Nastavak priče "Hajdučki put"

Опет напомињем, на Бадњу вече се окупљамо код Јове Тице.»
Тривун уздахну гледајући ретке, беле облаке који су израњали изнад Студенаца.
«Изгледа да је ово задњи дан Михољског љета, а потрајало је дуже него обично.Па, ако Бог да... Хајде да се изљубимо, браћо и јунаци, па у бусију.»Зврши Тривун скидајући фес и прекрсти се. Остали учинише исто, па се изљубише и поделише у три групе.
Тривун распорeди своју дружину па  и сам заузе бусију. Лежећи иза једног изваљеног, полутрулог дебла, по други пут, тог дана, јави му се лаган немир.Не јак, али га није могао одагнати.Ситни црв који му се мотао по глави, нагризајући му спокојствo, чинио га је напетим, што га наведе на мисао о сигурности његове руке.
Стежући зубе, покушавао је усредсредити мисли на нешто друго. Поче размишљати о протеклом лету, о вестима које су стизале са оне стране Дрине. Помисли и на Даницу Стјепанову , на њене очи и додир руку у колу. Одавно ју није видео, и само понекада, из прикрајка ослушкивао приче о њеној лепоти, чедности али и мани, коју нико не зна, али због те мане се неће да уда и већ две године одбија најбоље просце.У срцу је слутио да чека њега, треперио и крио ту унутрашњу радост, од свих, па и од себе.
Потом му надођоше слике из летњег поподнева када су му неки кабадахије убили оца, стрица и још неколико суседа.
Одавно се престао грчити на слику коју је затекао при повратку са пашњака.Пред кућом уплакани Таир, који се беше сакрио у кокошињац и тако избегао сусрет са зликовцима. Из свог скровишта није могао видети како се све дешавало, али, када се осмелио да изађе, пред капијом је затекао три унакажена леша.
Већ сутрадан, Тривун је пронашао очеву пушку и одметнуо се у гору,  а само пола године потом се почело, тихо, причати о хајдуцима који повремено залазе у требавска села.
Од тада је прошло пет година, око њега се окупила група бунтовника који су осветом најмилијих гасили жеђ правде.

Поворка се тромо вукла, увијена у прашину која се лепила по ознојеним челима и запењеним коњским сапима.
Напред, смркнута чела испод посивеле чалме, јахао је јузбаша Зулфо.Тривун га никада пре није видео, али је са сигурносшћу знао да је то баш он. Уски, орловски нос између магличасто безбојних  и врло размакнутих очију, је само он имао и по томе одувек био препознаван.
Шкиљећи  у даљину, нишанећи преко танког, кукастог носа, као преко визира, руком је давао знакове неком иза себе, али се није обазирао.
Чело поворке је избило на Рашковац, превој одакле се пут, у наглом паду спуштао у уску, мочварну пољану, углављену између два ланца брда, а око плитко укорићене речице Цетовиље, која се за петровданских врућина стањивала до најобичнијег поточића.
Пут до поља се спуштао вијугајући кроз честар, који је при дну поља прерасто у ситну, непроходну шуму, пуну изненађења и замки.
Јузбаша  мало успори коња, пропусти јаничери и пажљиво се заглед у ту испреплетену мрежу дивљине и уроте.
Рођени ратник, неустрашив и смирен, са истанчаним даром за стратегију, осећајем за опасност, увек је успевао предосетити опасност и место где се она налази. Можда су то изазивале слутње проузроковане вечитим страхом са којим је рођен, али којег је себи признавао као свог најбољег чувара. Због признавања да је страх највећи чувар и савезник сваког бића, слављен је као неустрашив и вешт ратник.
Понешто је знао о ишкијевчким брдима, одметницима и повременим нападима на пролазнике и мале поворке, и мада су то били врло ретки докађаји он се није дао заварати и препустити случају среће.Такође је веровао да се срећа зарађује стрпљивим радом и још стрпљивијим сачекиваљем.
Коња упореди са колима у којима се, удобно заваљен дрмусао масни подвољак Мулаабидаге.
«Курјаци су то плашљиви, честити ага.Ударају на мале и нејаке, мучки. Пашчад влашка.Јест да су понекада и лисице, али драги Алах још није створио лисицу која би Зулфу надмудрила.Још ми рабаџије рекоше да раја овај пут зове хајдучки пут.Ко дам нешто знају, пашчад влашка.» Говорио је аги, једва отварајући уста.
«Још давно, прије овијех каурунских шћенади, за вакта Сулејмана другог, Ахмед паша је наредио да се овај пут очисти од тије шћемади. И било је мира, дуго, али од скоријех времена се опет појавише у овијем брдима. Па велим, ако нас не буду ометали, још прије акшама смо код Диздара у Сокограду.»
Јузбаша махну руком и два коњаника се издвојише из поворке.
«Суљо, иђите напријет и сваки грм добро загледајте.Виђате ли штогођ, одмах се вратите нама.Сада летите.»
Плавичасти облачићи прашине се извише испод коњских копита и дигоше у прозиран вео.Турска извидница прокаса низ Цетовиљу. И поворка се поче спуштати са Рашковца.
Ветар је пиркао, поигравајући се са опалим лишћем, ковитлајући га испод коњских копита. Шумски звуци бејаху замрли у топоту  копита, бежећи у висину.
Ваздух узаврео, процурила смола. Птице опустиле крила упијајући последњи дах лета.
Чела се мрште, образ приљубљен уз ороз, а рука чврсто стисла хладан метал.
Испод, знојем натопљених чалми, сливају се потоци зноја, који пецка и оједа већ закрвављене очи.
Тешан мало подиже цев, састави нишане, устави дах и лагано сави прст око обарача.
Као гром, проломи се прасак разбијајући уснулу тишину. Јато врана и чворака прхнуше изнад крошњи.
Два прста испод јузбашине чалме указа се мала, црна рупица. Блесну му пред очима, и не осетивши бол трже се уназад, паде препаднутом коњу на врат и склизну на земљу.
Јекну плотун, стапајући се у отегнути, громогласни пуцањ, чије се ехо савину и одјури уском  долином  Цетовиље.
Коњи заиграше, пропињаше се, њискајући појурише сударајући се и падајући.
Турци преплашено тргоше оружје, али у метежу пуцаше бесциљно и обузети страхом, спас потражише у бежању. Коњи се спотакоше о мртве и рањене, падоше и риташе се.
Кубуре умукнуше а челик исклизну из науљених корица, одбијајући блесак на благом, јесењем сунцу. Звекет оружја, крв бљузну у прашину која се дизаше, док се небо над Мачковим гајем бојило у црвено.
Вујић кликће као соко, обара пометене јањичаре, слуге, коњоводце и крчи пут ка коњу, на којег се, невероватном брзином успео Мулаабидага, и машући позлаћеним ханџаром насртао на хајдуке. Вујић још једном кликну, кратко заокружи јатаганом и ага паде на земљу где му Вујић  раздвоји главу од турупла, али и сам осети бол испод десне мишице. Сможе снаге да се окрене и пресече турчина, који га беше докачио, на два дела.Затим посрну.
Тешан полеће, али га предухитри Тривун. Погледа рану и одахну, затим викну Алексу и нареди.
«Најјачи си, носи га у брда, ми ћемо за вама!»
Тек што Алекса са Вујићем замаче преко главице Мачковог гаја, изнад Рашковца се изви облак прашине.
 «Мајку им балинску!» Јекну Тривун и заповеди дружини.
«Пртите мјешине, и у шуму!» Јекну обазирући се на превој закриљен облаком прашине.
Трчали су  добро знаном, пошумљеном косом, док је  одред турских војника јурио стрму ,ка стратишту.
Наилазећи изнад пропланка, Тривун викну дружини да стане.
«Дајте мјешине, убацујте у ово стабло!» Подвикну показујући на шупљи храст.
Плен се слеже у тупу шупљину хиљадугодишњег храста и заспа двовековним сном. Затим сви изјурише на врх Мачкова гаја и опет застадоше.
«Браћо!» Јекну Тривун. «Одупрети се а ни утећи не можемо, него да се подијелимо у четири групе и кренемо у различитим правцима. Тако ћемо се лакше крити а пред зору да се састанемо на Чолином кошу, код црквишта. По божијој вољи, данас нам је овако суђено, али, још ће много була закукати када све ово прође.Праштајте и да се  изљубимо. А не заборавите, на Бадњи дан у Јасеници.»
И други пут тога дана поскидаше фесове и изљубише се, али овај пута присније него икада, осећајући снагу давно дате заклетве и братства.
Поделише се  у четири групице и кренуше у различитим правцима, док је шума већ јечала од јањичарског халакања. Тривун прилеже земљи и испод згуснутих крошњи спази турску потеру.
«Нећемо успети!» Узвикну харамбаша.» Прилазе нам са свих страна. Окупимо се у круг, останимо на мегдану, и њима је гинути!»
Затим растрга хаљине на себи, баци фес и исука јатаган. И остали поступише исто.
Ћутке, напетих лица, орошених знојем, у врелом поподневу, у задњем дану Михољског лета, испред педесетак турских војника, стајали су усправно и чекали да им  непријатељ приђе.
«Праштајте браћо!» Кликну млађани Таир и јурну  на Турке.
И дванаест оних који су се заклели у борбу до смрти, јурнуше секући мрско им, турско месо.
Тек што располути неко вижљасто балинче, Тешан осети бол под левом плећком и пресамити се преко неког трупла.У паду стиже још погледати свог джелата и паде земљи, за нвек. Цикну Маринко видећи како му побратим пада.Ватра му запали срце а желудац се стеже болним вапајем палог брата. Турчин зину, али крик му остаде у плућима која закркљасе у угажено лишће. Маринко шутно одсечену главу и коекну поред палог Тешана. Дозиваше га, грлишечали побратим му већ беше далеко.Таман хтеде да устане када му турчин располути главу. Паде преко мртвог побратима. Паде и Тривун,Ђорђе и још многи. Млади Таир се осврну и никога од дружине не угледа на ногама. Крупне сузе му љуљнуше низ младалачко лице, замахну јатаганом али паде пре него што достиже најближег турчина.

Бадње вече. Јасеница се слегла у хладној, божићној ноћи, завејана снегом и само се поцрњеле баџе назиру на крововима.
Уз огњиште, на простртој слами седе два човека и плачу.
Један од њих је погрбљени старац, седе власи му, при сваком јецају, подрхтавају на челу.
Други је младић, кршан, такође лица међу длановима. Јеца и ослушкује, очекује оне који неће доћи. Ни гробова нема, звери им кости разбуцале. И Само, под Чолиним кошом, обележен четвртстим каменом, притиснут земљом и снегом, лежи жути Вујић, Жујо, без натписа, без рода и порода и ко зна где поникао, али ту почива као спомен свима онима који су пали у борби за слободу.