Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Priče-X deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 63
Bots: 0
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Priče-X deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče X.

33.
Tuđa Lolita
 

 

Bila je tako lepa...

Voleo sam je i više nego što sam želeo. Ta je ljubav bila jača od mene... kako bih pokušao da je odgurnem, pošaljem što dalje od sebe ona se kao kletva vraćala. Moj bumerang... Bio sam proklet i ne žalim. Bila je zaista prelepa. Njeno lice, njeno telo, njen um.
Krupne crne oči, nevine, dečije, a prožimane živom vatrom... Lomile su me te oči. Raspadao sam se u hiljade komadića, i samo je ona mogla pokupiti svaki šareni, neobični i konfuzni deo mog staklastog bića i od njega ponovo sačiniti sliku. Sliku čoveka... Lomile su me stalno te oči, jer nisam znao da li smem tako divlje žudeti za očima devojčice... tako nezaštićene i nevine... Ma, dođavola, smeo sam... Samo sam ja mogao videti požudu u krajičku oka... ali samo sam žudeo... I ništa više.
Voleo sam njeno lice... krupne, pune mesnate usne... uvek crvene, pune vrele slane mlade krvi koja je ključala zagolicana i najmanjim nagoveštajem na bujicu nežnih dodira koje su priželjkivale... Često sam imao utisak da će se raspuknuti te usne od prevelike želje i da će vazduh zamirisati na sveže maline...
I njena kosa... sivkasto smeđa, sa po nekim zlatnim pramenom, koji se tu i tamo durio negde ispod visokog čela i pravio kontrast sa onim očima... puštena i divlja, uvek je mirisala na borove i reku... Samo se miris naftalina ponekad provlačio, jer joj je majka često vezivala bele svilene trake,vadeći ih iz neke fioke pune naftalina, i tada je izgledala kao princeza... ali ona ih je skidala, jer imala je neke neopisive divljine u sebi... Nije želela trake koje stežu njenu talasastu kosu, više je volela da je zagolicaju ti divlji talasi po vreloj koži, pri dnu uspravnih leđa... Spontano, u ritmu izazovnog, a opet dečijeg koraka...
I telo...
...voleo sam da ga gledam kako se miče dok hoda, voleo sam da ga gledam dok ona tako leži... bilo je noći kada je ležala obasjana samo mesečinom, u majičici na bretele i donjem delu pižame... ležala je tako usnula na mom starom drvenom kauču, mogao sam je gledati satima i danima... samo gledati u nju kao u boginju... I moja soba je sijala od te vilnske pojave u tamnoj noći... Njene ruke, ramena, stomak, noge... grudi... Grudi... Oble, bele, čvrste, bujale su, nisu se dale zaustaviti još... Voleo sam kada su bile stegnute belom košuljom, gde ono dugmence na sredini nije baš obećavalo da će izdržati... Voleo sam je. Baš sam je voleo...
Šetali smo dugo, držao sam njenu hladnu belu ruku... Čuvao od hladnoće, od vetra, od kiše, od šarenih končića i ptičijeg pera... Pored mene, ništa je nije smelo dotaći, povrediti, razboleti... Ona je bila moja boginja, i ja sam je držao u čvrstoj nepobedivoj tvrđavi ispod zvezda,na srebrnom pijedestalu svu obasjanu plavičastom maglom... Nisam je hteo, ni smeo, ni želeo još uvek...  Čekao sam njenu zrelost i njenu nesagorivu želju... neka je, neka je još malo... Čekanje žudnju još više hrani i oplemenjuje u mojim grudima, gde sazreva i pretače se u savršenstvo...

 

Obećala je tog popodneva da će doći... kao i svakog  prethodnog,  kada sam uspevao da slažem i odlutam, izgubim se iz sive kancelarije, a ona sa časova, iz škole... Čekao sam je, pripremao se za još jedan, ko zna koji susret, sa onim istim priželjkivanjem kao i prvi put... Čekao sam je... Prošao je sat, dva, tri... ne znam ni sam... Zaspao sam maštajući o njoj. A i budan sam je sanjao...

 

Krenula je na vreme. U nevreme...
Sanjiva klinka, gledajući onim krupnim očima samo u mene, nije se obazirala mnogo na lažni, prljavi svet...
A prljavi svet je baš čekao nju... Belu i nežnu, mirisnu, čistu i lepu da je okalja... uništi, počupa, poružni... Pojavio se kao najgori od najgorih... Smrdeo je na najjeftini duvan i lošu rakiju... Nije se kupao danima... Jak, ustajao znoj osetio se na jeftinoj košulji, a sa čela je još i cureo... ispod sede mokre kose, pa sve do sedih raščupanih, gustih obrva... njegov smrdljivi znoj...

Pogrešno mesto i pogrešno vreme...

Uzak tunelčić ispod malog mosta, prečica do naše sobe... Do naše mirne luke, do zvezda, do spokojnog sna, sveže kafe i poluprocvetalih ruža... Prečica koja je ovog puta odvela daleko... Mnogo dalje nego što sam mislio...Ne odvela, već preprečila put, zauvek...
Pijandura je disao teško. Išao polako ka njoj. Osetila je strah, ali je nastavila da gazi kao vojnik. Uspravno i ponosno. Pijandura je video svoj cilj, nije želeo da plen tako lako umakne... Pravo na nju. Pomazio je po mirisnoj kosi. Ona, zaleđena, srce lupa o grudi, dugme na košulji puca od udara... On će dokrajčiti ostatak košulje... cepa je, prljave ruke na njenom belom mladom telu... stiskaju njene grudi, boli je... Ona vrišti, ali on ne staje... Prljavim rukama zadire što brže, što više, gde god može... ne prestaje... Jak je, prokletnik, ne može mu ništa... Bori se, vrišti, ali bezuspešno... Steže je, oseća njegov smrdljiv hrapav jezik na licu, na onim lepim usnama... Pljuje ga, on joj udara šamar, krv curi iz obraza, iz usana... U vazduhu miris smrdljive rakije i svežih malina... Bore se jedan protiv drugog, ali znoj i rakija pobeđuju... Ona se predaje... suze liju, ne liju.. peku, bole... Blato u kosi, modrice na nogama... Gotovo je. Borba je završena bljutavo, sluzavo, ponižavajuće... Prestala je ona sa borbom. Čemu borba u kojoj nisi ni ubijen, ni primećen, ni oprošten...a najmanje ubijen... a ona je želela smrt.
Pijandura je otišao... uzeo sve, ostavio samo očaj, blato i smrad...
Sedela je u blatu... satima... sama, nije više ni plakala... Niko je nije video, retko ko prolazi kroz tunelčić... samo su đavoli danas znali za njega... Prokletnici.
I došla je... Probudila me. Ne, uništila me...
Uništila me ta slika... To više nije bila ona. Ne... Moja devojčica je mirisala na sveže, na ljubav, bila je čista i nevina... moja devojčica je imala divlju mirisnu kosu.... čistu, kao sunce, kao planinska reka i borovi... usne nisu bile krvave, telo je bilo belo, ne modrice... samo to ne... Blato svuda po njoj... u očima, ništa osim očaja i straha, nema vatre, nema ništa...Sve je postalo jedno veliko i sivo kao asfalt, kao glupost: Ništa. I strah je pobedio. Baš onako kako je hteo... Plakala je, rekla je kroz suze jedva... nešto... razumeo sam. Želeo sam da ga rastrgnem, zubima, ne rukama... Želeo sam da mu kidam svaki komad prljavog mesa, i pljujem ga u ono isto blato... Želeo sam, ali nisam uspeo. Nadam se da ga je tako pijanog pokupio neki kamion na obližnjem autoputu...

Neki veliki, opaki brzi kamion... koji mu je rastrzao telo u komade... Isto kao što su nju rastrzali njegovi demoni, koje je tog dana ostavio zauvek uz nju...
Nisam je više video od tog dana. Kasnije je i otišla sa roditeljima iz grada.
Više nije želela mene, više nije želela muškarce.
Prošle su godine... dvadeset sedam od tada, čini mi se... Tekle su mi te godine kao reke kojima je cilj nepoznat… Tekle, obasjane sivilom, posute kišom, iscrpljene i krhke… kao neki mrzovoljni starac…

Čujem da se nikad nije udala, ni imala decu. Počela je da studira nešto, ali nije nikad završila studije... Kažu da radi u nekoj kuhinji... sprema hranu... Ima finu platu, koju troši samo na spremanje zimnice i kolača... rekoše mi da je debela usedelica...
Ne, nisam dao da je tako zovu...
Moju devojčicu...
To nije ona...
Ostavite je, ne zovite je tim imenom... ja sam je tog gnusnog dana ostavio u jednu malenu kutijicu...u kojoj će zauvek ostati.
Ona je i dalje bela, nežna, prelepa, sa onim malinastim usnama, tu, na sigurnom... I ima svoje ime. Zove se Anđela. Zapečaćena u mom vremenu, prokleta od lepote, jedina i prava. Anđela.

Imzadi

(Jasmina Lesonc, Beograd, SR)

 

             

34.
Tragaoci
 

 

Krenuli Herman Hese, Embrouz Birs, Lav Tolstoj i Džordž Orvel u potragu za večnom istinom, onom koja otvara oči i pruža pravi uvid u sve stvari na svetu, a  koja se nalazila u pećini mudrosti, na nekom udaljenom vrhu, neke daleke planine, skrivena od ostalih ljudi.

Penjući se uz tu visoku planinu, uz strmi i uzani put, naleti ova grupa tragalaca  na magarca.

  1. Ljudi ne vole ovu životinju, jer ima svoju narav, neposlušnu, buntovnu, ide kud joj je volja i sledi svoj ćeif. – reče Orvel.
  2. Ovo je neuspešeni primerak konja. – dobaci hladno Birs.
  3. Ovo je životinja koja nam može idealno poslužiti kao prevozno sredstvo do udaljenog vrha planine, ka kojem svi težimo. Put je dug, a naše noge su nejake. – rezonovao je praktično Tolstoj.
  4. Oči ovog magarca mi govore da je on samo reinkarnacija nekog nesrećnika, koji je ko zna šta skrivio u prethodnom životu i sada ispašta. – sažali se Hese.

Tragaoci nastaviše put, svaki ubeđen da je njegovo mišljenje o magarcu jedino ispravno. A nakon izvesnog vremena, slete Tolstoju na rame svraka. Tolstoj, koji se veoma plašio smrti, zatetura se i rukama pokuša da je skine sa sebe. Svraka raširi krila, podiže se ka nebu pa slete Birsu na rame. Birs je pomilova po kljunu i upita ima li mnogo do vrha.

  1. Pitanje je na koji vrh želiš da se popneš? – upita ga svraka.
  2. Na najviši, da sa njega mogu da pljunem na ceo svet. – reče Birs.
  3. Onda ne moraš da se penješ na vrh, dovoljno je da živiš među ljudima. – odgovori svraka, pa slete na rame Hesea i upita ga isto pitanje.
  4. Ja želim na vrh svih vrhova, kako bih dosegao večni nirvanu. – odgovori Hese.
  5. Za to ne moraš da se penješ – odgovori svraka – dovoljno je da ponireš u sebe.

Svraka se ponovo podiže k nebesima, pa slete na rame Orvela.

  1. Zašto ti želiš na vrh? – upita ga ona.
  2. Da bih otkrio koja se velika organziacija krije iza upravljanja svetom. – odgovori Orvel.
  3. Za to ti  nije potreban vrh – reče svraka – osvrni se oko sebe i reći će ti se samo.

U trenutku kada svraka polete k nebesima, Tolstoj povika za njom: Zar meni ništa nećeš reći?

  1. Ljudi koji se boje smrti ne shvataju cikluse večnih transformacija. – odgovori svraka i nestade u oblacima.

Ipak ni jedan tragalac ne posluša savet svrake. Nastavili su put ka vrhu, svaki ubeđen da se istina krije negde tamo, daleko. Penjali su se uz uzanu planinsku stazu, sve dok, napokon, ne ugledaše pećinu mudrosti. Ali baš u času kad u nju Tolstoj promoli glavu, iz pećine izjuri mahniti ludak. Skakao je tamo amo, čupao kosu sa glave i smejao se tragaocima u lice.

  1. Tražite istinu, mudrost? – kezio im se ludak u lice.
  2. Bežimo, ovaj je lud! – povika Hese.
  3. Nisam ja lud – reče ludak – ja sam samostalni mislilac.
  4. Eto šta mudrost napravi od čoveka. – dobaci Birs.
  5. Kako se zoveš? – upita znatiželjni Tolstoj.
  6. Ime je relativna kategorija i znači samo onima koji bez etikete ne mogu da prepoznaju šta se krije u ambalaži. – vikao je ludak.
  7. A što si sam? – upita ga Orvel.
  8. Nisam ja sam – reče ludak – ja sam sa svojim idejama, kao što je svaki samostalni mislilac.
  9. A zar ne bi bilo bolje da te ideje podeliš sa ljudima, da i oni uživaju u njihovim plodovima? – upita Hese.
  10. Niko ne razume šta drugi čovek govori, kao što ne veruje da je živ iko osim njega samog – iskezi mu se u brk ludak.
  11. Jesi li ti otkrio večnu istinu? – upita Tolstoj.
  12. Otkrio sam ono što sam znao i ranije – odgovori ludak. – Svi ljudi su ludi, a najluđi je onaj ko misli da je najmudriji.
  13. Ti si sebe sumnjama potpuno uništio. – konstatova Orvel. – Tražeći odgovore, samo si nailazio na nova pitanja.
  14. Prosvećenost uma krije se na ravni spoznaje da je prosvećenost nemoguća! – uzviknu ludak i baci se s litice. Naglo. Neočekivano. Ali niko za njim ne zajauka.

Dogovoriše se da jedan po jedan uđu u pećinu mudrosti. Prvo uđe Tolstoj. Na sredini pećine nalazilo se Drvo života i na njemu papagaj. Tolstoj mu priđe i upita ga – Da li se najviša životna istina krije u ideji hrišćanstva, kao jedinom putu ka spasenju?

  1. Hrišćanstvo... jedini put... – ponovi papagaj i Tolstoj bi srećan, jer se potvrdi da je njegova mudrost jedina ispravna.

Posle njega uđe Orvel i upita: Da li je tačno da šačica ljudi upravlja svetom zarad ličnih interesa?

  1. Šačica ljudi... upravlja svetom... – ponovi papagaj, a Orvel samozadovoljno nastavi put ka svom domu.

Potom uđe Birs i upita: Je li istina da je ceo svet đubrište i da je ovo, zapravo, pravi pakao?

  1. Pravi pakao... - ponovi papagaj. Birs se po prvi put osmehnu toga dana.

Na kraju, Hese upita papagaja: Je li istina da je ovaj život samo jedan od oblika postojanja i stepenik na putu ka savršenstvu?

  1. Stepenik ka savršenstvu...- ponovi papagaj.

„Svako nalazi istinu koja mu je potrebna“ – zaključi autor ove priče.
„Svako... istinu koja mu... potrebna“ – ponovi papagaj.

dragan

(Dragan Matić, Mačvanski Pričinović, Šabac, SR)

 

 



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz