Hodala je kao po staklu, plašeći se zemlje i njenog čudnog, pomalo drhtavog dodira ...
Plašila se ... možda to i nije prava reč... pre bi se reklo "strepela"...

... ma ko će ga znati ...

Zvali smo je "ćutljiva francuskinja" i ponekad sumnjam da je čak to i znala.
Uvek je na sebi imala tamne, glomazne patike umašćenje nekakvim preparatom za čišćenje i trošni osmeh u uglu usana.
Zvali smo je "ćutljiva" u svakom smislu te reči jer zaista je bila ćutljive prirode, ali znala je da se nosi sa tom svojom posebnom vrlinom. Komunicirala je sa svetom na neki drugi, sebi svojstven način i na tome ću joj zauvek zavideti.
Bila je kristalne prirode, svetlucava po površini i nadaleko iznutra.
U sebi je zauvek gušila taj sjaj ...

Ne pamtim prvi put kad smo je ugledali, pamtim samo tu trvdoglavu ustaljenost njenih popodnevnih šetnji i taj nadmeni izraz lica.
Bat gumenih đonova i letnja stihija za vratom ... da, tako je počinjalo ...

                                                *                      *                      *

Oduvek smo bili zajedno.
Klement, Isidor i ja.
Rekao bih da smo najverovatnije i zajedno na svet došli, da smo još u prastara vremena kad ni naše majke nisu postojale, u sivom iskidanom redu na nebu zajedno čekali svoj silazak međ ljude.
Klement  se zasigurno gurao na početak reda.
Ali za sad nemam razloga da vas lažem ...
Ne postoji nikakav red na nebu ...

    Nismo bili ni u kakvom srodstvu, nikakve tajne, prepredene rodbinske veze nas nisu spajale. Sunce, pesak i smeh dok ti duša ne pomodri. To su naše klice.
Bili smo celina.
To je dovoljno.

Čak i kasnije, kada je oseka vremena povukla Klementa za sobom u neki "bolji svet", ostali smo jedni drugima u sitnom treptanju, u svakom pogledu.
Jednostavno smo se stopili.
Haaa, da ...
Umalo da zaboravim ...
Klement je kasnije, kad je od nemilosrdih vetrova osedela njegova trdoglavost i izlizali se đonovi njegove čelične volje, posle godina i godina otuđenosti, svog prvog unuka nazvao Servent.
Sentimentalna budala, sećam se da mi je to prvo palo na pamet ...
Ma sigurno ...
pre će biti magarac ...

Elem, da vidimo ...
Još smo deca, još uvek je avgust i ne postoje klima uređaji ...
Postoji tamni, do srži dubok hlad u parkiću i postoji prva i najverovatnije poslednja prodavnica kikirikija na uglu naše ulice.
Škola je u ormanu, na poslednjoj polici, bačena u suvi kutak još prvog dana raspusta... i zna da će tamo ostati ceo avgust ...h he he ...

Majke prave izvanredan ručak. Prave pasulj sa rebrima, prave masnu, od miline oznojenu gibanicu, prave osmeh i sreću i još po nešto ...
Jutro je proizvoljno i mi jedemo kao skakavci i još brže izlećemo napolje.

Vazduh je čini mi se beo, na prekide vlažan i obavezujući, i mi se trkamo do prodavnice ... Ne jedemo slatkiše ne jedemo sladoled ... pijemo sok, ali gaziran .
" Cugamo flajke" kao matori i brišemo ćosave brade nadlakticom, brišemo uzdišući ...

Lakim, šertskim hodom iz filmova, odvlačimo se na klupu.
Širimo se po njoj,  poput sode u želucu i u glas zajedno odahujemo sparini.

- Hrast je čudo, kaže Klement.            
 ... počinjao je uvek kratkim rečenicama ...
- Onda ti je mama hrast, odgovara Isidor, i čini mi se da se i samo drvo smeje.
Možda je upoznalo Klementovu majku.
Možda.

Zatvaram oči i uvrćem nogama, zamišljajući Korneliju (dosta glupo ime) Stanimirović u nekim čudnim pozama. Pokušavam se setiti detaljno njenih ruku, vrata, uzdrhtale usne...
 Zamišljam je i to je dovoljno.
Napada me navala topline, ali ovog puta ne prouzrokovana suncem i ja crvenim i sakrivam pogled... ali džabe ...

- Hehehe, Servent ti opet baca na kevu ...smeje se Isidor ... i ubija mi dušu ...

Tako bi počelo. Isidor bi je pomenuo, ja bih crveneo, Klement ludeo.
Kroz igru blještala bi nam u lice nit našeg detinjastva i mi smo bili zahvalni na tome. Bili smo bezbrižni, zaboravljeni i od strane samog svemira, prepušteni u tim setnim danima sami sebi i svojim klinačkim mislima. Zato smo i bili srećni.
Vremenom, kad pogledam kroz tu sitno izatkanu paučinu pamćenja, vremenom ipak nisam postao otporniji na zadirkivanja i kao što bih i sad ustao namrgođeno i uzvratio,  tada još mlade krvi ustajao bih i tražio izlaz u bilo čemu... Psovao bih ga, vređao, udarao, ali ni sam ne bih prestajao da se smejem ...

Klement bi ludeo ... I Klement bi udarao ..Posle se i on smejao ...

Ponekad, ali baš retko brojao bih božanstvene procepe svetlosti u krošnji starog hrasta i sećao se ... tada bi čak i Isidor ućutao, a Klement opustio svoje obrve, jer znali su ...
Mislio bih na ćaleta.
Tada su se samo zvona oglašavala.

Poštovali su moje ćutanje i sami se prisećali mog ćaleta.
Nekad ih je čak i bio stid što imaju oba roditelja, posebno Isidora, on svog matorog nikad nije ni voleo.
Za Klementa nikad  nisam bio siguran, ali ko ga jebe.
Ja sam se ložio na njegovu kevu.

Isidor je imao oba roditelja, ali je kasnije živeo samo sa kevom.
Matorog smo najurili čim smo sva trojica prešli četrnaest.
Uhvatili smo za iza šupe u tukli dok nije počeo da cvili.
Klement mu je polupao glavu lopatom. Isidor i ja skakli smo mu po plućima dok nije kašljucnuo krv.
Isidor nam je pričao, ponekad i plakao, kako dronjava bitanga muči njegovu majku.
To nismo mogli da prećutimo.
Posle toga Isidor je bio opušteniji.
Čak se i šalio sa mnom.
- Sad smo jednaki, ti i ja ...
Ali to nije smešno ...

Elem, trebalo bi pričati o ljubavi ... amorr .. i ta sranja ...
" ćutljiva francuskinja" je uvek moj favorit...

Kažem, ne sećam se njenog prvog dolaska, jer ponekad nas je stvarno bilo teško prekinuti. Uživali smo do bola u svojim igrama. Ne sećam se,
 jer kao da je magijom tih letnjih dana uplela svoje niti kroz nas, kao da nam se pripojila nesvesno. Postala je posmatrač, ne iz prikrajka, već neočekivano nadmeno, ali ipak stidljivo.
Sedela je uvek preko puta nas, na susednoj klupi.
Uvek na najvećem suncu.
Ipak, sećam se kada smo mi nju prvi put primetili.

- Pazi ovo ... znam da je tim rečima započeo Klement ... pazi malu kako blene ...
I znam da tog dana Isidor nije spominja njegovu kevu ...
Brojao sam svoje svetlosne procepe  i zamišljeno lutao svemirom ...
Trgao me je, ne kao u filmovima, već onako dečije za rukav, taj Klementov uzdah iznenađenja. Prvo je započeo kao iznenađenje, ali se po njegovoj faci moglo reći da se dobrano zainteresovao.
Odmah sam se setio tihih lovaca u džungli.

U oku mu je zablistala iskra prepredenosti i kao da ne želi da uznemiri svoju žrtvu raširio je ruke preko Isidora i mene, kao da nas zadržava ...
Smešak mu je preleteo licem i on reče:
- Momci, danas smo dobili novu igračku ... i iskra u oku mu poskoči.
- Aj' ne seri Klio, otpuhnu Isidor.
- Ostavi klinku na miru.

- Ma najbolje, promrlja Klement i umalo ne poče da balavi nad prilikom.

Podigao je levu ruku i pozvao.
Ništa.
Devojčica je dalje gledala.
Klement se samo još šire nasmeja i ponovi poziv.
..usput je dodao ...

- Pa jesi li gluva? retardirani idiote,
... onako sebi u bradu ...

- Pa naravno da je gluva, kad te ne čuje da mašeš, kroz smeh procedi Isidor.
Najverovatnije je i mutava pa ne može da ti kaže koliko si glup ...
Klement se nije obazirao.
- Ali zato smo uvek mi tu, dodao bih ja i namignuo Isidoru.
Shvatio je moj znak i odmah ustao sa klupe.

Mala nas je i dalje gledala.

Isidor je ustao i stao ispred Klementa zaklanjajući mu pogled.
- A što meni ne mahneš, da ti ja nešto odgovorim ... zapita ga ...
i u oku mu se zažari besna igra munje ...
Kao u jendačini i Klemnt ustade.
Krenuo je da nešto kaže, da pripreti ili opsuje, ali ga je Isidor već prevalio preko naslona klupe.
 
Okrenuli smo glave ka prikazi na suncu, ali devojčice već nije bilo ...
Nestala je u izmaglici.

Uh....sad mogu da ponavljam i ponavljam ...

ali dolazila je svakog dana, dolazila je i nezvana i zvana i najverovatnije smo i mi njoj smetali ... ali neprestano je gledala u nas ...
Upijala nas je svojim crnim, grožđu istovetnim očima.
Mene je to plašilo. Plašila me dubina tog pogleda.
ne njegova dubina...ne...
već plašila me je prodornost, činjenica da mi je čak u dušu ušetala i tamo se veselo odomaćila.
Počela preturati po naslagama sećanja i kao krpice birala šta joj je za poneti.
Odneće me svojm tupim korakom i nikad više neću videti ovu dvojicu.
E, to me je plašilo.
Plašilo je i njih, ali o tome nismo nikom pričali, čak ni međ sobom.
Klement je jedno vreme i dalje želeo da se upozna sa njom, ali ubrzo, i to udvostručenom snagom, pokušavao je da sakrije svoj ustreptali strah.
Mislim, naši su strahovi bili opravdani ...
Ta prokleta kučka, blenula je otvorenih usta ...

Vreme je nicalo, izmicalo u svom rastu i pažljivo nas mamilo da krenemo za njim.
Nisam nikad shvatao konačnost nečega i to me je oduvek zabrinjavalo.
Čak ni to moje nikad nisam uspevao da razumem, jer nije mi bilo jasno kako nešto uspeva dostići granicu, a da ni samo to ne zna.
Kao na primer, naše detinjstvo ...

Gajili smo ga u grudima, hraneći ga sitnim pljeskanjem ruku i zvonkim smehom. Hranili smo ga i pazili poput poslednje beloglave ptice koja uvek nanjuši proleće i dobar hlad. Bilo je vreme da je detinjstvo bežalo iz grudi i mi smo se tim trenutcima ponosili. Tad smo pravili najsmelje greške.
Ali uzjoguni se ponekad pa poče se sakrivati dublje u nama i nikako ga nismo mogli izmamiti napolje.
Bolelo nas je to neprirodno urastanje u sebe, kad nestaju leptiri u stomaku i kad se koža pokriva maljama. Boleli su nas sopstveni pogledi na svet i sopstvena nezaiteresovanost u igri. Bolela nas je uspomena na stari hlad i kao što nas je ranije sakrivao od razdirućih zraka sunca, sad nas je u dubini duše pekao i parao sam njegov pomen, gore od bilo kakvog mača. Odrastali smo isprekidanim stopama ranijih generacija, ali niko nas ni zašto nije pitao. Samo su se smeškali svojim odnegovanim brcima i aludirali na nekakve suknje i razne budalaštine.
Ali jedno moram priznati, i molim da se uzdržite od smeha ...

Najviše, kao oganj živi da su mi stavili na čelo, pekla me je misao i želja na Klementovu kevu.
Kako su godine rasle na skazaljkama i menjali se brojevi kalendara, u meni, poput lava spremnog na skok, tihim preplanulim vriskom rasla je želja za ženskim dodirom.
Njušio sam svojim neizvežbanim čulima njene (već razuzdane) obline i pri svakoj poseti pravio se da ne primećujem njen napadni miris tela.
Nekad, kad bi se agonija dovoljno odužila, osetio bih ukus njene kože u ustima ...
E tada sam mislio o svačemu ...
 
                                    ... C E N Z U R I S A N O ! ! ! ! ...

I dalje smo odlazili na klupu u parku i kušali čari starog hlada.
... i dalje smo se gurkali pod njim, zadirkivali ... psovali i pretili ...
ali smisao je nestao, izgubio se u procepu vremena, kao tanka nit svetlosti u krošnji ostarelog hrasta... Ipak, uporno smo pokušavali ...

Uporno je i ona dolazila ... Sa svojim mirnim vretenastim hodom i glomaznim patikama izmašćenim kojekakvim preparatom za čišćenje, dolazila je i dalje blenula u nas ...
Raspitivali smo se po gradu naravno, ali teško da nam je neko dao ikakve informacije o njoj. Saznali smo jedino da je ćutljiva, od rođenja.
Ili jednostavno odbija da razgovara sa svetom.
Ovo drugo je moja napomena i svi su joj se smejali.
I ja sam posle ...
Klement je jednom prilikom, iz samo njemu poznatih razloga izvalio da ona razume samo francuski, i da zato ne daje nikakve znake života, već samo blene i blene u nas kao tele.
- francusko tele, dodao je i podrignuo najstrašnije ...
Tako smo je i prozvali...
...ćutljiva francuskinja ...

Odraslo se ...
Pobegli su nam svi vozovi, i mi nismo imali više za čim da lajemo...
Da smo u Kini jeli bi  pse od dosade i pušili hašiš.
Tačno sam osetio menjanje u stomaku, menjala mi se celokupna koža, sa sve dlakom i pameti, ako sam je ikad imao ...
Odraslo se ...

Jedne večeri došao sam sam na klupu jer jedino dvoje ljudi sa kojima sa je delio " nisu mogli da dođu" i bili "su sprečeni".
Isidor je ulovio nekakvu ribu i namerava celu noć da je secka, a Klement je nameravao da veče provede isključivo pored prozora, gledajući u stan preko puta, u kojem se svake srede gola i ponekad namazana uljem šepurila nekakva studentkinja iz unutrašnjosti.
I Isidor će je gledati večeras, samo je morao da proda nekakvu bezveznu priču da bi se osećao bolje.
Klement se nije obazirao na savest ...

Ja jednostavno nisam bio raspoložen ni za jedno ni za drugo.
Heh, već sam je gledao ranije, iz Klementeove sobe, i nimalo mi se nije svidela.
Klementeova keva je bila u drugoj sobi i to mi je pokvarilo utisak.

Pokupio sam svoju "omlitavelu guzica" (kako me je zvao Klemente) i odlučio da presedim u senci starog hrasta celu noć.
I dalje sam žudeo za mimoišlim detinjstvom, i dalje sam želeo njegov slani ukus i u čast na sećanje, bio sam spreman čak i da plačem te večeri. Samo da ponovo osetim  toplinu u grudima.

    Prvo sam sedeo na klupi i kao po defolt-u, sećao se ćaleta.
     Oguglao sam na osećaj nedostatka.
   LJutilo me je jedino tužan izraz koji majka nije skidala, čak ni kad je odlazila u krevet.
     U to me je uverio njen sadašnji muž.
   Bio sam tek klinac kad je ćale preminuo.
     A ipak sam na sebe sam preuzeo brigu o sopstvenom odrastanju.
   Cenim sebe sključivo zbog dobrog vaspitanja. Zato sam maminom idiotu i razbio facu.

Prvo sam sedeo i blenuo u potamnelu košulju razgranatog izlapelog hrasta.
Procepi su se proredili i stari je sad izgledao kao ofucani birokrata.
 Samo mu je fasikla falila.
Pokušao sam prebrojati procepe u krošnji.
To je čak i potrajalo.
Počela je jesen.
Misao me skoli, obuze mi sve unutrašnje organe i taman kad sam pomislio
- evo ga, opet stari osećaj -
...talas nestade i ostavi me ispljunutog ...

Od muke i besa, legao sam.
Zatvorio sam teške utrnule kapke i poželeo svima na svetu najgore moguće košmare.
Poželeo sam da ona dva napaljena kretena večeras već jednom skapiraju da je riba sa prozora u koji besomučno dahću tranvestit, samo dobro prikriveni, i "oh, bože" poželeo sam da se ukenjaju da će za koju godinu otkriti da su pederi ...
Misao me razveseli.
Osmeh od uveta do oka.
Tada mi se učinilo... ma sigurno je krošnja progovorila...
ali ipak ...
- A što se ti smeješ kao poslednji kreten ?

Bio je to anđeoski glas iz pakla.
Dah, nečiji nežan svileni dah pomilovao mi je lice od korena do vrha i ja zamalo ne doživeh vrhunac.
Udahnuo sam snažno, muški i napunio telo tim vrelim dodirom.
Otvorio sam oči i tu je bila ona ...

Stajala je direktno iznad mene mršteći se, dok su u daljini, iako nisam video, eksplodirale hiljade i hiljade zvezda.
O bože, i dalje je imala svoj pogled ubice kojim je prikivala.
Malo je pomerila kraj usana, zavrnula je svojim božanstvenim obrvama i upitno me pogledala.
Blenuo sam.
Blenuo sam kao poslednji džukac.
Ooo svemoćni, tada je ponovo progovorila ...

- Aj pomeri se malo ...

Istopio sam se u zvuku.
Pridigao sam se i oslobodio joj mesto.
Usput sam krajem oka ( znači periferni vid ) uhvatio nagoveštaj stare krošnje našeg divnog i daleko poštovanog hrasta.
I nek ga zapale.
Jebe mi se.
Ona i dalje ima glomazne umašćene patike.

Sela je pored mene unoseću u tromi zrak elektricitet nabujale krvi, unoseću u moje biće nešto ... ne znam šta je .. ali znam da sam se navukao od prvog dima ...
- Je'l me se sećaš ? upita ona sedefastim usnama ... ne, ne ružoprstim.. ne može ni to... medousnim ...
...eeehhh...

Blenem i u sebi na silu smišljam nekakav fazon ili "foru" ili ...nešto kao..
sećam te se iz snova ... ili neki anđeli ...
u glavi  mi se sve pomešalo.
Klimam kao da sam na klackalici i mumlam nešto nerazumljivo.
Ipak ona i dalje govori, a ja bedan skupljam noge, i već čekam trenutak kad ću početi da crvenim ...
- Ti si se meni oduvek sviđao ...

Puklo je ... nešto posred glave krvcnulo, odlepio se neki deo, izleteo poneki šraf i ja nošen zaboravom, nošen njenim mednim glasom, krilima od zlata, primaknem se i poljubim je ...

"Ćutljiva francuskinja" i te kako je govorila francuskim jezikom i te kako ...

Tako smo je nekad zvali.
Oduvek sam sumnjao da je to znala.
Ali koga briga.

                                                            The end

P.S.

Isidor i Klement sad žive zajedno u nekoj od državica Amerike i glasni su borci ideje o legalizaciji homoseksulnih brakova.
Riba je zaista bila travenstit.
Usvojili su nekog klinca čim su stigli na drugi kontinent.
Da sam znao, poželeo bih one večeri lamburgini, a ne dva pedera, pardon homoseksualca ...ili barem pomfrit...
 
Una i ja imamo troje dece i na dan našeg venčanja zasadio sam hrast.

Etlen

(Đorđe Petrović, Šabac, SR)

     Došao je Bog u ponedjeljak na posao, u svoj ured, tamo negdje na Iu. Na stolu ga je dočekala vruća kava, iz koje su izvirali mirisni pramenovi kofeina, i statistički izvještaj sa Zemlje.
Tajnica je bila vrijedna. Razmislit ću o povišici – nasmiješio se Bog, zavalio u
kožnu fotelju i prionuo na proučavanje.
     Uvidio je Bog da se čeljad zemaljska namnožila, možda i obilnije no što je nekad davno imao na umu. Devet milijardi ljudi. Nazvao je Geu i pitao kako se drži.
Stanje je alarmantno – požalila se – previše me cijede, ne znam dokle ću imati
snage okretati se.
Smatraj to riješenim – utješio ju je Bog i poslao na Zemlju jedan veliki tsunami,
dva do tri tornada, jednu malo veću poplavu i nekoliko minornih erupcija vulkana.
     Tako je odmah na početku tjedna osiromašio čeljad za milijardicu članova. Pogleda Bog svoje djelo još jednom i vidje da je dobro, te zadovoljan napusti ured.
     U utorak, nakon što je ispio sok od borovnice, uočio je Bog u izvještaju da na Zemlji obitava više zena nego muškaraca. Čak pola milijarde više. Zabrinuo se Bog zbog neravnoteže i iste sekunde poslao na Zemlju enormne količine rakova da srede stvar. Zbog sporoće, dominantne osobine rakova, operacija je neko vrijeme potrajala, te je Bog morao raditi prekovremeno. No rakovi su, uporni kakvi jesu, ipak uspijeli obaviti zadatak i prije zalaska sunca pola milijardice žena preselilo se na drugi svijet. Pogleda Bog svoje djelo još jednom i vidje da je dobro, te zadovoljan napusti ured.
     Srijedu je započeo čašom bijelog vina. Opsjeo ga je mamurluk, privučen jučerašnjim pretjeranim radom, te je odlučio klin izbiti klinom. Muka ga je hvatala već pri pogledu na snop statističkih podataka, no posao je posao. Uvidio je Bog da na Zemlji ima više gladnih nego sitih. Gladnima su, naravno, bili pribrojeni i anoreksičari. Zabrinuo se Bog i poslao na Zemlju tuču gigantskih razmjera da uništi usjeve, a na humanitarna skladišta s hranom otpremio požare. Tako je do kraja radnog dana živote izgubio onaj višak gladnih ljudi. Pogleda Bog svoje djelo još jednom i vidje da je dobro, te zadovoljan napusti ured.
     Četvrtog dana probudio se Bog oslobođen od mamurluka, pa je zadovoljan dohopsao na Io.
Naruči mi porciju ćevapa – doviknuo je tajnici preko stola iz svoje kožne fotelje.
Statistički se izvještaj još uvijek lijeno izležavao na stolu.
Odmah, šefe! – rekla je okrećući brojčanik na unikatnom telefonu.
     Prstima masnim od ćevapa i očiju suznih od luka proučavao je današnji zadatak. Uvidio je tako Bog da na Zemlji ima više starih nego mladih od čega se prenerazi. Duboko se zamislio na izvjesno vrijeme, a zatim na Zemlju poslao lopove. Naredio im je da iz svih laboratorija ukradu formule za lijekove kojima se tretiraju staračke bolesti, a potom neka ukradu i sve postojeće zalihe tih istih lijekova. Lopovi, profesionalci kakvi jesu, su uspiješno obavili zadatak već do pola radnog vremena. No, Bog je čamio u uredu
sve dok i posljednji višak staraca nije ispustio dušu. Pogleda, zatim, Bog svoje djelo još jednom i vidje da je dobro, te zadovoljan napusti ured.
     U petak su Boga, odmah po dolasku na posao, napale probavne smetnje, te se zaželio šalice čaja za čišćenje organizma. Čišćenje je potrajalo neko vrijeme, a zatim je prionuo na statistiku. Uvidio je Bog da na Zemlji obitava više siromašnih no bogatih, što ga duboko zabrine. Mozgao je i mozgao. Vidjevši da siromašni grcaju u kreditima, poslao im je na zemlju gigantsko povećanje kamata. Do kraja radnog vremena višak zaduženih siromaha počinio je samoubojstvo na najrazličitije načine. Pogleda Bog svoje djelo još jednom i vidje da je dobro, te zadovoljan napusti ured.
     U subotu je broj stranica statističkog izvještaja već dobrano smršavio, što je odobrovoljilo Boga. Odlučio je tako najprije pojesti kremšnitu. Nakon kalorijske bombe uvidio je Bog da na Zemlji ima mnogo više savijesnih vozača od nesavijesnih, i nikako mu se nije sviđala takva neravnoteža. Poslao je na cestu sve nesavijesne vozače i potaknuo njihove šašave mozgove da budu još luđi i brži. Rado su ga poslušali. Do kraja dana dogodilo se više prometnih nesreća nego ikada u povijesti, a živote su izgubili svi oni savijesni vozači koji su, prema statističkom izvještaju, bili tehnološki višak. Pogleda Bog svoje djelo još jednom i vidje da je dobro, te zadovoljan napusti ured.
Zaista ste sjajan menadžer – rekla mu je tajnica na odlasku.
     Sedmog dana, u nedjelju, nitko nije izgubio živu glavu, jer je Bog, zadovoljan novostvorenom ravnotežom počivao i, duboko u sebi, kovao nove poslovne planove.

Lokativus

(Ivana Pomazan, Tinjan, HR)

U davna vremena, čovek dovede svoja četiri sina na raskršće prašnjavih drumova, stavi im u torbice po komad hleba i suvog sira, pa ih posla na sve četiri strane sveta da pronađu čarobnu reč. Na rastanku im reče, da se vrate k njemu četvrtog dana pošto nebom proleti sjajna zvezda sa trokrakim repom. Dečaci krenuše poslušno, jedan hrabro i odvažno, drugi lagano odmeravajući svaki korak, treći radosno skakućući, četvrti nesigurno, svaki čas se osvrćući ka ocu. Čovek je stajao na raskršću i gledao za njima, dugo, sve dok siluete ne postadoše tako sitne da se na kraju lagano utopiše u liniju horizonta.
Godine su prolazile, nekad tiho, neprimetno, nekad teško i sporo, nekad veselo i bučno, ali je svaka ostavila po mali zapis na čovekovom licu. Nije prošao dan, ni sat da nije razmišljao o svojim dečacima. Sada su već postali ljudi. Svaki sa svojom pričom u stopalima. Iščekivao je dan kada će ih ponovo videti i istovremeno se pribojavao susreta. Da li su uspeli da pronađu ono po šta ih je poslao?
Jedne noći nebo zapara sjajna zvezda. Još četiri dana i oni će biti tu.
Prvi je stigao karavan, na čijem je čelu jahao najstariji sin u raskošnoj odeći. Pred starca je izneo brojne darove, ćupove ulja, meda i maslina, začine, bale najfinije svile, a onda svoje šatore raširio nedaleko od skromnog starčevog. Potom je stigao čovek, ispijenog lica i blagih očiju. U ruci je nosio dugačak štap, a sa mršavog tela su viseli ostaci nekad lepih haljina. Kosa mu je padala preko ramena, a brada krila koščato lice. Starac u njemu prepozna jednog od svojih sinova. Godine je proveo kao isposnik u dalekim, stenovitim planinama. Potom je u oblaku prašine, praćen topotom brojnih kopita i zveckanjem oružja stigao i treći sin. Na sebi je imao sjajan oklop, na licu i rukama tragove tuđeg mača. Poslednji je stigao najmlađi sin sa svojom porodicom - tri žene, njihovim sluškinjama, mnogobrojnom decom, stadima ovaca i čobanima.
To veče, starac je proveo sa svojim sinovima ispred šatora. Grlio ih je pogledom i pokušavao u njima da nađe dečake koje je ispratio na put. Razgovor je bio štur i težak, jezici su im se lomili na svakoj izgovorenoj reči. Ispod oka su nepoverljivo odmeravali jedan drugog, pitajući se u sebi čija je reč prava, čarobna. Njihove duše bile su kao zrnevlje pšenice, vetar ih je razvejao na sve strane sveta i zrnevlje je niklo tamo gde je palo. Veze izmedju njih bile su pokidane.
Starac ustade i reče im da će sutradan, pre nego što sunce odskoči na nebu, saslušati šta su mu doneli. Onda im požele laku noć i povuče se u svoj šator na počinak. Među braćom zavlada tišina. Reči su presušile ili možda ponirale negde duboko u njima.
Starca ujutru nije bilo u šatoru. Sinovi su stajali smušeno ispred šatora, kotrljajući svako svoju reč po ustima. A reči kao da su odjednom oživele, otrgle se,  počeše da rastu. Usta su im postajala sve punija, tesna, reči tako krupne da više nisu mogle ni da skliznu natrag kroz grlo. Stiskali su usne, stavljali šake preko njih da ih nekako zadrže, da ne izađu same od sebe napolje, da ne iscure. Oči su im suzile, u grlima žamorilo, gledali su jedan u drugog prestravljeno. Otac nije bio tu, a oni nisu znali šta dalje.
Strarca više niko nikada nije ni sreo, ni video.
Ono što nije stigao ili možda nije hteo da im kaže je, da reči postaju čarobne tek pošto budu izrečene, tek pošto naprave mostove tako čvrste da preko njih mogu prelaziti i druge reči.

kaja66

(Mađibrada Olivera, Beograd, SR)

