NASTAVAK PRIČE "DANKIN"

- Збогом Данкине, Хаел ће доћи јер испунио си и последњи завет, јер твоја љубљв за Хаел би последњи завет да све остане овако. Ја сада идем и нећемо се више видети ту измешу два света. Твоја немирна душа никада не би нашла мир у горњим световима преко реке Стикс, ни твоја, ни Хаелина, јер ваше љубави превише су јаке за слабе границе горњих светова. Морам ти сада још нешто рећи. Хаел те сања. Сања те да на овој обали је чекаш још од онога дана вашега растанка. Годинама ово место и тебе среће у сваком започетом сну. Оно што давно си створио у сновима, неће плашити Хаел када једном дође.
- Стани, рече Данкин, ко си ти, ниси ми рекао?
- Смрт Данкине, твоја Смрт.

Данкин осети чудно струјање у телу тога јутра и трже се из сна.
- Хаел, проструја му мисао. Хаел, Данкин полако пође уз реку добро знаном стазом и виде Хаел како долази пешчаном обалом. Застаде. Тек изашло Сунце обасјавало је њену лепоту непромењену годинама које су прошле од онога дана који је упркос тежини растанка увек памтио. Камен Ансира који давно јој поклони више није био попут горског кристала, поново је блистао својим јасним плавим сјајем.
- Куда тако журно ти ратниче ходиш? зачу Данкин познати глас.
- Ка судбини, одговори Данкин и крете ка излазећем Сунцу да потражи руку његове Хаел. Да потражи руку коју више никада неће пустити.