ruke preko Isidora i mene, kao da nas zadržava ...
Smešak mu je preleteo licem i on reče:
- Momci, danas smo dobili novu igračku ... i iskra u oku mu poskoči.
- Aj' ne seri Klio, otpuhnu Isidor.
- Ostavi klinku na miru.

- Ma najbolje, promrlja Klement i umalo ne poče da balavi nad prilikom.

Podigao je levu ruku i pozvao.
Ništa.
Devojčica je dalje gledala.
Klement se samo još šire nasmeja i ponovi poziv.
..usput je dodao ...

- Pa jesi li gluva? retardirani idiote,
... onako sebi u bradu ...

- Pa naravno da je gluva, kad te ne čuje da mašeš, kroz smeh procedi Isidor.
Najverovatnije je i mutava pa ne može da ti kaže koliko si glup ...
Klement se nije obazirao.
- Ali zato smo uvek mi tu, dodao bih ja i namignuo Isidoru.
Shvatio je moj znak i odmah ustao sa klupe.

Mala nas je i dalje gledala.

Isidor je ustao i stao ispred Klementa zaklanjajući mu pogled.
- A što meni ne mahneš, da ti ja nešto odgovorim ... zapita ga ...
i u oku mu se zažari besna igra munje ...
Kao u jendačini i Klemnt ustade.
Krenuo je da nešto kaže, da pripreti ili opsuje, ali ga je Isidor već prevalio preko naslona klupe.
 
Okrenuli smo glave ka prikazi na suncu, ali devojčice već nije bilo ...
Nestala je u izmaglici.

Uh....sad mogu da ponavljam i ponavljam ...

ali dolazila je svakog dana, dolazila je i nezvana i zvana i najverovatnije smo i mi njoj smetali ... ali neprestano je gledala u nas ...
Upijala nas je svojim crnim, grožđu istovetnim očima.
Mene je to plašilo. Plašila me dubina tog pogleda.
ne njegova dubina...ne...
već plašila me je prodornost, činjenica da mi je čak u dušu ušetala i tamo se veselo odomaćila.
Počela preturati po naslagama sećanja i kao krpice birala šta joj je za poneti.
Odneće me svojm tupim korakom i nikad više neću videti ovu dvojicu.
E, to me je plašilo.
Plašilo je i njih, ali o tome nismo nikom pričali, čak ni međ sobom.
Klement je jedno vreme i dalje želeo da se upozna sa njom, ali ubrzo, i to udvostručenom snagom, pokušavao je da sakrije svoj ustreptali strah.
Mislim, naši su strahovi bili opravdani ...
Ta prokleta kučka, blenula je otvorenih usta ...

 

Vreme je nicalo, izmicalo u svom rastu i pažljivo nas mamilo da krenemo za njim.
Nisam nikad shvatao konačnost nečega i to me je oduvek zabrinjavalo.
Čak ni to moje nikad nisam uspevao da razumem, jer nije mi bilo jasno kako nešto uspeva dostići granicu, a da ni samo to ne zna.
Kao na primer, naše detinjstvo ...

Gajili smo ga u grudima, hraneći ga sitnim pljeskanjem ruku i zvonkim smehom. Hranili smo ga i pazili poput poslednje beloglave ptice koja uvek nanjuši proleće i dobar hlad. Bilo je vreme da je detinjstvo bežalo iz grudi i mi smo se tim trenutcima ponosili. Tad smo pravili najsmelje greške.
Ali uzjoguni se ponekad pa poče se sakrivati dublje u nama i nikako ga nismo mogli izmamiti napolje.
Bolelo nas je to neprirodno urastanje u sebe, kad nestaju leptiri u stomaku i kad se koža pokriva maljama. Boleli su nas sopstveni pogledi na svet i sopstvena nezaiteresovanost u igri. Bolela nas je uspomena na stari hlad i kao što nas je ranije sakrivao od razdirućih zraka sunca, sad nas je u dubini duše pekao i parao sam njegov pomen, gore od bilo kakvog mača. Odrastali smo isprekidanim stopama ranijih generacija, ali niko nas ni zašto nije pitao. Samo su se smeškali svojim odnegovanim brcima i aludirali na nekakve suknje i razne budalaštine.
Ali jedno moram priznati, i molim da se uzdržite od smeha ...

Najviše, kao oganj živi da su mi stavili na čelo, pekla me je misao i želja na Klementovu kevu.
Kako su godine rasle na skazaljkama i menjali se brojevi kalendara, u meni, poput lava spremnog na skok, tihim preplanulim vriskom rasla je želja za ženskim dodirom.
Njušio sam svojim neizvežbanim čulima njene (već razuzdane) obline i pri svakoj poseti pravio se da ne primećujem njen napadni miris tela.
Nekad, kad bi se agonija dovoljno odužila, osetio bih ukus njene kože u ustima ...
E tada sam mislio o svačemu ...
 
                                    ... C E N Z U R I S A N O ! ! ! ! ...

 

I dalje smo odlazili na klupu u parku i kušali čari starog hlada.
... i dalje smo se gurkali pod njim, zadirkivali ... psovali i pretili ...
ali smisao je nestao, izgubio se u procepu vremena, kao tanka nit svetlosti u krošnji ostarelog hrasta... Ipak, uporno smo pokušavali ...

Uporno je i ona dolazila ... Sa svojim mirnim vretenastim hodom i glomaznim patikama izmašćenim kojekakvim preparatom za čišćenje, dolazila je i dalje blenula u nas ...
Raspitivali smo se po gradu naravno, ali teško da nam je neko dao ikakve informacije o njoj. Saznali smo jedino da je ćutljiva, od rođenja.
Ili jednostavno odbija da razgovara sa svetom.
Ovo drugo je moja napomena i svi su joj se smejali.
I ja sam posle ...
Klement je jednom prilikom, iz samo njemu poznatih razloga izvalio da ona razume samo francuski, i da zato ne daje nikakve znake života, već samo blene i blene u nas kao tele.
- francusko tele, dodao je i podrignuo najstrašnije ...
Tako smo je i prozvali...
...ćutljiva francuskinja ...

 

Odraslo se ...
Pobegli su nam svi vozovi, i mi nismo imali više za čim da lajemo...
Da smo u Kini jeli bi  pse od dosade i pušili hašiš.
Tačno sam osetio menjanje u stomaku, menjala mi se celokupna koža, sa sve dlakom i pameti, ako sam je ikad imao ...
Odraslo se ...

 

Jedne večeri došao sam sam na klupu jer jedino dvoje ljudi sa kojima sa je delio " nisu mogli da dođu" i bili "su sprečeni".
Isidor je ulovio nekakvu ribu i namerava celu noć da je secka, a Klement je nameravao da veče provede isključivo pored prozora, gledajući u stan preko puta, u kojem se svake srede gola i ponekad namazana uljem šepurila nekakva studentkinja iz unutrašnjosti.
I Isidor će je gledati večeras, samo je morao da proda nekakvu bezveznu priču da bi se osećao bolje.
Klement se nije obazirao na savest ...

Ja jednostavno nisam bio raspoložen ni za jedno ni za drugo.
Heh, već sam je gledao ranije, iz Klementeove sobe, i nimalo mi se nije svidela.
Klementeova keva je bila u drugoj sobi i to mi je pokvarilo utisak.

Pokupio sam svoju "omlitavelu guzica" (kako me je zvao Klemente) i odlučio da presedim u senci starog hrasta celu noć.
I dalje sam žudeo za mimoišlim detinjstvom, i dalje sam želeo njegov slani ukus i u čast na sećanje, bio sam spreman čak i da plačem te večeri. Samo da ponovo osetim  toplinu u grudima.

    Prvo sam sedeo na klupi i kao po defolt-u, sećao se ćaleta.
     Oguglao sam na osećaj nedostatka.
   LJutilo me je jedino tužan izraz koji majka nije skidala, čak ni kad je odlazila u krevet.
     U to me je uverio njen sadašnji muž.
   Bio sam tek klinac kad je ćale preminuo.
     A ipak sam na sebe sam preuzeo brigu o sopstvenom odrastanju.
   Cenim sebe sključivo zbog dobrog vaspitanja. Zato sam maminom idiotu i razbio facu.

 

Prvo sam sedeo i blenuo u potamnelu košulju razgranatog izlapelog hrasta.
Procepi su se proredili i stari je sad izgledao kao ofucani birokrata.
 Samo mu je fasikla falila.
Pokušao sam prebrojati procepe u krošnji.
To je čak i potrajalo.
Počela je jesen.
Misao me skoli, obuze mi sve unutrašnje organe i taman kad sam pomislio
- evo ga, opet stari osećaj -
...talas nestade i ostavi me ispljunutog ...

Od muke i besa, legao sam.
Zatvorio sam teške utrnule kapke i poželeo svima na svetu najgore moguće košmare.
Poželeo sam da ona dva napaljena kretena večeras već jednom skapiraju da je riba sa prozora u koji besomučno dahću tranvestit, samo dobro prikriveni, i "oh, bože" poželeo sam da se ukenjaju da će za koju godinu otkriti da su pederi ...
Misao me razveseli.
Osmeh od uveta do oka.
Tada mi se učinilo... ma sigurno je krošnja progovorila...
ali ipak ...
- A što se ti smeješ kao poslednji kreten ?

Bio je to anđeoski glas iz pakla.
Dah, nečiji nežan svileni dah pomilovao mi je lice od korena do vrha i ja zamalo ne doživeh vrhunac.
Udahnuo sam snažno, muški i napunio telo tim vrelim dodirom.
Otvorio sam oči i tu je bila ona ...

Stajala je direktno iznad mene mršteći se, dok su u daljini, iako nisam video, eksplodirale hiljade i hiljade zvezda.
O bože, i dalje je imala svoj pogled ubice kojim je prikivala.
Malo je pomerila kraj usana, zavrnula je svojim božanstvenim obrvama i upitno me pogledala.
Blenuo sam.
Blenuo sam kao poslednji džukac.
Ooo svemoćni, tada je ponovo progovorila ...

- Aj pomeri se malo ...

Istopio sam se u zvuku.
Pridigao sam se i oslobodio joj mesto.
Usput sam krajem oka ( znači periferni vid ) uhvatio nagoveštaj stare krošnje našeg divnog i daleko poštovanog hrasta.
I nek ga zapale.
Jebe mi se.
Ona i dalje ima glomazne umašćene patike.

Sela je pored mene unoseću u tromi zrak elektricitet nabujale krvi, unoseću u moje biće nešto ... ne znam šta je .. ali znam da sam se navukao od prvog dima ...
- Je'l me se sećaš ? upita ona sedefastim usnama ... ne, ne ružoprstim.. ne može ni to... medousnim ...
...eeehhh...

Blenem i u sebi na silu smišljam nekakav fazon ili "foru" ili ...nešto kao..
sećam te se iz snova ... ili neki anđeli ...
u glavi  mi se sve pomešalo.
Klimam kao da sam na klackalici i mumlam nešto nerazumljivo.
Ipak ona i dalje govori, a ja bedan skupljam noge, i već čekam trenutak kad ću početi da crvenim ...
- Ti si se meni oduvek sviđao ...

Puklo je ... nešto posred glave krvcnulo, odlepio se neki deo, izleteo poneki šraf i ja nošen zaboravom, nošen njenim mednim glasom, krilima od zlata, primaknem se i poljubim je ...

"Ćutljiva francuskinja" i te kako je govorila francuskim jezikom i te kako ...

Tako smo je nekad zvali.
Oduvek sam sumnjao da je to znala.
Ali koga briga.

 

                                                            The end

 

P.S.

Isidor i Klement sad žive zajedno u nekoj od državica Amerike i glasni su borci ideje o legalizaciji homoseksulnih brakova.
Riba je zaista bila travenstit.
Usvojili su nekog klinca čim su stigli na drugi kontinent.
Da sam znao, poželeo bih one večeri lamburgini, a ne dva pedera, pardon homoseksualca ...ili barem pomfrit...
 
Una i ja imamo troje dece i na dan našeg venčanja zasadio sam hrast.

 

 
2. mesto
Zid
autor: dkrstic (Dejan Krstić, Phoenix, Arizona, SAD)
 

 

Novembar 25. leta gospodnjeg 2007. Rasejano milujući šoljicu iz koje se još uvek pušio espresso, Meri je gledala prema istočnom zidu kafića. Ogroman mural činio je ovaj lokal jedinstvenim. Velikani američke književnosti kao da su pokušavali nešto da joj povere. Meri je strpljivo čekala da joj se Mark pridruži. Još samo desetak minuta do završetka radnog vremena, Mark je radio u obližnjoj knjižari. "Eh kada bih mogla da prošetam, da ga iznenadim…" pomislila je dodirujući točkove invalidskih kolica.

Za trenutak, imala je utisak da joj je Hemingvej sa zida vragolasto namignuo. Utom je stigao Mark. Nežno je poljubio u obraz i mahnuo vlasniku kafića.

- Dupli espresso za moju najverniju mušteriju, reče Tom, vlasnik kafea, kako ste mi vas dvoje danas? Ako imate vremena, mogao bih časkom da vam napravim šnenokle.
- Hvala ti puno, uzvrati Meri, ali kroz pola sata koleginica dolazi po mene... ja sam na pauzi za ručak... a večeras radim do 9... mi na žalost nikada nemamo vremena...

Mark je bukvalno upijao svaku izgovorenu reč. Meri Smit je nešto najlepše što mu se tokom poslednjih godina dogodilo. Isprazni život polako je dobijao smisao. Uživali su u svakom sekundu koji bi provodili zajedno... veselo su čavrljali, ispijali kafu, šalili se... bilo je predivno ali i prekratko. Uvek kada bi se Merina koleginica pojavila na vratima kafea, tuga je prekrivala njihova lica... baš u tom momentu, Tom je pogledao prema zidu i video suzu u oku Virdžinije Vulf.

Meri je napuštala lokal a Mark naručio jos jednu kafu... duboko uzdahnuvši podigao je pogled prema istočnom zidu sa koga je progovorio Oskar Vajld:

- Zašto si tužan prijatelju? Vidim da ti je ova devojka draga... a retko ste zajedno?

- Njeni roditelji ne žele da se viđamo. Misle da sam isuviše star za nju... ne znaju moje prave motive... plaše se. Ja ih razumem, nije lako shvatiti nesrećnog čoveka... a ja sam eto baš u njoj pronašao sve ono što sam u životu izgubio...

- Ispričaj nam svoju priču Mark, zamolio je Oskar Vajld.

- Ne volim toga ni da se setim ali eto ispričaću... ti ionako nisi stvaran... Ovako... pre pet godina, sedeo sam za ovim istim stolom, pio kafu i čitao novine. Prišao mi je mladić tridesetih godina i pitao da mi se pridruži. Primio sam ga, započeli smo razgovor... Pažnju mi je privukao njegov akcent. Rekao je da se zove Hagopjan Piloyand, poreklom je iz Jermenije... u Americi živi već desetak godina i da uspešno radi kao finansijski savetnik. Naručio mi je još jednu kafu i ponudio pomoć... U to vreme, dugovao sam par hiljada dolara na kreditnim karticama... ništa strašno a opet, razmišljao sam… fini momak... stranac, zna šta je to dug. Dogovorili smo se da mu narednog dana donesem sve potrebne informacije a on... Hagopjan... učiniće sve da me tokom narednih nekoliko meseci oslobodi dugova... Tako je i bilo, naivno i tupavo, svoje finansije poverio sam neznancu. Gospodinu Piloyandu međutim, to ne beše dovoljno... Naredne nedelje, poželeo je da upozna moju porodicu. "Mark, ne možeš samo ti da štediš... čitava porodica mora promeniti stil života!" rekao je. Od te večeri, bukvalno nije izlazio iz moje kuće... Nekoliko meseci kasnije sin je bio na heroinu... žena je naravno mene za sve krivila... i ubrzo me napustila. Tada su počeli telefonski pozivi... banke, kreditori... Moj finansijski savetnik uporno je ponavljao "Ne obraćaj pažnju, hoće da te prevare... sve je pod kontrolom... ah, da... i kao što smo se dogovorili... nemoj da koristiš kreditne kartice... pa nećemo više da se zadužujemo jel tako Mark?". Poslušao sam... A onda je osvanuo ponedeljak 18. avgust...

- Kako je moguće da si mu toliko verovaro, prekide ga Tenesi Vilijams paleći lulu.

- Ne znam, ni danas mi nije jasno, nastavi tiho Mark, taj momak kao da me je začarao... jednostavno nisam bio u stanju da razmišljam svojom glavom... Tog 18. avgusta, šerif je zakucao na moja vrata... uručio mi je nalog na kome je pisalo - Prinudno iseljenje, stupa na snagu odmah! Pokušao sam da objasnim... potražim rešenje... ali šerif je bio neumoljiv: - Račun za kuću nije plaćen puna 4 meseca, niste odgovarali na telefonske pozive, pisma, opomene...
Samo što se nisam srušio.
- Ali šerife... moj finansijski savetnik vodi računa o tome...
Bilo je prekasno da se bilo šta ispravi. Dozvolili su mi da iznesem svoje stvari. U pedesetoj godini života ostao sam na ulici. Pokušao sam da iznajmim stan... ali stanje na bankovnom računu glasio je - NULA. Želeo sam da podignem novac sa kreditnih kartica... nijedna više nije važila. Počeo sam da zovem svoje kreditore... "finansijski savetnik" je za nepunih šest meseci koristeći moj identitet uzeo je preko 120 hiljada dolara... Istoga dana, ispred naše nekadašnje kuće na kauču koji je još stajao ispred garaže sedela je moja žena. Kroz suze mi je priznala da je Hagopjan, sa kojim je do juče živela u hotelu, nestao bez traga... a naš sin Erik već nedeljama se ne javlja...

- Ne zeza on samo tebe, već ti i ženu pomalo jebe, kroz smeh je prokomentarisao Ogden Neš.

- Upravo tako, nastavio je Mark, bez kuće i bez para ali sa rogovima na glavi. Sina sam uspeo da pronađem u Tusonu gde je živeo sa nekom narkomankom i na jedvite jade uspeo da ga smestim u stacionar za lečenje... Nekoliko meseci kasnije, sa ženom sam se sporazumno razveo.

- Tužna priča, reče Džordž Orvel. Dogo te već posmatram sa ovog zida, dobar si čovek...

- Dobar i lud, braća rođena, uzvrati Mark.

- Hoću da ti pomognem, nastavi Orvel, pazi ovako... sutra ujutru kada se probudiš skokni do prvog kioska i kupi novine. U zaglavlju, videćeš datum koji danas budeš izabrao...

- Ne razumem, prekide ga Mark.

-Dajem ti priliku da putuješ kroz vreme i promeniš jedan događaj iz prošlosti... na stolu je račun koji ti je Tom maločas doneo... napiši datum... i sutra ćeš nanovo proživeti taj dan!

- Lepo zvuči... iako ti ne verujem... ne kažem da nisi stvaran... pod ovom kapom nebeskom svakolika čuda su moguća. Čekaj da razmislim...

Mark je rasejano gledao u daljinu... najednom, zgrabio je mobilni telefon i uzbuđeno okrenuo broj... posle kratkog razgovora, uzeo je račun sa stola i na njemu nešto napisao... mahnuo Tomu i užurbano napustio lokal.

***
Budilnik se oglasio tačno u sedam sati. Mark je sanjivo protrljao oči, ućutkao dušmansku zvonjavu sata i sočno opsovao. Iz kuhinje se širio miris prženica. Majka je servirala doručak dok se bela kafa još uvek pušila sa šporeta. Muziku s radija na trenutak, prekinuo je dubok glas spikera:

- Danas je 17. septembar 1975. Dogodilo se na današnji dan...

Brzo je završio doručak, uzeo nešto iz fioke, pozdravio majku i kao metak istrčao iz kuće. Umesto u školu uputio se prema autobuskoj stanici odkle je linijom 75 otišao do gradke bolnice. Na portirnici St. Jospeh bolnice u Čikagu obratio se crnoputoj, bucmastoj dami koja je bukvalno proždirala krofne zalivajući ih koka-kolom.

- Dobar dan, stidljivo reče Mark, na kom spratu je ginekologija?
- Zašto, upita crnkinja između dva zalogaja, imaš zakazan pregled?
- Ne, moja sestra se danas porađa i poslali su me da joj nešto donesem.
- Treći sprat... od lifta desno... i pazi da te neko ne vidi... sezona je gripa i posete nisu dozvoljene.

Nije imao strpljenja da sačeka lift. Stepenicama se popeo do trećeg sprata, pronašao porodilište i krenuo u "vizitu".

- Gospođa Smit?

Žene su začuđeno odmahivale glavom sve dok se u četvrtoj sobi jedna od trudnica nije oglasila:

- Ja sam Dženifer Smit.
- Nemojte me pitati mo ko sam ni zašto sam ovde... gospođo Smit, preklinjem vas morate zahtevati carski rez... ako se porodite prirodnim putem vasa ćerka će vam biti paralizovana.
- Izvedite ovu budalu iz sobe... i ko je tebi dozvolio da ovako upadaš kao s Marsa… da prepadaš pošten svet. Pu, pu… vrag te odneo… tu mi slutiš!

Doktor Grej je baš u tom trenutku ulazio u sobu i iznenađeno posmatrao nesvakidašnju scenu.

- Mladiću, posete su zabranjene... molim vas napustite odeljenje, reče doktor Grej.
- Nema problema, odgovori Mark, jeste li vi doktor koji vodi trudnoću Dženifer Smit.

Kada je doktor potvrdno klimnuo glavom, Mark je izvadio očev pistolj koji je tog jutra uzeo iz kuhinje i uperio prema lekaru.

- Pripremi sve što je potrebno za carski rez... gospođa Smit će roditi ćerku odmah!
- Kako li samo zna da je ćerka, prosaputa Dzenifer, ako je u pravu... nazvaću je Meri...

Shvativši da je vrag odneo šalu, doktor Grej je u najkraćem roku pozvao tim stručnjaka. Operacija je protekla u najboljem redu… 17. septembra 1975. godine, živa i zdrava, rođena je Meri Smit.

***

Po izlasku iz zatvora, Mark je postao cenjeni pisac. Lagodno je živeo i sam vodio brigu o finansijama… nikada se nije oženio. U nedelju 25. novembra 2005. pozvan je na svečano otvaranje restorana “Za kim zvono zvoni”. Vlasnik lokala Tom srdačno ga je pozdravio i ponosno pokazao istočni zid sa koga se šepurio mural sa portretima najvećih američkih pisaca. Mark je polako pijuckao kubanski rum i gledao u pravcu podijuma za igru. Muzika je utihnula a DJ objavio pobednike plesnog takmičenja:
- Dame i gospodo, Meri Smit i Hagopjan Piloyand!

U tom trenutku, Mark je osetio kako mu jeza prožima čitavo telo. Podigao je pogled prema muralu. Hemingvej mu je namignuo a Orvel se šeretski nasmejao.

    • Kako god da se okreneš, dupe ti je pozadi, zaključio je Ogden Neš.

     

 
Klikni OVDE za trećeplasirane priče



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz