Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Priče-XV deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 68
Bots: 1
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Priče-XV deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče XV.

47.
Na svakih pet minuta
 

 

Probudi me jutro bez svetla, uramljeno tišinom koja nije iz kraja u kome smo živeli. Trebalo je da se obučem i da odem na sastanak na kome ću odlučiti da li „nekolicinu“ radnika u Preduzeću kojim sam rukovodio treba otpustiti ili ne.
Odluka „da“ je svakako bila već pojedena, samo ju je trebalo zaliti onom rakijom koju je doneo prijatelj kome smo prošle nedelje zaposlili sina u Gradskoj čistoći. Moj zamenik, kolega Boris i ja trebali smo odlučiti. On svojim mediteranskim šarmom, ja svojim „kontaktima“.
Košulja ovoga puta nije mirisala onako kako sam navikao, prašak za veš koji je kupila bio je drugačiji no što sam navikao. Sajamski popust sa slabim mirisom. Odelo kupljeno prošlog meseca nije bilo izgužvano ni na jednom mestu. Svakog radnog jutra sam ga pregledavao jer su me te neravnine činile namah nervoznim i znao sam da ako to primetim toga dana od posla neće biti skoro ništa. Nijedan poslovni dogovor neće uspeti. Zbog toga sam poput samoljubive i nesigurne ličnosti vrlo vodio računa gde i kako sedam.
Nisam se obukao. Ustala je pre mene i otišla na ekskurziju u mesto izvan ove zemlje na tri dana. Sasvim dovoljno za odmor od brakovnih smicalica.
Boris je zvao nekoliko puta, nisam se javljao na telefon jer je to bilo jutro bez svetla. Čitav taj dan sam proveo u tome kratkom a širokom krevetu, pijući samo hladan jogurt koji sam dobio od vlasnika privatne mlekare „Kravobel“.

Uveče sam otvorio vrata Borisu koji je bio više zabrinut nego ljut.
„Jesi li bolestan? Zašto se bar nisi javio? Odbor je ljut. A i sekretar podružnice naše partije.“, rekao je dok mi je davao nekoliko odštampanih listova, „Ovo su oni, samo se čeka tvoj potpis. Moj je tu a i Predsednik je već potpisao.“
Pogledao sam u spisak sa dvadeset i dva tamna broja i progovorio:“Ne želim ovo da potpišem. Ne želim ovo više da radim.“
„Uozbilji se i potpiši. Moram to večeras da odnesem Predsedniku. Odakle ti samo ovoliko kravata?“, reče, gledajući lastiš na kome su visile kravate u ormanu.
„Neću potpisati. Molim te ne nagovaraj me...“
„Poznata mi je tvoja tvrdoglavost, prolazna trvdoglavost, pa potpiši odmah. Ajde...“
Taj banalni razgovor je još dugo trajao, ubeđivao me je uporno, dok nisam dohvatio neku praznu staklenu teglu i bacio je prema njemu.
„Ti imaš ozbiljnih problema. Ozbiljnih!“, reče i skoro otrča iz kuće.

Ponovo me je probudilo jutro bez svetla, ovoga puta sa melodijom telefona kojeg nisam izneo iz sobe. Zvala je. I Boris i Predsednik i Sekretar podružnice partije, svi jedan za drugim kasnije.
Čuo sam kao i prethodnog jutra, verovatno sam samo ja čuo, tihi zvuk: Plik-plak. Na svakih pet minuta izmerio sam. Uvek je bio iste jačine i istog razmaka između prvog i drugog zvuka. Setio sam se sa radošću časopisa koji sam čitao kao dete i koji se zvao TIK-TAK. Ovo je ipak bilo plik-plak a ne TIK-TAK.

Trećeg jutra sam bio budan, tako da me jutro bez svetla nije probudilo. Čitave noći sam slušao, sada već omamljen tim zvukom, plik-plak. Na svakih pet minuta.
Plik-plak.

Sada je već ko zna koje jutro, ponovo sam otvorio onu svesku u kojoj sam davno napisao kada sam prvi put čuo ono... plik-plak.
Još se nije vratila sa ekskurzije i još nisam potpisao onaj spisak.
Ovo je zaista fantastičan način da ih izbegnem. Nju i spisak.
Sreća u plik-plak.

Hadrijan

(Dušan Radaković, Zrenjanin, SR)

 

              

48.
Nepostojeća tamnica

                  

 

„Uzmi cigaretu.“, obratila mi se crnokosa žena držeći otvorenu paklicu meni nepoznatih cigareta.
„Hvala, ne pušim.“, odgovorila sam.
„Svejedno uzmi. Trebaće ti.“
Pogledala sam je. Imala je crnu kosu slepljenu prljavštinom i umotanu u nešto što je podsećalo na punđu. U potpunosti je popunila majcu bez rukava koja bi svakoj ženi bila i više nego široka i omogućila mi da vidim istetoviranog Vini Pua na desnoj mišici.
„Šta radi na ovakvom mestu žena sa takvom tetovažom?“, upitala sam.
„Uzmi cigaretu.“, prozborila je umesto odgovora.
Uzela sam i stavila je u džep. Pažljivo je posmatrala svaki pokret koji sam načinila. Obrve su joj se skupile kada je videla da ću cigaretu staviti u džep. Slomiće se, neće biti od koristi ni meni, ni njoj. Neće koristiti nikome. Nije joj se dopadala pomisao da će propasti jedna od poslednjih pet cigareta koje je do pre nekoliko trenutaka čuvala u poaklici. Najzad je sklonila pogled sa mene i izvukla novu cigaretu. Upalila je i prvi  dim izbacila direktno u moje lice. U paklici su ostale još tri cigarete.
Sela je. Nastavila je da me posmatra kao radoznala deca koja prvi put vide cirkus koji je došao u njihov grad. Posmatrala je moju smeđu kosu i tanke ruke, duge prste, a najviše su joj se dopale moje široke pantalone.
„Daj mi te pantalone u zamenu za cigaretu.“, naredila mi je.
„Dobila sam već jednu, hvala.“, uljudno sam odgovorila na njenu ponudu.
„Ali, uništila si je. Trebaće ti nova.“
„Ne pušim. Zašto bih menjala nešto što mi je potrebno za nešto što nije?“
Slegla je ramenima. Nije odgovorila. Odahnula sam. Nije mi se sviđala pomisao da ostanem bez pantalona na ovakvom hladnom mestu.
Sela sam na drvenu klupu naspram žene sa cigaretama. Nije me više posmatrala. Iskoristila sam priliku da posmatram ja nju. Videla sam svađu i bol, nesnosne batine i ožiljke pogrešno izabranih puteva. Oči su joj odisale umorom iako je prigušen, ali ipak gromki glas, govorio drugačije. Sitne bore oko očiju su odavale pregršt godina patnje i nesreće. Tvrdi prsti, crni što od rada, što od cigareta, pretpostavljam, preplitali su se trežeći izlaz iz bezizlaza, tražeći toplinu u sivoj hladnoći, tražeći mekoću u tvrdoći mračnog kamena. Podigla sam pogled i susrela se s njenim. Zbunila sam se. Ova žena mi je ulivala strah. Možda takve ljude ne treba promatrati, studirati, tumačiti. Možda ljudi kao što sam je ni ne mogu da shvate sav teret koji oni nose sa sobom. Možda je to razlog što ih ne treba posmatrati. Trebalo je da se skoncentrišem na sopstvene prste koji su i sami igrali neki čudan ples u barama znoja koje su se stvarale u udubljenjima mojih dlanova. Nisam imala hrabrosti da nastavim da je posmatram, a nisam smela da skrenem pogled. Našla sam se u bezizlazu.
„Ne znaš ti šta znači bezizlaz.“, progovorila je odjednom kao da mi je pročitala misli.
Zbunjeno sam nastavila da je gledam, nesvesna onoga što činim.
„Bezizlaz je nalaziti se na ovom mestu znajući da ne možeš izaći, da ne možeš pobeći. Bezizlaz je kada se nalaziš na ovakvom mestu i oni te puste, a ti nemaš kuda da odeš. Bezizlaz je kada ih moliš da te vrate na ovo mesto, samo da ne budeš tamo.“
„Gde?“, upitala sam refleksno.
„Bilogde. Svugde. Negde. Tamo. Razumeš?“
Nisam odgovorila.
„Naravno da ne razumeš. Toliko dugo sam okovana lancima da ne mogu da živim bez njih. Ne umem da se nosim sa svetom kada nisam okovana. Ruke su mi vezane, srce mi je okovano. Misli su mi sputane. Ne mogu da letim. Ne mogu ni da pogledam u nebo. Usne su mi ušivene zlatnim koncem ćutanja, ne smem da govorim. I kad bih smela, više ne bih znala. Ne bih mogla da sklapam samoglasnike i suglasnike u te prelepe forme. Ne, moje oči su navikle na tamu, moja koža je navikla na grubost. Više ne osećam hladnoću. Mislim da bih oslepela ako bih ugledala zrak sunčeve svetlosti. Ne bih mogla da se smejem deci u parku. Osećaj sreće bi me ubio.“
Nisam mogla da odvojim pogled od nje. Nisam imala predstavu o čemu govori, ali sam osećala težinu njenih reči. I to je bilo dovoljno.
„Daj mi onu cigaretu.“, rekla je ne gledajući me.
Spustila sam ruku u džep i izvukla slomljenu cigaretu. Pogledala sam u svoju ruku, punu duvana, a zatim u nju.
„Znala sam da će se to desiti. Nije trebalo da je stavljaš u džep. Evo, uzmi novu.“
Bacila mi je paklicu sa svega dve cigarete. Pogledala sam je.
„Ja ne pušim. Bacate cigaretu uzalud. Bolje neka ostane vama.“
„Uzmi cigaretu. Ti ćeš otići, tada mi neće biti potrebne.“
„Ne razumem, kako neće..“
„Ne brini za mene. Samo uzmi cigaretu. I nemoj da je staviš u džep.“
„Neću.“
Uzela sam cigaretu, a skoro praznu paklicu vratila istim putem kojim sam je i dobila. Poslednju cigaretu je izvadila i zgužvala paklicu. Zgužvana paklica je pala na pod. U njoj nije bilo ni jedne cigarete. Bila je prazna.Stavila je cigaretu u usta i zapalila.
Vreme je prolazilo, žena nije govorila. Nije me posmatrale. Gledala je u ledeni pod, probijala ga pogledom težim od najtvrđeg kamena. Odjednom, posle duge tišine koja mora da nalikuje onome što se čuje posle nečije smrti, progovorila je. Istim onim glasom, istim tonom.
„Vreme je da kreneš.“
„Kuda?“, upitala sam zbunjeno.
„Tvoje vreme je isteklo.“
„Šta ćeš ti?“
„Modelovaću ove zidove u najnežnije oblake. Tavanicu ću pretvarati u beskrajna nebesa obasjana suncem. Od kamena ću načiniti meku travu i mirisno cveće. Spakovaću svoju dušu u kofer i moliti se da osetim sreću, samo na trenutak. Voleću vreme i ono će voleti mene. Idi sad.“
Ustala sam i pošla prema njoj. Stavila sam cigaretu u usta i čekala. Podigla je tešku glavu i beskrajno bolne oči uperila u mene. Nasmejala se.
„Rekla sam ti.“
Izvukla je upaljač i upalila mi cigaretu.
„Idi.“, rekla je poslednji put.
Otišla sam.

*

Ceo moj život se nalazio u dva kofera. Spustila sam ih na pod hodnika zgrade koja je odisala jadom i neimaštinom, nečistotom duše i okrenula se da zatvorim vrata. Poslednji put sam pogledala stan koji je bio dom toliko dugo. Bio je prazan, nikoga nije bilo u njemu. On je otišao. Moje srce je bilo ispunjeno rečima koje sam davno čula od žene sa cigaretama. Zatvorila sam vrata.
Još jednom, otišla sam.

ada_vl

(Ada Vlajić, Zaječar, SR)

 
49.
Trenuci
 

 

Koračali smo. Ćutali smo, i ja i on. Obišli smo već polovinu grada a nismo progovorili ni reč. Mučila me je želja da znam o čemu razmišlja sada. Mučila me je činjenica što to više ne mogu da znam. Hodali smo nemo i zajedno pogledali u nebo u trenutku kada je prva kap kiše dotakla moj obraz. Dotakla je njegovo čelo. Ne znam koja je pala prva, ali smo mi u isto vreme pogledali u nebo. Nadala sam se da će ova kiša koja počinje da pada moći da spere naše korake koje smo ostavljali za sobom.
            Pogledala sam ga. Nije izgledao ni malo zabrinut. Pogledao me je i nasmejao se, ali nije sklonio pogled.
            - Kako možeš da se smeješ u ovakvom trenutku? – upitala sam ga udarajući ga u rame.
            - Kakvom trenutku? – odgovorio je pitanjem pokušavajući da odglumi moju ozbiljnost.
            - Pa, znaš. – odgovorila sam.
            - Kada ćeš da shvatiš da nepostoje ’ovakvi’ i ’onakvi’ trenuci. Trenutak je trenutak. Samo to i ništa više. Od toga ne treba da praviš fiziku.
            - Ne možeš da govoriš tako. I sam znaš da nije tako. I sam znaš da ne misliš tako.
            Nisam znala šta misli. Više ga nisam poznavala. Ovo je bio samo jedan očajan pokušaj očajnog čoveka da povrati svoje misli koje su ležale zarobljene u umu drugog čoveka, sada, nepostojećeg čoveka.
            - Život je sačinjen od trenutaka, ako su svi samo trenuci, šta je život? – nastavila sam kada mi nije odgovorio, - Ako samo nižemo iste trenutke, šta će nam ostati na kraju?
            - Niz trenutaka. – odgovorio je jednostavno.
            Pogledala sam ga i videla da više nije onako nasmejan. Bila sam u pravu! Još uvek mogu da prodrem u njegove misli. To me je ispunilo nadom i odrazilo se osmehom na mom licu koga nisam bila svesna.
            - Vidiš, - rekao je – smešiš se. Ovo ipak nije jedan ’ovakav’ trenutak, zar ne?
            Uspeo je da izbriše osmeh sa moga lica u sekundi, kao i uvek. Ipak je bio onaj isti. Moje misli su još uvek bile nastanjene u njegovom umu. Bila sam sigurna. Nisam odgovorila. Nastavila sam da koračam po već mokrom asfaltu izbegavajući bare. Nadala sam se da će kiša sprati naše korake.
            - Nemoj da se ljutiš, - nastavio je - samo želim da ti pokažem da sama komplikuješ svoj život.
            - Život je sam po sebi komplikovan. – prekinula sam ga.
            - Život je ono što sam učiniš za sebe. Ti sam stvaraš svoj život. Ako želiš da on bude komplikovan, onda će to i biti. Postoje ljudi koji žive jednostavnim životom i zato ne razmišljaju o ovim i onim trenucima. Jednostavno ih žive i trude se da to rade što bolje umeju. Ne ume svako da živi. To je umetnost. Umeće življenja je dar koji svako od nas nosi u sebi. Samo neki umeju taj dar da prepoznaju i da ga iskoriste, a drugi ga nose u sebi celog života i ne učine sa njim ništa. Protraće ga, a to je najvrednija stvar koju svako od nas ima u sebi. Zašto se ne potrudiš da ga pronađeš?
            Gledala sam u njega širom otvorenih očiju. Nisam mogla da verujem o čemu on razmišlja i kakve sve ideje su počele da se nastanjuju u njegovom umu. Najgore od svega je što su moje misli još uvek bile izmešane sa njegovima, a sada su gubile na prostoru. On se trudio da ih istisne iz sebe. Znala sam da je tako. Znala sam da on nikada ne bi razmišljao ovako da ga nešto ne prisiljava. Prisiljavale su ga moje misli koje su se nastanile u njegovom umu i zauzimale prostor. Ipak, možda, samo možda su moje misli i bile inspiracija za sve ovo. Možda su se nastanile duboko u njemu, toliko duboko da ih nikada neću moći povratiti. Možda će deo mene ostati sa njim zauvek.
            - Da li si ikada razmišljao o tome zašto sami komplikujemo svoj život? – upitala sam kada smo nastavili da koračamo.
            - Pogrešnim izborima, rečima, ljudima. Svako od nas čini greške koje od života mogu da naprave komplikovanu zbrku. Na nama je da tu zbrku posle raščistimo i od nje opet napravimo glatku svilu. To je onaj dar o kome sam ti govorio. Ne postoji bezgrešan čovek, a malo je ljudi koji umeju da raspletu sopstveni čvor.
            Seli smo na klupu iza velike desetospratnice u jednoj od sporednih ulica. Bila je mokra, mada sada to nije bilo toliko važno. Važan je bio samo on i samo ja, i moje misli zarobljene u njegovim račima. Sklapao je rečenice na čudan način. Nikada ranije to nije činio tako. Ranije je govorio jednostavno, koristeći malo reči. Nikada nije govorio mnogo. Nije govorio ni kao ja. Ja nikada nisam znala da slažem tako lepe rečenice prijatne za uvo. Nešto se dogodilo za ovih nekoliko godina koliko ga nisam videla. Znala sam da je morao da se promeni, ali nisam verovala da će početi da liči na mene. Sada je bio neko novi. Neka nova ličnost sačinjena od mene i njega samog. Kao da je kombinovao moje zarobljene misli sa svojima koje je otkrivao samo meni. Kao da je proširio vidike i uravnotežio svaki deo sebe. Bio je drugačiji, ali me je posmatrao još uvek na onaj isti, poznati način. Njegove oči su odavale da je to ipak još uvek on.
            - Zašto me tako pomno posmatraš? – upitao me je posle duže pauze.
            - Nisam ni svesna da to činim. Izvini.
            - Ne, naprotiv. Uvek sam voleo da osećam tvoj pogled na sebi.
            - Još uvek možeš da ga osetiš?
            - Ne, ali nemoj to da shvatiš pogrešno. Još uvek to volim.
            Bila sam razočarana. Ja sam njega još uvek osećala celim svojim telom, vrhovima prstiju, očnim kapcima, drhtavim kolenima. Kako je moguće da više ne može da oseti? Zašto više ne može da oseti?
            - Kako možeš da voliš, ako ne možeš da osećaš? – pitala sam iznervirano.
            - Ne mogu da osetim, ali se još uvek sećam kako sam osećao.
            - Zašto želiš da se sećaš, ako više ne osećaš ništa?
            - Sećanje je sve što me čini sada. Ja više nemam ništa osim sećanja, a sećanje na tebe je najlepše sećanje koje posedujem. Zato volim da se sećam.
            - Da li osećaš ta sećanja?
            - Negde duboko, da. U najcrnjim trenucima sam se sećao svih osećaja koje su proizvodili tvoji dodiri nego samog tvog lika.
            - U kakvim najcrnjim trenucima?
            Umesto odgovora spustio je glavu. Toliko sam želela da znam zašto ne želi da govori o vremenu koje je prošlo od kad smo se zadnji put videli. Ja sam njemu ispričala svaku pojedinost svakog trenutka koji nismo proveli zajedno, a on o svojim nije progovorio ni reč. Nešto skriva. Možda nije ni želeo da se vrati, nego su ga moje zarobljene misli naterale na to. Možda je skrojio sebi nov život i vratio se samo da mi vrati ono što je moje. Zašto ne želi da govori o sebi? Nisam imala hrabrosti da ga pitam. Otvorila sam usta i odmah ih zatvorila. Neka nevidljiva sila nije mi dala da progovorim ni reč.
            - Nemoj da misliš o tome. – napokon je progovorio – Nije vredno razmišljanja. Želeo sam da znam da si dobro, zato sam se vratio.
            - Da li ostaješ?
            - Ne. Nemoj da se ljutiš – primetio je razočarenje na mom licu – nema to veze sa tobom. Jednostavno je tako. I nemoj, molim te, ništa da me pitaš. Dovoljno je da znaš da ću jedan deo tebe uvek nositi sa sobom. Deliće različitih trenutaka.
            - Znači ipak priznaješ da su trenuci nešto više no samo trenuci! – nasmejala sam se.
            - Da, izgleda da sam priznao, ali nemoj to da shvatiš tako bukvalno. Trenuci provedeni sa tobom su više nego obični trenuci.
            - Ali ipak su trenuci?
            - Da, ipak su trenuci.
            - Zašto si rekao da su sećanja sve što imaš? Ne razumem baš sve što govoriš.
            - Znam da ne razumeš. Ne mogu da se pomirim sa odlaskom baš zbog toga, zbog toga što me više ne razumeš.
            Opet je spustio glavu. Na licu sam mu čitala tugu i bol. Nisam mogla da podnesem njegovu patnju. Osećala sam je i ja.
            - Ne, nije tako. Izgleda kao da ne razumem reči, ali da sve što se krije iza njih već znam. Ne mogu to da objasnim
            Podigao je glavu i iskreno se nasmejao.
            - Drago mi je da je tako.
            - Sećanja?
            - Ti baš ne odustaješ sa svojim pitanjima! Ne želim da te zamaram svojim sećanjima. Dovoljno je da znaš da su ona sve što imam. Ponavljaju se u mojoj glavi i ne bih mogao da ih odstranim i kad bih hteo, mada ni ne želim. Sećanja su moja hrana, moja energija, moj ceo svet.
            - Ceo život?
            - Pa... Ona me čine. Ona su moji prsti i moje oči. Ne vidim ništa drugo, samo bezbrojne nizove prošlih vremena, događaja i naravno tebe. Ti si mi najlepše sećanje od svih. Volim da se sećam i onih ružnih trenutaka koji razbijaju monotoniju, mada kada sve sagledam u celini, shvatim da nikada nisu postojali ružni trenuci, samo trenuci koji čine život. Ne postoje ružna sećanja, zapamti to. Sva sećanja su prelepa zato što odražavaju tebe samog i zato što čine život, a život je lep.
            - Život nije uvek lep.
            - Zivot je uvek lep.
            Napravila sam zbunjen izraz lica, ali nisam rekla ništa. Iako toga nisam ni bila svesna, nastavili smo da hodamo. Kiša je opet počela da pada, a moje misli su i dalje bile zarobljene u njegovom umu. Sada, više ih ni nisam želela nazad. Neka one budu moj poklon njemu, deo mene koji će ostati njegov zauvek.
            Pogledala sam oko sebe. Daha mi je nestalo, a srce mi je u trenutku zastalo. Nisam imala snage da se pomerim sa mesta na kome sam se nalazila. Toliko vremena je prošlo od kad sam poslednji put bila ovde, a bol je i dalje bila isto jaka. Osetila sam suze koje su se stapale sa kapima kiše koje su mi se slivale niz lice. Celo telo mi se ispunilo dobro poznatim bolom, bolom od koga srce prestaje da kuca. Podigla sam glavu da ga potražim, ali on više nije stajao pored mene. Suze su tekle sve brže niz moje obraze kao što su kapi kiše sve brže padale sa neba.
            Spustila sam usne na beživotan kamen i spustila na njega cvet koji mi se našao u rukama. Tiho sam progovorila:
            - Uvek ću se sećati, sećanja su sve što sada imam.

ada_vl

(Ada Vlajić, Zaječar, SR)
           

 



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz