Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Priče-XVI deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 58
Bots: 0
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Priče-XVI deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče XVI.

50.
Grešno detinjstvo
 

 

Možda zvuči čudno, ali ja nikada nisam mučio životinje kada sam bio mali. Čak ni one najmanje i najbezveznije, insekte ili tako nešto. Nikada. Nisam imao stomak za takve stvari. Pouzdano znam da su drugi dečaci, recimo, nalazili male mačiće i onda ih bacali u vis iz sve snage samo da vide da li će se dočekati na noge. Ili su hvatali muve i pržili ih polako šibicama, ili su im čupali krilca. Posebno su voleli da se poigravaju sa malim sivim gušterima koje su nalazili oko napuštenih kuća van grada. Koprcali su se kada im otkinete rep. Dečija mašta je mnogo raznovrsnija nego što je to slučaj kod odraslih. Eto, nikada nisam radio takve stvari a možda je trebalo. Sada bi mi bilo mnogo lakše. Da sam se otresao tog kukavičluka na vreme danas bih možda bio u stanju da reagujem kako treba kada me, na primer, neko zajebava otvoreno u lice, ili još gore, kada mi priča svašta iza leđa a onda kada ga upitam za to on se čudi i pravi nevin. Imao bih hrabrosti da ga udarim, da ga tresnem cipelom posred njuške. Onako kako to i zaslužuje. Ali nikad ne bih to uradio, samo bih tako stajao i klimao glavom. Možda neko misli da te dve stvari nemaju velike veze ali meni se čini da imaju. Takođe, nikada nisam zapalio nešto kada sam bio dete. Ni namerno a ni slučajno. Čuo sam za decu koja su palila sve što su stigla. Čim bi ih ostavili same na trenutak oni bi dohvatili prvo što im je pri ruci. A ja ništa. Ni neku bezveznu zavesu ili tepih, baš ništa. Uvek sam se plašio da uništim neki predmet, bio on moj ili tuđi. Brinuo sam se da me neko ne vidi dok to radim jer onda bih se stvarno pogubio. Da nije bilo tako sada bih smeo, recimo, da izbušim gume na nečijem automobilu, onako iz osvete. Neko mi nešto napakosti a ja hladnokrvno još iste noći prorežem mu sve četiri gume. To bi bilo sjajno, ali ništa slično još uvek nisam uradio.  Mada ne kažem da se to neće nikad desiti. Ljudi se menjaju. Nisam lično prisustvovao  nečem takvom ali sam zato slušao o tome, čak više puta. I još jedna stvar, nikada nisam čupao devojčice za kosu u osnovnoj školi. Niti to niti sam ispoljavao neku sličnu vrstu agresivnosti. Ne znam zašto to nisam radio. Nije da nisam poželeo ponekad međutim bojao sam se kako će devojčica reagovati. Nisam znao da li će možda vrisnuti ili će me tužiti svojoj mami - i zato nisam to radio. Sedeo sam samo u školskoj klupi i gledao svoje drugove kako to čine ne jednoj nego dvema ili čak trima devojčicama dnevno. Da sam smogao snage tada možda bih i danas imao hrabrosti da odgovorim ženi. Ona tako često priča i prebacuje mi, nekad me i kritikuje, a ja samo ćutim. Ne smem ni da je prekinem. Prođe mi kroz glavu ponekad da lupim šakom o sto i završim sve jednom zauvek, ali se brzo predomislim. Ko zna kako bi ona reagovala na to. Ne kažem da bi me udarila ali nešto strašno bi već uradila. Prilično je impulsivna. Da sam znao sve to što sada znam možda bih drugačije postupao kada sam bio još dete. Možda. Takve stvari vam niko nikada ne kaže.

silver

(Bojan Vračarević, Brus, SR)

 

             

51.
Jednom psu koji je umro umjesto mene

                  

 

                                  Bila je tako majušna. Šćućurena grudvica od krzna, prislonjena uz komodu. Preplašena. Sagnula sam se, a potom sjela uz nju. Blago sam je dodirivala, neizrecivo blago, bojeći se da bi i taj lahorasti dodir mogao dodatno da je prestraši.  
Kada sam se zadnji put okrenula da pogledam to krzno, godinama kasnije, znala sam da moram skratiti pogled i požuriti, ako ne želim da život iscuri iz mene tačno na tim vratima. Tačnije, tragovi života, koje sam ščepala gotovo na izmaku i iznijela sa onu stranu praga.
Imala sam zadatak. Trebalo je da krzno potisnem na rub svijesti, kako bih zakoračila u svoj sopstveni život. Čekao me je, sa toliku strasti vrebao na, ma i najmanju  pukotinu u meni, kako bi ponovo mogao da me ispuni.
Vrata su se zatvorila za mnom, a sopstveni iscjepkani život ubrzo je počeo da se  sastavlja po rubovima.
A onda je isplivalo ono što sam uporno htjela da potisnem.  Jer, počela sam intenzivno da mislim na onu stranu vrata, gdje je ostao moj pas, koji je poslije tu podlegao.
Istine radi, kupljen je meni, kao ustupak mom, sada već bivšem mužu, koji je obojen alkoholom napravio savršen kompromis. Računao je da da će ga pseće oči  optuživati manje od ljudskih.  
Uglavnom, primjerak pasmine koju je obožavao,  naprosto se priljepio za mene, premda su uzgajivači tvrdili da je proces tugovanja kod štenadi te vrste, kad se odvoje iz legla, nešto dugotrajniji.  Ispoljivši munjevitu dozu prilagodljivosti mom krilu, pas mi  je te iste večeri, kada je donesen u naš dom, lizao ruku. Tanana nit između mene i šteneta se svakodnevno produbljivala, da bi vremenom  štene postalo jedna razborita, ali i emotivna vučica. Poslije sam se pitala da li ju je ubilo jedno ili drugo.
Bila je prelijepa, svi su to primjećivali, imala je nešto neizrecivo u očima, tako da su ljudi na ulici jednostavno zastajali i divili joj se. Uzgajivač je ponosno ustvrdio da nikada nije imao ljepšeg psa u leglu.  Ponašao se kao da je on lično zaslužan što je ovaj potomak čuvene Heti, njemačkog ovčara sa bezbroj titula, došao na svijet tako besprijekoran. Dolazio je da je vidi bar jednom mjesečno.
S druge strane, Hana je bila kapriciozna i nije bila biće paradnog tipa. Štaviše, dostojanstveno  je ignorisala i svaki nagovještaj nečeg takvog.  Dešavalo se da je gomila ljudi, uoči izložbe na koju ju je htio voditi moj muž, uzalud očekivala da ona zauzme svoj kraljevski stav. Onda bi ona negdje, na nekoj livadi, razdragana i sretna,  potpuno prirodno  stala kao kraljica.
I sa odabranim mužjacima nije išlo. Muž je svaki put očajno zaključivao da je ona po tom pitanju užasno tvrdoglava. Rekla bih da jednostavno nije trpila nametanje bilo čije volje, sto se naravno protezalo i do njenih nagona. Nije bila agresivna, u mjeri u kojoj joj je njena vučija narav to čak i odobravala.
Osim ponekad. A i tada je to bilo iz nekih drugih razloga. Dešavalo bi se da danima prolazimo pored kapije, iza koje je užasno lajao ogroman vučjak, čuvajući takođe ogromnu vilu. Hana bi svaki put dostojanstveno prošla pored galamdžije, ne osvrnuvši se nijednom, na, kako su tada govorili, najopasnijeg psa u gradu. A onda je jedne večeri otrgnula povodac iz moje ruke, brzinom munje pretrčala ulicu i kroz metalne stubove na ogradi zabila očnjake vučjaku u njušku, a potom se, kao da se ništa nije desilo, vratila  nazad do mene.  Najopasniji pas u gradu je tako postao samo pas, a Hana je i dalje trčkarala između drveća u aleji, često se okrećući, kako bi pronašla moj pogled.
Muž je želio da je dresiramo. Odvezli smo je u Podravinu, ispostavilo se uzalud. Dreser nam je kazao kako je ona jedinstven pas kojem ne treba dresura. Nakon nekoliko sati provedenih sa njom, objasnio je kako je vrlo inteligentna, da savršeno razumije o čemu on govori, te da nam ne treba mnogo vremena, niti truda da je naučimo bilo čemu.
Uočila sam da je dreser istovremeno i fasciniran i preplašen Hanom.
Vozeći nazad, uhvatila sam je kako mi cijelo vrijeme lovi pogled u retrovizoru. Izgledalo je kao da se osmjehuje. Bila sam zadovoljna sto se vraća sa nama, nisam želila dresiranog psa. Samo mjesec dana kasnije, u Hrvatskoj je izbio rat, pa tako i na onom mjestu gdje je  ona trebalo da postane poslušna.
Bolest od koje je podlegla Hana, vučica,  kojoj je moj muž dao ime, čineći mi, kako je objašnjavao ustupak, jer me nešto u tom imenu odvajkada fasciniralo, imala je zlokoban naziv, koji svakom prosječnom čovjeku bar ponekad utjera strah u kosti.
Ali, to je došlo poslije. Jer, Hana je ostala iza tog praga, kao polog moje sopstvene nutrine.  Od kada je  preuzimala moje boli ne znam tačno, ali se živo sjećam kako je upijala moje poglede očajanja u nemogućnosti da spriječim suicidno životarenje mog muža, koje je kužno kružilo našim tadašnjim domom, ne mogavši da nas ostavi netaknute.
Kasnije, dugo sam stajala s druge strane vrata, koja sam zatvorila iza sebe i silno se mučila, protiveći se  porivu da zgrabim Hanu i povedem je sa sobom.
Ona je dobrovoljno  pristala da ostane. Ni danas ne znam zašto je odabrala baš taj dio mog bića.
Događaji koji su uslijedili poslije, doveli su me do zaključka da sam se spotakla o ona vrata, mada mi se činilo da sam ih preskočila u letu. Priču jesam započela radi nje, ali me na nju potakla jedna ciroza jetre. Razbolila ga je nakon Haninog odlaska.
Prije te dijagnoze, bivši muž mi je pričao o Haninom kraju. Prošle su godine i mi smo ispijali kafu u jednom užarenom danu ispod plastificiranog suncobrana, koji nam je pržio mozak.
Suze su mi kapale u šoljicu sa kafom i pitala sam ga zašto mora da bude tako detaljan u opisu njene bolesti. Morao je, sve dok u meni nije ostao talog od nagomilanog užasa. Tako sam ja vratila dug Hani. Ako sam joj uopšte išta dugovala, jer izbor proizašao iz neizrecive ljubavi ne uslovljava osjećaj duga. Možda je taj dug bio polog za mog muža.
U svakom slučaju, ciroza jetre je došla poslije, obzirno saopštena iz usta jednog ljekara.  Moj bivši je samo rekao : „E, da ti je samo jednom prohodati  mojim cipelama“.
Tada sam pomislila da bih samo jednom,  jedan jedini put, htjela prohodati Haninim šapicama. Ali, znala sam da ne mogu, jer sam zatvorila ona vrata.
A onda, nakon nekoliko godina,  pred mojom kućom je osvanulo ucviljeno malecno štene.  Cijelu noć je tulilo pred vratima, dok me, u zoru, nije potpuno razbudilo. Nešto u izrazu i ljepoti njegovih očiju, podsjetilo je na Hanu.  Vrata su bila otvorena, ali štene  je odabralo da ostane van. Tu je i sad, dok ovo pišem. Ponekad nestane, ali se uvijek vraća. Kada me uhvati strah da mu se nešto desilo, ustajem iz kreveta u gluho doba noći, sjedam u automobil i tražim ga. I bivam istovremeno i sretna, jer znam da moj pas nema polog, već da hoda svojim šapicama neuslovljen i slobodan. I taj osjećaj njegove sreće i neuslovljenosti, na koncu umiruje moj strah. Jer, drugačije ne može biti. Hana je to znala.

rkarlas

(Radmila Karlaš, Banjaluka, BiH)

 

 
52.
Kraj početka
 

 

Rođen sam prije trideset godina.Nikad nisam otkrio razlog za to. Od samog početka sam tlačen zbog nedostatka želje za životom i energije koja pokreće isti.Riječ gubitnik bi dobro opisala mene,ako bi je koristio neko ko nije ja a gleda mene sa strane i pritom je glup kao većina onih koji su bili u mojoj okolini
     Uvijek sam bio spreman za potez koji vodi u gubitak.U pobjedi nikad nisam nalazio sreću niti sam želio da me pobjeda pretvori u sretnog čovjeka.Ne znam ni da li takav čovjek negdje postoji. Odgovor na ovo pitanje ostavljam njemu,sretnom čovjeku.U stvari,boli me kurac da li on postoji.
     Iako sam u većini slučajeva smatran za jednog od, nikad se tako nisam osjecao.Stalno sam bio unutar događaja ali nikad stvarni dio istih.Vječiti posmatrač ili nezainteresovani glumac. Sve se dešavalo oko mene ali nikad meni. I smijao sam se i puno više plakao, ali ne zbog nekih osjećanja nego više zbog toga što sam znao da to očekuju od mene u datim situacijama(događajima). Događaji su prolazili kroz mene ne ostavljajući nista drugo osim gomile nezadovoljstva stvorenog činjenicom da me uopšte ne zanimaju ti isti događaji . Kompleksi koje sam polako pridobijao u svom pubertetu zbog nedostatka zainteresovanosti za događaje su me sve više zatvarali između četiri zida. Jedini izlaz sam nalazio u muzici i ponekom snu.Oni su me vodili u svijet bez događaja.
     Međutim,oni nisu bili dovoljni da spriječe eksploziju.
     Sinoć sam ubio prvi put u svom životu.Trenutak u kojem je ispustila život se ne može porediti ni sa jednim događajem.Kao da je sva njena energija ušla u mene i ispunila me po prvi put željom za životom.(‟smrt je život”). Šetanje noža po njenom vratu je bilo kao sviranje čela u ‟ Bombardovanju Drezdena”. Ekstaza je ispunila svaki mišić moga tijela. Ja sam svirao kompoziciju svog života. Trajalo je vjekovima.Napokon sam bio sretan i ispunjen. Samo je u jednom trenutku kost njenog vrata zaparala tu božanstvenu muziku.Slivanje krvi niz moje ruke je čistilo moju dušu.Samo mi je nedostajao oreol iznad glave i beatifikacija od Vatikana.Bio sam svetac.Prvi put sam stvarno plakao ali ne od tuge.Plakao sam zato što sam znao da će sve ovo da se završi i da će doći neki novi događaj. Bio sam u pravu.
     Novi događaj je došao prouzrokovan vriskom sa početka kompozicije.Na njega sam i zaboravio, ali on me je brzo dovezao do ćelije u kojoj sad sjedim i pišem.
I čekam da mi presude. Uopšte nisam zabrinut za svoju sudbinu.Ja sam svoje odsvirao i vidio život bez događaja.
     A, da. Ubio sam svoju majku.

           

zlaya

 
53.
4 x 2
 

 

Pravila je kažiprstom osmice po pesku...
Srce joj je kucalo u prirodnom, ujednačenom ritmu. Dani su prolazili bez ikakvih slutnji i napetosti. Ispred nje sve je bilo plavo, oko nje zeleno, u očima toplo.

Mogla je pretpostaviti da na drugom kraju planete, čak ne ni toliko daleko, jedan čovek, omamljen alkoholom i svojom bedom, tuče svoju ženu; bar jedno dete je ostavljeno da prosi na ulici; dvoje staraca se grčevito drži za ruke svake noći pred počinak - plašeći se jutra kada se neće zajedno probuditi; izdana žena je abortirala, a da o tome nikome nije smela reći ni reč; jedan rat je počeo, a iz onog što se završio vraćali su se duhovni i fizički invalidi; čovek je ubio drugog zbog duga; žena i majka su sahranjivale rudara koji je stradao u kopu; jedan otac je molio za milost ženu koja je odlazila odvodeći njihovu decu; iscrpljena, majka je krpila patike svom detetu da bi mu noge, dok hoda po kiši, bile manje mokre...

Znala je sve to, ali je zvuk iz pravca zvonika, onaj koji je označavao večernju liturgiju, pozvao da podigne glavu i poveruje u bar još jedan sunčan dan...  

* * *

Sedela je na njemu i bokovima pravila pokrete u vidu osmice. Tela su im drhtala od isčekivanja vrhunca.
Sve slutnje koje su je godinama razdirale i sve pretpostavke o njegovom nestanku, raspršile su se u desetak sekundi zajedničkog užitka.
Oboje su ispustili glas zadovoljstva, tela su se odvojila od razuma i, znojava, klonula jedno preko drugog.

Sa zvonika se oglašavao poziv na jutrenje... 

Aida

(Aida Ramovš, Novi sad, SR)

 
54.
Spavač
 

 

Te večeri javila mu se čudna želja. Hteo je da umesto u krevetu prespava na stolu. Nije kao da postoji kakav zakon protiv toga, pomislio je. Željno je isčekivao noć, a onda je pažljivo razmestio posteljinu po drvenoj površini. Od ushićenja dugo nije mogao da zaspi, a ujutru je odlučio da se više nikad ne vrati u svoj krevet. Ovo je bilo bolje, razbijalo je monotoniju i davalo drugi ugao gledanja na svakodnevnicu. Onda je nakon par dana zaključio da to nije dovoljno i da mora još da oneobiči stvari. Tu noć je proveo na vrhu svog ormana. Imalo je taman prostora za jednu osobu u horizontalnom položaju. Ovo je bilo još bolje, sadržalo je i izvesnu dozu avanture i opasnosti od pada sa prilične visine. Međutim, dovoljna je bila samo jedna noć da i to izgubi draž. Na red je došao pod, pa onda ubrzo i ne toliko prostrana unutrašnjost komode. Nije znao šta bi dalje ali mu je pomisao na povratak u prazan krevet bila mrska, kao da je time izdavao ideale i gazio na svoj karakter. Uzeo je jastuk u ruke i otvorio vrata njene sobe. Desna polovina kreveta bila je prazna. Legao je pored nje pazeći da je ne probudi. Kao da je čekala, okrenula se ka njemu i čvrsto ga zagrlila.

silver

(Bojan Vračarević, Brus, SR)

 
55.
Izgovor
 

   U početku je bio iznerviran ali je par dana kasnije uvideo da to što mu se televizor pokvario nije bilo tako loše. Odjednom je dobio mnogo slobodnog vremena koje mu je bilo neophodno za učenje. Već neko vreme je pokušavao da se odrekne uživanja u gledanju tv programa bar u nekoj meri kako bi mogao da se posveti knjizi, ali nikako nije uspevao da ispusti daljinski ispravljač iz ruke. Sad je sve bilo lakše uzimajući u obzir intervenciju više sile koja se umešala i obavila posao kojem njegov karakter nije bio dorastao. Međutim, ubrzo su se pojavili novi ometači. Računar i muzički stub su sa lakoćom preuzeli mesto televizora. Našao se na muci. Nije umeo da se odupre novim iskušenjima a nije ni mogao da čeka da se kojim slučajem sami pokvare i oslobode ga svog uznemirujućeg prisustva. Odlučio se na hrabar i neobičan potez. Prvo je izazvao kvar na kompjuteru a dan kasnije i na stubu. Nije bilo ništa krupno u pitanju, tek toliko da on sam nije umeo da ih popravi. Neometan i zadovoljan uspehom svog plana bacio se na učenje već iste noći.
   Sutradan posle kraćeg razmišljanja prosuo je svoju jutarnju kafu po listovima knjige i osujećen izašao napolje.

silver

(Bojan Vračarević, Brus, SR)

 



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz