Bistar dan od jutra je izmamljivao osmehe zadovoljstva.
– Ko je juče umro, taj danas ima da žali – pohvalio je vreme osamdesetogodišnji salašar koji je Ruški i ovog petka doneo jaja i sredovečnog petla, zaklanog i očišćenog.
Ruška je bila gotova da krene na pijacu. Pre toga pripremila je doručak, ispeglala Milanu košulju, izglancala svoje i njegove cipele i na istrgnutom listu iz sveske pravilnim, okruglastim slovima ispisala mužu poruku.
Bio je to njihov uobičajen vid komuniciranja. Milan je posle kartanja s društvom dolazio kasno noću kući, kad bi Ruška već čvrsto spavala; ona je rano ujutru odlazila u nabavku, a kad bi se vratila, ne bi ga zatekla…
Uz put se ljutila zbog uništenih travnjaka, gomila smeća kraj kolovoza, ispljuvaka na trotoaru. "Kakav je to svet koji pljuje sopstveni grad! Kao da gaziš po minskom polju!" – negodovala je u sebi.
Na pijaci je tačno znala gde će šta pazariti, išla je od tezge do tezge gde su je čekali poznati prodavci. Međutim, nije bilo žene od koje je kupovala sir. Ljudi su u redu čekali, čudeći se i komentarišući zašto je nema.
U neko doba stigla je natovarena robom, zajapurena i veoma usplahirena. Morala je u bolnicu, jutros joj je muža ugrizao konj, jako i opasno, otkinuo mu je deo mišića sa leve ruke.
– Imamo ga godinama. Uvek je bio miran i poslušan konj. Koji ga je bes odjednom spopao, sam đavo će znati – pravdala ga je žena.
– Možda mu fali kobila, pa je nervozan – dobaci jedan i šeretski namignu.
– Muškarci – prezrivo istisnu bakica.
Muža su zadržali u bolnici, ne zna koliko dana će morati da tamo leži i koliko će to koštati. A kod kuće posla preko glave.
– Ipak je to sreća u nesreći – utešno će neki ćelavko.
– Šta je tu sreća? – podsmešljivo se pobuni mlađa žena.
– Pa to što je leva ruka. Bilo bi gore da je desna.
– A šta ako je levak!?
Ruška jedva dočeka da dobije i plati sir. Zatim požuri u tržni centar, gde je sa spiskom obilazila gondole i pažljivo zagledala cene. Znala je šta je ovde jeftinije nego u drugim prodavnicama, makar dinar-dva, i samo će to pazariti. Ostalo će dokupiti drugde.
Vraćala se drugim ulicama, utisak je isti, ali ona to sada nije primećivala. Celim putem se preračunavala, negde su joj sigurno podvalili kad joj je u novčaniku preostalo manje novca nego što je planirala. Čim stigne kući, stavku po stavku će sravnjivati sa svakom kupljenom stvarčicom. Brinula se kako će isterati mesec, a sin i kćerka na studijama baš u ovim teškim vremenima. Da li će izdržati? Strepela je da će doći dan kad će morati da im kažu da više ne mogu da ih školuju.
Kad je stigla kući, spustila je u kuhinji prepune kese i torbe, pa je prvo sela da predahne. Došavši malo k sebi, setila se da je jutros propustila da popije lek protiv pritiska. Krenula je u sobu i tamo je na stolu videla svoju jutrošnju poruku. Uzela ju je i dugo, dugo gledala...
Crvenom hemijskom olovkom, koju Ruška koristi kad ispravlja đačke pismene radove, Milan je stavio vidljive znake.

Dragi, Prvo, ne zaboravi da popiješ lek! Drugo, nemam prva dva časa u školi, pa ću skoknuti da Ti kupim neke stvari. "Štrikliraj", molim Te, ono sa čime si saglasan, a precrtaj ono što misliš da Ti nije potrebno!

mima

(Miodrag Milenović, Sombor, SR)

Pitam se do kog dela Sveta će rasti moje svakodnevne,bujne Iluzije?Da li će mi Snaga za Pustolovinom s godinama posustati?Da li će me Neuspesi uspešno saplitati  ili uporno podizati?Nosim li u Hrabrosti i iskre Ludosti? Da li ću umeti sutra da budem ludohrabra, kao juče, da ukrotim euforični Uspeh?
...Ispred vrata očekuje me sasvim običan Dan.Zgodan za filozofiranje sa Wordom i za zavodjenje posivele tastature.Ništa me ne mami Napolje.Ostaću sa svojim Unutra.A to nemiroljubivo Unutra, već duže Vreme mi se ne dopada.Nisam Dobra i brižljiva prema Sebi.Mašta mi je zaglavljena u nekom mračnom procepu Uma.Znam samo da ne želim da ponovo gledam u zenice jedne davno počinjene greške i ne želim da dva puta skačem u isti Nezasiti ponor.
U nekoliko sentimentalno slabih momenata u Životu, rasparčala sam svoju Dušu i razdelila je...Onako galantno, da se skoro osetih pravim Džentlmenom.
Bilo je tu raznoraznih Pravih prijatelja, Usputnih poznanika,  Neiscrpnih prijateljica, Plačljivih poznanica, Dosadnih zavidljivaca, Kaonehotičnih Saveta, Prisutnih Ljubavnika (bogme, i njihovih ljubavnica!).Nisu se ni potrudili da razviju šareni papir, otpletu zamršene  mašne i pogledaju Darove.Jer da  uradiše to, promenili bi svoje učmale Načine razmišljanja i Plitkog disanja.Istresli bi  prašnjave Krpare zavisnosti od tudjih Života, možda rešili da od jutros, pa u naredna četrdesetdva Božja dana, ne goste sebe zluradošću, već Pokušajem da se Samospoznaju, Samozavole, Samopokaju...
Ali, ne!Naravno da je najlakše ploviti po Poznatim vodama.I kad nešto naopako krene, vraćamo se starim ranama, ljuljuškajući se u jednostavnom Čamčiću samosažaljenja.Uživajući u  preživljenim bitkama, sada možemo da se sećamo neuzvraćenih ranjavanja, bezbedno udaljeni od krvavog poprišta, mnogobrojnim Svetlosnim  odsjajima.
...Razbujala Dilema u meni, pokazuje opasne znake množenja.Prividno me smiruje, i kada nasluti približavanje moje emotivne klonulosti,trlja mi hladne jagodice, ne bi li ostala primamljivo topla i  budna, da bi mogla da struji mojim hodnicima, imitirajući zlokobni zimski vetar. Kako se približava Mač njenog (sag)rešenja, moja Smirenost raste, i gladno je obavija.Odlučnost pobedjuje.
...I zašto da u  ovom  Iskušeničkom danu moje  Iluzije ne nastave da besednički rastu?Sabiraću ih, redovno iznositi na Svetlost blaženog Sunca i pojiti ih na Izvoru mojih Sanjarenja.
...Naslućujem iza Sebe približavanje svojih hazarderskih koraka.

Samovila

Krebilik je čovjek koji je prava legura kretena, debila i lika. Čudesni kemijski spoj.
Mislim, nitko ovom domislicom nije želio uvrijediti pojmove kretenizma, debilnosti, niti likove iz bajki. Svaka vam čast, dragi razlikovni jezikoslovi i urednici kvizova, ali mi imamo pravo mijenjati nazivlje i domišljati nove riječi, s ciljem napretka jezika, a i čovječanstva u širem smislu.

Činjenica je da postoje ljudi koji ni u moralnom, niti u intelektualnom smislu, nisu baš dostojni divljenja. A budući da im se ne divimo, logično je da će biti vjerojatno da ih povremeno preziremo, i pritom im dajemo različita pogrdna imena.
I ma koliko psovke u našem jeziku bile kreativnije od, primjerice, američkih (dovoljno je pogledati njihova predsjednika, i jasno nam je da je tu kraj svakoj kreativnosti), ipak dolazimo do ograničenog broja pojmova koji opisuju takve ljude.
A zabranjeno je nasilje nad djecom i ženama, kao i vrijeđanje životinja.

Pa zašto onda takve ljude ne bismo nazivali KREBILIKOVI !??
Uzgred, samo krebilikovi mogu argumentirano tvrditi da ovakav napis ne može uopće biti nazvan kratka priča.

jsindik

(Joško Sindik, HR)