Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Price-XVIII deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 55
Bots: 1
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Price-XVIII deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče XVIII.

61.
Severni bulevar
 

 

Čučala je na betonskom zidiću ispred garaže i posmatrala čika Savu, komšiju iz susednog dvorišta, kako pažljivo gacka po crvenim crepovima, sa istrćenom zadnjicom i rukama ispruženim kao mesečar, prema odžaku. Onda se polako pustio, obgrlio odžak jednom rukom, a drugom lagano počeo da okreće antenu. Novu. Ko zna koju po redu ovog meseca. Za to vreme tetka Nada je visila prekvešena preko prozora i navigavala - malo levo, levo...još, još...stani... e sad malo vrati! Dosadni su. Svaki dan isto.
Baba je sedela na stoličici ispred kuće. Naočare su joj visile sa nosa dok je slovkala novine. Danas je crveno slovo u kalendaru, ne može ništa da radi, pa vreme prekraćuje čitanjem. Ona i baba su zajedno naučile da čitaju, s tim što baba nikad nije naučila da čita u sebi, a svi tekstovi koje bi joj pali šaka imali su neverovatan broj reči koje sadrže slovo s. Tako se čitanje pretvaralo u siktanje.
Baba je dovoljno zadubljena, pa može da šmugne neprimećena do kapije. Nisu joj dozvoljavali da sama izlazi iz dvorišta. Samo ponekad, nedeljom, kad bi Miško došao po nju da idu da se spuštaju niz ulicu trokolicama, a i tada su je nadgledali sa prozora. Mada je ona ipak uspevala da se iskrade i pretrči u dvorište preko puta, a onda betonskom stazicom zamakne iza kuće i uvuče se u mali prozor suterena. Tu je bio improvizovani slikarski atelje komšijinog sina. On je tamo provodio najveći deo dana, za štafelajem, raščupan i umazan bojama. Uglavnom se pravio da je ne primećuje, a ona je ćutala i pažljivo posmatrala. Najčešće sliku koja je visila pored vrata, na kojoj je bio ratnik sa vučjom kožom na glavi i iskeženim čeljustima. Ostale slike joj se nisu dopadale, bila su to neki polja, cveće, ćupovi, a u zadnje vreme lik neke nepoznate devojke. Ni on joj se nije naročito dopadao, ali mu je bila zahvalana što je ništa ne zapitkuje. Odrasli uglavnom postavljaju pitanja koja ne zaslužuju odgovor.
Njemu je bio drago to namršteno, ćutljivo stvorenje, koje se šunjalo naokolo kao neki duh. Zato joj se nije obraćao rečima, činilo mu se da bi onda nestala. Ali njoj, devojci čije je obrise izvlačio četkicom s platna, njoj se mala nikako nije dopadala. Pre neki dan ju je, kako mu je kasnije ispričala vidno uzbuđena, strašno isprepadala - odjednom je iskočila ispred nje, isprečila se na uskoj stazici, a onda kao neka mala, demonska zver upiljila u nju svojim zift crnim očima. Sve su joj trnci prošli kroz kičmu. On joj se smejao, a ona se ljutila, ozbiljno ljutila. I tražila da više ne dozvoljava devojčici da sedi na prozoru. On se oglušio na njene detinjaste zahteve i dalje dane ćutke delio sa malim duhom. A onda je došla zima, kada se prozori sami od sebe zatvaraju.
Proleće nije otvorilo prozor u suterenu. I kapija je uglavnom bila zaključana. Jednog nedeljnog popodnevna, dok su svi dremali posle ručka, krišom se provukla kroz rasklimane tarabe i travnjakom otrčala do prozorčića. Ovaj put je bio samo priškrinut. Lagano je rukom odgurnula okno i provirila. Štafelaja i slika nije bilo, a umesto njih su stajale fotelje sa šarenim heklanim prekrivačima. Nije bilo ni njene omiljene slike, ratnika sa vučjom kožom. Umesto nje, na zidu je stajala uramljena fotografija – slikar i devojka nasmejani i zagrljeni, a iza njih more i privezane barke. Sve joj je bilo nepoznato, i prostor, i kuća, i dvorište i osećaj koji je rastao u njenom malom telu. Pažljivo je privukla staklo, a onda za trenutak zastala i iz sve snage odgurnula oba okna. Staklo puče i raspršti se na sve strane, a ona pobeže natrag u svoje dvorište.
Sada je već leto.
Čika Sava je završio nameštanje antene, a tetka Nada je i dalje gunđala na prozoru. Ona podiže svog medu i otrča do kapije.
Njihova ulica je bila mala i retki su bili slučajni prolaznici. Mogao je da naiđe jedino neko poznat, neko iz komšiluka. I naišao je. Slikar. U jednoj ruci nosio je aktovku, a u drugoj prepunu kesu sa bakalukom. Išao je lagano, upiljen u vrhove svojih cipela. Kraičkom oka video je nosić kako viri između taraba, duboku udahnuo i ušao u svoje dvorište. U dvorištu, na žici sušile su se kao sneg bele pelene.

kaja66

(Madžibrada Olivera, Beograd, SR)

 

            

62.
Jeftina roba

                  

 

     Imao je uzbudljivo belu kosu i monokl sa zlatnim ramom. Kosa je bila kratka i uredno podšišana što se i uklapalo u njegovu ležernost pokreta i pogleda. Seo je i naručio
kafu. Nije me ni pogledao, uljudno je poželeo dobro jutro i rekavši svoju želju zabacio se da pričeka.
Kleo sam ga sve do šanka pljujući i gutajući u sebi tu njegovu kamenu nadmenost i miran glas, ujedno žaleći sebe i moju netrpeljivost prema svetu.
Skuvao sam je i namršten  odneo porudžbinu. Rekao sam " Izvol'te" tupim varoškim naglaskom i okrenuo mu leđa. To je bio prvi utisak.
On se još udobnije namesti i zapali cigaretu. Izvadio je malu džepnu knjižicu odnekle i otvorio je nasumice. Listao je i listao skakajući mi po vrhovima živaca kao drvena palica po bunju. Okrenuo je jednu stranu i ofrlje bacio pogled na njenu sadržinu i zatim opet okrenuo. Ponekad bi se samo obrva iznad monokla malo pridigla kao da odaje priznanje nekoj reči ili slovu, i tupi snobovski osmeh zatitrao bi na licu, da bi se posle sekund-dva opet smirio i i nastavio sa listanjem.
- e jeb .. gde svet ide... psovao sam u sebi ... Pa ovaj ni priču ne može da pročita ..
Ubrzo sam se smirio i brojao  mu bore oko čela.
Piće je popio i pozvao me pokretom ruke.
- Koliko ?
upita gledajući u moju košulju.
- Sve ili ništa  - pomislio sam.
Naplatih mu i on letimično prebroja novac pre nego ga strpa u džep. To prebrojavanje me pomeri i ja zamalo ne uzviknuh "LOOPOV!!! Ja lopov!" ali ništa od toga.
- Sedi - reče, i pomeri stolicu da mi napravi mesta.
Tako pomeren ja sedoh uljuljkan u sopstveni bes i nemoć da se oduprem njegovoj naredbi, ne razmišljajuću uopšte, kao što sam običavao "Šta sad ovaj 'oće?"
Opet je zapalio cigaretu ne ponudivši me iako mi je pena išla na usta od želje za dimom i gareži, za pravljenjem kolutova koje je on izazivački slao pred moje oči. Uzdržah se i čvrsto sttegnuh prste da me ne bi izdali.
- Imaš jednu želju ... poče On i povuče dim.
Ja sam se koncetrisao na drvo i list u padu, jer beše jesen ne obazirući se više na njega.
- ... ali samo jednu, nastavi on. Možeš reći i poželeti što ti drago ali samo ako te čini srećnim. Ne možeš želeti drugom propast i li bilo šta izvan tvoje sreće. Znači imaš jednu želju i biraj je pametno ...
Na reč pametno ja se trgnuh kao opečen i načuljih uši ...
- A sad biraj ...
Rekao je to prosto i očigledno da bih ja razumeo, ali ta jednostavnost me samo zbuni ...
- Šta bre sreća, koja sreća, čija sreća .. kakva jedna, kome propast? Sve sam mu to sručio u lice dok on trepnu i nastavi da puši.
- Biraj, ponovi i poče lupkati prstima po stolu.

- Sreća, kakva sreća? Šta znam ja šta je sreća, kad ni sam ne znam ništa. Kakva sreća? ŠTa da tražim? Devojku?Ženu? Udovicu? Zmiju? Dobru ribu da joj svašta radim, da se iživim i najebem dokle god mogu? I šta ona, da umrem.
- Upravo tako .. promumla ...
- Jebeš devojku, pun mi je ku ... Šta da tražim, šta da želim?Vazduh, sreću, život ... PAre? Da budem najbogatiji na svetu, da mogu sve da kupim i žene i sreću? I šta onda kad sve kupim? Kad ne bude ostalo ništa više što ne mogu imati? Da se ubijem? Da nestanem?
- Baš tako ...ponovi on ... ali prvo duša ...
- Želim ... Šta da želim? Znanje? Da sve saznam i otkrijem, da sve razgolim i spoznam. DA sve naučim i recitujem. Šta onda? Kad upoznam tajnu života? Šta onda sa njim, sa životom? Da shvatim da ništa ne znam?Da ne znam da smv pre sve znao .. Da se ubijem ? Da kažem svima   ...

- Ljubav? reče on ..i slegnu ramenima...

- Ljubav? Šta da želim? To da želim  ... da volim i da me vole ...da dajem i uzimam, da varama i opraštam ... da me mrzi i proklinju.. da me voli bez razloga... Šta ću sa tim ... Šta ću sa ljubavlju ... Kome da je dam? Kome da je uzmem, bez opomene i upozorenja, da je prevarim i vežem, da je zarobim ... i da me zarobe ...da umrem živ ..

- Da, ali ... duša prvo, reče on .. sve to možeš dobiti samo u zamenu za dušu ...

Za dušu? Tako malo za dušu?Za parče neba .. Ceo jedan svet? Pih. I ti si mi kao neki trgovac .. Odahnuo sam razočarano ...
 - Pa dobro,  moram kad si već tu ... da ne ideš praznih ruku, da te drugi ne ismevaju ...

- Jednu kafu, rekoh i zabacih se...

On se nasmeja, podiže obrvu i monokl sa njom i otvorivši malu knjigu otkači nešto.
Zatim ustade i odgega ležerno do šanka, da mi spremi jednu domaću.
   "I šećera".. htedoh mu reći, ali imam samo jednu dušu i on je već je zamakao za šank.
Čekajući uzeh malu crnu knjigu i nasumice je otvorih. Listao sam i prevrtao, smejuću se ponekad nekoj reči ili slovu, odajući priznajne izdizanjem obrve kad naiđoh ...
Tu ... na sred lista naša imena,  vsetle ... naši znaci i datumi rođenja i pored svih otkačeno crvenim ... Svi ... i Branko i Filip, i File i Gojko, I Bane i Saša ... i ja na kraju ...svi mi koji smo za sebe vikali " VElinčanstveni"... "NEdodirljivi" ... "oDgajeni duhOM" ... svi mi i još nebrojeno njih ... napisani krasnopisom i štiklirani ... obeleženi crvenim jarkim slovima ...
                        " JEDNA KAFA = JEDNA DUŠA"

Hteo sam da kunem, da proklinjem, da jaučem i skičim, da pocepam pluća, da sagorim srce ... ali nisam ...
On je već skuvao i krenuo nazad da me usluži..
- Pošteno, rekoh ...
Otvorio sam opet knjigu i pronašao moju stranu
Nasmejah se u sebi i dodah pri dnu mojim teget švrakopisom, samo pored svog imena...
                             
                                                 ... + JEDNA ČAŠA VODE ...

Etlen

(Đorđe Petrović, Šabac, SR)

 
63.
Dogodilo se na današnji dan...
 

 

- Sram da Vas bude gospodine Gavriloviću! – ciknu gospodin Mirko Jerotijević, obućar i u znak protesta prevrnu sto u sred gradske kafane.
Gospodin Živorad Gavrilović, policijski pisar, ostade potpuno zatečen ovim ispadom i uputi preko cvikera zbunjen pogled ka g. Jerotijeviću. Ali ovaj se tek tada ražesti i poče vrištati, mahnito maltiti glavom levo-desno, lupati nogama o pod.
Dobri konobar Cane pokuša da smiri pomahnitalog obućara, ali na to ovaj sav zajapuren od besa skinu obe cipele i zavitla ih na g. Gavrilovića. Potom skinu i sako, pa pantalone, zatim čarape, prsluk, košulju i sigurno bi skinuo još ponešto da u kafanu ne uleteše dva opštinska čuvara, koji su na mesto događaja pohitali na poziv vidno uznemirene građanke Živke Jovanović, inače dalje rođake g. Jerotijevića.  
Međutim, sa g. Jerotijevićem nije bilo moguće tek tako izaći na kraj. Onako razgolićen on izjuri iz kafane i usput iz sve snage mlatnu nesretnog g. Gavrilovića čivilukom po glavi. Siroti g. pisar onako ošamućen i ne baš pri čistoj pameti izda naredbu da se puca na podivljalog građanina, što opštinski čuvari i učiniše. G. Jerotijević se stropošta mrtav ispred radnje za prodaju damskih šešira gospodjice Julije Kaplarović. 
Sutradan, kada je pogrebna povorka sa poginulim prolazila pored sreskog načelstva, ogorčena masa predvođena onom istom građankom Živkom Jovanović, koja je čitav slučaj i prijavila žandarmeriji, upade u zgradu načelstva i načisto prebi g. Gavrilovića. Isprepucani pisar, sa ozbiljnim povredama bi smešten u sanatorijum g. Živkovića.
- Sram da Vas bude gospodine Gavriloviću! – ciknu gospođica Stanimirović, bolničarka i trupački se baci na zanemoćalog pisara. To ne bi bilo tako strašno da g-đica Stanimirović nije osim ravnih tabana imala i ravno 143,5kg. I tako nesrećni pisar ispusti svoju zbunjenu dušu tačno u osam ujutru, 19. februara 1921. godine.  
- Sram da Vas bude gospodine Gavriloviću! – ciknu prozirni starčić u beloj haljini, raširi svoja krila i odleprša na drugi oblak.

kaja66

(Madžibrada Olivera, Beograd, SR)

 



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz