Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Peiče-VIII deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 65
Bots: 1
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Peiče-VIII deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče VIII.

29.
Zid
 

 

Novembar 25. leta gospodnjeg 2007. Rasejano milujući šoljicu iz koje se još uvek pušio espresso, Meri je gledala prema istočnom zidu kafića. Ogroman mural činio je ovaj lokal jedinstvenim. Velikani američke književnosti kao da su pokušavali nešto da joj povere. Meri je strpljivo čekala da joj se Mark pridruži. Još samo desetak minuta do završetka radnog vremena, Mark je radio u obližnjoj knjižari. "Eh kada bih mogla da prošetam, da ga iznenadim…" pomislila je dodirujući točkove invalidskih kolica.

Za trenutak, imala je utisak da joj je Hemingvej sa zida vragolasto namignuo. Utom je stigao Mark. Nežno je poljubio u obraz i mahnuo vlasniku kafića.

- Dupli espresso za moju najverniju mušteriju, reče Tom, vlasnik kafea, kako ste mi vas dvoje danas? Ako imate vremena, mogao bih časkom da vam napravim šnenokle.
- Hvala ti puno, uzvrati Meri, ali kroz pola sata koleginica dolazi po mene... ja sam na pauzi za ručak... a večeras radim do 9... mi na žalost nikada nemamo vremena...

Mark je bukvalno upijao svaku izgovorenu reč. Meri Smit je nešto najlepše što mu se tokom poslednjih godina dogodilo. Isprazni život polako je dobijao smisao. Uživali su u svakom sekundu koji bi provodili zajedno... veselo su čavrljali, ispijali kafu, šalili se... bilo je predivno ali i prekratko. Uvek kada bi se Merina koleginica pojavila na vratima kafea, tuga je prekrivala njihova lica... baš u tom momentu, Tom je pogledao prema zidu i video suzu u oku Virdžinije Vulf.

Meri je napuštala lokal a Mark naručio jos jednu kafu... duboko uzdahnuvši podigao je pogled prema istočnom zidu sa koga je progovorio Oskar Vajld:

- Zašto si tužan prijatelju? Vidim da ti je ova devojka draga... a retko ste zajedno?

- Njeni roditelji ne žele da se viđamo. Misle da sam isuviše star za nju... ne znaju moje prave motive... plaše se. Ja ih razumem, nije lako shvatiti nesrećnog čoveka... a ja sam eto baš u njoj pronašao sve ono što sam u životu izgubio...

- Ispričaj nam svoju priču Mark, zamolio je Oskar Vajld.

- Ne volim toga ni da se setim ali eto ispričaću... ti ionako nisi stvaran... Ovako... pre pet godina, sedeo sam za ovim istim stolom, pio kafu i čitao novine. Prišao mi je mladić tridesetih godina i pitao da mi se pridruži. Primio sam ga, započeli smo razgovor... Pažnju mi je privukao njegov akcent. Rekao je da se zove Hagopjan Piloyand, poreklom je iz Jermenije... u Americi živi već desetak godina i da uspešno radi kao finansijski savetnik. Naručio mi je još jednu kafu i ponudio pomoć... U to vreme, dugovao sam par hiljada dolara na kreditnim karticama... ništa strašno a opet, razmišljao sam… fini momak... stranac, zna šta je to dug. Dogovorili smo se da mu narednog dana donesem sve potrebne informacije a on... Hagopjan... učiniće sve da me tokom narednih nekoliko meseci oslobodi dugova... Tako je i bilo, naivno i tupavo, svoje finansije poverio sam neznancu. Gospodinu Piloyandu međutim, to ne beše dovoljno... Naredne nedelje, poželeo je da upozna moju porodicu. "Mark, ne možeš samo ti da štediš... čitava porodica mora promeniti stil života!" rekao je. Od te večeri, bukvalno nije izlazio iz moje kuće... Nekoliko meseci kasnije sin je bio na heroinu... žena je naravno mene za sve krivila... i ubrzo me napustila. Tada su počeli telefonski pozivi... banke, kreditori... Moj finansijski savetnik uporno je ponavljao "Ne obraćaj pažnju, hoće da te prevare... sve je pod kontrolom... ah, da... i kao što smo se dogovorili... nemoj da koristiš kreditne kartice... pa nećemo više da se zadužujemo jel tako Mark?". Poslušao sam... A onda je osvanuo ponedeljak 18. avgust...

- Kako je moguće da si mu toliko verovaro, prekide ga Tenesi Vilijams paleći lulu.

- Ne znam, ni danas mi nije jasno, nastavi tiho Mark, taj momak kao da me je začarao... jednostavno nisam bio u stanju da razmišljam svojom glavom... Tog 18. avgusta, šerif je zakucao na moja vrata... uručio mi je nalog na kome je pisalo - Prinudno iseljenje, stupa na snagu odmah! Pokušao sam da objasnim... potražim rešenje... ali šerif je bio neumoljiv: - Račun za kuću nije plaćen puna 4 meseca, niste odgovarali na telefonske pozive, pisma, opomene...
Samo što se nisam srušio.
- Ali šerife... moj finansijski savetnik vodi računa o tome...
Bilo je prekasno da se bilo šta ispravi. Dozvolili su mi da iznesem svoje stvari. U pedesetoj godini života ostao sam na ulici. Pokušao sam da iznajmim stan... ali stanje na bankovnom računu glasio je - NULA. Želeo sam da podignem novac sa kreditnih kartica... nijedna više nije važila. Počeo sam da zovem svoje kreditore... "finansijski savetnik" je za nepunih šest meseci koristeći moj identitet uzeo je preko 120 hiljada dolara... Istoga dana, ispred naše nekadašnje kuće na kauču koji je još stajao ispred garaže sedela je moja žena. Kroz suze mi je priznala da je Hagopjan, sa kojim je do juče živela u hotelu, nestao bez traga... a naš sin Erik već nedeljama se ne javlja...

- Ne zeza on samo tebe, već ti i ženu pomalo jebe, kroz smeh je prokomentarisao Ogden Neš.

- Upravo tako, nastavio je Mark, bez kuće i bez para ali sa rogovima na glavi. Sina sam uspeo da pronađem u Tusonu gde je živeo sa nekom narkomankom i na jedvite jade uspeo da ga smestim u stacionar za lečenje... Nekoliko meseci kasnije, sa ženom sam se sporazumno razveo.

- Tužna priča, reče Džordž Orvel. Dogo te već posmatram sa ovog zida, dobar si čovek...

- Dobar i lud, braća rođena, uzvrati Mark.

- Hoću da ti pomognem, nastavi Orvel, pazi ovako... sutra ujutru kada se probudiš skokni do prvog kioska i kupi novine. U zaglavlju, videćeš datum koji danas budeš izabrao...

- Ne razumem, prekide ga Mark.

-Dajem ti priliku da putuješ kroz vreme i promeniš jedan događaj iz prošlosti... na stolu je račun koji ti je Tom maločas doneo... napiši datum... i sutra ćeš nanovo proživeti taj dan!

- Lepo zvuči... iako ti ne verujem... ne kažem da nisi stvaran... pod ovom kapom nebeskom svakolika čuda su moguća. Čekaj da razmislim...

Mark je rasejano gledao u daljinu... najednom, zgrabio je mobilni telefon i uzbuđeno okrenuo broj... posle kratkog razgovora, uzeo je račun sa stola i na njemu nešto napisao... mahnuo Tomu i užurbano napustio lokal.

***
Budilnik se oglasio tačno u sedam sati. Mark je sanjivo protrljao oči, ućutkao dušmansku zvonjavu sata i sočno opsovao. Iz kuhinje se širio miris prženica. Majka je servirala doručak dok se bela kafa još uvek pušila sa šporeta. Muziku s radija na trenutak, prekinuo je dubok glas spikera:

- Danas je 17. septembar 1975. Dogodilo se na današnji dan...

Brzo je završio doručak, uzeo nešto iz fioke, pozdravio majku i kao metak istrčao iz kuće. Umesto u školu uputio se prema autobuskoj stanici odkle je linijom 75 otišao do gradke bolnice. Na portirnici St. Jospeh bolnice u Čikagu obratio se crnoputoj, bucmastoj dami koja je bukvalno proždirala krofne zalivajući ih koka-kolom.

- Dobar dan, stidljivo reče Mark, na kom spratu je ginekologija?
- Zašto, upita crnkinja između dva zalogaja, imaš zakazan pregled?
- Ne, moja sestra se danas porađa i poslali su me da joj nešto donesem.
- Treći sprat... od lifta desno... i pazi da te neko ne vidi... sezona je gripa i posete nisu dozvoljene.

Nije imao strpljenja da sačeka lift. Stepenicama se popeo do trećeg sprata, pronašao porodilište i krenuo u "vizitu".

- Gospođa Smit?

Žene su začuđeno odmahivale glavom sve dok se u četvrtoj sobi jedna od trudnica nije oglasila:

- Ja sam Dženifer Smit.
- Nemojte me pitati mo ko sam ni zašto sam ovde... gospođo Smit, preklinjem vas morate zahtevati carski rez... ako se porodite prirodnim putem vasa ćerka će vam biti paralizovana.
- Izvedite ovu budalu iz sobe... i ko je tebi dozvolio da ovako upadaš kao s Marsa… da prepadaš pošten svet. Pu, pu… vrag te odneo… tu mi slutiš!

Doktor Grej je baš u tom trenutku ulazio u sobu i iznenađeno posmatrao nesvakidašnju scenu.

- Mladiću, posete su zabranjene... molim vas napustite odeljenje, reče doktor Grej.
- Nema problema, odgovori Mark, jeste li vi doktor koji vodi trudnoću Dženifer Smit.

Kada je doktor potvrdno klimnuo glavom, Mark je izvadio očev pistolj koji je tog jutra uzeo iz kuhinje i uperio prema lekaru.

- Pripremi sve što je potrebno za carski rez... gospođa Smit će roditi ćerku odmah!
- Kako li samo zna da je ćerka, prosaputa Dzenifer, ako je u pravu... nazvaću je Meri...

Shvativši da je vrag odneo šalu, doktor Grej je u najkraćem roku pozvao tim stručnjaka. Operacija je protekla u najboljem redu… 17. septembra 1975. godine, živa i zdrava, rođena je Meri Smit.

***

Po izlasku iz zatvora, Mark je postao cenjeni pisac. Lagodno je živeo i sam vodio brigu o finansijama… nikada se nije oženio. U nedelju 25. novembra 2005. pozvan je na svečano otvaranje restorana “Za kim zvono zvoni”. Vlasnik lokala Tom srdačno ga je pozdravio i ponosno pokazao istočni zid sa koga se šepurio mural sa portretima najvećih američkih pisaca. Mark je polako pijuckao kubanski rum i gledao u pravcu podijuma za igru. Muzika je utihnula a DJ objavio pobednike plesnog takmičenja:
- Dame i gospodo, Meri Smit i Hagopjan Piloyand!

U tom trenutku, Mark je osetio kako mu jeza prožima čitavo telo. Podigao je pogled prema muralu. Hemingvej mu je namignuo a Orvel se šeretski nasmejao.

    • Kako god da se okreneš, dupe ti je pozadi, zaključio je Ogden Neš

    dkrstic

    (Dejan Krstić, Phoenix, Arizona, SAD)

 

              

30.
Nepozvani gost
 

 

Sunce je već polako zalazilo za oblake... Tišina svuda. Samo se u daljini povremeno čuo lavež pasa ili topot konja koji se ubrzo gubio, nestajao negde u daljini, a kaldrma negde ispod seoskog groblja ostajala je pusta...
« Eh, vreme mi je malo odmoriti.... i ja dušu imam...» Rekao je prosedi seljak, izboranog čela i grubih ruku, dok je nehajno, izmučen i znojav od dugog puta, sedao na ploču jednog groba, što nije ništa neuobičajeno, s obzirom da se na groblju slučajno, usput i našao tog kasnog popodneva... U davna vremena, običaj je bio da domaćin sa čuturom u kojoj je bila domaća rakija naravno, ide od kuće do kuće, nazdravlja sa svojim prijateljima i na taj način ih poziva na svadbeno veselje... Domaćin Sreten ženio je ove jeseni svoga sina jedinca, na veliku radost, tim više što je ovaj već napunio dvadeset osam godina, vreme mu je bilo, a Sretenu je nedostajao dečiji plač i graja u kući... Skinuo je svoju krznenu jaknu, okačio je na spomenik, prekrstio se tri puta, nagnuo čuturu sa domaćom rakijom, pogledao u vedro miholjsko nebo, rekao «Bože, pomozi», i počeo polako, gutljaj po gutljaj, natenane, da ispija svoju domaću rakiju... Posedeo je još malo na groblju i, primetivši da će mrak uskoro pasti, krenuo je dalje... Imao je čast da pozove još jednog prijatelja na veselje, bilo mu je usput, a nakon toga da se vrati kući... Trebalo je sve pripremiti za veselje, u kući i oko kuće imalo je dosta posla...

* * *

Baš kao pravi srpski domaćini, Sreten i njegovi ukućani pripremili su veselje kako to dolikuje jednoj domaćinskoj kući. Na stolovima je bilo svega, domaćice su hitro i iskusno spremile pravu bogatašku trpezu, domaće rakije stare čitavih dvadeset osam godina koliko ima njegov sin i vina na pretek, a beli uštirkani izvezeni stolnjaci mamili su poglede zajedljivih, aljkavih seoskih žena koje su ljubomorno gledale dezene i mislile kako one ipak, kući imaju «lepše»... Mlada, lepa i pokorna devojka od sedamnaest godina, iz drugog sela, skromno se smešila i zbunjeno koračala u neki novi život, znajući samo da je njena obaveza da rodi decu, sluša muža, i dobro kuva... Gosti su polako pristizali, sa najboljim željama za mladence, lepim i vrednim poklonima... Zvuci harmonike i violine orili su se avlijom, «ja urani’ jutros rano”, a kolo se protezalo preko cele avlije pa sve do seoske kaldrme… Neki gosti, gladeći svoje pune stomake zadovoljno, ispijajući vino, ubeđivali su jedni druge koliko će dukata ove godine vredeti kukuruz i da li je bolje vino praviti na ovaj ili na onaj način… Domaćin Sreten, zadovoljno se šepurio po svojoj avliji, služio sve goste, a na usnama je bio neki prikriveni osmeh, “hej, pa sin jedinac se jednom ženi, neka bude veselo i u zdravlje i veselje nam se opet vratilo…”
 Sve je teklo po planu, ali se domaćinu Sretenu, i pored svih obaveza, učini da u jednom ćošku, na drvenoj klupi tik uz vinovu lozu, sedi jedan gost koga, čini mu se, nikada ranije nije video…
* * *
Prisećao se Sreten, odakle ga poznaje... gde ga je video? Pomišljao je da je to neki čovek kome je jednom davno, na nekom vašaru, pomogao da se otrese pijane mušterije koja je želela jagnje za upola manje novca, pa i po cenu da se pobije... «Ali, ne može to biti on...», misli Sreten i gladi svoju sedu bradu... «Onaj sa vašara bio je nešto niži, ako me sećanje ne vara...a i oči mu nisu bile ovako duboko usađene... More... ja mislim da to nije on...» Prevrtao je Sreten svoja sećanja, razmišljao, prisećao se mladosti,  vašara, moba... ali nije mogao da ga se seti... Odlučno je prišao svom nepoznatom gostu, noseći mu vina i meda, jer red je da se i neznanac ugosti, a pogotovo na ovakav dan... stajao je iznad njega, i dok je uzimao čašu da neznancu sipa vino, preseče ga hladan dodir neznančeve ruke. Sreten ga je pogledao, pomalo zbunjeno, pomalo začuđeno, misleći «Kod mene u kuću da uđe a vinom da se ne počasti?»... Neznanac ga je gledao pravo u oči. Trenutak je potrajao. Neznačeve oči bile su staklene, modro plave, hladne... a opet duboke... imalo je u njegovom pogledu neke patnje, a i mudrosti... Sreten oseti jezu jer je stekao utisak da mu neznanac čita misli... U grlu mu je stajala knedla, nije mogao da progovori, samo je seo na hrapavu drvenu klupu pored neznanca...Osetio se kao hipnotisan...
Neznanac je razbio muk svojim čudnim smehom, opet punim neke patnje... Sreten ga začuđeno pogleda, ali neznanac poče da priča ... «Domaćine, ja sam tebi došao danas u goste jer si me zvao... doneo sam i darove... Evo, u ovoj vrećici imaš zlatnike za mladence, podaj im to i kaži da im je to poklon od prijatelja»... Sreten ga je i dalje čudno posmatrao, nije mogao da se seti kada ga je zvao... Možda je to neko obećanje od ranije, da ga se i ne seća, ko će ga znati..., dok ne izusti « A dobro prijatelju, imaš li ime? Kako ću mladencima objasniti ko ih je tako bogato darivao»... Neznanac ga, sa neizbežnom tugom u očima pogleda i reče « Ime mi je Đura...nek....» Tu zastade, nije izgovorio rečenicu do kraja, kada se prenuo iz tog razgovora i rekao «E pa domaćine, neka vam je sa srećom, sada mi možeš sipati vino i počastiti me kao pravog gosta»... Sreten, pošten i srdačan seljak, sve što ima stekao je sa svoje dve ruke... Tako dobrom i poštenom, bilo mu je zadovoljstvo svakoga ugostiti i počastiti... Nije više mislio o tome što je neznanac za trpezom, mislio je samo kako da ga mu što više ugodi... sa dvadeset dukata mogao je kupiti jednu osrednju livadu... A tačno toliko neznanac je doneo mladencima na poklon... Mislio je dobri Sreten, «Ovako darežljiv i dobar čovek kao što je ovaj Đura, mora da je mom sinu Radivoju dobar prijatelj... ili je neki dalji rođak sa mladine strane.. heh, dobrog li i darežljivog čoveka, mora da je mnogo bogat»... Zadovoljni domaćin zovnu svoju ženu, i naredi joj da sve najlepše komade mesa izdvoji za gosta... Ispred njega postavi balon rakije, tri bokala vina, i posla dva polupijana muzičara da mu sviraju šta god poželi...

* * *

Vreme je brzo proteklo, a slavlje je potrajalo čitava tri dana, kako to obično i biva kod starog srpskog naroda... Trećeg dana, gostiju je bilo sve manje, morali su da se polako razilaze jer pozna jesen samo što nije, a posla oko useva, vina, zimnice i drva za zimu bilo je svakim danom sve više... I domaćin Sreten, i svi njegovi ukućani već su trećeg dana osećali jak umor, što od trčkaranja i ugađanja svojim dragim gostima, to i od vina i rakije koje su veselo pili za protekla dva dana... Kako je podne odmicalo, to su se domaćini sve češće rastajali sa dragim im prijateljima i rođacima na širokoj kapiji... Ali, neznanom gostu kao da još nije bilo vreme da ide, sedeo je i dalje se gostio... Sreten je osećao da treba da mu priđe, da ga pita da li se dobro počastio, može li još nešto da učini za njega... «Domaćine, i ovo je previše kako si me lepo ugostio... Vidi se da ste vredni ljudi, prava domaćinska kuća... lepo sam se ugostio ovde, ali mislim da je posle ovakve gozbe i čestitosti, red da sada ugostim i ja tebe... « Sreten već poče da odmahuje rukom, misleći da to ne dolazi u obzir, misleći da ima još puno posla, pa i treći svadbeni dan još traje, još se nije završio... Neće biti u redu ako sada Sreten ostavi sav posao ukućanima i ode da se gosti... Đura, nepozvani gost, kao da mu je čitao misli... Žarko je želeo da domaćin pođe sa njim, pa se seti da ga može nagovoriti na samo jedan način: «Sretene, ako sada ne kreneš samnom da te ugostim kako treba, toliko ću se zameriti da ću ti prokleti sve one dukate što sam darivao mladence sa njima»... Sreten, misleći da je ovaj ozbiljan, i da mu gozba kod njega ne gine, pomalo uplašeno, pomalo zbunjeno, pomalo nedorečeno, ljutito i zatečeno, uze svoju jaknu i reče «'Ajmo. Mrak samo što nije, a Bog će znati koliko do tvoje kuće ima da se ide»...

* * *

 

Put je bio dug... ali samo pod Sretenovim nogama... U selu i niz selo muk, tišina... Samo se ponekad, naizmenično, čuje huk sova sa ogolelog jesenjeg drveća... Ništa se drugo ne čuje osim toga, i kaldrme koja odzvanja pod njihovim nogama... I jedan i drugi ćute...  Sreten krajičkom oka povremeno posmatra Đuru, i tek sada, u sablasnoj seoskoj tišini, pod obrisima senki koje mesec ostavlja na licu neznanca, primećuje grube crte njegovog lica... Naborano čelo, a ispod njega dva duboko usađena modra oka... Nos malo povijen, a ispod poluotvorenih usana, sivi, skoro pocrneli zubi... Tromog tela, visok i plav, Đura se Sretenu pod mesečinom činio kao seoska prikaza, vampir – kako bi ga seoski narod, tako tromog i ogromnog nazvao... Tek sada, u tišini, kako se put gubio sve više ka šumi a sve manje od naseljenih kuća, Sreten je osećao da nešto nije kako treba... Osećao je kako mu je svaki korak sve teži, sve kraći i kraći, noge su mu teške... Neizvesnost kuda ide ovako kasno, sa ovim čovekom koji se tako iznenada pojavio, stvarala mu je težak i mučan osećaj negde u grudima... Shvatio je da je sada kasno, da nema povratka kada je već krenuo ka Đurinoj «kući»...

 

* * *

 

Sretenu je put bio poznat. To saznanje ipak nije moglo oterati sav strah koji je osećao, svu neizvesnost... Ni sam nije znao zašto, ali išao je ka tom cilju kao omamljen. Setio se da je isti osećaj imao na veselju svog sina, kada je Đuru video prvi put, kada nije mogao reč da progovori... kako su se približavali seoskom groblju, bilo mu je sve teže... a sve je lakše i brže išao za Đurom... Nije znao zašto, nije mogao da misli... Jedino što mu je prolazilo kroz glavu bilo je to, da mu prolazak kroz groblje neće olakšati osećaj u grudima...
Tako je i bilo... Kako su zalazili sve više u seosko groblje, tako je težina u grudima i na grudima bila sve teža... Počeo je da ga obliva hladan znoj... Đura je koračao sigurno, i samo povremeno bi pogledao jadnog poštenog seljaka, i na njegovom licu video neopisiv strah... Primetivši to, pokušao je da ga ohrabri... «Ne brini se prijatelju... Kao što sam ti i obećao, bićeš kod mene ugošćen tako lepo i bogato kao što si i ti mene ugostio»... Ali, to nije uspelo odagnati nevericu sa Sretenovog uplašenog lica... «Još malo...» reče Đura, i sigurnim korakom, zadovoljno baš kao i što je Sreten dočekivao svoje goste i ljubazno ih dočekivao, Đura stade ispred jednog spomenika, zagrli Sretena, i ljubazno mu ponudi da ušeta u grobnicu...
Jadni čovek, nije više imao snage... Nije imao snage da hoda, da se pomeri, da progovori... Ličio je na zaprepašćenu i uplašenu lutku, koja jedva, nestabilno kao malo dete koje uči da hoda, stoji na svojim nogama i čeka da je neko uzme, da ne padne, da se ne razbije u komade... Đura, velikodušan domaćin, znao je... Znao je sve... Nije želeo da mu naudi, ni da ga plaši, želeo je prijatelja, samo je želeo da sada on, Đura, bude domaćin..Rukom hladnom kao mermer, kao grob, zagrlio je jadnog Sretena i uveo ga unutra...
* * *

Bilo je sveća... Svuda...
I Sretenu je sve bilo jasno... Mrtvima se pale sveće da bi lakše pronašli put, put do svetlosti... Da se ne bi izgubili u tami, zalutali... među žive možda...
Đura se nije zagubio, ali se seća da ga je sin prokleo... Onoga dana kada je umro... Bio je ljut, bio je besan na svoga oca što je bratu pripalo svo imanje, kuća, dukati, sve... Prokleo ga je da se nikada ne smiri na «onom svetu», i da večno luta na ovom našem, ni živ – ni mrtav...  I lutao je...
Sretenu je već sve bilo jasno, ali nije mogao da pusti glas, ništa da kaže... samo je osećao da se onesvestiti svakoga momenta... A Đura, nepokoleban Sretenovim užasom i strahom, jer se već navikao na strah živih, ponudio mu je srdačno da sedne, da se opusti, da jede i pije... Govorio je kao u najgorem košmaru, dok su se pod odsjajem sveća u grobnici,  povremeno pojavljivali između njegovih stegnutih usana, truli i crni zubi... I grobnica je imala miris truleži, lešine, mrtvog čoveka... Mrtvog čoveka koji je najvelikodušnije nudio sve sa svoje trpeze... «Sretene, prijatelju, posluži se...»A u pojedinim trenucima srdačnog smeha,  svi crni zubi su mu se mogli videti... A oči... i dalje staklene... usne se razvlače u osmeh, a oči ostaju iste... «Vidiš, Sretene, ovo mi je hrana od četres'nice... Ovo je od sedam dana, a ovo je kad su mi davali pola godine... Probaj, probaj – naljutiću se ako se ne poslužiš, ovo mi je žena pravila, evo baš ovu pitu sa davanja godišnjice...» «I rakija je dobra. Pravo čudo. Sećam se, da sam je ostavio u podrum, kada moja stara majka ode pod grob da joj pijemo za dušu... ali eto, Sretene prijatelju, kako se stvari za tren posla okrenu... Svi ostadoše živi, a ja ovde trunem, proklet i od Boga i od ljudi... pa sad meni tu rakiju, koju sam ja pravio i pek'o, donose na grob...»
Jadni čovek, ubogi seljak po imenu Sreten, mislio je da sanja... najgori košmar, najveći strah... Nadao se da će se probuditi... Nadao se da će prestati užasan miris truleži i sveća, nadao se da će ga neko probuditi i utešiti ga... Ali, samo se nadao... Nije reč mogao da pusti kroz svoje suve usne, nije mogao da jede, nije mogao da pije.. Samo je još imao toliko snage da diše... Đura je znao kako se ovaj oseća... I znajući da je to ipak previše za čestitog i prostodušnog seljaka, pustio ga je... Odveo ga je napolje. Znao je da Sreten od straha može umreti baš te noći, ostati zauvek u mračnoj grobnici... A Đura to nije želeo... nije bio zao, na sreću ubogog seljaka...
Nije znao kako, ali zoru je dočekao na obližnjoj livadi. Mokar od jutarnje rose, sed... Belji nego što je ikada mogao zamisliti da će biti... Kažu da kosa tako sablasno belo osedi od straha... od užasnog straha... Zanemeo je... Ništa nije govorio, čitavih četrdeset dana... Kada je progovorio, ispričao je svojim najbližima ovu priču... I dodao, kako se seća da mu je Đura u jednom trenutku, dok su sedeli u grobnici pod sjajem sveća rekao:
«Ne sećaš se da si me pozvao na svadbu?», nasmejao se.... « E moj Sretene, prijatelju, a sećaš li se kako si odmarao na mom grobu? Sećaš li se kako si nazdravio za veselje tvoga sina čuturom baš ovde, dva metra iznad nas? Čak si i svoju jaknu okačio na vrata moje kuće...»... « I kad si tako srdačan bio, odlučio sam da dođem, da te ispoštujem... A oni dukati, pa zar treba da ti objašnjavam odakle mi?»... «Trebao bi da znaš da se oni mrtvima stavljaju u sanduk, da plate odlazak preko reke, na drugu stranu... A ja, pošto tamo ne mogu preći, odlučio sam da ih darivam mladencima...»

Pričao je Sreten svoju nesrećnu priču, i sećao se Đurine nedovršene rečenice, kada ga je ovaj pitao za ime...
«Ime mi je Đura...nek....»... Sada je Sretenu bilo jasno šta to znači... Kraj rečenice je glasio: «nekada bilo, kada sam još bio među živima»...

Imzadi

(Jasmina Lesonc, Beograd, SR)

 
31.
Miris doline trešanja

                                     

 

Haljina bela i miris trešanja u cvetu, istok i zapad u rede istom na ćilimu prostrtom igru igraše, eho dolinom odzvanjao je tiho. Reči nije bilo da ih vetar ponese ’’sreća se gradi međ drvored trešnjinih stabala’’ekseri tu nisu prikucani, jasne poruke od ptica stižu. Osmeh treperi na svakom cvetu, veo belih krošanja i veo na devojci među njima,aplauz pozdravni odjeknuće  kad zvona se oglase.
      Jedna nepromišljena greška srca akciju povede u drugom smeru,reči odjeknuše donese ih bat konjskih kopita kao da je dolazio iz vremena iz nekog drugog nepoznatog,dok cveće u rukama drži i prikriva jecaj zbog ledenog pogleda koji se pojavi. Akcija nepredviđena zažive,tražila je opravdanje i razumevanje, avioni nadjačaše reči njene iz susedne njive doleteli. Haljinu belu i mirisnu dolinu trešanja ajkulea hoće da proždere, širi čeljusti. Devojka sa cvećem i dalje stoji, evergrina nekog pokušava da se seti, reči neke koje bi bat konjskih kopita nadjačale trešnjin miris pobedio, eliminisao taj pokret lažni. Neprimati u svoju zoru, tu iskrivljenu sliku koja nadu lomi. Stabla su velika, ogromne bele krošnje, redovi dugi ne mogu se prebrojati, svaku stopu prelivaju mirisom svojim, istina je samo jedna ’’ovo je dolina srećnih’’, reči druge ne treba da se prihvataju.
      Iskorak ledenog pogleda doneo je bat konjskih kopita, maestralno ušetao u mirisnu dolinu trešanja, eksplozivno izctrao neku novu sliku, treptaje lepe zamenio kamenim srcem. Igra to nije, to je novi zvuk tihog plača. Ledeni pogled ubija. Emisijo lažna idi niz polje, sakrij se međ gore visoke, ostavi devojci raj cvetni’’Miris doline trešanja’’...  

Toplicanka

(Nadica Gavrilović, Kuršumlija, SR)

 



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz