Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Priče- XII deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 61
Bots: 0
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Priče- XII deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče XII.

38.
Srna
 

 

Travanj je. On ima Isusove godine. Negdje je čuo da su te najbolje. Njemu nisu bile. Rat se uvukao u mozgove i ne popušta. S ratom i strah. Od svega. Sve su mu zapalili. Istina, bio je zapovjednik, ali to nije doživljavao kao najbolju stvar koja mu se mogla desiti. Te noći je odlučio ići na prvu crtu bojišnice. Obići borce. Nešto je načuo da je moral na niskim granama, pa da malo bude s tim ljudima, da ga vide, da s njima podijeli dio ove vlažne noći. S njim su bili i njegovi pomoćnici. U šumi, tiho su se kretali jer je neprijatelj vrlo blizu i stalno se pucalo. Od potmulih pucnjeva neke daleke artiljerije do reskih puščanih zvukova koji su završavali tko zna gdje, a neki bi se rasprskavali i u neposrednoj njihovoj blizini. Te noći je u čeljusti zaradio geler. Nije ga osjetio. Strah je bio jači od bola kojeg je doživio kao oštar žig u predjelu donje vilice. Nije tome pridao posebnu pozornost i nastavili su obilazak crte. Kada su završili s obilaskom, odlučio je da se neće vraćati u zapovjedništvo i da će ostati u šumi. Vozači su otišli po deke i napravili su mali logor. Našli su mjesto u udolini da mogu pušiti cigarete i naložiti malu vatru, a da ih neprijatelj ne uoči. Nisu razgovarali, nisu ni spavali. Svatko je bio u svojim mislima i svatko se plašio. Pucnjava nije jenjavala, a magla je polako počela plaziti šumom. Svi su se natiskali jedan do drugoga oko vatre i tako dočekali prvo praskozorje. Magla je bila gušća i na mahove je izgledala kao neprozirna mliječna koprena koja ih je obavijala i pojačavala njihove strepnje. U jednom takvom trenutku jasno su čuli nečije korake i svima je zastao dah. Polako su uzeli oružje i čekali. Iz koprene je izvirila srna. Uplašena pucnjevima, približila se i stala. Nije se pomjerala i samo je velikim očima netremice gledala ovu jadnu skupinu. Laknulo im je, a srna tražeći sigurnost u svome domu dođe njima i pridruži im se kao da je čitav život živjela u takvoj sredini. Odlučio je da će srnu povesti sa sobom i zapovijedi da je odvedu do ceste i stave u kamion. Smjestio ju je kod nekoga seljaka koji je imao visoku ogradu oko pašnjaka na kojemu su prije rata pasli konji i srni je bilo dobro. Svako jutro bi se budio prije sviju i otišao da vidi kako je njegova srna. Popušio bi cigaretu i vraćao se u zapovjedništvo. I s cigaretama je pri kraju. Nema više nikakvih zaliha. Kutija košta stotinu maraka, a on ima još svega nekoliko kutija. Rat će potrajati, cigareta nema. Ovo što ima pušit će dugo i svaki dan samo po jednu u društvu svoje srne.           Previdio je da nema ni hrane. Svaki dan su mu slali izviješća da nemaju čime nahraniti vojsku. Seljaci su svoje zalihe dobro skrili, a uostalom, oni su njega ionako krivili za rat i za svoje nevolje proizišle iz toga rata. Neuki i jadni ljudi, a možda lukavi i pokvareni, tko bi to onda znao. Što je – tu je.  Hrane nije bilo, a mladi ljudi u odorama nisu imali razumijevanja za bilo kakva i bilo čija sranja o emocijama, srnama, očima srne i slično, u vremena kada je dnevno pogibao najmanje jedan borac. Dođe i taj dan kojega se plašio i nije htio razgovarati, a kamoli misliti o njemu. Večernja analiza bila je više nego tragična. Pomoćnici za sutra nisu imali čime nahraniti vojsku i da bi prekinuo tu mučninu, ustao je, teškim umornim korakom krenuo ka vratima i tek pred samim izlazom iz zadimljene prostorije rekao:

-U redu, neka kuhari večeras odu po nju.-

            Te večeri nije svoju cigaretu pušio u društvu srne. Nije nikako pušio slijedećih nekoliko dana i nije htio razgovarati o hrani slijedećega dana i nije htio jesti i nije htio ništa i rekli su da je bolestan i on se s time složio i znao je zapravo da će to trajati i trajati i…

kaim

(Senad Palić, Velika gorica, HR)

 

              

39.
Ne želim te
 

 

Zurim u ekran. Slike i sličice prestižu jedna drugu. Pokušavam nešto kao raditi. Pisati, u najmanju ruku. Tako sam odlučio i čini se da povratka nema. Nekako mi ne ide mada se upinjem iz petnih žila da napišem bar jednu do dvije rečenice. Čak imam i ideju za pisanje. Kažu da treba i inspiracija. Koja inspiracija? To je zanat i nekada si bolji zanatlija  od konkurencije, a nekada lošiji, ovisno o tome što želiš napraviti, o čemu pisati. Naravno, treba tu raznoraznih pomagala i stimulansa u svim oblicima. Treba bdjeti nad svakim slovom, svakom misli. Ne smiješ baš gluposti pisati. Mora nešto i suvislo biti. A ja ovako u svojoj osami kada se spremam pisati razgovaram s tobom glasno kao da si tu u ovih nekoliko kvadrata u kojima ja sada živim.

-E, kada spominjem stimulanse, idem po voće.-

Ulazim u kuhinju dimenzije jednog metra po širini i jednog metra i dvadeset-dvadeset i pet centimetara po dužini u kojoj je stol što sam ga dobio u kafiću preko puta-plastični naravno iz ljetne bašče. Na stolu rešo i plastična zdjela u koju sam stavio grožđe, mandarine i nektarine.

-Što uzeti? Da vidim.-

Odlučio sam se za grožđe. Skinuo sam sve bobice sa peteljki i oprao ih. Požurio sam do ekrana jer sam se sjetio kako napraviti dobar uvod. Sjeo sam, uključio grijalicu i namjestio je da mi grije noge, a onda dubokoumno klimnuo glavom i krenuo napadati tastaturu! Namještao sam fontove, boldao ih, krivio, podvlačio crtama ovakvim i onakvim i nervozno ubacivao grožđe u usta. Dok sam to radio, stalno sam pogledavao prema  zastoru iza kojeg se nalazio krevet. Na krevetu je bila ona. Mirna, onako kako sam je ostavio, tako je i sada ležala. Htio sam otići do nje, ali sam sebi rekao da toga večeras neće biti. Moram pisati. Koje li ironije. Pisati, a još ni slovo na papiru ( čitaj na ekranu). A ona tamo sama i vabi me, čini živčanim, drhte mi ruke zbog nje. Ali, odluka je odluka i izbor je izbor. To se ne može promijeniti. Rekao sam:

-Večeras ne! Ne! Ne i ne! Nema više, nećeš me više tako tlačiti na svakom koraku: U krevetu prije spavanja, u jutro dok još ne znam ni kako se zovem, dok radim, prije ručka, poslije ručka, kada ne znam što da radim, uzimam te i to se stalno ponavlja i ne prestaje, a ja samo kopnim i nestajem zbog tebe. Nema! Gotovo je i točka. Večeras te neću ni pipnuti. Neću ni gledati na tu stranu, lijevo od mene, ni metar udaljenu na kojoj si ti iza zastora.-

 -Hm, nema više grožđa, idem po nektarine.-

 Njih sam oprao, nožem prepolovio, izvadio koštice, stavio na tanjur i opet krenuo uređivati fontove. Ne ide ovo, a i ona ideja kako da se počne, nestala, odlepršala kao i grožđe ili ove nektarine kojima se gušim. Volim nektarine i brzo sam ih stamanio.

-Što sada? Malo ću na chat, možda se ideja vrati ili dobijem još bolju, tamo ima svašta. A pod kojim imenom da uđem. Najbolje pod onim što ga nitko ne zna. Možda dođe i lluna13 pa da malo skupa šutimo i mislimo jedno o drugom. Još izbor chata. To smo napravili. Evo ga – idemo pronađi lluna13. Nema je. Nema veze, sigurno radi, doći će ona, da mi vidimo što ovi pričaju. O ljubavi. Netko je bolestan, a netko drugi ga voli pa sada tu bolest i tu ljubav dijele s cijelim globalnim selom. Neka, neka, ostati ću ja na chatu jer imam ženski nick i možda me netko pvt-a. Malo ću ih zajebavati. Gdje sam ono stao? Ništa nisam ni napisao. A da ipak odem pogledati je li ona još tamo?-

 Ustao sam i odmaknuo zastor. Bila je tamo. A što sam to mislio? Da možda neće biti na krevetu.

-Gdje bi bila, zaboga, na krevetu sam je i ostavio?-

 Prišao sam joj obazrivo i još obazrivije je uzeo.

-Najbolje bi bilo da je pored mene. Neka skupa sa mnom zuri u ekran i smišlja kako da počnemo bilo koju i bilo kakvu priču.-

 Brzo sam obukao ogrtač i sišao u dvorište gdje je vlasnik obližnjeg kafića držao stolice i jednu unio u sobu i stavio pored svoje. Na tu sam je stolicu položio i kao da sam bio malo mirniji.

-Tu je, pored mene, sada bih mogao i početi. Eh, početi? Bez dobre Jacobs cronat gold kave se ne počinje. Idemo, rešo-uključen, voda-stavljena u džezvu pa na rešo, kava-dvije žlice i jedna kocka smeđeg šećera od šećerne trske- u šalici. Još samo mlijeko- ono je vani da se ne pokvari i gušt je kompletan. Tako se to radi. Da vidim samo gdje je ona. Još uvijek je na stolici. I ja, čini se, gubim pamet. Stalno je nešto provjeravam kao da će mi pobjeći, a znam da to ne želi. Siguran sam čak u to.-

 Sjeo sam pored nje i provjerio što cattiva1, cvijet26, damjan1, dannilo, david_vendetta i ostali pričaju na chatu. Pozdravljaju inge, erika, zekomalog, stjuardesu i ostale koji se gurajući probijaju u ovu sobu rezerviranu za one 30+. Bože dragi, koliko li je tih od 30+.

-A čini mi se da tu nešto ne štima jer ja imam 50+, a u ovoj sam sobi. Još neke poznajem koji imaju 40+ i 50+, a u ovoj su sobi pa mi stvari nisu baš najjasnije, ali nema veze, važno je da se prikrati noć i da se nešto radi. Uh, uh brže, brže, kipi voda! Gdje je krpa, ovo je vrelo. Nema je , aha, evo papira, može i s njim. Morati ću sutra kupiti kuhinjsku krpu. Tako, sada polako, pola vode, malo više od pola, u redu je. Gdje sam ono stavio mlijeko, a vidi vraga, nisam ni otišao po njega, a tako mi i treba kada sam ostario. Nije teška ova starost, samo se puno hoda.-

 Opet ogrtač, cipele jer ne mogu u papučama, kiša lije, smočiti ću ih, a nemam grijanje pa sam onda nagrabusio. Brrr, vani je hladno i s kišom se miješa snijeg. Što ću mu ja, neka pada, dabogda napadao i nikada ne prestao. Cestari posipaju cestu nekim šljunkom i po tome zaključujem da su oni dobro informirani i da će snijeg zaista napadati. Ovo me podsjeti na onu priču o meteorologu i Indijancima. Pitali meteorologa kakva će zima biti, a on u nedoumici kaže da će proučiti sve prosjeke i sinoptičke karte i reći im za nekoliko dana. Slijedećeg dana je otputovao u indijanski rezervat i promatrao što rade Indijanci. Kada je vidio da Indijanci skupljaju drva pun samopouzdanja je otišao u svoj grad i mudro rekao:

-Zima će biti oštra, čak i Indijanci to znaju pa skupljaju drva!-

Ulazim u sobu noseći mlijeko i lagano ga sipam u šalicu.

-Jedan deci mlijeka-po prilici, jer je unutra već deci vode. Možda malo manje mlijeka, bolja je kava. Gotovo, još da probam. A dobra je, ali nije to ipak onaj okus koji je ona radila. Nikada neće ni biti. Fali njen miris, njena ruka, njeni pokreti, ma brate dragi, fali ona kompletna.-

 Odnio sam kavu na radni stol na kojem je titrao ekran laptopa i uzeo je u ruke. Gledam kako je tanka, pažljivo sačinjena, mirisava i profinjena i kako bih je sada rado…Srknem malo kave i ponovo je pomirišem.

-Kakva li je ovo kava bez nje. E jebiga, što sam rekao mogu i poreći, kava se bez nje ne pije.-

 Uzeh upaljač i zapalih dobri stari marlboro, vukući dim kao da mi od toga život ovisi.

Popušio sam cigaretu i s užitkom pio kavu, a onda se obukao, otišao na prvu benzinsku postaju i kupio tri kutije marlbora. Kada sam se vratio, skinuo sam se s chata i prionuo pisanju, paleći svako malo cigaretu i ostavljajući je da dimi pored mene u pepeljari. Do jutra sam već dokrajčio nekoliko zmajeva, cijelu hajdučku bandu i još nekoliko zločestih stričeka i priču za sutrašnji sat s djecom s posebnim potrebama priveo kraju, a boga mi sredio sam i cijelu cjelcatu kutiju cigareta.

kaim

(Senad Palić, Velika gorica, HR)

 
40.
Glas u glavi
 

 

Kao i svakoga jutra, probudio ga je glas u glavi. Ustao je i po njegovoj komandi otišao u kupatilo. Zatim se obukao i polagano krenuo niz stepenice ka izlaznim vratima. Ali, ovo jutro se razlikovalo od prethodnih. Znao je, prosto je znao, ne znajući kako, ali je znao da ako korakne napolje, ako izađe iz kuće, da će otići u večnu tamu, u nepostojanje, u ništavilo. Ako izađe, više ga neće biti. Glas mu je to naređivao, ali po prvi put u životu, osetio je otpor, osetio je buntovnički nagon da se suprostavi glasu u svojoj glavi, da učini po svojoj, a ne po njegovoj volji. Iako se kidao i suprostavljao u mislima, on je i dalje postojano koračao ka vratima. „Možda je to sudbina. Možda je ovako suđeno i ja tu ništa ne mogu. Uzalud sam svestan klopke, kada mi je određeno da u nju moram upasti“ – mislio je, dok se polagano ponovo prepuštao naredbama glasa. I koraknuo je. I izašao je. Zakoračio je u tamu, nejasnu, čudnu, sudbinsku. Više ga niko nikada nije video.

Pisac je zapisao poslednju reč svog romana. Priča je završena. Glavni lik je izvršio sve što se od njega očekivalo i onda je nestao. Zauvek. Pisac je upisao mejl adresu izdavača i poslao svoje najnovije delo. Zatim je prišao stočiću pored kreveta i iz njega izvadio kutijicu sa tabletama. Otišao je do kuhinje, nasuo čašu vode i ispio ih sve odjednom. Nije znao zašto to čini, ali taj glas, taj prokleti glas mu je stalno iznova ponavljao da to treba da učini, da je tako suđeno.

dragan

(Dragan Matić, Mačvanski Pričinović, Šabac, SR)

 
41.
Džentlmen
 

 

skrajnuta misao nadje sebi puta 

Pitate me, da li sam bio entlmen?
Jednom, sigurno. I to: onoga puta, kada sam na vratima, pri izlasku s groblja, propustio oca. 

nikica

(Nikica Banić, Inđija, SR)

 

 
42.
Čovek
 

 

Otišao je do prozora. Napolju nije bilo niceg, niceg što bi  njemu privuklo pažnju. Pomislio je, „Da, kao i obicno, ništa se nije promenilo.“ Malo je sumorno, malo sivo, malo cudno, ali ipak isto. Nije želeo da razmišlja, samo je posmatrao. Dorucak na stolu, vecito hladan nekako bljutav omlet, mleko koje nije pošecereno i prazan prostor. Sa desne strane stola stoji jabuka. Fina, zelena, izgleda kao da je kisela, baš kakvu on voli. Telefon, tako poznat zvuk, ko li je to ovako rano, smrskao bi ga ili ipak sada ne bi? Dobra stara jutarnja konfuzija zauzima svoje dobro staro mesto i opet zuri u tacku, gleda i ne veruje šta je propustio. Pomišljla na razne stvari odkako nije tu. Cesto misli na majku. Kako ju je samo mrzeo, cesto je sanjao kako se sa njom raspravlja i davi je u snu. U trenutku bi osetio olakšanje a zatim takvu bol koja se nijednom recju ne može opisati. Ustajao bi sa osecajem odvrartne mucnine u stomaku i zahvaljivao nekome, nikad ga ne bi oslovljavao sa Bože, nastavljajuci svoj dan. Obicno bi otišao do reke, gledao u obalu, u talase, u ništa. U glavi bi mu se cesto javljala crna boja, baš kao i onog dana. Neka cudna izmaglica plavila je njgovo telo. Svi su mislili da je ravnodušan. Cak i ona. Ali necemo o njoj sada, To nije bitno . Nje mu je najviše žao. Ali šta da radi? Makar nece više pricati da je prokleta kukavice i da nema snage da promeni nešto u svom životu. Promenio je i te kako. I više nego što je i ocekivala, Sada bi hteo nazad, ali..
Cesto je citao. Tu i tamo pronalazio bi neke zanimljivosti i sa uvek istim ushicenjem pricao bi o njima ali nije nailazio na odgovor. To ga je valjda i obeshrabrilo.
A da, i vrlo cesto je maštao! I to u boji. Maštao je da ima porodicu, da se brine o njima. U njegovim snovima živela je i ona. Živeli su visoki ciljevi, rušili su se ideali..
„ Moraš da naucis da budeš djubre u ovom svetu“, govorili su mu. Pokušavao je on to, nije da nije. Kad god bi osetio onaj grc u stomaku on je sebe tešio „ Okrenucu novi list, pa ne mogu oni tako sa mnom“, ali ništa.
Došla je i subota. Sve je bilo kao po dobrom satarom šablonu. „ Ti si dubre nesposobno, kako te nije sramota, bagro poslednja“, progutao je jednom. Osecaj  u ustima nije mogao biti gori. „ E brate, nema ljutnje ispadaš iz one kombinacije za posao, izvini onooo“. Ok, rekao je sebi. Po ko zna koji put, izdržaces ti to. Još jedna poruka. „ Ja ne mogu da budem više u vezi sa tobom. Izvini, ne zovi me, stvarno sam pokušala, ne vredi...“
Ne vredi. Otišao je do reke. Gledao u nju, gledao kroz nju. Opet osecaj crnog. Ovog puta je krenuo drugacije od prstiju preko kolena, oko stomaka pa  sve do temena Nešto ga je nateralo da ustane. Popeo se na most. Pogledao je dole. Reka. Lepa je. Samo je zažmurio i san je preplavio njegovo telo...
Sada mu je tako žao...ipak ta zelena jabuka, nije je video...

Jovanica

(Jovana Milošević, Beograd, SR)

 



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz