Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Priče- XIII deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 68
Bots: 4
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Priče- XIII deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče XIII.

43.
Данкин
 

autor: Masada (Zoran Matić, Zemun, SR))

- Хајдемо Хаел, хајдемо тамо преко планина Гелад, пречићемо језеро Динор, никада нас неће наћи.
- Данкине, љубави, знаш да то je немогуће, рече док се полако свијала у његовом наручју.
- Знаш да морам отићи и испунити завет клана, а зарад мира. Oбећана сам давно, завет је дат и ја, не могу га кршити. Знаш да те волим и колико ћеш ми ти недостајати, свих будућих дана. Камен Ансира, који си ми поклонио, чуваће ме, и док не постане прозиран попут горског кристала, ја знаћу да си добро и молићу се, да имаш само добре борбе, у којима ћеш увек, ти бити победник. Наслонила се на његове груди, да би сакрила сузе.
Данкин забаци главу и затвори очи које му се лагано пунише сузама.
- Хаел, слушај, рече али она му стави руку на уста. Пољуби је длан и зачута.
- Наћи ћу између два света место за нас, обећавам ти то љубљена моја. Наћи ћу га, обећавам, заврши Данкин мисао у себи.
Мрак који падаше око њих, испрати Сунце и постаде гушћи. Држао је Данкин Каел за руку, не желећи, да је бар у овом тренутку изгуби. Знао је, да ће заувек бити његова. До зоре, остадоше крај реке, док се лето, под старим стаблом, њиховим стаблом, које их је свих ових година чувало, од завидних погледа и туроби живота око њих, полако губило уступајући место јесени.

Сетио се те већери и горки осмех му се појави, у углу усана. Још увек њу је волео, као и свих оних година које остави за собом. Јави се сад Данкину, једини сачувани део епа о Галанду. Јави му се песма о љубави, правој и искреној љубави, коју волеше и понављаше протеклих година. Песма о љубави, са којом он тонуше у снове. У снове, који га водише његовој љубави. Његовој Хаел. У себи Данкин прозбори;

Љубави моја дођи,
Ни сада,
У овом часу,
Ја тебе немам.
Опрости љубави,
Први пут,
После свих ових година,
Тек на трен те заборавих.
Опрости старој луди,
Која је знала да те насмеје,
И најлепше љуби.
Тако ти си увек говорила.
А ја то,
Знао сам,
Сваки пут,
Док сам те држао у наручју.

Сећаш ли се љубави,
Довело те је небо,
Једног обчног поподнева.
Лутала си падинама,
Планина снова.
Била си сама,
Уплашена.
Бојала си се,
Бојала си се новог,
И понекад,
Тек понекад,
Оћи би ти засјале,
А то,
Ја сам видео.
Сећаш ли се једина,
Сећаш ли се,

Како сам те гледао,
Како си ме гледала?
Зима је дошла.
Тек једном,
Моје усне,
Додирнуше ти врат.
Ни сам не знам како,
Ни сам не знам кад’.
Пролазило је време,
Падаше,
Последњи снегови.
Хоћеш ли ме ти,
Једном пољубити?
Упитао сам те.
Пришла си,
Осетио сам твоје усне,
Љубила си ме,
И ја сам тебе љубио,
Онда сам отишао,
И вратио се,
И увек сам се враћао.

И смејали смо се,
И волели исте ситнице,
Волели јутарње Сунце,
Волели ноћи,
И дуге хладне зиме.
Пролазиле су нам године,
Говорила си,
Једном ћу отићи,
Једном ћу морати отићи,
И плакала си,
Ја плакао сам са тобом.
Наједном,
Морала си поћи,
На растанку ти,
Рекла си,
Јавићу се,
Рекла си,
Доћи ћу,
Доћи ћу теби љубави,
Једном,
Сад морам ићи.

И сретао сам те.
Сретао у ноћима,
Сретао у мислима,
И љубио сам те,
И чувао те,
У сећању,
У сновима,
И нисам дао,
Да ми те краду.
Нисам те заборавио,
Нисам могао да заборавим,
Твој смех,
Твоје руке,
Твоје пољубце,
Тебе.
У сваком дану,
У свакој ноћи,
Без тебе,
Још памтим,
Памтим додире,
Које даривала си ми ноћима,

Памтим јутра,
И Сунце,
Које милова ти лице.

Ево чекам,
Љубави,
Чекам да дођеш,
Опет је обично поподне,
Желим да те видим,
Још једном,
Да осетим додир,
Твојих руку.
Желим да кажем,
Оно што ти,
Годинама си знала,
А знала си да волим,
Јер у дугим ноћима,
Звала би,
А ја бих долазио,
И у сновима ти љубио,
Лице,
Усне,
Једина.
Љубио сам те,
Држао у нарућју,
Шаптао,
Смејао се,
Понекад плакао,
И увек волео.

Прену га звук рога с’ десна и онда се тек освести из сна. Његов верни Есет кога је јахао, немирно је лупао копитом о смрзнуто тло, осећао је велику битку и изгледало је, као да се јадна животиња, по први пут плашила. Пара, која је излазила из ноздрва коња и јахаћа, утапала се у густу маглу пред њима. Негде испред њих, у магли, био је непријатељ, са којим ће се за који трен срести, помисли Данкин, и осети чудан осећај нелагодности у својим грудима. Развише се ратне заставе, коњи немирно поиграваше, а исукани мачеви, тражише Сунце на којем би сијали. Витезови су ћутали. Ћутао је и Данкин, на челу коњаника, које ће за који час, повести у победу или у смрт, смрт која је увек јахала уз њих. Рог се огласи још једном.
- За Хаел! рече Данкин у себи јер њихову тајну нико није знао и пободе коња који га поведе у белину магле испред њих ка непријатељу који их је чекао.

- Проклета стрела, рече Данкин. Долетела је ниоткуд и погодила његове груди пробијајући лагани оклоп.
- Проклета стрела! повика Данкин док му је глас одзвањао нрепознатом шумом. Није му било помоћи. Није је могао извадити а да врх не остане у његовим грудима. Није је могао ни гурнути кроз тело јер се у жару битке заломила и оставила бедни патрљак дрвета који је сада вирио из његових груди. Рана му још накратко неће пуно крварити.
Сјаха са Есета, уз болну гримасу скиде оклоп, одбаци га. Прегледа животињу која нервозно фркну. На жбепцу не нађе траг крви. Скиде с муком опрему са животиње, приђе му, помилова га по длави.
- Иди сада, прошапта жбрепцу на ухо, потражи оно стадо дивљих коња које смо видели успут. Пљесну га по сапима. Есет га погледа и гурну га њушком.
- Иди, рече Данкин и поново га удари по сапима. Коњ у галопу оде десетак метара даље. Застаде и погледа у Данкиновом правцу.
- Иди пријатељу, барем ти буди срећан! Викну Данкин за ждрепцем а Есет зањишта у знак поздрава и оде касом у правцу незнаних ливада прекривених снегом. Данкин оста сам.

Данкин потражи место за одмор, свој последњи одмор. Са муком лутaше кроз измаглицу коју поподне донесе у шуму. Бејаше му хладно. Ходајући тако без циља са болом који му се ширио телом учини му се да види остатке неког старог храма. Реши да крене ка њему.
Мала црква не беше трошна али запуштена. Ко зна одкада је ту помисли Данкин. Приђе, са улаза поскида суви бршљен. Крочио је унутра. Зидови цркве беху бели, необићно чисти у односу на спољашност, без уобичаених украса и фрески. На средини невелике просторије беше крст. Крст без имена. Данкин приђе ближе. Био је од белог мермера, углачан и раван. Никада пре Данкин не виде тако савршен рад. Седе Данкин и наслони се на њега.
- Дивно место за умирање, рече полугласно. Осети да га снага полако напушта и тада му сину мисао која попут бљеска сјајне летње муње прође већ болом избразданим мислима умирућег витеза. Руком додирну рану, крв која му капљаше са прстију беше једино длето којим ће своје име уклесати на крсту. Насмеја се сам себи са иронијом и помисли на његову Хаел.
- Одлазим љубави, али чекаћу те. Да љубави чекаћу те да дођеш к’ мени и ствотићу нешто само за нас. Сад још не знам како али бар имам сво време света. Са тим мислима његово тело оста без душе крај белог мермерног крста са његовим именом исписаног крвљу.

Негде далеко камен Ансира изгуби своју плаву боју и постаде горски кристал. Једна жена заплака знајући да Данкина више нема али да њена љубав никада неће умрети и да ће га заувек волети. Знала је да једном ће га видети на обали реке како је чека док буде долазила са јутарњим Сунцем. Знала је да ће камен Ансира тада бити поново плав јер Данкин њен Данкин негде чека на њу. Тада обриса сузе и насмеја се.
- Долазим Данкине. Долазим љубави.

Данкин се пробуди. Очи није отварао јер осећаше се пријатно а бол у телу не осећаше. Чу’ пев птица, жубор реке и осети топлину Сунца. То га подсети на његов последњи дан са Хаел. Реши да лагано отвори очи упркос страху да не отера овај прелепи трен сна.
Придиже се. Видео је реку и старо столетно стабло. Видео је ono давно и само њихово место бега од сурове стварности живота. Био је збуњен али не и уплашен. Погледа своје груди у којима стеле није било.
- Лето је, рече за себе збуњено, само пре неколико тренутака Есет је својим снажним копитима разбијао залеђену земљу.
- Како? постави питање за себе, како……?
- Куда тако журно ти ратниче ходиш ?
- Ка судбини, рече Данкин и тек по одговору схвати да није сам.
Недалеко иза њега на песковитој обали стајаше путник који му упути исто питање пре много година. Човеково лице не беше се изменило од тада.Чак је и одора коју је носио била потпуно иста.
- Где сам? упита Данкин?
- Знаш то и сам Данкине али не верујеш у истину овог трна.
- Ти знаш моје име?
- И твоје и много других имена.
- Ко си ти? упита Данкин.
- Сада ме зови судбина јер ка мени си увек јахао ратниче. Сваки народ за мене има своје име и свако ме другачије види, не љути се на мене што сам те овде довео али ти си једини који је испунио све завете на које ја вековима пазим. Саслушај шта имам ти рећи и покажи да си тога достојан.
- Реци, пожури га Данкин.
- Ниси први који је желео нешто немогуће што понекад сви пожелимо али да би се немогуће остварило потребно је много. Видиш, на једном оваквом месту пре много година једне летње већери пожелео си да створиш нови свет за тебе и твоју љубљв. Твоја жеља је била толико јака да је ово место тада створено и до сада те је чекало. Ту први завет би испуњен. Када си ме онда срео на путу твој одговор беше ка судбини, ниси био од оних будала које ми одговараше да иду ка части, победи или бесмртности. Ту би испуни други завет. Сети се безименог крста на који си исписао своје име, видиш много њих то није смело да ућини јер бојали су се смрти. Ти ниси, знао си да умиреш сам и желео си да обележиш себи место. За то треба много храбрости. Био је испуњен и трећи завет иако ти то ниси знао. Тада твоја задња мисао била је Хаел и она ће ти доћи али не још. Њено време ми је још потребно тамо где је сада, али мораш ми одговорити на још једно питање да би остао овде и чекао своју љубав. Ако ме одговор не задовољи све ово па и ти нестаће у ништавилу и ватри. А сада Данкине, имаш ли ти довољно храбрости за то.
- Питај, кратко узврати Данкин
- Исти стари добри Данкин, увек нестрпљив, исти стари Данкин кога сам пратио свих ових година, рече човек и настави, хоћеш ли исто волети Хаел када дође овде јер можда ће године однети сву њену лепоту и мир који си познавао?
- Ја Хаел, рече Данкин, нисам волео због лепоте њеног лица већ нечега што сам открио у њеном срцу а што други нису видели. И Хаел је волела оно у мени, волела је моје нежности, моје пољупце, волела је мене. Понекад сећам се када би хтела да оде од мене покушала би да ми каже нешто ружно нешто што боли али ја знао сам да тако никад није мислила. И увек, увек сам је враћао себи на неки чудан наћин. Увек све до оног дана када је заувек морала отићи. Ја све ово време мислио сам на њу, волео је сваким даном све више и чекао неки трен у коме ће заувек бити моја, зато не питај ме јер ако ме познајеш знаш да чу је волети без обзира на све боре на њеном лицу и све ожиљке живота у њеној коси јер љубљв коју крио сам у души и срцу сада је слободна и припада само њој.

Klikni OVDE za nastavak teksta "Dankin".

 

 

 




Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz