Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Priče-XVII deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 92
Bots: 1
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Priče-XVII deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče XVII.

56.
Istorija zdravlja
 

 

Baku su dovezli negde oko pola četiri ujutru. U hodniku je nastalo prilično rutinsko komešanje, i nekoliko dežurnih bundžija već je visilo na vratima sobe sa pižamama palim na mršave kukove. Sestra je uletela u sobu, prekontrolisala krevet predvidjen za smeštanje njegovog novog konzumenta i ,u trku, videvši da sam budan, promrmljala:
-Imate društvo.
Nekoliko momaka su pogrbljenu, suvonjavu staricu položili na krevet do mog, svukli gusto pleteni džemper od grubog sukna i pod nos joj postavili spravu za koju sam kasnje saznao da se zove defibrilator. Za funkciju nikad nisam saznao, jer nisam nikad ni pitao. Plašio sam se svojih pitanja. Plašio sam se da bi mi možda nekad zatrebao ukoliko saznam čemu služi. Moja bolest i boravak na odeljenju bili su posledica mnogo postavljenih pitanja i iskonstruisanih odgovora koje sam sam nudio svojoj neutaživoj hipohondriji. Doktor je ušao nekoliko trenutaka kasnije. Oko vrata mu je visio stetoskop koji je nabacio onako usput, mantil, naočari koje su poslednjim atomima snage držale na nosu, sve ovo je imalo zadatak da prikrije stanje dubokog sna u kome se ovaj smešni čovečuljak, ogrubele kože i crnih nepodrezanih noktiju nalazio do pre par minuta. Prišao je do bakinog kreveta, i kroz zevanje upitao najravnijim glasom na svetu:
-Baba, jel' te nešto boli?
Baka je ćutala, potpuno nesvesna gde se nalazi. Baka je želela da umre i ovakvo stanje apsolutne dezorijentacije bilo je opravdano. Čak poželjno.
-Baba!, blago je povisio ton, Jel' te boli nešto?
Sa nepromenjenom posvećenošću baka je zurila u tačku. Nije odgovarala. Samo je retko treptanje davalo znak da je još uvek živa.
-Baba! Alo! Baba! Jel' me čuješ?, blago se proderao, ne povećavajući količinu zanimanja i empatije, već isključivo pokušavajući da ovaj deo okonča što brže.
Za doktore smrt je neotklonjivi kvar. Praćen jednim Jebiga. Masa papirologije. Za njih je smrt nemanje pulsa. Okončanje moždane aktivnosti. Ravna linija na osciloskopu.
Baka se, ne menjajući položaj, oglasila jednim unjkavim A.
-Jel' te boli nešto? Jel' znaš gde si?, upitao je doktor ponovo.
-Ma, ne, ne, ne boli babu ništa, baba je stara, ništa, sine-odgovorila je.
 Baka je želela da umre, i mislila je da će se taj dogadjaj odvijati uz prisustvo mnogo manje ljudi koja je ona najednom dovela u neprijatnu situaciju. Nije ništa tražila. Pa ipak, ljudi su čudna sorta, pomažu kad to i ne išteš. Popravljaju kvar sve do trenutka kad shvate da je neotklonjiv.
Pre nego što je zaspala, uspela je da pita gde joj je sin, i da li je dobro. Sina sam upoznao sutradan. Takve ljude sam doživljavao kao geografski pojam. Izliven u komadu. Zdrav. Bio je dobro.
Doktor je sav srećan pomislio kako možda ipak na kraju i bude nešto od onog prekinutog sna. Slatko se osmehnuo i zajedno sa osobljem izašao iz sobe.
-E, sad nema šanse da se uspavam ponovo.- promrmljala je Sladja,i nakašljala se gusto. Levom rukom prešla je preko ožiljka koji se pružao preko levog plućog krila i sezao do ključne kosti. Nekoliko sekundi kasnije iz njenog kreveta opet se čulo duboko disanje.
-Uspavala se, progovorio sam onako za sebe, i bilo mi je drago zbog toga.
-Šta misliš, Mare, 'oće baba da ostaje ovde?, začuo se glas iz drugog kraja sobe.
Okrenuo sam se i video Snežu kako se podmećući jastuk uspravlja na uzglavlju. Sebičnost koja se vrlo lako mogla nazreti u tim rečima bila je više nego uobičajena pojava na odeljenju. Bolesni su je shvatali kao prirodno i neotudjivo pravo. Ako već nisu imali pravo na zdravlje, mislili su da je sasvim logično imati pravo na sebičluk. Baka je to pravo na neki nama neobjašnjiv način provocirala.
-Ne znam, odgovorio sam, i u mom glasu se osetila kiselost. I ja sam bio sebičan.
-A morali su da je dovedu ovde, nastavila je Sneža, ovog puta pomirljivo se smešeći već skoro sasvim sigurna da baka ostaje s nama. ''Što je ne staviše sa onim njenim vršnjacima'' rekla je i pokazala rukom na sobu do naše. U toj sobi ležalo je desetak vrlo teških bolesnika sa relativno slabim izgledima za opstanak. Cela soba zaudarala je na telesne izlučevine, neopranu odeću i ustajalu hranu koja se danima zadržavala u fiokama, a koju ovi nesrećnici nisu smeli da jedu. Najviše je ipak vonjalo na starački zadah i veštačke vilice. Ljudska logika isključuje humanost. U ovom slučaju se radilo o logičkom problemu. Na pitanje gde govna najmanje smrde, Sneža je odgovorila krajnje logično: Medju govnima. Ljudi razmišljaju čak i onda kad se čini da to ne čine.
-Dobro de, ovo je moralo da se desi pre ili kasnije. Bilo je lepo dok je trajalo, ali ne misliš valjda stvarno da je trebalo da je stave tamo, nema više mesta da uguraju krevet, prelaze jedni preko drugih kad idu do wc-a, bar ovi pokretni. A nas troje se ovde danima baškarimo u petokrevetnoj sobi.''
 Nisam tako mislio, jednostavno sam hteo da zvučim humano. U tom trenutku mislio sam da će mi se desiti nešto strašno ukoliko se budem složio sa Sladjom. Alii meni je meni smetalo to što ću narednih nekoliko dana, meseci, morati da prisustvujem šlajmastim iskašljavanjima, gušenjima i eventualno smrtnom ishodu. Imao sam dvadeset sedam, ljudi mojih godina to ne bi trebalo da gledaju, na prvom mestu ne bi trebalo ni da leže ovde, razmišljao sam u sebi, a kamoli da imaju tako bliske kontakte sa smrću. Baka je došla da umre. Tako je gledala u pravcu mog kreveta. Opsovao sam u sebi.
-Koliko su ih samo dovezli u poslednjih par dana. Verovatnoća nije bila, Snežo, na našoj strani. Ćuti kad smo uspeli da eskiviramo onog od juče.
 Taj od juče bio je dedica od nekih osamdesetak koji je pretrpeo moždani udar. Vrištao je.
-Ma znam, nego eto. Nije bilo potrebe da se dodatno pojašnjava. Znao sam šta je mislila.
Jutra u bolnici su mučna, teška. Traju. Liče na jutra na grobljima posle sahrana. Svanjavaju bez potrebe jer ne mogu ništa da promene. Bolesnici su neka vrsta mrtvaca. Živih. Ustaju bez potrebe jer ne mogu ništa da promene. Bolest je organizam koji živi posve nezavisno od bolesnog, hrani se, diše, i razvija prateći sopstveni instinkt.Okrenuo sam se i bacio jedan letimičan pogled po sobi. U ustima sam imao ukus smole. Pogledao sam na sat. Bilo je sedam.  Znao sam da će se ovaj dronjavi lenjivac sa svim svojim podmuklim gadostima, a koji su neki zvali jutrom, ubrzo pretvoriti u ogromnog mehaničkog gmaza, gladnog naše krvi, mokraće i srčanih otkucaja. Ustao sam, oteturao se do lavaboa, pljunuo kolut stvrdnute smole i rukom prešao preko zaliska koji je narastao brzinom svetlosti tik iznad mog čela. Oćelaviću, pomislio sam, i to najružnije moguće. Kao da postoji lep način da čovek oćelavi. Kao da ledina može da bude lepa. Onako suva, ispucala i neplodna. Beživotna.
-Mare, ti si ustao? U trenutku sam se setio Daglasa Adamsa i dela u Vodiču koji se bavi ovom ničim izazvanom ljudskom potrebom, nezajažljivoj u svoj svojoj besmislenosti, za postavljanjem pitanja koja ne iziskuju odgovor.
-Jesam, odgovorio sam jednako besmisleno, Odavno.
Ovo nije bilo tačno, ali sam ja svejedno svaki put na ovakva pitanja slično odgovarao, čvrsto siguran u tačnost tog iskaza. Sve zbog utiska da nisam ni spavao. Hronično sam bio umoran. Zato sam uvek imao utisak da sam ustao odavno. Odavno. Da sam ustao onda kad sam se rodio. U ogledalu sam video Snežu kako izvlači pižamu iz dupeta.
-Ekg, ajmo, ajmo! tehničar je pozivao na pregled, kao da popravlja kišobrane. Srca nisu kišobrani. Ne popravljaju se.
-Jao, opet imam tahikardiju! I tako svaki put kad krenu ovako da se deru, majmuni! I sad opet neće ništa da mi valja ekg, Sneža se brecnula držeći se ispod leve plećke.
-Baba još uvek spava. Da nije... pokušao sam da budem duhovit, ali sam se istog trenutka pokajao.
-A mirna, bre, neka baba. Nije se mrdnula otkako su je dovezli odgovorila je Sneža, ovog puta sa mnogo više mekote u glasu.
-Nju verovatno neće da cimaju na ekg. Doći će sestre kasnije sa onim mobilnim da joj urade ovde.
-Aha, a mene što mrzi da se secam. Još su mi nabili 200 otkucaja.
-Ajde, ajde, što pre završimo to ćemo posle imati više vremena da izblejimo dok ne krene vizita, trudio sam se da budem praktičan, iako u blejanju ničeg praktičnog i razumnog nije bilo, i blejanje je bilo celodnevna aktivnost apsolutno nezavisna od rasporeda. Svuda se uklapalo.
-Sladjo, Sladjo, probudi se, čuo sam Snežu kako pokušava da je probudi, a da je, ako je ikako moguće, ne probudi.
Sladja se uvek budila kao iz mrtvih, raskolačenih očiju i otvorenih usta kao da joj nedostaje kiseonika, bez obzira na svu taktičnost i osećajnost Snežinih metoda budjenja. Budila se onako kako je i živela. Kao da je svet treba i zavisi od nje. I da neko sigurno treba njenu pomoć. Bio sam uverenja da je i infarkt rezultat tog vidjenja sveta. I nje same u njemu kao njegovog centra.
-Šta, šta? A? trgla se Sladja
-Polako, polako, tiho sam joj se obratio, ''Zovu nas na ekg. Malo se rasani, pa da krenemo. Zauzeće nam ga ovi iz četvrto pet, posle nema šanse da završimo pre osam.
Nema većeg greha od budjenja dežmekastih ljudi. Spavaju svim srcem, i milina je gledati ih kako slatkasto mljackaju i ušuškavaju se u mekani jastuk kome više nego bilo čemu drugom pripadaju. Podsete vas na nedelju uveče i frotirske pižame, crtani u sedam i petnaest i paru koja miriše na kosili i lepi se na ogledala. Obrazi im se razliju svud po posteljini kao rastopljena čokolada.
-Evo, evo... A baba još uvek spava? Šta će, jadnica, sinoć se malo izgubila...
-Spava, ne miče, rekao sam. i dodao Blago njoj. Bio sam ljubomoran na spokoj kome je moj san odavno okrenuo ledja. Odavno.
-A ti, Mare, kako si? počela je Sladja svojim uobičajenim brižnim tonom vraćajući se u ulogu koju joj je namenila sudbina kurva i odvela je u predvorje srčanog udara.
-Onako, ne znam, valjda dobro. Bolesnici, kojima sam ja nedvojbeno pripadao, uvek su tako odgovarali. Ti odgovori bli su odraz sumnje u sopstveno izlečenje. Nama nije moglo da bude dobro. Ni bolje.
-Mare, ti danas ideš kući, da ti kaže teta Sladja.
-Aha, sigurno, odgovorio sam prikrivajući drhtaj u donjem levom delu usne koji je pretio da se razvuče u kez. Naročito posle onog što mi Ilić juče reče.
-Slušaj ti teta Sladju. Ti misliš oni imaju pojma šta pričaju. Doktori. i onda još tiše: Veliki stručnjaci. Do mojega. Evo,ova jadna baba, očigledno ima anginu, neće ta da pregura pet dana, pazi šta ti kažem. A šta je Ilić rekao, dijabet, aha, biće, znaš kad. Baba, bre, očigledno razvila infarkt. Kašlje. Lavlja kandža. Kakav crni dijabet! A ti, blago meni, danas ideš kući.
Sladju sam voleo zbog ovoga. Po vasceli dan je bila u stanju da nabada o boleštinama, dijagnozama, pretpostavkama, verovatnoćama, o neurednim čistačicama, bezobraznim i nadrkanim, o priučenim doktorima, nedisciplini i kaubojštini koja vlada na odeljenju. I sve je to bila obična gomila ghluposti. Rpa stručne terminologije filovana sujetom i ljubomorom. Ali umelo je da zazvuči prilično utešno. Verovao sam u tu gomilu. Gomila je činila da se osećam bolje.
-Ajmo, kazala je Sladja brišući peškirom lice, još uvek bunovno i smežurano.
Kroz hodnik su već defilovale štraftaste pižame kao na kakvoj reviji bolesti. Većina ih se očajnički razlabavljenim lastišem držala o kukove trudeći se da sakrije procep na debelom mesu. Većina nije uspela.
 Na snimanje smo stigli medju prvima. Sunce se u uskim snopovima probijalo odbijajući se sa iskrivljenih zidova. Cvokotao sam i zevao. Manje od svežeg jutarnjeg vazduha, više od treme koju sam imao svaki put pred ekg. Da ne podbacim. Ekg je bila naša mala jutarnja predstava u kojoj se svako od nas trudio da pruži najviše što može. Da diše što pravilnije, da se opusti što više. Da bude zdrav. Nikada nam to nije uspevalo, ali smo se svako jutro sa jednakim žarom posvećivali snimanju. Pomalo razočarani, ubedjeni da smo mogli i morali bolje, vratili smo se u sobe. Baka se probudila, ali je i dalje bila u istom položaju. Želela je da umre. Mislila je kako bi ovo bio najbezbedniji trenutak za tako nešto. Mislila je o smrti kao o sledećoj sekundi u kojoj niste živi. Samo tako. Ali život je čudna sorta. Postoji i kad ga niko ne ište. Postoji i kad ničeg drugog u njemu nema. Kao svetleća tačka u okeanu tame. Pulsira radošću svoje apsolutne besmislenosti.
-Baba, pa ti si živa, rekla je Sladja obraćajući joj se kao da su na pijaci. Veselo. Subotnje.
Baba je ćutala. Ali su joj oči zaiskrile radošću kakva dolazi posle velike tegobe. Baka je želela da umre. Ali joj je bilo drago što je živa. Tako funkcioniše ona svetleća tačka. Raduje se i kad ničeg drugog nema.  
-Baba, baba, ne daj se baba! Šta će oni unuci bez tebe? Ima ti da živiš. Niko te ne pita.
Baka se u tom trenutku setila unuka, sinova, dede svog koga je neizmerno volela, drpave džukele koja joj se pela u krilo, setila se višnje u dvorištu, ispod koje je i zagrebao onaj lav onom kandžom o kojoj je Sladja sa toliko mazohizma pričala.
-Ne može baba više, sad moraju sami, baba radila i brinula dok je mogla. Dosta je baba živela, dosta, ne treba više. Vi, deco, da ste živi i zdravi. A babe neka umiru. Da se ne muče.
-Nemoj tako, baba, još si ti mlada. Devojčica, takoreći.
Baba se osmehnula. Nije imala zuba. Najlepši osmeh na svetu. Čist kao crno ispod njenog seljačkog nokta.
-A ko te doveo sinoć, baba? pitala je Sladja
-Sin, odgovorila je, doš'o čak iz Leskovca, namučio se jadan.
-Što bre jadan, baba? Šta? Ako si stara, to znači da sin ne treba više da te voli i da brine o tebi, nastavljala je Sladja ne menjajući subotnju boju glasa.
Baba se ponovo nasmejala. Pružila je ruku ka polici i uzela naočari. Po mršavim, koščatim rukama gmizale su joj debele tamno zelene pijavice. Srebrno bela kosa nazirala se ispod marame sa klasičnim cvetnim motivom. Lice joj je podsećalo na uštirkani čvor posle pranja. Starost je neobično jak štirak, skuplja, sažima, gužva. Uopšte, baka je izgledala kao nespretno konstruisana geometrijska figura, sa mnogo krivih linija presečenih u mnogo tačaka, gde nije važilo nijedno matematičko pravilo o zbiru unutrašnjih uglova i broju dijagonala. Pa ipak, negde u ortocentru tog geometrijskog frankeštajna, tinjao je bakin krezubi osmeh prkoseći procesu sveopšteg sažimanja koji je napadao njeno telo. Nesigurnim pokretom pokušala je da se uspravi. Ustao sam i pomogao joj da jastuk prisloni uz kičmu.
-Neka, neka, sine, neka, mogu.
-Samo ti uživaj, baba. Eto, tako. Jel' može? Dobro je tako?
-Jao, sine, odlično. Jao, hvala ti. Što si se maltretirao? Pusti staru babu...
-Baba, sad si naša, ima da ćutiš. I da uživaš. posle dužeg vremena oglasila se Sneža pokušavajući da dokrajči skandinavku koju je  započela prošlu noć.
-Reka u Rusiji?  Dva slova. Mare, znaš li? Odozgo posle imam ime književnika Selenića.
-Ob. rekao sam.
-Kako, kako?, na Snežinoj usni formirao se stojeći talas. Billy Idolovski.
-Ob. O-B. ponovio sam.
-Aaaa. Kroz stojeći talas je izleteo jezik. Jebem ga, baš, kad počnu sa ovim jezercima, plićacima, potočićima. Trt. Ob. Pa znaš kad bi' to znala? Nikad.
-Dobro, Ob nije baš potočić, pokušavao sam da zvučim kao erudita. Sadizam je bio prirodni produžetak likovanja nad ovim simpatičnim, ali neobrazovanim sapatnicima u borbi protiv organskih oboljenja.
-Kad će ovi majmuni u vizitu? počela je Sladja svoj jutarnji ekspoze. To je sve otišlo u tri lepe. Dok sam ja bila na odeljenju, nisi pikavac mog'o da nadješ u krugu od pedeset metara oko bolnice. A pogledaj ti ovo sad! Dodje sa onom metlicom, digne prašinčinu, sve zamaže i boli je. Završila gospodjica. Nit joj ko šta govori, nit sme da joj kaže. A onaj Keković, po odeljenju se širi ko da je boga u'vatio za jajca. A pojma jadnik nema koliko je šupalj. Znaš šta će da mi kaže: Koleginice, perikardit je vrlo česta nuspojava  operacionog zahvata. A kod vas, bogami, slaba vajda da će baš skoro da se povuče. Ma, jebem ti ja mater. Ti znaš dal' će da se povuče! Došo čovek iz neke selendre da nam prosipa stručnost i finoću. Nema taj pojma. U tom trenutku  rana se javila jednim rezantnim bolom, i Sladja je malo zastala. To su bile jedinstvene prilike da i neko drugi nešto kaže.
-Dobro, dobro, kad kreneš ne možeš da se zaustaviš. Pozliće ti, ženo! I čuće te. rekao sam prilično nezainteresovano.
-Neka me čuju. Što me zabole? Ležim ovde petnaest dana, misliš da se neko od njih setio da dodje da me vidi. Ej, bre, do juče su me u dupe ljubili svi. Slaćka, Sladjana, Caki. A sad svi se ukurčili i nešto se proseravaju.
Sladja je bila simpatična ženica od nekih četrdesetak godina. I to se na osnovu njenog izgleda nikako nije moglo zaključiti premda je već u tim godinama preživela dva infarkta koji su ostavili vidan trag. Ako je babu starost pretvarala u naborani čvorić, onda je bolest Sladju pretvarala u tempiranu bombu koja je pretila skorom eksplozijom. Čak se i na prstima taložilo salo prekrivajući zglobove do njihovog nestanka.
-Ćuti, rekao sam u jednom trenutku i oslušnuo pridižući se iz kreveta. Izgleda da su krenuli. Valjda će danas prvo kod nas. Da ih prebrinemo odmah.
-Oće sutra, nastavila je Sladja u istom napizdelom maniru, to bre kao da namerno ovde dolaze na kraju.
U tom trenutku u sobu je ušla sestra. Jelena. Znao sam je odavno. Kao klinci živeli smo u istom kraju. S njom sam se prvi put igrao doktora. Tih dana je bilo mnogo sladje biti bolestan. I sada je izgledala fenomenalno, ali ni meni ni njoj nije bilo do igre. Čak nas je i malo bilo sramota. Nju zato što sam bolestan, znači, ružan i pogrbavljen, a mene zato što sam bio bolestan, ružan i pogrbavljen.
-Želi neko da meri temperaturu? upitala je, i iznad usne namazane sjajem zaigrao je mladež. Jelena je imala najdivniji raspored mladeža na licu. Gotovo božanski. A i ja nisam masturbirao skoro nedelju dana. Tih dana sam mogao da kraste na ženskom dupetu vidim kao božanski žig.
Ne, odgovorili smo svi u glas. Baba je ćutala. Ona je želela da umre i nikakva cifra koja bi pokazala temperaturu njenog skvrčenog tela ne bi tome ništa doprinela.
-Namestite krevete, stiže vizita, rekla je Jelena, blago podižući obrvu iznad levog oka.
Ekspedicija je trajala manje nego što je bilo ko od nas očekivao. Po par rečenica svakom od nas, isto toliko dijagnoza, onako ofrlje, kao da nam uručuju nekakva jebena priznanja pa jedva čekaju da omaste brk uz jagnjeće pečenje. U svem tom izigravanju bogova, mene je zabolelo samo jedno. Niko nije pomenuo puštanje na kućno lečenje. Zgrčio sam se i na zidu pronašao tačku kojoj sam posvetio narednih petnaest minuta pažnje. Osećao sam se prevarenim. Bio sam pod tim utiskom od samog početka, od trenutka kada su me sa vrlo ozbiljnim paroksizmalnim poremećajem srčanog ritma i hospitalizovali. Osetio sam kao da nikada neću otići. I da ću umreti u bolnici.
Sneža je očiju punih suza gledala kroz prozor. I ona je mislila da će umreti na ovom depou zaboravljenih ljudi što su bolesni nesumnjivo bili.
-Šta je Snežana? Zašto plačeš? Šta su ti rekli ovi zlotvori?, pitao sam je.
Jedva čujno, kroz tihi jecaj, zakotrljao se odgovor.
-Ništa. Ništa. Da moram za Niš. Pa čuo si valjda Kekovića šta je rekao.
-Nisam. Ne znam. Šta?
-Da sa ovakvim ekg rezultatom on to mora da uradi. Mora da me pošalje jer bi to svako na njegovom mestu uradio.
-Ajde. bre, nemoj da cmizdriš bez potrebe, u razgovor se ubacila Sladja prepoznatljivim tonom, nema on pojma. Moraš za Niš. Jes', kako da ne! A i da te pošalje, šta? Ništa. uradiće ti koronografiju, malo to duže traje. I ništa. Neće ništa da ti nadju. I gotovo. Slušaj ti šta ti kažem.
-Korografija? Kori-gra-...? Šta je bre to?
-Koronografija. ponovila joj je razgovetnije Sladja, Ma, ništa strašno. Malo detaljnije snimanje. Ništa kad ti kažem. Nemoj da se plašiš. Veruj mi. Ja da se kojim slučajem pitam ja bih te ovog momenta kući pustila.
-Jel' to kao mene što su pustili, iskoristio sam priliku da svoj problem ubacim u raspravu.
-Ma, bre, vas dvoje ste zalutali ovde. Ali kad dodješ na odeljenje ovi majmuni se takmiče ko će egzotičniju dijagnozu da ti postavi. Pa šta te zakači. Vidiš da svaki dan nešto drugo pričaju. Trtomude, da ti ja kažem. I šta ste se tu raspekmezili, nije vas sramota, gledajte babu, i ona ima više dostojanstva od vas, a ona je najbolesnija ovde.
-To je tako, mi stari, oguglali, iživeli se, a ovi mladi više se plaše. Baka je bila žena starog kova, decentna, birala je reči. Htela je da kaže da smo pizde. Jer mi to jesmo bili.
Dublju analizu našeg kukavičkog karaktera prekinuo je moj mobilni. Pogledao sam na sat i video da je tek devet i petnaest. Merenje vremena zavisi od inercijalnosti sistema u kome se merenje vrši.Bolnica je bila najinercijalniji od svih. Tog trenutka sam se zapitao koliko bi mi trajalo deset sati u Las Vegasu. U bolnici je to trajalo čitavu večnost. Nekad mi se činilo da u razmaku od nekoliko sati pogledam na časovnik i ugledam iste cifre.
-Doručak, ajmo! , iz hodnika čula se kuvarica Mara, žena mesnatih bokova, jako izvajane vilice i naglašene muskulature.
-Šta ima? upitao sam onako kako bih to radio kući.
-Pita. Mnogo lepa. I jogurt.
-Ja 'oću, Sneža se javila i moglo se osetiti kako joj krče creva i bala polazi niz gornje nepce. Gladna sam k'o vuk. Svu svoju hranu sam već pojela.
-'Oću i ja, iako imam tu još neku proju i kiflice, ali mi ta pita deluje baš primamljivo, rekla je i Sladja.
-Onda daj i meni, ajde, baš, kad su svi za, rekao sam.
Baka je malo zastala, ali je ovo zajedničko polučivanje gastričnih sokova na kraju slomilo kičmu njene neprijatnosti.
-Može i meni jedno parče, rekla je naposletku.
Pojeo sam dva parčeta i u dnu želuca osavanuo je kamen. Imao sam problema sa varenjem i ovaj kamen bio je sasvim uobičajena pojava. Uobičajenost, tj frekventnost pojave smanjuje mučnost same pojave.Čovek je čudna sorta, trpi toliko da posle izvesnog vremena više i ne primećuje. Napolju je sunce tu i tamo uspevalo da se probije kroz gust tepih oblaka. U sobu se poput kakvog kokošara ušunjao smor. Izvezen od glomaznosti praznine i hiljadu tona vremena. Niz tupe, okrnjene očnjake curila je mast lenjosti. Sevao je na izmaglici našeg bolesnog zadaha svojom neprolaznošću. Svojim ostajanjem. Truleži i raspadanjem.
Pokušao sam da zaspim i prekratim to dlakavo klupko kazaljki koje je zjapilo u suvom grlu.  Trebalo je  izboriti se sa ovim alavim debelim puzećim stvorom do sedam. San je poslednjih par godina za mene bio neka vrsta luksuza.  Bez obzira na umor koji se poput trošne tavanice spuštao na kapke, ostajao bih dugo da visim negde u prostoru izmedju jave i sna. Osećao sam da u meni živi još jedan čovek, koji se čvrsto suprotstavlja ovoj odluci za koju je mislio da je krajnje sebična i da on kao ravnopravni stanovnik mog tela i korisnik njegovih usluga nije konsultovan i da je sasvim razumljivo što mora svoj integritet da brani podbadanjem i puštanjem nervnih impulsa niz kičmeni stub. Svaki atom bi oscilovao uznemirenošću. Srce se spuštalo do bubrega i pelo natrag pod jezik. I tako satima. Kao kakvo bronzano klatno bez tačke oslonca. Raspomamljeno živošću lančanih reakcija. Tada bi mi obično pomagala apsolutna izolacija. Tišina. Mrak debeo. Žilav. Plišan kao obloženi kovčeg. U ovim uslovima, sa još troje sličnih očajnika, to je bilo gotovo nemoguće. Čuo sam škripu nepodmazanih kuglica u ležajima, šuštanje kesica, skidanje jeftine štampe sa dnevnih listova, disanje, pokrete, sve. Odustao sam. Bio sam siguran kako ću sledećih deset sati morati da provedem u žrvnju ove čegrtave, koštunjave dosade. Da ne budem u pravu, pobrinuo se doktor Keković, koga Sladja nije podnosila jer je bio mlad, visok i zgodan, ali najviše zbog načina na koji je te kvalitete pronosio bolničkim hodnikom.  Rekao mi je da se ceo lekarski tim saglasio da mogu na kućno lečenje. Iz susednog kreveta oteo se trzaj.
Baku su sahranili sutradan.
Video sam da mi je koža ogrubela na zglobovima.

Morissey

(Marko Lopčić, Niš, SR)

 

            

57.
Klupko

                  

 

     Poruka o nestanku Glavnog vojskovođe na dvoru kraljice Aline stigla je u kasne sate jedne letnje večeri 1793. godine. To jutro Prve žene kraljevstva počelo je naopako. Konjušar nije pripremio konja za jutarnji obilazak proplanaka koji je Alina svakodnevno uobičavala, jer je imao stomačne tegobe od nečeg što mu je Glavna kuvarica prethodne večeri dala za jelo. Kuvarica je večeru pripremila od namirnica koje je dva dana ranije kupila na obližnjoj pijaci, a za koje nije znala da su pokvarene, jer je Prodavac zaboravio da ih zaštiti od muva. Sve i da se setio te opasnosti, Prodavac nije imao vremena da se bavi time jer mu se tog dana Žena deveti put porađala, pa je morao trčati po Babicu u susedno mesto. Al’ Babica je bila na sahrani u udaljenom delu kraljevstva, pa je našao Drugu koja mu je za uslugu tražila da vodi ljubav s njom. Dok je i tu cenu platio i napokon stigao s Babicom kući, Žena je na svet donela zdravo Muško dete, te se od sreće napio u obližnjoj kafani i, eto, zaboravio da zaštiti hranu od muva.
Kraljici je nemilu vest donela njena Sobarica koja je bila ljubavnica Najbržeg konjanika u kraljevstvu, a sa kojim se viđala jednom sedmično kada je imala slobodan dan. On nije bio baš naočit, ali je zato strasno vodio ljubav i uvek je ostavljao zadovoljnu.
Dok je tako sedela u svojim odajama, sakrivena iza visokih draperija, Kraljica se činilo da ni u večnosti život ne bi bio ništa manje komplikovan od onog kakav je sada, pa je iste večeri za novog glavnokomadujućeg kraljevske vojske postavila svog Prijatelja iz detinjstva s kojim se tajno družila jer je pripadao siromašnoj porodici svinjara.
Za to vreme je njen muž, kralj Lanis, otvarao pasijans na verandi i kidao grožđe sa vinove loze u čijoj je hladovini uživao maštajući o sledećoj noći kada je, po ustaljenom dogovoru, u kasne noćne sate odlazio u  Alininu sobu. Ona bi za tu priliku oblačila providnu spavaćicu, a potom su se prepuštali bračnim dužnostima.
Veče je mirisalo na lavandino ulje...

 

Aida

(Aida Ramovš, Novi sad, SR)

 
58.
Zagrada i zamerka
 

 

Gospođa Zagrada: Molim vas, (DOK JE DAN MIRISAO NA SMOKVE), morala bih još nešto  prokomentarisati!
Gospodin Zamerka: Draga moja Gospođo, vaši su komentari prečesti i opširni! Mi koji to ne činimo, (U TRENUTKU) ne shvatamo tu Vašu potrebu, te nam je teško pratiti predmet diskusije jer nam se, slušajući usput vaša "zagrađena" mišljenja, priče pomešaju, pa na kraju ne znamo koja je koja...
Gospođa Zagrada: Ah, gospodine Zamerko, veoma mi je žao što ste se toliko opteretili da sve moje priče stavite u jednu, to (POTPUNO MIRNO) ne treba da činite. Ja od priča pravim pletenice, da bi ih zašarenela, ali i dalje svaka ostaje sama za sebe.
Gospodin Zamerka: A da li bi Vi, gospođo Zagrada, hteli samnom popiti kafu i pričati mi o tim vašim "pletenicama"
Gospođa Zagrada: Naravno dragi Gospodine, iako umorna, (PALO JE VEČE), biće mi veliko zadovoljstvo da Vam vratim dugine boje koje ste pri rođenju u glavi imali, al ste ih malo zaboravili...

Od tada se dvoje različitih vole i dopunjuju - jer Ona svaku Njegovu zamerku stavlja u zagradu (i pravi novu priču).

Aida

(Aida Ramovš, Novi sad, SR)

 
59.
Slikica iz života
 

 

Stari alas sa Dunava nas je gostoljubivo pozvao u svoj čamac. Malo je zabrinuto pogledao našu čistu svetlu odeću i pokušao pogledom da nam nagovesti da ćemo da se isprljamo. Nas to nije brinulo, više smo se plašili da se možda ne predomisli i kaže nam da neće da nas poveze. Odeća nije važna. Smestili smo se u čamcu i bili spremni da se prepustimo reci.
Spustila sam ruku u vodu. Pogledali smo se bez reči, zadovoljstvo nam je bilo ispisano svuda po licu. Umor od prekookeanskog puta se spustio u Dunav. Dobri, stari, mutni, veliki, verni Dunav. Negde daleko dimili su se tornjevi čeličane u Hamitonu i bleskao odsjaj sa stakla visokih zgrada u Torontu. I ta slika je skliznula u reku i nestala u bujuci što hita ka Crnom moru.
Iskoračili smo iz čamca sat vremena kasnije, odeća jeste postala prljava ali duša je bila pročišćena.
Bili smo beskrajno zahvalni starom alasu i reci, što su ostali tako jednostavni i dobri. Dejan i ja smo nastavili lagano put obalom i uživali gledajući našu veselu decu kako trče ka zabavnom parku.

aprilsnow

(Vesna Vuković- Džodan, Oakvile, Ontario, Canada)

 
60.
Sloboda
 

 

Podigla se jedna ruka, zatim i druga. Glava se joj se zatresla a onda celo telo jednim brzim pokretom okrenulo na drugu stranu. Skočila je na konja u pokretu. Masa oko nje je vikala sa rukama podignutim u znaku pretnje: "Sloboda, hoćemo slobodu!".
Ljudi u publici su iščekivali njenu reakciju.  Dopadale su im se male figure i njihovi trzavi pokreti, znali su da je režiser predstave uvek pun iznenadjenja i bili su radoznali.
Na sceni su se odjednom pomešali likovi iz svih predstava: slonovi i princeze, lavovi, Pinokio, Robin Hud, Deda Mraz, patuljci. Nastala je pobuna, tražili su slobodu. Glavna junakinja je još uvek bila na konju.
Odjednom je izvukla mač i projurila scenom kidajući slabo vidljive niti iznad njihovih glava. Jedna po jedna marioneta je padala uz neizdrživ zarazni smeh. 

aprilsnow

(Vesna Vuković- Džodan, Oakvile, Ontario, Canada)

 



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz