Konkurs "Tkalci reči"

pesme

- četvrti deo -

Sanjala sam...

Drveće je hladom topilo
blagost talasave vode,
zelenim somotom je usnulu pokrivajući...
Jedan se kamen na obali
nagote svoje zastideo
i skliznuo u plićak,
a ptice...
One nisu ružile tišinu...

Sanjala sam...

Sanjala sam kako sediš na toj obali,
sa štapom u ruci,
saživeo, srastao sa rekom,
moćan u svojoj dobroti
i besmrtan...

I nije mi to san razum mutio,
lepo sam videla
da ti se lik osmehom uvija,
čula sam da ti glas kikotom zvoni
i da neka sreća iz tebe
predeo rosi...

A pričao si,
dugo si pričao...
Ne sećam se o čemu...
Možda o toj nebeskoj reci iz koje si lovio blago
ili o nebeskim pticama koje nečujno pevaju,
ne znam,
ali sam ja nebeski uživala
u bliskosti koju si mi poklonio.

Tada si pitao kako sam...
A ja sam ćutala...
Nisam želela da pokvarim san.

Sanjala sam...
Nažalost samo sam sanjala...

Kiša je, opet, plakala nad „mojim“ gradom.
prividno mojim, ali, možda, ako tebe sretnem u njemu
možda će i ceo svet biti moj.
Negde na ovim ulicama ostavljaš trag svojih koraka,
žureći negde, možda u moj zagrljaj.
Negde, pored reke, voleo si prvi put,
izgovarajući večne reči ljubavi.
Ko zna, možda će nas kiša, jednog ovakvog jutra
gurnuti pod isti kišobran i tada ćeš
zavoleti moje oči i pokloniti mi svoje srce.
A ja ću se zahvaliti ovoj kiši nad našim gradom
što je očistila naše duše
i pozvati sunce da nas zauvek ogrne svojim plaštom svetlosti.

Brankica

(Brankica Vukašinović, Ruma, SR)

Oduvek je moje srce želelo da luta,
da pod nogama oseti nežnost dalekih pustinja,
da se vine u nebo i preleti planine i okeane
u potrazi za ispunjenjem.
U njemu tinja plamen vagabunda
koji ga vodi putevima raznih mogućnosti i šansi
u potrazi za ispunjenjem.
Moje srce je upoznalo puno radosti,
sreće, tuge, bola, ljubavi,
Ali ono čezne za tvojim očima, usnama, dodirima.
Ono plati za tvojom ljubavlju,
jer pored tebe njegova potraga je okončana.
Samo pored tebe moje srce je ispunjeno.

Brankica

(Brankica Vukašinović, Ruma, SR)

ne silazi mi u stepeništa,
možda baš tada,
možda me baš tada nadješ tamo
i možda baš tad ti namignem
svojom ustajalom strukturom
i baš tad prolomi se
treptaj ko gromova pucanj
i zalepeta ćutanje
k'o ozidani rovovi

ne silazi, molim te,
možda baš tada,
ali možda baš tad ti pokažem
strepnjom izrezbarene dlanove
i pramen gde se šćućurio leptirak
možda baš tad prospe se drhtaj
iz ovog grotla što krvlju zjapi

ne silazi, zar ne čuješ,
ako sidješ,
priznaću ti divnu smrt u proleće
i zašto ne volim vozove
što šiju kroz zetske ravnice
i možda ti zamerim
što u san nisi došla brodom
čistim kao tvoje detinjstvo i osmeh tvoj

ne silazi mi u stepeništa,
ja ću tebi u bašte precvele,
a ja sam nespretan i obraću ih...
ne silazi,
možda ti se baš tad nasadim
na oko i izraste trun iz
tvoje najlepše leje,
ne silazi
sa prortorikanskih cvetova u moj grobni mrak,
prevariću,
kao nikad
zasijaću po tebi možda baš tad
kao luče mastaba
kao raspukla supernova
kao dunja halogena
možda, eto, baš tad se ugnezdim 
medju parčad tvoje uplašene duše
i u trku ti okupam andjele

ne silazi mi u stepeništa, ubediću te, ludo,
da nikad niko nije tako bregove topio
kože zbunjivao
suze potkivao
u grudi pucao
čela brazdao
korenje puštao
ne silazi mi u stepeništa
možda te sretnem tamo baš tad
i zaprosim
setne
tvoje voštane leptire...

Morissey

(Marko Lopčić, Niš, SR)

Snaga koja me vodi da ispisujem ove reči,
snaga koja obasjava trnovitu stazu mog života,
snaga koja me pokreće i motiviše jeste Snaga
koja je skrivena duboko u nama i čeka trenutak da je pronađemo.
Potrebno je da u naša srca ugradimo Veru u njeno postojanje,
potrebno je da otvorimo prozore naših duša
i shvatićemo da se pred nama pruža
beskonačan horizont raspoloživih mogućnosti.
I nasmejaćemo se svim svojim nevoljama,
nedaćama, svim svojim sumnjama i neuspesima,
rekavši: „Sve je moguće!“

Brankica

(Brankica Vukašinović, Ruma, SR)

A mislila sam da vise ne postoji
Ljepota je daavno prosla, nestala iz pogleda
Eliksir zivota mi pruzila, pa ga uzela
Klela sam se u nju, kletva me sustigla
Srce mi probola, dusu dotakla
I jednom davno se dogodila
Mislila sam vise ne postoji
A ona se iznenada pojavila
Kao zvijezda padalica iz narucja mi izmakla
I zauvijek na mojoj dusi pecat ostavila

zvukovitisine

Ružna Engleskinja
me naziva
dugom facom.
Ja smrdim
na travu popušenu
sa likom koji
pokušava da pojebe
tu istu,
ružnu Engleskinju.
Smrad je jak.
Svima je loše.
Nezadovoljne face.
Nepovjerenje.
Razočarenje.
(Nisam vas očekivao
na ovom,
novom mjestu,
prijatelji stari).
Kocka leda se lomi
pod zubima
i pokušava da ugasi
požar koji sam sam
upalio.
A đavo sjedi na ramenu
i smješka se:
‟ Mislio si da je ovo raj,
prijatelju moj?”,
govori mi identičnim glasom
koji ima moja savjest
 ( u stvari, možda je viši za pola tona).
‟Pričao si svima da želiš da vidiš
kako je u
raju
još prije smrti,
a sad bi da umreš od želje
za životom”.
Spuštenog pogleda
postiđeno gledam u oblake
koji prolaze kroz prošlost
i skupljaju se na mjestu
gdje više nema
nebeskog plavetnila.
To mjesto se zove četvrtak,
a ja žudim
za
putovanjem u neki drugi
dan.

zlaya

Obolio od rane destruktivnosti
a izliječen mjenjanjem korijenja
izgubio sam svaki identitet.
I napokon sebe zovem čovjekom,
iako to nije važno
kad i oni čine isto.
Oni su svuda oko mene
i vrše pritisak
maglom svog saznanja.
Svi znaju sve
a nikad više glupih
filmova,
knjiga,
pjesama.

Preporučujem promjenu
korijenja!
Bolna je i ima trajne
posljedice
ali je
stvarnosti puna
i izbacuje te na površinu.
Tamo gdje moraš
sam da dođeš do
riječi i koristiš ih
približavajući se njihovom
pravom značenju
zahvaljujuci
promjeni
korijenja
i urođenoj sposobnosti

prilagođavanja

zlaya

82.

Mislim o tome svaki dan.
Mislim o liscu zutom koje pada i pada,
Mislim o razlozima kada se javi jos jedna nada,
Da bice tako lijep dan,
I da cu veceras sanjati prelijep san….

Razmisljam i o nebu,
Plavom i cistom, tako nestvarno bistrom…

Mislim o zelenom moru,
Gdje se svi samo smiju,
Uprkos stravicnim tajnama koje kriju.

Mislim o suncu, sjajnom i zlatnom,
Kada zadje za planine stare,
Da li ce i sjutra sijati tako strasno,
Ili je mozda shvatilo da je za pravu srecu kasno…

Mislim o kisi, koja danima pada,
Hoce li sa tom kisom doci, i kada
Taj sjaj koji u svakom postoji,
Samo ga treba pokrenuti,
Jer u mjestu stoji….

Mislim i o ptici,koja pjeva u letu,
Jer znam da moze pokazati cijelom svijetu,
Da ne treba brinuti o toj stvari glupoj,
Vec gledati zdravo,
I ici naprijed, i samo pravo…

Mislim o svemu tome,
Jer volim tu prirodnu ljepotu.
A znam da je ti imas,
I da takvu kao tvoju,
Necu sresti u cijelom svom  ZIVOTU…

podji

(Vladimir Pođanin, Novi sad, SR)

Setali smo mi lagano,pricali o svemu sto je bilo,
Iako sam bio samo dobar drug,rekla je za mene ce uvjek biti tu…
Ali kako da joj kazem te rijeci dvije,a mislim da ipak od mene nesto krije.
Rado bih joj u trenutku sve rekao,a znam da bih se dobro opekao,
I izgubio tako dobrog druga,
A zivot,tako tuzan i sam,
Bez nje bi bio kao jako tmuran i oblacan dan.
Zato joj nista necu reci,vec cu uzivati u ovoj maloj sreci.
Sreci da slusan njezan glas i u tome da trazim svoj spas.
Pa valjda cu jednog dana moci,da joj kazem koliko sam noci,
Sanjao je tako blisku i meku,
A ustvari tako daleku idaleku…
Necu vise da se budim,
Jer zasto da sebe pravim ludim,
Kad moji snovi samo nju sanjaju,kad me njeni osmjesi stalno proganjaju.
Moracu da bjezim,da trazim neki spas,
Da ne bih video njen prodoran pogled,
I cuo njen njezan glas….
Ma ipak cu ja njoj sve reci,iako postoji taj neko treci.
Taj neko,o kome ona prica tako njezno i meko,
Da uvjek zamisljam kako sam to ja,
Al' onda se trgnem,vratim u stvarnost,
I okusim tu nepravednu,sustu realnost.
Zasto se stvari odvijaju na ovaj nacin,
Zar Bog nemoze da baci neki cudni zacin,
Pa napravi da svakog svoja ljubav voli,
Mislim da bi na svijetu bilo mnogo manje boli,
Ja bih prvi sa njom pod ruku setao,
A ne kao sada oko nje samo neprestano oblijetao…..

I tako pricam kako je ova moja prica tuzna.
Mada ne bih ni u jednom trenutku rekao da je ruzna,
Vec naprotiv,
Tako meka,a tako tvrda,
Tako slatka,a tako gorka,
Tako ljuta,a tako draga,
Tako lijepa,a pored  tako sjajnih i bistrih ociju,
Tako glupa i slijepa…..

podji

(Vladimir Pođanin, Novi sad, SR)

Kucam na vrata raja,                                                                   
Vidim,nema im kraja..
Ne otvara niko,nikoga tu nema,
Samo neki strazar,koji budno drijema…

Rece,‘‘ovamo odavno niko kucao nije,
Odavno nikog slali nisu,
Zasto,ne bih ti mogao reci,
Mozda je kraj istinskoj sreci.
Svi odlaze na suprotna vrata,
Gdje je vatra,gdje je grijeh,gdje je neprestalni djavolji smijeh.
Salju sve tamo redom,
Zbog zasluge njihove male,
Da su u zivotu bili bolji,
U raju bi im bilo sve po volji.
Nego sine,udji ti ovamo,
Da ti krila andjeoska damo,
Pa da kao bijela ptica poletis,
Ko zna,mozda nekad svome domu sletis‘`.

Rajska se vrata otvorise tada,
Uvedose mene,ovako mlada…

Sada sam ja andjeo jedan,
Nad tobom bdim,
Na tebe gledam,
Da ti se nesto lose desi,ja ne dam.

Ne mozes me vidjet,
Ne mozes me cut
A ja sam tu,i kad si veseo,i kad si ljut.

Ali ako pazljivo pogledas u nebo,
Vidjeces u blizini oblak bijeli,
Znaj,tu sam ja,
I moj andjeoski svijet cijeli…

A po nocu ces lakse poznat moj lik,
Medju zvijezdama tajnim,
Jer andjeo te gleda,
Andjeo te pazi,
Andjeo ce uciniti tvoj zivot sjajnim…

Zato,ne zaboravi nikad andjela svoga,
Jer ja nikad ne mislim na sebe,
Sve sto meni u raju treba,to je da uvjek pazim na tebe…..

podji

(Vladimir Pođanin, Novi sad, SR)

hajde sutra da progrizemo brdo do vrha
to nas, ljubavi, glad umara
u malom gradu u okamenjene košulje
i mrtve oči

hajde sutra da pijemo iz školjki
to se, ljubavi, žedj prelama
u tvojoj ulici kroz tiha svetla
i otrovane snove

hajde sutra da se tetoviramo biljem
to se, ljubavi, kožuh zadire
u našem stanu preko gluve sobe
i prašnjave police

hajde sutra da oglodjemo drvo do panja
to se, ljubavi, kost kruni
u tesnom krevetu na oštre ivice
i ritave jastuke

hajde sutra da ličimo jedno na drugo
to se, ljubavi, kosmos mresti
u procep izmedju nas 

Iz čista mira
Stigao je nemir
Kao tamni oblak
Ili hladni vetar.

Sada ćuti raspevanost.
Otišla je razdraganost.
Povukla se radost.

Ko ga je pozvao?
Čemu on služi?
Da li on uvek negde blizu čuči
I čeka da nas muči?

Ipak, čvrsta kao stena
prkosi mu ...žena

aprilsnow

(Vesna Vuković- Džodan, Oakvile, Canada)

U tmini skupljam prošlosti trenutke
U mrežu od sjećanja spletenu
I nadam se da ću uspjeti izdržati ćutke
Noć u plamen snova obgrljenu.

Dani što nekada su osmijehe krali
Rađaju svoje najljepše minute
Sred snova što čežnju su prepoznali
I dodali boje da maštanja ne ućute.

Te boje portret su mojih želja
Izvezenih sitno na goblen života
Koncem od svile što lična je povelja
Vječnom bijegu od stvarnosti golgota.

Al'  svilene niti stvoriti ne znaju
Više od slike što trenu samotnom dar je,
Jer noć kad danu svoju ustupi odaju
Dodirnu me samo ogoljele iluzije...

Alma

(Alma Jeftić, Zenica, BiH)

Isijava iz njih neka bolesna zloba,
prepuna plijesni i mirisa trulog.
Ne boje se ni Iblisa ni Boga,
licemjerstvo brine tek za vlastiti ulog.

Isijava iz njih neka rugoba hladna,
prepuna žuči i negativne struje.
Pamet im je tuđih kompleksa gladna,
licemjerstvo slavi svačije oluje.

Isijava iz njih neka usiljena ljubav,
prepuna šećera i holograma brige.
Na srčanosti bi im pozavidio i lav,
licemjerstvo je hladnije od sige.

Lokativus

(Ivana Pomazan, Tinjan, HR)

Ona je tamo
Iza svih snova
Iza života
Iza svih ovih laži od postojanja

Iza svega

Koža joj miriše na moje stihove,
na riječi,
riječi kojima je pokrivam noću,
na ishodište i konačni smisao mene

hannibal

trgovci naših života
prodaju posljednje misli
kao što se
rasprodaje natrulo voće
svjetina
se tiska oko tezge
ostacima duše
čovjekovu smrt da kupi

u praznim
zjenicama ratnika
ludilo huškača urla
poslanici neba
blagoslove djecu božju
u pohodu
ubijanja bližnjeg svog

gore vatre na horizontu
pravednici
tuđu pale djecu
svoju da ugriju
vjetar
poslušno pepeo raznosi
pustinja oko nas narasta

zbijen u toplini
čopor sito spava
zlo je uvijek negdje drugo
i sasvim je običan čovjekov dan

hannibal

Некад си, изгледа, била риба,
а сада само понекад-
испадне ти дојка из купаћег
и то је све што можеш
да понудиш од љубави.

И даље носиш заводне црне наочаре,
и као што све на теби мења своју функцију,
оне сада скривају.

Попушиш и цигарету,
некад си након,
сада уместо.
Много су скупље да би било као пре.

Била си дете,
и очекивала си од света.
Сада имаш децу
и свет очекује од тебе.

Јебеније је него пре!

Зар не?!

sinisa.rudan

(Siniša Rudan, Beograd, SR)