- Živeti i raditi to mora da je neka novokomponovana laž savremenog doba. Živeti i raditi. Pored toliko maestralnih čarolija bele tehnika kako i belog roblja srebrnozlatnih lokni, pored toliko mogućnosti utoljivanja požude i gladi, toliko raznih načina da se čovek izokrene i preporodi ...krene iznova ... Živeti i raditi, to je zasigurno neka fatalna greška. Moram je objasniti.
Za početak uzmimo to živeti.
Evo, kao što dobro mazohističko vladanje i nalaže, evo uzeću sebe za primer ove svetle veštine. Ja evo priznajem da obožavam živeti. I da živim i radujem se svemu živom sa moje raskošne terase sedamnaestog sprata. Radujem se svetlu, ali ne i onim prokletim pticama što mi uprljaše celu terasu. Volim život i taj puls kojim eto onaj prljavi asfalt diše, volim meke listove prostitutki koje koračaju tim uzavrelim asfaltom, volim užurbanost tih sićušnih mravljih stvorenja što na ulici, toj savremenoj pozornici sveta obavljaju sve svoje nezakonite i opake radnje. Volim tu njihovu niskost i potrebu za zveckanjem novca samo u njihovom džepu.
To su odlike pravog pionira.
Ne nisam Jevrejin, kako vaša predrasuda pogrešno ocenjuje. Ne, nisam nikakav sin nekog lopovskog izroda sa visokim zgradama. Nisam ni bolestan, umno ni telesno. Bio sam kod belih mantija skoro, pa čak i to znam. Ne nisam niti ću ikad biti pripadnik bilo koje kaste ili nekog zanimanja koje vam na pamet može pasti.
Ja sam samo ja. Ubogi i bezrazložno ostavljeni ljudski stvor, sa srcem i dušom, kao i okom i uhom, ostavljen na ovom pustom sedamnaestom spratu, da vas krišom i teleskopom posmatram. Zato trvdim da volim živeti.
 
       Nije moja sudbina toliko teška i žaljenja vredna. Ne, ona je čak i svetla, i izuzev ponekim organskim potrebama neisprljana. Moja sudbina je naspram vaše mravlje i impulsivne čak i pomalo bezvredna. I sigurno dosadna, kako vaše lice sada već pokazuje. Ali, kroz ovu moju samačku i ponavljam bezrazložno ostavljenu sudbinu, kao kroz prizmu čistog dijamanta, vaša grehom umrljana i bez pravednih staza napravljena sudbina pokazuje svoje pravo lice. Živeti i raditi. Mora da to strašno boli.

     Ne, evo čak i ne mogu da zamislim kako to izgleda. Ustajati uslovljen kakvim teškim gubitkom, ustajati iz svog omiljenog položaja i oblačiti se. Sama pomisao na odelo me zgražava i zato slobono sedim na svom sedamnaestom spratu. Ogrnut vazduhom i suncem.
Vidim ja vas, takozvane galamdžije, vidim vašu krotkost kako žubori dok pomirljivo spuštate glave pred obavezom. I gonite me na povraćanje. Izdajete i sina i brata, i oca i muža radi trenutne ozlojeđenosti, radi povređenog ponosa i strasti. Prolivate potoke ubiojitih reči i trujete slobodne umove. Zamagljujete prozor istorije, kao da je vaš.
 I niste vi jedini. Ima vas još neopevanih.
Skupljenih i šćućurenih pod crvenim plaštom obmane. Smejete se svojim poslušnim slugama i pevate. I radite protiv života, protiv svojih predpostavljenih, protiv nečega što vaše prizemne asfalstske ruke nikad nisu dodirnule. Stružete svojim uraslim noktima lepotu svoje rođene majke, ubijate njena oslabljena čeda, i nikom ne dozvoljavate život. Samo vama. Večito vama epitet živih i radnih.
Ipak, niste vi sami. Ima još nepotpisanih.

Već bi se smejao neki od davno zaboravljenih heroja, kad bi sada iz utrobe zemlje iskočio da vas slučajno vidi.
Da ugleda glinene potomke za koje je svoju vrelu krv istočio. Smejao bi se vašim uvređenim grimasama, vašim pokušajima smeha i radosti.
Hhahaha ... da ne pominjem umrtvljene hrabrosti ... Pa prosto bi se prevrnuo od stida. Grebao bi svojim nadmoćnim prstima vrata Hada, samo da ga puste nazad, gde je sećanje pitko. Gde nema ovih zloduha u senci čoveka.

Blagosloveno bilo sočivo moje kad uvide sve vaše upokojene želje.
- Ko vama rukovodi? pitao bi se lutkar, kad bi pored mene seo.
- Ne, ne ja sigurno. Ja vas samo posmatram i povraćam. To je neodoljiva nus-pojava.
Stvarno, evo zastanite za trenutak. Smirite svoj korak i bes, saslušajte me.
Ko je vaš pokretač? Ko je dodirnuo prvi točak bezbrojne mašinerije, samo da vas napravi. Da vas milionima ili u trenu tako skladno sazda od nepormočive materije. Da prvljave vode nikad ne naude vašoj duši. Da strvinarska ruka nikad ne povredi vaše srce.
Ko?
Priroda? Bog?
Popokatepetl?
Nije ni bitna reč, ali ipak ste tu. Bele i crne puti, raznih nijansi. Razliveni po svetu kao vilina prašina, poslati da šta ... Živite i radite?
Da mučite, ubijate i lažete ... Da spavate ... Da volite ...
Ko vama rukovodi, pitam vas. Ko vuče konce vaših istovetnih pokreta. Vaših umrtvljenih ljutnji. Zar ne možete bolje? Ne možete jače? Brže? Radosnije?
Gde vam je kočnica? Ko vam je pojeo um?
Sejete sa besom, žanjete sa mržnjom.  Držim svoj teleskop i žalim što su mi obe ruke zauzete dok vas gledam. Žao mi je zbog nemogućnosti da vas gađam, da vam skrenem pažnju na iskrivljenost vaših misli.
Koliko čula imate?
Šta da imate jedno više?
Koliko bi ste se iživljavali nad svojim bratom?
Koliko bi ste patnje naneli?
Ne znate, ne može se to na prste izbrojati.
A šta da imate jedno čulo manje?
Koliko bi te onda vaša jadanja glasna bila? Koliko bi ste milostinje tražili?
Ni to ne znate. Pobili ste sve brojeve. Ostala su vam vaša imena i titule.

Zašto se i dalje smejete? Cerekate mi se u lice, mislite da znate bolje. Što ste me dirali?
 Što ste me spuštali, taman kad sam naučio da poštujem izlazak sunca, da udišem zvezde i pijem mesec. Zašto mi kradete mir? Vratite me mom sedamnaestom spratu i
mojim pticama. I svom njihovom izmetu. Draža su mi njihova umrljana pera nego svi vaši lekovi.
Ne, neću da pijem ... Neću da ozdravim... Odbi!!!  NE ŽELIM LEKOVE !!! ... Hoću da ostanem lud ... da i dalje bolujem, ako je to bolest .. Hoću da lajem na prolaznike jer mi sigurno dobro ne misle. Uješću vas ako mi opet priđete. AAAAAA ŽŽŽ !!!!
Boli vaša bol, i te kako boli ...

Bežite, vi tmasti oblaci moje prošlosti. Sakrite se moja slobodna sećanja.
Evo vuku me belomantijaši, hoće da mi pojedu razum svojim teorijama ...
Hoće da mi ocrne srce svijim imenima, titulama ...
Bežite sva moja neopevana i voljena sećanja, bežite!!!
Poješće vas mrak vremena....

U sobu prepunu njemu istih uvedoše ga.
         Nisu ga gledali, nisu ga ispitivali.
U njegovoj kosi sjaje svici ...
        Svi se oko njega uplašiše ...
U ustima mu slavuj ... barem tako zvuči ...

U njegovim očima ne blista odraz ...
     Kada se zagledaš nema ničega ... samo tama ...

Uvedoše jednog bradatog, nevezanih ruku kao ostalima ...
Uvedoše ga ili su ga ipak samo sledili ...
       Mora da im je on Bog ...
U oku bradatog blistala je ljutnja ..

Uzeše onog sa svicima i povedoše ...Prodrmaše ga, da se razbudi ...
Uhvatiše ga za kosu i ruke ... Pobegoše svici ...
    Nije im dosta, neće da priča ... Nem nije sigurno ...
Udariše ga u usta ... namerno i izazivački ... Iznova i iznova ...
Ubiše slavuja.

Uvedoše ga u drugu sobu. Nanovo ga pogledaše u oči.
U njima mirovala je tama.  Ipak, počeo je nanovo  pripovedati.

Etlen

(Đorđe Petrović, Šabac, SR)

Удахнуо је смоле борова што су се уплели око њиховог бунгалова.
Јутро је баш онакво због каквог се долази на море. Његови таласи га зову.
Помисли у том трену како све одговара проспекту. Издвојеност бунгалова је толика да би могли целу ноћ водити љубав, без притајивања. И стајати голи на тераси, као што он стоји сада.
Осврну се да је погледа. Коса дуга, плава, толико дуга да се ноћу није прекривала ничим другим, ипак му допушта да пређе погледом преко белог успаваног врата све до дугих препланулих ногу. Њен мирис побеђује чак и борове. Али, нешто у њеном мирису недостаје!
Он!
Њен мирис се није помешао са његовим!
Стоје два мириса, као та улегнућа у њиховом кревету, једно поред другог толико близу да боли, али без снаге да се споје.

Прилази, утискује линију, повезујући два улегнућа.

sinisa.rudan

(Siniša Rudan, Beograd, SR)

Посвећено Мили Рудану

Tри године тешког рата довољне су да се сасвим заборави двадесет претходних. Три године тежак зној и мало крви сахране мирис парфема и књига и женске коже ...
Ипак три године тешког рата довољне су и да се сасвим схвати његов бесмисао; и покушаш да се вратиш! Ако успеш, видиш да су они који су овде, то схватили много раније!
Али не успеш!

И онда се деси нека глупост -
Оде ти нога! Или изгубиш пола руке и све прсте на другој! … Осим малог прста ... Или све то заједно!
И онда успеш коначно да се вратиш ...

И опет мириси парфема!
И онда имаш 23 године, али немаш ногу и немаш пола руке и имаш мали прст!
Парфеми пролазе, гледаш одоздо. Право у очи! Уместо осмеха, метални новчићи! Желиш много више - имаш 23 године!
Али много делова ти недостаје!

sinisa.rudan

(Siniša Rudan, Beograd, SR)