Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Priče-VII deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 59
Bots: 1
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Priče-VII deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče VII.

26.
Tkalci reči
 

 

Jutro je. Sedim sama na terasi ispijajući kafu i razmišljam o sinoćnjem događaju. Osećanja su pomućena u meni. Osećam strah i neprijatnost zbog, možda, negativnih reakcija meni dragih ljudi, ali i zadovoljstvo zbog toga što sam konačno uradila nešto što sam dugo želela. Pokušavam da definišem sebi trenutno stanje u kome se nalazim, ali ne uspevam. U jednom trenutku razmišljam «želela si to, ispunila ti se želja, budi srećna» a već u sledećem «samo si na sebe mislila, ni jedan postupak nije bez posledica, možda si povredila nečija osećanja na račun tvoje sreće i zadovoljstva». Zbunjena sam.
            U tom trenutku na terasu dolazi moj brat. U njegovim očima vidim prvo blagu razočaranost, a potom veliku sreću. Zagrlio me je i rekao mi da me voli najviše na svetu. «Možda će te neki osuđivati, ali ja sigurno neću. Konačno si uspela da ostvariš svoju želju. Treba se boriti za sebe! Ako se ti ne boriš za sebe neće niko. Treba biti hrabar i ostvariti svoje želje. Ne može to svako. Treba se obazirati na druge ljude, ali ako samo gledaš njih nećeš ništa za sebe uraditi, na taj način potcenjuješ sebe kao ličnost, omalovažavaš svoj život. Treba biti malo sebičan jer ćeš samo tako uspeti nešto u životu da postigneš. Vidiš da i za jednu želju treba mnogo hrabrosti. Ostvarivanje želja sebi su treninzi za glavno takmičenje-ostvarenje životnog cilja. Bori se za sebe! Dobro si počela, tako i nastavi. I nemoj previše da obraćaš pažnju na druge. Kad oni budu ostvarivali svoje želje neće se ni setiti tebe, a kamoli razmišljati da li će te povrediti nekim svojim postupkom. Zato samo hrabro i nemoj da brineš. Sreća uvek prati hrabre! Volim te.»
            Želela sam toliko toga da mu kažem, ali nisam mogla da pronađem odgovarajuće reči. Njemu emocije tkuju reči, a mene kada obuzmu emocije mnogo toga bih rekla, ali kao da tkalci reči pokleknu pod naletom emocija i ja zanemim. On to zna i zato me je snažno zagrlio i rekao «Reči su suvišne. Tvoj pogled govori više od bilo kakvih reči. Govori jedno veliko 'hvala', ali ne treba da mi zahvaljuješ jer si ti uvek bila tu kada mi je bilo potrebno, a sada sam ja tu da ti dam snagu i podršku da nastaviš dalje, da nastaviš da se boriš za svoje želje i ostvariš svoj životni cilj!»
            Tkalci reči su u nekim situacijama jako potrebni, a u nekim suvišni. Treba ih kontrolisati, pričati samo onda kada je to potrebno. Često su reči suvišne, umeju da zbune, da budu pogrešno protumačene. U nekim situacijama su korisne, ali češće je samo jedan pogled, dodir ili osmeh sasvim dovoljan da iskažemo svoja osećanja. Tu reči nisu potrebne.

mici_90

(Milica Stevanović, Čačak, SR)

 

              

27.
Закаснели плам
 

 

Наиђе то са кишама, у јесен, па се сâмо разлије по души као густи репови новембарске магле по пустој улици у хладну ноћ. Не знам ни откуд ни како стигне, то мутно нешто чему не знам име, тек наједном, кроз трепавице још троме од сна, осетим: опет је ту! Док плутам час-два на рубу јаве, кратко се понадам да би могло проћи; можда бар једном, што не овог пута? У маху будан, већ извесно знам да му наново не видим крај. Дође то, кажем, уз кишу и јесен...
Данас је недеља и сипљиво добује по олуцима као да никада неће стати. Налик фосилном остатку давно изумрлог света, на прозор сапаваће собе, слетео опали лист. Клизи низ влажно окно у сиву помрчину безвољног јутра, да ме још боље, ваљда, подсети на онај дан.
Откад је отишла, живим сам. То стање суштински не мењају повремене ноћи проведене са неком Маријом, Вером или Сањом. Не хулим, биле су пристојне, и те ноћи и те жене, хвала им; пристојне – ни мање ни више од тога, покоји трун вредан памћања, обострано, слутим.
Не замерам јој што је отишла. И ја бих отишао од мене да сам био на њеном месту. Отерали би ме сати заптивени дугим ћутањима. Отишао бих да нас не гледам онакве. Она је била мало бржа или нешто храбрија, неважно, то ионако није пресудило. Не заваравам се, није она најбоља жена на свету, нити сам ја мушкарац каквог никада није било. Ми смо обични људи, мане нам нису стране, понеки безазлени порок такође. Али, били смо једном пар, годинама чак добар пар. То и није тако мало у овом свету свиклом на пораз.
 Напустила ме је у недељу, у јесењу недељу налик овој. Кишило је сву ноћ, баш као у оној песми. Отишла је без суза и тешких речи; мало их је међу нама претекло. Касапећи испошћене дане мучним пребацивањима кривице, све смо их већ били исукали, педантније него да извршавамо ђаволов налог. Остала је само тишина.
Као после оплаканог покојника, те кишне недеље, мирно је паковала своју половину скрханог брака, не грешећи ни у ситници који бих остатак нашег живота ја радије задржао за себе. Једнако мирно, посматрао сам је са узглавља постеље у којој смо провели последњу ноћ, из заборава дозваном страшћу водећи љубав за збогом. На одласку, „збогом“ ми није рекла, нисам ни ја њој, подразумевало се одавно.
Сад знам, подразумевање је најдубља замка за двоје. Ми је нисмо избегли. Неосетно, почели смо да подразумевамо оно што се небригом најбрже тањи. И данас одгонетам како нам је то промакло. Не постоји тачан час ни трен у којем то крене. Трула клица се узгред зачне, можда онда када се прореди детиња игра између двоје, или када из разговора стану да чиле немуште лозинке које нико други не уме да прочита. Очигледно, ми смо превидели прве знаке, не успевши да разазнамо како се гасе ти мали стубови наше блискости. Дозволили смо рутини да се ушуња у нашу нежност.
Грешка се лако лепи на грешку. И на то нисмо били имуни. Не разабирући да нам таштина куца на врата, пропусте смо тражили у оном другом. У сукобу као да је лакше оптужити него признати; извини постаје најтежа реч. Наши дани су се трошно крунили у беспућу све већег јаза. Изморени препиркама које не доносе излаз, напослетку смо се заглибили у сопствену немоћ да одбранимо оно што нас веже. Поред нас живих, живот нам је хлапио у ћутњи. Она је увече улазила у стан у којем је нисам чекао, или је мене у касне сате затицала кућа у мраку, све мање дом. Децу нисмо имали да нас својим трпљењем опомену куда срљамо. Сад помишљам: на срећу, нисмо их имали, број губитника зауставио се на двоје.
Мудрост накнадне памети не умањује исход пораза. То што га боље објасни, губитницима није нарочита утеха. Над неким грешкама наук постаје излишни ламент. Учињено занавек падне између људи, неучињено још јаче гризе... Све то ја сада знам; у самоћи човек бистрије види. Но, због мог освешћења време неће променити смер. А ја све више живим у сећањима. Није ми тешко, овај стан је изложба минуле прошлости. На полици и даље стоји шкатула од ружиног дрвета и бели облутак у њој; можда и она негде једнако чува малу кристалну чашу са стопом. Љубав је најкрупнији завет, а одржавају га саме ситнице. 
После развода, преселила се у други град. Ипак, виђао сам је понекад; њени и даље станују у згради на средини Његошеве – непарна страна, четврти спрат десно, двособни стан са погледом на двориште. Кад бих је срео, најчешће недељом, попричали бисмо као стари познаници. Све бих је питао, и она мене. Али шта год да смо рекли једно другом, увек је остајало много што сам имао да јој кажем, што сам прижељкивао да би ми она могла рећи. Након десетак минута обично, разменили бисмо овлашан пољубац у образ и наставили савко својим путем, опхрвани прошлошћу и жаљењем, знам.
Због тога, кад заредају јесење кише и немир први стане у поглед, недељом не пијем кафу код куће, нарочито не ону јутарњу којом смо се некада лењо будили у постељи топлој од нашег „ми“. Изјутра излазим у дугу шетњу и, куд год да кренем, пут ме одведе на исто место, у тај обичан кафић надомак Његошеве.
Простор је невелик и често пун. Кад могу да бирам, радије се сместим за један од два стола уз стаклено прочеље него за неки од она три у средини или на високе столице уз шанк. Ускоро стиже продужени еспресо и кисела вода, па кроз неко време још једном исто. Мада, на сат не гледам, никуда не журим у недељу кад киша пада.
Данас сам, признајем помало дрско, уграбио право место. Момак што служи госте ми је помогао, зна да често долазим. Кратко сам прелиставао новине, губећи стрпљење већ на половини сваког чланка. Биле су једнако досадно препуне наше стварности. Уз други еспресо поглед ми је увелико лутао по улици, онако, без неког циља.
Киша је упорно цедила оловну мрклину над градом. Посматрао сам њен одраз у локви насред коловоза. На супротном тротоару, под клобуком огромног кишобрана, једна жена спремала се да пређе на ову страну. Уз гласно трубљење, од града, прилично брзо, приближавао се џип. Да избегне талас којим би је сигурно засуо, жена је пожурила преко улице. Кишобран се њихао тамо-амо, заклањајући јој готово читаво тело. Извиривали су само њени витки листови и салонске ципеле у трку.
Са таквом обућом по овој киши! – стигао сам да се зачудим пре него што је ступила на плочник. Докопавши се сигурности, довикнула је нешто бахатом возачу и усправила кишобран изнад главе. Раздвојени стаклом, били смо удаљени непун метар; јасно сам јој видео лице. У следећем трену стајао сам испред ње.
– Здраво!
– То си стварно ти! – изговорила је, отресајући кишу са косе, уз радостан осмех који одагнава сваку сумњу. – Шта радиш у мом крају?
– Свратио сам успут. Нема галаме и служе добар еспресо. И даље пијеш кратки са млеком, зар не?
Погледала је на ручни сат, онда према оближњем скверу, па опет у мене, и коначно рекла: – Може један, брзински.
– Да није превише влажно за елеганцију? – задиркивао сам је док смо седали за сто на којем су чекале и моје новине и цигарете.
– Правићу се да је то комплимент.
– Знаш да не умем да их дајем.
– Ја умем. Ето, ти си се подмладио.
– Не претеруј, имам огледало.
– Озбиљно мислим, много боље изгледаш него прошли пут кад смо се срели. Колико има од тада?
– Шест месеци, веороватно и година...
– А ја бих се заклела да је било пролеће. Сећам се, носио си лагану јакну... – замишљено се двоумила приносећи шољицу устима.
Одлично сам знао и где и када је то било, а још боље шта је она имала на себи. Међутим, рекао сам само: – Кафа без цигарете!? Зар си престала да пушиш?
– Камо среће да јесам. Управо сам кренула до трафике, кад ме онај дрипац престравио. Онда сам те спазила, и... Могу ли?
– Наравно, само се послужи. Надам се да ти одговара.
– Хвала. И даље пушиш исте, видим.
– Тешко мењам навике, сећаш се...
– Пусти прошлост... Како си сад?  
– Преживећу... Шта има ново код тебе?
– Е, ја се враћам у Београд!
– Заиста?! Откуд то?
– Добила сам посао у представништву стране фирме. Потпуно неочекивано, преко једног пријатеља. Малочас сам се вратила са састанка. Уговор је на годину дана, за почетак.
– Пуна си изненађења. Некад ти је сметало кад недељом и поменем посао.
– Немој, пусти...
– Сада бих знао боље...
– Молим те, немој... – очи су јој зацаклиле.
– Извини, не знам шта ми би. Изгледа да киша чудно утиче на мене... Него, јеси ли гладна? Ту ниже има један добар ресторан.
– Хвала, већ имам договор за ручак... – остало је подразумевала.
Ћутећи над њеним подразумевањем, приметио сам тамни аутомобил који се зауставио на почетку сквера. Возач је укључио трепћућа светла, угасио мотор и изашао на тротоар. У исти мах зазвонио је мобилни телефон из њене ташне. Не одговарајући на позив, рекла је тихо: – Чувај се... – стегла ме за шаку и отишла.
Овлашни пољубац је изостао овог пута. Човека који је њу чекао, тамо на скверу, није пољубила овлаш. Стајали су неподношљиво дуго испод кишобрана. А умела је да се љуби, још како памтим и то.

cvrcak07

 
28.
Zlatne ruke

                                     

 

Imao stari Ciganin tri sina, zdrava i jedra ko tri orahova stabla, bistrooka i nemirna ko tri planinska potoka. Starom čergašu se omililo misliti da mu djeca ništa cigansko u sebi nemaju te se uokolo hvalio da su mu sinovi ko pašalije plemenite krvi. Zato odluči da ih ne odgaja kao Cigane čergaše i lutalice već kao uspješne i, kako je volio reći, civilizovane ljude. Svo svoje nemalo cigansko umijeće uložio je da ostvari taj pašinski naum.
            Najstarijeg s mukom upisa na vojne škole ne bi li postigao čast i ugled oficirsku. Ali, njemu je zvanje oficira bilo daleko, uniforma ga je stezala i gušila, te on prečicom postade konobar u prigradskoj mehani i poče zarađivati redovnu platu. Stari otac se tješio da mu sin bar neće krasti i prositi te da će imati nekakvu svoju nafaku. Ali, neki vrag ne dade najstarijem sinu mira te on svaku zarađenu platu profućka na terevenke, poče piti i kockati lutajući sa sumnjivim pajdašima i noćnim damama.
I, nakon deset dugih godina borbe sa porocima njegove prve uzdanice, sijedi čergaš diže ruke, duboko odhuknu i usahla glasa priznade da najstarijem sinu ne bi smio povjeriti ni dvije ovce da čuva.
Dok se stari Ciganin borio da uputi najstarijeg, srednjeg mu sina nestade. Rekoše da je otišao u nekim seobama naroda u daleki svijet i dugo ne bijaše ni traga ni glasa od njega.
Najmlađi, pak, svom silom naleže na rudu, doslovno prihvati očev naum i sav mu se posveti čvrsto riješen da napusti ciganski gurbetluk i stekne zavidno imanje. Trgovanje mu se učinilo kao najbrži put do cilja. Onemoćali otac se prvo obradova, ali ubrzo poče čupati svoju sijedu kosu. Njegova najmlađa nada je šparala, škrtarila i cjepidlačila preko svih znanih mjera. Mladac je čak potkradao, i samog sebe i starog oca, ne bi li stekao imanje, zvanje i čast, te se trsio ciganluka. Znalo se desiti da je, preuzevši od oca vođenje domaćinskih poslova, najmlađi danima i sedmicama držao cijelu familiju na kruhu i vodi samo da bi se što prije stekli imetak i ugled, te se ušlo u visokocijenjeno društvo. Ali, avaj, ništa nije pomagalo. Poslovi su, umjesto naprijed, išli natrag, a mladi gazda je uvodio i post u očevoj čergi da bi pokrio trgovačke gubitke.

I tako; dok je najstariji negdje pijančio i lumpovao po kafanama i kuplerajima, najmlađi je cijedio dušu familiji svojim velikim trgovačkim zanosima koji su donosili samo cicijašluk i otkidanje od usta.
Vrijeme je prolazilo, a stari Ciganin molio Boga da ga uzme sebi. Ali, Bog je imao neku svoju računicu.
Jednoga dana odnekud, kao da ga vjetar donese, stiže glas da mu dolazi srednji sin. Pred njim je išla i priča o njegovim zlatnim rukama i zavidnom imetku koji je stekao u bogatom svijetu.
Svi se obradovaše; i otac i oba brata. Najstariji je u mislima već plivao u moru pića i maštao o najluđim i najbluđim provodima, a najmlađi zamišljao veliku trgovinu, možda najveću u čaršiji, punu raznorazne najskuplje robe.
Dođe srednji sin Ciganinov, široka osmijeha, široke duše i široke ruke.
Ne prođe dugo nestade njegovog imetka. Nešto propi i prokocka najstariji mu brat, nešto najmlađi uloži u beskorisne poslove, nešto otac podmiri svoje stare dugove, a ostatak razgrabi brojna ciganska rodbina.
Nagovoriše ga da opet ide u bogati svijet tražiti selameta.
I on ode oborene glave pljujući u svoje zlatne ruke.
Ne prođe više nego u dobroj priči i on se opet vrati još imućniji, još šireg osmijeha i još veselijeg srca.
Sjatiše se oko njega svi; i otac i najstariji i najmlađi brat, i svi rođaci do desetog ciganskog koljena, i dalje.
- E, vala, brate, zbilja imaš zlatne ruke. Opet ti se posrećilo. Trebalo bi to zaliti i proslaviti da ih ne malerišemo – šeretio je najstariji Ciganinov sin.
- Ti si, brate, već otkinuo i palac i kažiprst sa obje moje ruke. Došao si do srednjaka i on ti je ovaj put dovoljan – reče srednji brat smješeći se. Najstariji prokonta, počeša se po glavi, pronađe da je uvrijeđen, naljuti se i ode kunući najgorim ciganskim kletvama, telaleći svijetu da se odriče svoga srednjeg brata.
- Pusti pijanicu! Nego, da mi to tvoje zlato ne rasipamo već ga u pametne i korisne poslove uložimo, ha?  – škiljio je najmlađi Ciganinov sin.
- A ti si, brate, već otkinuo moju lijevu zlatnu ruku, od šake do lakta, ali ne velim da neću opet dati isto. – smiješio se srednji brat.
I najmlađi se nađe uvrijeđen i ljutit, zujeći ko os, ode nekud za svojim mislima da se više i ne okrenu.
Od tada kao da nisu više ni bili braća.
Stari Ciganin je umro pod čergom. Nije mogao, ili nije želio, živjeti u velikoj kući koju mu je sagradio srednji sin.
Najstariji je pijančio i dalje, te mu je život u veselju prošao. Našli su ga jedne zime smrzmuta u javnom nužniku.
Najmlađi je sticao imetak dok nije stekao luđačku košulju te dugo vukao nekakav konopac za sobom i prijetio da će se objesiti ako mu se ne udjeli koja para. Dojadilo to  svima u čaršiji; i trgovcima, i njihovim mušterijama, i čaršijskim jalijašima, i... zbilja ga jedno jutro nađoše obješena o strehu najvećeg dućana u gradu.

Srednji nije više odlazio u bijeli svijet, niti je radio, niti zarađivao svojim zlatnim rukama. Nije mu više ni trebalo. Dugo i skromno je živio u svojoj kući sa neudatom sestrom i prestarjelom majkom koje od života ništa nisu tražile. I ova priča bi ih zaboravila, toliko su tiho proživjele život pored grlate muškadije, da se srednji nije morao rastati od prve žene koja je željela da izbaci svekrvu i zaovu iz kuće.

Palac

(Enes Topalović, Nesttun, Norveška)

 



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz