Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Priče-III deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 67
Bots: 2
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Priče-III deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče III.

11.
Karma
 

Ovo nije moderna priča. U njoj nema psovki, ni žargona. Ovo je poslednji uzdah, možda poslednjeg romantika, možda zaluđenika, možda budale. Ovo je priča jednog duha, a ne tela. Ovo je misteriozno putovanje duše niz hodnike iluzija, niz sobe snova i potkrovlje imaginacije. Stvarni događaji su samo u naznakama, samo kao potpora. Oni koji su željni stvarnosti, neka je žive, ja sam je sit i želim da pobegnem negde dalje, negde više, u sfere večne harmonije duha, harmonije duše, tamo gde nikad neću stići, ali čemu želim da težim.

Sećanje pletući reči pokušava da istka osećanja koja su neopisiva, pokušava da naslika ono što je nemoguće naslikati, pokušava da sačuva od zaborava ono čemu je suđeno da zauvek nestane sa česticama postojanja, ono što je vredno jer ga više nema, ono što je veliko zato što je neponovljivo. Mi sećanjem glačamo neravnine, brišemo prašinu činjenica sa iluzija, dotičemo se savršenstva koje nikada nije postojalo i zbog kojeg ćemo uzalud tražiti isto u sadašnjosti, zauvek gubeći budućnost. Ali, osećanje je uvek jače od razuma, ono nagoni razum da hoda njegovim stazama, da traži logiku tamo gde se ona ne može nalaziti, da voli ono što mu je strano, da beži od onoga što mu je potrebno, da kuša ono što će ga otrovati, da zapisuje ono čime će sebe još više povrediti.

Svuda su me pratile njene prelepe, velike, izražajne oči, čiji sjaj je zasenjivao hiljade drugih. Njen nežni, blistavi pogled, pun nade i očekivanja. Pune izazovne usane, male šake sa malim, okruglastim prstima. Dodirivala me je nežno, požudno, strasno, kao da grli prvi i poslednji put, kao da predoseća da ako prestane da me grli, da će me neki nejasni životni vihor oteti iz njenog naručja, da će se sve srušiti kao kula od peska, od karata, od iluzija. Kao nebeska Izis, spajala je deo po deo moga tela, moje duše, moga bića. Ljubila mi je usne, ljubila obrve, ljubila obraze, ljubila vrat, ljubila grudi... U njenoj duši, u njenom telu nalazilo se vrelo kosmičke energije, one koja pokreće svet i bez koje ne bi bilo života na zemlji.

I onda je sve nestalo. Odjednom. Preko noći. Iznenada i bez traga. Kraj je, kao i obično, počeo mnogo ranije, ali ga ja nisam video, nisam ni slutio, zaslepljen sobom, zaslepljen planovima, možda ljubavlju. Tek kad me je napustila delići slagalice su počeli da se uklapaju i svako zašto pronalazilo je svoje zato. I onaj čudan sjaj u očima, i povremena odsutnost, nagle promene raspoloženja, i kasni pozivi, i misteriozni nestanci novca. Živela je na crtu, za crtu, od crte. Na kraju se udala za svog dilera, verovatno da bi imala redovne zalihe.

Ležala je sklupčana na pločniku, leđima naslonjena na zid apoteke. Njena garderoba bila je prljava. Jedna patika joj je spala s noge i neki klinci su je šutirali niz ulicu. Pokušavala je da skrije lice od prolaznika i zime unutar kragne isflekanog kaputa. Nisam je prepoznao i ne bih ni obratio pažnju na nju, da nisam osetio nešto čudno dok sam prelazio preko njene senke, zadubljen u misli, zadubljen u sebe, u snove, u zablude, dok je hladan sneg pucketao pod mojim nogama, dok su je puritanci psovali, dok su čedne trijumfovale.

Stari Grci su verovali da je fizička lepota znak duhovne i da lepa osoba već svojom pojavom dokazuje svoju plemenitost. Možda nesvesno vođen ovim osećanjem, zamišljao sam u njoj sve visoke ideale koji mogu biti u jednoj smrtnici. Taj prvi susret, susret u neobičnim okolnostima, zbio se na neobičnom mestu, u neobičnom okruženju. Razgovarali smo mislima, tada, nadali se, tada, kovali velike snove, tada. Glupirali smo se, lagali jedno drugo, krili poglede i uzdahe jedno od drugog, od samih sebe, od ljudi. Nije bez razloga Kupidon predstavljen kao dete.

Nikada se dva bića nisu toliko približila, nikada toliko vezala za tako kratko vreme, sa tako malo dodira, sa tako malo reči. Krotili smo osećanja kao da su u pitanju najstrašnije zveri koje pokušavaju da nam razderu grudi i sudare se u međuprostoru. Nažalost, patetika je ubila ljubav i sve reči kojima bih pokušao da dodirnem ono što smo osećali, delovale bi lažno i izlizano. Ljudi nesposobni za duboka osećanja oteli su nam pravo da se iskažemo, da sačuvamo deliće nečega što je nestalo, što se ugasilo, što smo ubili ili što se ubilo samo, možda po kazni, možda slučajno, možda sudbinski, možda zauvek.

Sada je ležala tu, pod mojim nogama, kao senka one koju sam znao, koju sam zavoleo za ceo život, o kojoj sam sanjao u samoću, u tišini, u patnji, u tajnosti, u usamljenosti, daleko od ljudi, od stvarnosti, od svega što bi moglo da ugrozi moje iluzije, moje snove, moje nerealne nade, moje velike želje, moje mučne sumnje.

Pogledala me je. Odmah me je prepoznala iako se nismo videli godinama. Želeo sam da govorim, ali nisam. Tišina nas je obavijala. Jedna suza, topla, slana, nestvarna, jača od svega, skliznula je niz njeno lice. Kleknuo sam kraj nje, bez reči, bez utehe, bez nade, bez želje, bez volje, bez saučešća, bez sažaljenja. Kleknuo sam pored nje i zagrlio je, kao prvi put, svom snagom, svom ljubavlju kojoj je trebala samo varnica da bi ponovo buknula.

Tu, na snegu, na dnu društvene lestvice, na dnu ljudskih poimanja, na dnu narodnog prezira, ponovo smo otkrili jedno drugo. Neka nit, jača od svega, od nas, od naših želja, od ljudskih očekivanja, od sujete i od dostojanstva, nastavila je sa svojim tkanjem iz nekog prošlog života, tačno na mestu na kojem je nekada stala, gde se prekinula. Karmička veza nas je spojila da bi smo dovršili ono za šta nas je večna sila namenila. Nisam mislio o tome šta nas čeka, nije mislila ni ona. Naše aure prepoznale su se same, dotakle same, spojile same; mi smo bili samo pioni, samo marionete u rukama karme, u rukama sudbine, u rukama neizbežnog, u središtu kosmičkih namera, ko zna zbog čega, sa kojim ciljem, sa kakvim krajem.

dragan

( Dragan Matić, Mačvanski Pričinović, Šabac, SR)

 

 

12.
Just do it
 

 

1.
                Njihovo slučajno poznanstvo je poprimilo neke od odlika ljubavne priče. Možda nerealizovane, nekonzumirane ljubavne priče, ali odigrali su tu suptilnu (ili pre: suvišnu) predstavu za druge ostajući istovremeno na bezbednoj udaljenosti jedno od drugog.
               
                2.
                Počelo je u stanu te sredovečne žene istrošenog izgleda. Sama je bila i sve vreme se smejala. Kada bi približila lice on bi osetio miris alkohola.
                Pokazivala mu je svoje pesme: tri tanke knjige pesama i muškarac je o njima trebalo da dâ sud. Zašto je želela da bude pesnikinja: kome su one potrebne? Žestoka borba da se objave tri tanušne zbirke pesama koje ništa ne znače. Čak tome, po ženinoj priči, žrtvovati vlastiti život. Razoriti prvo jedan, potom i drugi brak i, na kraju, ostati poražen i sâm.
                Sedeli su u njenoj sobi dok je pakleno vrelo popodne neprimetno prelazilo u vrelu noć. Ona se kretala sa jednog na drugi kraj sobe i ponavljala: “Ovo je moja devojačka soba”, znajući i sama koliko je izgovorena rečenica besmislena. Njen smeh je to potvrđivao.
                Stan se nalazio na jedanaestom spratu. Suviše visoko za i ne tako malen već pre nedovoljno definisan grad. Takvi gradovi nemaju potrebe da se penju tako visoko, toliko približavaju nebu, Suncu, zvezdama... Treba gamizati po tlu i ne dizati pogled. Ljudi su stvoreni za takav život.
                Žena i muškarac su bili vršnjaci. On je doputovao u grad u potrazi za pričama o gradu. Planirao je da napravi knjigu priča o rodnom gradu i neko mu je preporučio tu ženu. Okrenuo je broj njenog telefona i ona je kazala:
                - U redu je, možeš da dođeš!
                Sačekala ga je u negližeu.
                - Upravo sam se istuširala – rekla je kroz smeh.
                Zvučalo je providno.
                Nije prestajala da govori i da se smeje. Muškarac se osećao izgubljenim u svemu tome. Imao je utisak da ga ta žena ne tretira previše ozbiljno i to ga je vređalo. Ponašala se kao da je on Ništa, jedno veliko Ništa. Neko ko iza sebe ništa nema, ko je prokockao svoj život i vratio se u rodni grad da u njemu okonča svoju životnu priču.
                Želeo je da joj se revanšira za gostoprimstvo i pozvao da izađu na piće. Ona će već znati neko dobro, pristojno mesto gde bi mogli da odu. Uostalom, njemu je svejedno gde će otići, odsedeti naredna dva-tri sata.
               
                3.
                Odvela ga je u neku rupčagu. Bilo je to mesto gde je pesnikinja izlazila. Začudo, svi oko njih su se ponašali kao da je to neko eksluzivno mesto za izlazak, a ne najobičnija rupa.
                Seli su za sto za kojim je već bila jedna devojka.
                - Marija – rekla je i pružila ruku.
                Muškarac je odmah zapazio njena sportska, snažna ramena. Sedeti za istim stolom sa lepom, mladom devojkom; sedeti preko puta nje i gledati je, pustiti mašti na volju.
                Za susednim stolom su bili muzičari i sa puno entuzijazma svirali neke davne narodnjake.
                Ubrzo su im se priključila dvojica dečaka. Noć je sporo tekla. Muškarac bi povremeno popričao sa devojkom. Nije znao o čemu bi sa njom razgovarao: koje teme bi njih dvoje mogli da otvore? Sa tolikim generacijskim, kulturološkim i ko zna kojim sve jazovima između njih dvoje. Noć je sve jasnije dobijala ritam koji se muškarcu nije dopadao. Nije navikao tako da živi. Tokom proteklih godina postao je krajnje proračunat. Večeri ispred televizora u porodičnom okruženju, odlazak na spavanje oko deset, pola jedanaest… Ujutru u sedam biti na poslu, u tri popodne uputiti se kući, uzeti daljinski u ruku i menjati TV-kanale… Jednu, dve, deset… dvadeset godina.
                Strpljivo je čekao da se veče okonča i zauvek iščezne iz života tih ljudi. Nije voleo iznenadne ulaske drugih osoba u svoj život. Ne želi ništa o njima da zna, koliko dugo tako žive, koliko će još tako živeti, i koliko je sve što se te večeri događalo značajan segment njihovih života.
                Muškarčeva nova poznanica nije pokazivala nameru da napusti kafanu. Mada je ponoć odavno bila prošla, ona je ispijala piva, njihala ramena u ritmu muzike, pušila cigarete. Tu i tamo dodirnula bi ga kolenom ispod stola. Stvari su počele da izmiču kontroli, pomislio je muškarac.
                Najmanje je želeo da njegov život počne da se pretvara u jednu od  priča kakve je pisao: postati junak sopstvene priče?! Kada, u kom trenutku, večerašnje dešavanje je počelo da ga usisava, uvlači u sebe? Možda je to trebalo da bude kazna što je pisao takve priče, izmišljao ih?
                Sedeo je zamišljen, užasnut činjenicom da život koji je decenijama gradio počinje da se urušava pred njegovim očima. Bilo je dovoljno da doputuje u grad (slučajno, njegov rodni grad), sretne ženu sklonu alkoholu, i ta dva elementa su bila sasvim dovoljna da muškarčev život počne da sa ruši kao kula od karata.
                Uništavali su njegov život, rastakali ga kao u nekoj kiselini (istina, oni toga nisu bili svesni), i još očekivali da on u svemu tome uživa?! “Zar nam nije lepo”, poručivala su njihova nasmejana lica. Mladi Ciganin za susednim stolom ih je već po drugi put častio pićem, dečaci su pričali svoje životne priče…
                Bio je privezak te žene. Međutim, ne da se ništa novo sagraditi dok se nešto postojeće ne sruši. Ona nije imala šta da ruši. Iza nje je sve bilo porušeno. Kako je samo na nju naleteo? Neko je želeo debelo da ga iskuša dovodeći tu ženu u njegovu blizinu.
               
                4.
                Konačno su se on i pesnikinja našli na ulici. Predstava je završena, pomislio je. Nije bilo tako: odvela ga je u kafić. Oko njega su plesale tinejdžerke, vršnjakinje njegovih kćerki. Uvijale graciozna tela na skučenom prostoru između šanka i ulaznih vrata. Kako su uživale u životu, kako su umele da uživaju u životu! Da zavrte svoje tela ne u ritmu muzike koja se čula već po taktu koji u njima otkucava. Kao da su svi u muškarčevom rodnom gradu bili hrabri do ludila. Spremni da se troše, drugima podare sebe, najlepši deo sebe.
                Taj grad je baš živeo, želeo da živi, znao da živi. Nije se predavao. Odakle je crpeo energiju? Kako je u njemu sve lako i jednostavno?! Ne treba biti previše pametan, oprezan, da bi se kretao ulicama tog grada. A sredovečni muškarac je odavno zaboravio logiku življenja koja je vladala u gradu koji je napustio kao tinejdžer. I on je po čitav dan trčao za loptom, nikakvih obaveza nije imao. Dečaci njegovih godina živeli su istim, bezbrižnim životom. Kao da su ih njihove majke spremale za one koji će jednoga dana vladati gradom.
                Sada je kao sredovečni muškarac stajao za šankom kafića, ispijao ko zna koju kola-kolu te noći, okružen mladim osobama. Njima nije bilo potrebno njegovo iskustvo, njemu nije bila potrebna njihova mladost.
                Pokušavao je da pronikne u suštinu grada: kako mu doskočiti? Učiniti nešto što će grad morati da respektuje, da se nad tim duboko zamisli? Grad: gomila kamenja na horizontu kada mu se približavamo u automobilu ili autobusu. Kako je samo moćniji od svih nas, kako smo za njega ništa? Za sivu gomilu kamenja? Zašto joj se vraćamo, šta od nje očekujemo? Da nas konačno i zauvek prekrije? Zar je smrt jedino trajno, jedino vredno, što grad može da nam podari?
                Lakomislena žena pored njega dobro je znala šta hoće. Ona koja je čitav život provela u Gradu. Želela je još jednog muškarca u svom životu. Da ga potroši, ili zauvek zadrži, svejedno. Izbor je njegov, ne njen!
                Ali, tinejdžerke koje oko njega plešu: njih nije mogao da ignoriše! Za njih bi bio spreman sve da uradi. Za te visokoletačice raširenih krila. One su bile te koje su vladale gradom. Njihovi roditelji su surovo radili da bi se one noću provodile, ulepšavale grad; dokazivale da ne postoji nijedan grad na svetu kome bi muškarčev rodni grad trebalo da zavidi. One su od Grada pravile najuzbudljivije mesto pod nebeskim svodom.
               
                5.
                Svanulo je. Pesnikinja i muškarac su se ponovo našli na ulici, uputili ka njenom stanu. Nije više vredelo da joj se suprostavlja. Na sreću, naslućivao je da ni ona nema hrabrosti da ide do kraja. I u njoj se nešto prelomilo. Situacija je postala komotnija, i on je ponovo bio onaj surovi borac koji sme da uleti u svaki duel, odradi ga do kraja, i produži dalje. Pokopa leševe i produži dalje.
               
                6.
                I narednih dana njih dvoje su nastavili da se druže, izlaze po kafanama, čuju telefonom, od jutra do večeri ispijaju kafe sedeći u pesnikinjinoj “devojačkoj” sobi. Da se svađaju i uzajamno vređaju. Kao da su svađe predstavljale jedini izlaz.
               
                7.
                Nekoliko dana kasnije muškarac je stajao na jednom od perona međugradske autobuske stanice. Napuštao je Grad. Bilo mu je teško. Znao je da nikada više neće da ga doživi na isti način. Da je neka energija između grada i njega bespovratno potrošena.

kraljpajaca

(Zoran Ilić, Beograd, SR)

 
13.
Јазавац

                                     

 

Моја дечачка соба је била велика. На средини је стајао огромни орман, који је за мене тада представљао недостижни врх, нисам смиривао своју машту док га нисам освојио.
 
Тамо сам после често бежао кад би живот притискао и када нисам знао куда даље. Моја машта је била непресушна, а потрага за уточиштем неопходна.
 
Лежао бих на врху ормана и цртао разне животиње. Када сам одрастао моји родитељи нису никада прекречили моје цртеже. Знали су да су ми они необично важни.
 
На орману сам цртао своје срећно уточиште испуњено животињама, идилично и смирујуће, можда се тада и родила љубав према природи и жеља за њеним упознавањем. Још тада сам у дубини срца, али без свесне одлуке, знао да ћу се бавити неком биолошком дисциплином.
 
Јазавац је био главно биће, центар збивања на мом малом имању.
 
Не знам ни данас зашто баш јазавац? Али није ни битно. Битан је осећај, не морам баш све рашчланити и математички објаснити, иако је то моја наука изискивала...Настао би кошмар и вртлог у мојој психи ако све не бих ставио под окриље разума.
 
Сена јазавца ме је увек пратила. Некада би ми и засметала!
 
Јурио сам по свету тражећи начина да задовољим глад за знањем, али и бежећи од живота и везивања.
 
Љубио сам разне жене, лепе и ружне, згодне и дебеле, паметне и глупе...Али свака је појачавала јазавчеву сенку.
 
А онда је наступио пакао који је резултирао у мом коначном ослобађању од утицаја те животиње и који је на крају ипак донео добро.
 
Био је то пакао који је донео рај!
 
То се десило пре три месеца у Москви. Држао сам неко предавање на Ломоносовом универзитету, а после сам остао још пар дана у Русији изнајмивши малу кућу у једном лепом сеоцету чије сам име заборавио, услед ужаса који ме је задесио. Кућа се налазила на месту где ливада прераста у шуму.
 
У оближњој крчми сам и упознао ту девојку. Сијала је и зрачила неком необичношћу, била је веома згодна и лепа. А нарочито су њене сањалачке очи изазвале немир у мени. И сексуални и интелектуални!
 
Причали смо на руском језику, знао сам га доста добро, одувек сам и волео тај језик. Осећао сам од малих ногу да је мој!
 
Њена памет и знање су били беспрекорни, хумор луцидан, а мисао врцава и вијугава, многима је било тешко да је прате, важила је за чудака у тој херметичкој средини. Предавала је математику у сеоској школи.
 
Деца је нису волела, признала је...
 
Брзо смо завршили у кревету.
 
Ту је тек била мајстор!
 
Десетак дана смо летели вртоглаво једно ка другом. Али онда се у мени полако будио страх.
 
Те вечери је ушла у моју кућицу не рекавши ни реч. Скинула је све са себе и погледала ме очима које више нису биле сањалачке.
 
Биле су животињске, подсећале су ме на нешто...
 
Међутим и даље сам је желео.
 
Легли смо у кревет и отпочели игру...
 
Изненада ми је језа шибнула кроз тело. Осетио сам под рукама животињско крзно и скочио са кревета док се моја партнерка болно згрчила претворивши се у мени добро познатог јазавца.

 

               Срце ми је застало, разум је посртао и кретао се у неповрат. Последње чега сам се сећао је био њен гробни смех и речи:
„Зар ти се сада не свиђам?“
 
Пронашли су ме ујутро како го лутам по шуми, тако ми је бар причао стари крчмар са којим сам се спријатељио. Он ме је напојио неким нектаром од којег ми се разум повратио...

               Погледао ме је брижно и рекао:
„Купио сам ти карту за повратак. Иди у своју земљу, овде ћеш пропасти.“
 
Вратио сам се у Србију, дуго нисам био кући...
 
Родна земља јесте лековита, истина је...
 
Боже!
 
Пољубио сам родитеље, ручао сам и окречио моју дечачку собу.
 
Убио сам јазавца!

Djuro

(Đuro Kosanović, Obrenovac, SR)

 
14.
Međuprostor

        

 

To je bio tek puki radni zadatak. Čovjek pored nje, natovaren opremom, stalno ju je upozoravao na to. Onaj isti, koji će se deceniju poslije samospaliti i umrijeti u najtežim mukama. Tada je još taložio.
Svrće pogled na pogurena leđa i izraz nijeme nesreće. Traži pogled starca i kada ga sretne, počinje da plače. To što je gledala bio je puki očaj, utoliko gori što čovjek nije galamio, mlatarao rukama, hodao ubrzano i slično, te ga bar na taj način malo razgonio, već je bio ophrvan njime. Svaka bora na tom licu odražavala je neizrecivu patnju.
Poluobuven, bio je izmješan sa gomilom besprizornog svijeta, koji se danonoćno slijevao iz tog pravca, gdje se nalazio i njemu najbliži grad, onaj na koji je izvršen desant nekad, još za onog rata. Koji je bio i slučajno mjesto njenog rođenja, a u koji će je poslije voditi da joj pokažu tu bolnicu i onu čuvenu pećinu, poznatu joj iz toliko filmova.
Starac je gleda, sjedeći na niskom kamenom zidu kod Gimnazije, kao da je netom kročio na drugu planetu, suru i nepoznatu.
On ne govori, samo je gleda povijenih leđa, očima punim suza koje ne kapaju, dok se kroz usne još ništa ne pomalja, niti razaznaje. Kao da je neko odlučio da ukine tu moć govora, kako bi prizor nesreće bio što jeziviji i slikovitiji.
Dok montira opremu, sin narodnog heroja, njen kolega, joj svo vrijeme govori da bude profesionalna, ali ona, kao hipnotisana, ne može da odvoji pogled od te nesreće pred sobom, tih očiju i tih ruku što su nemoćno položene u krilu.
Neki ljudi jednostavno srastu za majušni dio svijeta, ogranak šume i komadić brda, prostim okom vidljiv iz dana u dan, iz godine u godinu. Za gredicu luka ili cvat jabuke, uvijek isti, a neponovljiv, a svejedno uobličiv i smislen samo u tom dekoru koji se gleda od rođenja.  Do te mjere da čovjek više ne zna gdje prestaje pogledom obuhvaćeno, a počinje on sam. Drugom nekom čovjeku, takvi prizori su bliski, on čvrsto vjeruje da ih ima svuda po svijetu i uživa u njima,  ali onaj prvi čovjek je omeđen svojim svijetom, koji se prostire onoliko koliko pogled može da mu obuhvati.  I u pravu su i jedni i drugi.
Jedan od tih koji su disali plućima komadića zemlje na kojoj su rođeni i gdje su ukopavani, bio je i taj, od nesreće poguren stari čovjek, koji je prevalio stotine kilometara ne znajući ni gdje ide, ni kako će se sve završiti. Njegov svijet se rasprsnuo onog momenta, kada su mu iz vidokruga nestali dobro poznati obrisi. Kako su prepoznatljivi krajolici nestajali, tako je oko ostajalo zgasnuto,  a pokreti lišeni života. Kada je zamakeo i zadnji odsjaj prepoznatljivog, čovjek je bio tek puka ljuštura, lišena dovoda vazduha koji je mogao da udahne punim plućima samo tu, u tom preglednom mjestu.  Bila je to polagana smrt, kao sve veći razmak od površine vode,  labavo okačene o rub svijesti još samo kao sjećanje, dok se tone na dno.
Sad on nju i vidi i ne vidi i ona može biti i grm i zgrada i spomenik i svi ti ljudi, koji blijedi i isprepadani hvataju predah pored automobila, konjskih kola, traktora, za njega su samo sjenke.
Ona plače dugo i kada više ne gleda tog čovjeka, a kolega će joj ponavljati kako ona na to gleda iz krivog ugla, pa kud bi čovjek završio da tako reaguje na svaku nesreću....
Taj njen kolega, tako joj je govorio, a onda se deset godina kasnije polio benzinom i zapalio, jer je i on, kao i čovjek pored Gimnazije umio da živi samo kroz jedan kadar, blizak, drag i topao. Kadar koji će on posmatrati i dalje, ali ga više neće prepoznavati. I to je bilo užasno. Što je on gledao isto nebo, istu rijeku, iste raskošne aleje, iste zidove iza kojih je prebivao dom, nenapuštan, ali koji on više nije mogao da prepozna.
Sve joj je to htio reći, kada su se vidjeli posljednji put, nakon dugo godina, u toj prepunoj kafani.
Ništa od toga nije rekao. Ali, ona je u njegovim, baš kao i onda, u očima onog starog čovjeka, prepoznala tu izgubljenost. A izgubljenost je, ako ne prostor, a ono bar međuprostor, u kojem se sreću takvi kao oni. I u kojem i ona često prebiva, mada je oni možda  ne primjećuju.

rkarlas

(Radmila Karlaš Banjaluka, BiH)

 

 

15.
Memento
 

 

Sanjao sam noćas Acapulco. Te živopisne male kućice trošnih krovova i oronulih zidova, i ljude koji kao nesvakidašnji dio te neobične arhitekture nepomično sjede na izbočenim pragovima i stare zajedno sa svojim gradom. Sjetio sam se nekih davnih dana, nekih dragih ljudi, i tebe... Sjetio sam se svega.
            „Acapulco...“ - govorila si - „Vječan je, kao što ćemo i mi biti...“ No, „nas“ odavno nema više, pa mi se ni Acapulco vječan ne čini.
            Pitam se da li još pamtiš te plaže, taj bliski miris mora, otiske dlanova u vlažnom pijesku koje spiraju suncem omamljeni valovi... Idila. Mazila si se sa tropskim ljetnim danom, ljubio te gust i ljepljiv julski vazduh a ja sam bio ljubomoran i pun snage a ipak nemoćan da ugasim tu strast, tako čistu i konačnu, koja je isprva zbunjeno i pomalo nehotično a posle divlje i nekontrolisano izbijala iz tvog mladog tijela. Znao sam: ti bi se mogla i svom peškiru dati, te bi i on poslušno planuo.
            Nemirnog duha i sa idejama koje te iznova tjeraju na pokret stizala si da protrčiš kroz misli mnogih mornara u tranzitu pa i da se potučeš sa čitavom kolonijom morskih ježeva dole na sprudu nedaleko od naše kuće. Ni danas ne znam ko je izvukao deblji kraj. Plakala si skrivajući pogled u mokre uvojke dok sam ti liječio izbodena stopala, uzbuđujući se laganim drhtajima tvojih mekih listova svaki put kada bi vrh igle kliznuo u otvrdlu kožu na petama. Poljupcima sam spirao so sa tvoje preplanule kože a potom bježao u trošne meksičke kafane i tekilom spirao opečene usne, utrobu i dušu... Pamtiš li još to?
            Krali smo barku od tvog starog, izvozili se na pučinu kroz trag mjesečine i omamljeni prepuštali plimi i jedno drugom, potpuno slijepi za svijet oko sebe. Uspavljivao nas je plač zaronjenih stijena a budila jutarnja svjetlost kroz jedra ribarskih čamaca i pjesma lokalnih mladića na koju smo se zajedno ježili: „Cantando bajo la luna...“
            Ponekad pomislim da je sve bio samo san, tek misao rođena iz dosade i osjećaja da sam nekad, negdje, nešto izgubio. Možda sam te i stvorio da popunim praznine u sjećanju koje mi se produbljuju svakim danom, baš kao što doktori kažu. Kažu i da živim u nekom selu u istočnoj Evropi, u državi kojoj ni ime ne umijem da izgovorim, i da si ti i danas možda baš tamo negdje... Baš koješta. Oduvijek si mrzila sela. Toga se još sjećam, mada mi danas već mnoge stvari plivaju u magli a neke i ne vidim više. Samo činjenica da više ne pamtim imena konobara u onom salsa klubu na „Plaza de Monterey“ gdje smo se praznili do besvjesti, kretnje tvojih snenih kukova u ritmu jazz truba, blasfemija je sama po sebi.
            Ipak, ponekad tako zagrizem jabuku pa mi se u usne vrati okus tvog karmina a tvoj vreli dah mi prostruji u ušima. Prhnu opet ptice daleko iznad horizonta a ulični čistači šmrkovima gase tlo pod tvojim nogama i svaki dio ove besmislene priče nađe svoje mjesto u nevjerovatnom mozaiku snova, želja i uspomena. Palim tad još jednu cigaretu pored svoje i puštam da lagano dogori, sklopim oči pa se i ja polako ugasim u tami...

Sun_of_a_gun

(Slaven Džindo, Sarajevo, BiH)

 
16.
Moj rog samo za nju sja
 

 

Uvek se bojala, čak i da je pogleda. Mislila je da je ona, suviše lepa, suviše savršena za nju, da je ne zaslužuje. Krila se nežno od nje. Kada bi znala da može da je vidi, nije je gledala, tek ponekad bi krišom podizala glavu i za trenutak bi je pogledala, tada bi je obasjala milina njene lepote, ali od straha, da je ne gleda suviše, brzo je spuštala glavu...
Živim samo za nju. Ja postojim samo zbog nje. Čekam da me ona uzme, da spavam na njenom krilu, u njenom zagrljaju. Da me greje njen dah. Ona je najnežnije biće. Skriva nevino pogled od mene, a ja čekam samo njene mile okice, da me pogledaju dovoljno dugo, da shvati da sam ja njena. Zaboravila je na mene. Ali ja je čekam, čekaću je doveka, ja pripadam njoj. Čuvam vešto svoje moći, da bi ona bila najsrećnija. Moj rog sija samo za nju!
Nije je dugo, dugo videla, ali nije nikada zaboravila na nju. Sanjala je noćima, da će Ona doći da je štiti... Sećala se miline, koju je osećala pri pogledu na nju...
Raspada mi se duša od potištenosti, potražiću je, objasniću joj moj strah, oprostiće mi, nadala se.
Plakale su, same, nežno... Suzice su padale, jedna za drugom, slivale se niz, već napravljene staze na njihovim licima i padale su, kao kristalne kuglice i raspršavale se, pri dodiru sa zemljom...Jednoj je rog sijao, a druga je klečala i molila se...
Stvorena sam da bih bila pored nje. Pored nje sam. Pomazila mi je rog i najsrećnija je. Rog mi sija najnežnijom svetlošću, samo za nju...

Zoca

Zorana Kešeljević, SR)

 



Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz