Svet Knjiga
   Login or Register
NaslovnaForumiMoj nalog
Sadržaj › Tkalci reči › Priče-II deo
Toggle Content Baneri:
Večanja
Sportski tereni
Toggle Content Glavni meni
 Naslovna Forumi Opcije člana Forumi Traži Web
Toggle Content Tekstovi

Recenzije Konkurs "Tkalci reči"

Recenzije Recenzije i najave knjiga

Konkursi Konkursi i aktuelnosti

Clanci Članci

Jezik Jezik

Toggle Content Informacije o članu:

Dobrodošli Anonimni

Nadimak
Sigurnosni kodSigurnosni kod
Upiši sigurnosni kod

Članovi:
Najnoviji: stoffelol
Novih danas: 0
Novih juče: 0
Ukupno: 2528

Ljudi Online:
Članovi: 0
Posetioci: 27
Bots: 1
Uprava: 0

Članovi online:



Toggle Content Poslednji tekstovi:
 Konkurs za mlade "Rukopisi31"
 Pobednička dela
 Pobedničke pesme
 Pobedničke priče 3.
 Pobedničke priče 2.
 Pobedničke priče
 Dramski tekst V
 Price-XVIII deo
 Priče-XVII deo
 Priče-XVI deo
 Pesme-IV deo
 Priče-XV deo
 Priče- XIV deo
 Dankin - nastavak
 Priče- XIII deo
 Pesme-III deo
 Tkalci reči
 Dramski tekst:Brvo - nastavak
 Dramski tekst IV
 Dramski tekst III
 Dramski tekst II
 Dramski tekst: Na Bosanski način- nastavak
 Dramski tekst I
 Priče- XII deo
 Priče- XI deo
 Priče-X deo
 Nastavak priče Hajdučki put
 Priče-IX deo
 Peiče-VIII deo
 Priče-VII deo
 Priče-VI deo
 Priče-V deo
 Priče-IV deo
 Priče-III deo
 Priče-II deo
 Priče-I deo
 Pesme-II deo
 Pesme-I deo
 Sa(n)jam knjige u Istri
 Javni poziv Ministarstva RH
 Natječaj za nagradu "Goran"
 Konkurs za poeziju "Velimir Rajić"
 Konkurs "NAJKRAĆE PRIČE 2007."
 Vulkan - Tatjana Debeljački
 Konkurs za zbirku priča autora iz BiH
 Natječaj za priče s bloga
 Poezija Tatjane Debeljački
 KRVNI PRITISAK I TANGA GAĆICE - Čedomir Ljubičić
 PRIBLIŽAVANJE DALJINE - Dejan Milojević
 SIMINOM ULICOM - Slobodan Simić
 Nova knjiga Ivana Lalovića
 Tečaj kreativnog pisanja u Puli
 Natječaj za priču o divovima
 Natječaj za kratku SF&F priču
 Konkurs za kratku priču iz domena fantastike
 Helen Van Rojen u Beogradu
 Konkurs Sveta knjiga "Tkalci reči"
 STAKLENA PALATA - Amitav Goš
 GOSPODAR MUVA - Vilijama Golding
 "Hijene", roman koji nikog neće ostaviti ravnodušnim
 Novi "Rječnik bosanskog jezika"
 TOP 20 ljubavnih priča
 Bes islamskog sveta zbog Ruždijeve titule "Ser"
 II Ogulinski festival bajke
 Sajam knjige na otvorenom u Sarajevu
 Orhanu Pamuku počasni doktorat
 VI konkurs za najkraću kratku priču
 Novi Pravopis hrvatskog jezika
 Konkurs za neobjavljeni prozni rukopis
 Četvrti "Vezeni most" i nagrada "Mali princ"
 Slovenački autori u Beogradu i Novom sadu od 7. do 11. maja
 Deca Hurinova - DŽ.R.R. Tolkin
 4. zagrebački Sajam knjiga
 Spojeno i odvojeno pisanje reči u srpskom jeziku
 Kada ih jednom ostaviš - više im se ne vraćaš
 Hologram - ni manje knjige, ni veće širine!
 Wei Hui - majstor pisanja i skandala
 FIZIKA ZVJEZDANIH STAZA lawrence m. krauss
 Michael Eric Dyson: "U potrazi za Tupac Shakurom"
Priče-II deo
Untitled Document

Konkurs "Tkalci reči"

Priče II.

5.
Greh gospođe Emilije
 

Gospođa Emilija, supruga marvenog lekara Bačke županije, dvadesetiprvog dana meseca augusta leta gospodnjeg 1889. posmatrala je svoje dve ćerkice kako bacaju kamenčiće u bistro Palićko jezero. Tek je počeo četvrti dan njihovog porodičnog odmora u ovom banjskom mestu, a juče su iz župskog dvora poslali brzi dvopreg, kako bi se njen suprug gospodin Stefan hitno javio velikom županu u Novi Sad. Kočijaš je umeo reći samo toliko da su svinje, u nekoliko bačkih sela, naglo počele da crkavaju i da se u Magistratu plaše da nije u pitanju svinjska kuga.
         Gospodin Stefan je bio jedan od prvih marvenih lekara od kada je Magistrat u Novom Sadu to zanimanje stavio u spisak gradskih činovnika.  -Do skora su marvu lečili priučenikovači, a evo sada bez marvenog lekara ne mogu ni  jedan dan- razmišljala je gospođa Emilija, ali se nije baš mnogo ljutila što je ostala sama sa decom. U Trščari, novom banjskom hotelu gde su odseli, osoblje je prema njoj uslužnije od kad se proneo glas da je po njenog muža svoj dvopreg poslao lično veliki župan. Palić je tih godina, sa svojom banjskim kupalištem, jezerom i teniskim terenima postao poznato odmaralište, gotovo kao Karlove Vari ili Opatija, i zato nije bilo neobično da u njemu gostuju dame bez svojih muževa ili pratioca. Gospođa Emilija se osećala sasvim opušteno, udobno je namestila banjski ligeštul, proverila šta rade njene ćerkice i  nastavila da čita započetu knjgu. Već posle nekoliko redaka misli joj odlutaše, a preko njenog lepog lica prolete zagonetni osmeh. Razmišljala je o svom mužu i o razlozima zbog kojih je insistirao da odmor provedu sami na Paliću, a ne kako su običavali svih prošlih godina njihovog braka, kod njenog oca u Hodšagu. Naime, njen muž je žarko želeo da mu ona rodi još jedno dete i to sina. Zato je, pri hitnom odlasku u  Magistrat,
predložio da ona i ćerkice ostanu na Paliću, a on će gledati da im se što pre ponovo pridruži.
Gospođa Emilija i gospodin Stefan živeli su u uspešnomi zašto ne reći srećnom braku. Odrasli su u  maloj varošici smeštenoj na plodnim ravnicama pored Dunava sa bačke strane. U njoj su zajedno živeli Mađari, Švabe i Srbi. Madjari i Švabe su išli u jednu veliku katoličku crkvu, međusobno se udavali i ženili, a Srbi, koje su tamo zvali još i Raci, u manju pravoslavnu i brakove su sklapali samo u okviru svoje zajednice. Kada je njen otac, ugledni i bogati Švaba vlasnik najveće olajnice i mlina u Bačkoj, odobrio udaju svoje lepe jedinice, za tek svršenog marvenog lekara  gospodina Stefana, ta vest je odjeknula po čitavoj varošici i okolini, jer mladi gospodin Stefan je bio Rac. Najstarijm varošanima njihov brak i nije bio neko čudo. -Krv nije voda- govorili su i prepičavali kako je njen deda po ocu u njihovu varoš izbegao  iz Šumadije. Pravu istinu o tome zašto je napustio rodni kraj, znala je samo njena pokojna baka. Na samrti, o svom pokojnom mužu Peteru, njoj svojoj jedinoj unuci, rekla je –Emili, oću da znaš,tvoj deda u mladosti nije bio ni hajduk ni ubojica.-  Zatim joj je ispričala, kako je protinica iz njegovog sela, njega golobradog mladića, uvukla u svoju postelju i to baš onog dana dok je proto, njen muž, sve odrasle meštane vodio na litiju u atar da izmole kišu. –Omađijala ga veštica-  rekla je baka. Kad se to pročulo seoski knez je presudio: –Beli svet, ili robija.-. Tako se njen Peter, a onda se još zvao Petar, obreo u bačkoj varošici i našao uhlebljenje u olajnici i mlinu njenog oca. Naočit i vredan brzo je napredovao, a kada je jednog dana baka rekla svom ocu –Ili za njega ili u Dunav- ovaj nije imao kud. Tražio je samo da Petar promeni veru, kako bi venčanje bilo u crkvi Svetog Mihovila. Petru, koji je imao loše iskustvo sa svojom crkvom, to i nije bilo teško – promenio je i veru i ime, a u crkvene knjige je upisao prezime svoje supruge i tasta. Gospođica Emili, tada još devojčurak, bila je koliko iznenađena, toliko i ganuta, jer bakina priča joj je ličila na ljubavne romane, koje su joj rođaci donosili iz Beča i Pešte.
            Odmah nakon venčanja u skromnoj pravoslavnoj crkvi, gospodin Stefan je svoju lepu i bogatu suprugu odveo u Novi Sad, gde ga je u Magistratu već čekalo mesto marvenog
lekara. Pre njenog prvog porodjaja, otac joj je, kao miraz,kupio lepu i veliku kuću u Petrovaradinu, gde i sada žive.                              
          Dok su joj misli lutale nad otvorenom knjigom, odjednom je prenu vriska njene mlađe kćerke. U potrazi za  piljcima devojčica je zagazila u vodu i upala u omanji jazak u kome joj je voda dosezala do grla. Gospođa Emilija se silno uplaši, ali pre nego se i pomerila niodkud se stvori jedan mladi oficir, zagazi u vodu i visoko podiže devojčicu. On se sa nekoliko svojih kolega šetao pored jezera i prvi priskočio. Grupa oficira iz Prestonice bila je u inspekciji graničnih utvrđenja na Dunavu i sinoć su kasno stigli na Palić radi kraćeg odmora. Primajući svoju kćer u naručje, gospođa Emilija mu se toplo zahvali. –Husarski poručnik Konrad fonLandau, u službi Njegovog Veličanstva i uvek na usluzi vama gospođo- odgovori mladi čovek i pridruži se svojim kolegama, koji su do tada posmatrali čitav događaj. Gospođa Emilija je uspela samo da zapazi da je on najmlađi i najviši u grupi.
          Istog dana, posle večere, gospođa Emilija i njene ćerkice potražile su osveženje, na terasi hotela Trščanik. Orkestar je svoj program započeo Radecki maršom, verovatno u čast grupe oficira koji su nedaleko od njenog stola pili dobro rashlađen rizling. Kada su kapelnik i njegovi muzičari nastavli sa Štrausovim valcerima, husarski poručnik priđe njihovom stolu. Gospođa Emilija na trenutak pomisli da će je zamoliti za ples, što ona nikako ne bi mogla prihvatiti. Poručnik, međutim uz elegantan naklon poljubi njenu ruku i uz osmeh upita kako se oseća devojčica posle današnje velike avanture.Pre nego se ponovo naklonio i udaljio, obraćajući se njenim ćerkicam reče, da  ukoliko bi mlade gospođice i sutra poželele da plivaju, on će biti na jezeru u isto vreme i rapoložen je da ih poduči. Gospođa Emilija, bez razmišljanja i prilično neoprezno odgovori, da će oni svakako biti na plaži ukoliko bude sunčan dan. Dok joj je ljubio ruku, osetila je blagi miris mošusa, a
pogledi su im se sreli. Gospođa Emilija nije mogla a da ne zapazi nejgove čeličnoplave oči na  lepom preplanulom licu. Na desnom obrazu imao je dubok ožiljak sakriven ispod guste i
kratke brade. To je njegovom mladom licu davalo muževniji izraz. Dok je husarski poručnik te večeri plesao sa malađim gošćama hotela, pogledi su im se još nekoliko puta sreli.
          Noć je bila sparna. Devojčice su mirno spavale. Gospođa Emilija je pred ogledalom, u košulji za spavanje, odsutno i po ko zna koji put provlačila četku kroz dugu raspletenu kosu. Sećala se vremena dok je, kao mlada devojka, u internatu Medhenšule u Gracu, provodila noći i noći maštajući o svom princu na konju. Nehotice zaključi da je njen princ, kog je svake noći dozivala, bio daleko sličniji husarskom poručniku, nego marvenom lekaru. Ne bez izvesne sete, gospođa Emilija  ugasi lampu, i dok se ušuškavala u široku hotelsku postelju, učini joj se da u tami njene sobe svetlucaju dva čeličnoplava oka.
          Nedugo zatim, iako je bila mrkla noć, sasvim jasno je videla njega, husarskog poručnika, kako stoji kraj njene postelje i mirno je posmatra. Umesto da se uplaši, čula je sebe kako mu govori: -Hoću bebu i to sina. Ti mi napravi bebu, neka moj sin liči na tebe.- Istovremeno je bestidno, sve više i više, širila bedra. Husarski poručnik Konrad fon Landau je lagano skidao košulju, čizme, pantalone... i čitavo vreme prodirao u nju svojim čeličnoplavim pogledom. Kad joj je konačno prišao njenim telom se razli milina i ona jecajući izgubi svest.                                                                                          
           Razbuđena oseti telo joj gori, bradavice na grudima ukrućene, medju bedrima vlažna, nije uplašena, samo se pita gde je on?  Tek onda je obli ledeni znoj. U panici ustaje i u mraku pritrčava vratima –zaključana, zatim prozorima - zatvoreni. Pali lampu i  vidi da je potpuno naga. Krsti se tri puta. Pije naiskap času vode, prska se po grudima i čelu, oblači spavačicu i nešto smirenija, zaključi da je to ipak bio samo san. Odmah potom oseti da je čitava soba ispunjena mirisom mošusa.
            Sledećeg jutra naložilla  je da im se doručak servira u 
sobi i da je odmah posle doručka čeka otvoreni fijaker. Od
kočijaša je tražila da je što brže i najkraćim putem odveze u Petrovaradin.
          Daleko od Palića i događaja iz prethodne noći u sigurnom okrilju svog doma, gospođa Emilija je bila potpuno  mirna. Po povratku kući iz Magistrata, prijatno iznenađen, gospodin Stefan je zatekao svoju lepu ženu kako u bašti zaliva ruže. Te večeri su rano pošli na počinak. Kad joj je muž, u zajedničkoj bračnoj postelji, prišao na svoj uobičajeni način, bila je sretna što može predvideti gotovo svaki negov pokret. A onda odjednom u nozdrvima je osetila miris mošusa, a umesto muževljevog glatko izbrijanog lica, čekinjastu bradu husarskog poručnika. Nemoćna da se suprostavi silini strasti koja ju je obuzimala, pomisli: –Ako je ovo greh, Gospode, neka budem prokleta.-

                                         * * *
          Idućeg proleća gospođa Emilija je rodila lepog i zdravog sina. Sve strine i tetke su odmah zagraktale da mali nimalo ne liči na oca. Kada je dečak izrastao u visokog i vitkog mladića sa čeličnoplavim očima, sličnost sa husarskim poručnikom je bila više nego očigledna. Svih godina njegovog odrastanja gospođa Emilija je pitala i sebe i Boga kako je to moguće. Kao dečak, njihov sin nije voleo oca, a kao mladić bio je s njim u stalnom sukobu. Za inat ocu uzeo je majčino nemačko prezime i upisao se u vojnu školu u Beču. Rat ga je zatekao u činu poručnika.
          Dok su zvona na NotrDamu oglašavala prvu pobedu savezničkih snaga u velikom ratu, koju je izvojevala Srpska nad Austrougarskom vojskom, na kućnu adresu gospođe Emilije u Petrovaradinu, stigao je telegram sa potpisom generala Poćoreka.  Njen sin, poručnik Peter Grečl hrabro je poginuo jurišajući sa svojim eskadronom na srpske položaje kod Tekeriša, dana 21. augusta 1914.godine. Od tog dana, pa sve do svoje smrti, gospođa Emilija je stalno ponavljala iste reči: - Greh, greh, prokleta sam, prokleta...- 

v.stojkovic

(Vojislav Stojković, Beograd, SR)

 

             

6..
Iskazana mržnja prema društvu jednog dana u očajanju
 

 

Niko ama baš niko me ne voli,nikome nije stalo do mene.E, da je bar tebi makar stalo, ne moraš da me voliš ,samo da ti je stalo ili da je nekom u prošlosti bilo stalo do mene. Da me je samo jedna osoba volela, da joj je bilo stalo do mene. Ni mačke me ne vole ni ovaj kompjuter,a da bar znam da u budućnosti postoji predmet,stvar ili bar neka pojava koja će da kaže volim te,a da to stvarno misli. Koja će da kaže princezo,srećo,pile moje,a da to stvarno i oseća…..ali ne..... ni traga nema, ni predmetu ni pojavi čak ni utvari,a kamoli čoveku koji bi mogao makar malo,samo malo da me voli. Ne moraš mnogo da me voliš,ne tražim ni tebi ni nikom to,ali makar malo.Ali ne,ko bi i mogao da me voli ni rođena majka me ne voli, otac još manje,brat me prezire,a drugi me ignoriše.Samo ti mišiću moj bio si mi svetla tačka,bio si moja najsjajnija zvezda,ali nisam znala da si zvezda padalica,da polako padaš,a ja mislim da si mi sve bliži,a ti ono,sve si mi dalji.I od jednom te nema,a oko mene je mrkli mrak. Ipak ne brinem. To je sudbina.Nemam više ni snage da molim i tebe i njih da me volite, nemam više ni suza ni noževa da skratim sebi muke.Sklonili su ih od mene.Neka ne brinu neću da dozvolim pile moje da završim kao ona.Da svi plaču pored mene u kovčegu,da kukaju kao da sam im bila sve.Kao sto su kukali za njom.Pile ti znaš da nisu samo kukali i ogovarali su je pile,stajali su pored nje i govorili su najveće gadosti o njoj. Ej i to su joj bili drugovi i ja sam stajala pored nje i ja sam joj bila drugarica i ja sam stajala tu.Da baš tu gde su i oni stajali i znaš pile,nisam mogla da prestanem da plačem.Nisam mogla da verujem da se smeju nad njenom umrlicom,nad njom tako ukočenom i hladnom. Zar su tolki bezdušnici postali,a tek im je šesnaest godina,šta će biti sa njima? Gde srlja ovaj svet? Došlo mi je da gadovima izvadim srce. Umesto toga oni ga i dalje vade meni. Pile,spava mi se,polako se gubim,a ljubav je jedini lek.Oni su je ubili,a ubijaju polako i mene.Ti si mi pile jedini spas.Znam kažeš da me voliš. Kada sanjam drakule veštice i uopšte kada imam noćne more ti si tu. Čuvas me. Ti i tvoji anđeli.Znam pile, znam da me voliš,ali mi oni nedaju da poverujem u to.Muče me…ubijaju me iznutra.Savršen zločin.Ubijem se oni srećni, nema griže savesti,nema krivice, ja odem u pakao, a oni ostaju na ovozemaljskom raju,ali pile,ne brini i u paklu je bolje nego pored njh.Ni đavo nije toliko bezdušan kao oni, kukavice jedne.E da bar kola hoće da me zgaze,ali neće i ona, sva od gvožđa imaju dušu, da me ostave da živim svoj bedni život.E, a da sam samo otišla do đavola na partiju šaha ili šolju čaja pre nje.Da nisam videla sav taj cirkus,da nisam čula kako je nazivaju ludačom možda je i bila, ali to je sve njihovom zaslugom,oni su je izludeli.Ubili su i boga u njoj. U meni ga tek ubijaju.Kad razmislim ona je i dobro prošla. U njoj su ubili samo boga,a u mene su ubili i boga i mene.Koliko batina sam pretrpela samo zato što neću da se pridružim gomili majmuna.Darvin tvrdi kako je evolucijom čovek nastao od majmuna,očigledno da je većina ostala na nivou majmuna.Ma i majmuna ćes lakše da naučiš lepom ponašanju nego njih,a sve to zbog sasvim treće osobe i zbog jedne duše slične kao moje,sve zbog toga što nisam dopustila da je slome kao mene.Da pile da ne poverujes digla sam se protiv njih. Znaš ono sama protiv svih. E, tako je bilo. Neću da im dozvolim da sahrane još nekog pred mojim očima,kao što su nju,neću im dati vise ni jednu jedinu dušu.Neće više nikog maltretirati i to su konačno shvatili,ali pile izdaje me snaga. Trebaš mi,a gle ti si nedostupan,opet te nema kažu mi da spavaš, a ti pile moje,opet lutaš,ali ne sa mnom i ne ka meni.

jeca226

(Jelena Marinković, Majdanpek, SR)

 
7.
Изгледала је мало чудно

                                     

 

Изгледала је мало чудно у капуту жутом кројеном без везе. У руци је држала кутију плазма кекса. Била је лепа. Релативно лепа. Изгледала је, заправо, онако како сам јa желео да изгледам , као неко ко од људи не очекује ништа. Нити се нада нечему. И сасвим му је добро. На њеном лицу се јасно указивала равнодушност за осећање које је мене прогонило. Дакле, већ неколико месеци у току те године , осећао сам се као Хришћани које су римљани бацали лавовима. Лавови незахвални и сити за кратко а за Хришћанство никакав губитак.
Такво осећање било је, донекле, и добро. Када сам јој рекао да сам писац сасвим сам мирно дочекао њен још безвезнији израз лица него што је била безвесност лоше скројеног жутог капута.
Допадала ми се. Ипак ми се допадала а знао сам да ћу имати много лепше жене од ње.
Видевши да немам много материјала за фасцинацију, испричао сам јој да сам неколико дана раније имао књижевно вече на којем сам еуфорично бацио своју књигу у публику,приликом изговарања последње поентирајуће  , што је, у публици, дочекано овацијама. Да је, којим случајем, у публици била присутна нека навијачка група сигурно би запалила бакље и развила заставе. Толико ми се побољшала крвна слика нескромности. Велики Ђорђе Марјановић је бацао у публику сакое и учинило ми се потпуно нормалним да и писац фркне неку своју реликвију на главе покисле публике. Нисам рекао компјутер. Ко је споменуо писаћу машину ?
Поклонио сам јој књигу жутих корица, са посветом.
Бело ме је гледала. Понудила ми је кекс из кутије. Жвакао сам на леву страну јер ме је са десне одваљивао каријес и по природи сам кукавица. Не знам ни како сам јој пришао. Одакле ми толика храброст? Кекс...то је,изгледа, било једино што сам од ње могао добити.Тако је то у животу. Некоме кекс а некоме... филмови,мода,књиге и,увек,све без везе.

cedusviola

(Čedomir Ljubičić, Beograd, SR)

 
8.
Izgnanik

           

 

U malenom potkrovlju preinačenom u atelje, štafelaj je podrhtavao pod naletima kičice. Stolica za ljuljanje škripavo se njihala pod niskom, golom sijalicom, iako je niko nije uzjahao, niti ju je išta pitao.
Sedeo je, kao i obično, na nagriženom tronožcu, na kojem je oslikao sve svoje slike. Zadnjica mu je bila poduprta trećim tomom Oksfordske istorije umetnosti, a u desnoj ruci držao je paletu.
Godina je 1990 i neka. Ne mogu tačno da vam kažem koja, jer devedesete godine slabo razlikujem među sobom, budući da su sve bile prilično iste.
Te 1990 i neke, umetnik je ponovo bio u sedlu.
Mesec: februar.
Kofer u ćošku polako je gubio bitku sa paučinom i moljcima. Miris holandskog duvana punio je nozdrve. A tamo, na slikarskom platnu, odvijala se još jedna bitka.
Dan: petak. Vreme: 16 časova i 38 minuta. Napolju je, kao i uvek u Holandiji, tmurno. Kroz prozor se vide jednospratne kućice u kojima kao da žive patuljci.
Svaki potez četkicom koji je mladić napravio, svaka boja koju je koristio u slikanju, podsećala ga je na njegovu prošlost.
Zeleni krivudavi akvarel. Miris marihuane. Prvo duvanje u školskom dvorištu. Sakrivanje vutre u desnoj čarapi, nakon završenog keta. Totalna promena psihe. Široki osmesi i nepovezane reči. Takođe, miris novca zarađenog kasnijim dilovanjem.
Crveno. Boja krvi i ljubavi. Četiri oružane pljačke u kojima je učestvovao. Prigušeni pucnji. Ranjavanje poštanskog službenika u nogu. Krv lipti. Crveni fenjeri i javne kuće koje je obilazio. Orgije sa najboljim kurvama u gradu. Tuče. Razdeljene i popijene batine u uličnim sukobima bandi.
Bela prava linija. Linija kokaina. Čistog. Spržene nozdrve nakon prvog puta. Raj iznajmljen na oko sat vremena.
Nanosi žute boje. Heroin, pomešan sa mišomorom, koji je prodavao sa svojom bandom. Đavolov izmet ubrizgan u venu. Bogat život zahvaljujući dilovanju dopa.
Crna. Boja tame. Pretnje smrću od strane drugih kriminalaca doživljene na vrhuncu moći i slave, zbog kojih je bio prinuđen da se iseli iz Srbije. Život pod stresom, uobičajen za kriminalca. Stalno okretanje glave unaokolo usled paranoje.
Narandžaste šare. Boje dresova fudbalske reprezentacije njegove nove domovine. Vedrina i optimizam. Tulipani. Uspešno polaganje prijemnog ispita na likovnoj akademiji u Utrehtu, odmah nakon dolaska. Impresivan napredak do treće godine studija, na kojoj se trenutno nalazi. Novi život uz pronalaženje sebe. Uskrsnuće. Konstantno slikanje i crtanje, čak i po salvetama u kafićima i coffee-shopovima. Produhovljenje i dah umetnosti.
Konačno, kada je smatrao da je slika gotova, slikar se udaljio od štafelaja kako bi je ocenio izdaleka.
Dopao mu se njegov autoportret.

Milly-D

(Dimitrije Bukvić, Beograd, SR)

 

  

9.
Izlaz je na drugoj strani

        

 

Otvorio sam bocu. Iz nje je izašao duh. Rekao mi je da mu je flaša postala pretesna, i zamolio me da ga ugostim u svom telu, obećavši mi da će mi zauzvrat ispuniti tri želje. Osećao sam se izmoždeno, i upitao sam ga može li me napojiti energijom. Rekao je da može. Sledeća želja mi je bila da me učini bezbrižnim, jer mi je te večeri glava bila puna briga. Ponovo mi je odgovorio potvrdno. Konačno, bio sam pride tužan, pa sam od njega iskao i da me nahrani srećom. Treći put uzastopce, duh je rekao "DA". Prineo sam bocu ustima i nagnuo je, pustivši ga unutra kroz usnu duplju. Ono što mi je obećao, to je i ispunio. Te tri stvari – energija, bezbrižnost i sreća – bile su mi najpreče potrebe u tom momentu, i ubrzo su zaposele moj um, učiniviši me razdraganim i veselim.
Međutim, preko noći, dok sam spavao, duh je ispario iz mene i pobegao, spakovavši pre toga moju sreću, moju bezbrižnost, i moju snagu u svoj kofer. U amanet mi je ostavio samo težak mamurluk i glavobolju. Ustao sam sa gorkim osećajem lakovernosti, razočaran i prevaren, a glavu dajem da sam sinoć tri puta jasno i glasno čuo "DA".

Milly-D

(Dimitrije Bukvić, Beograd, SR)

 

 

10.
Jahač srca
 

 

Nije se mogao setiti kada je prvi put čuo, Jahač srca. On je bio legenda, heroj... Pričale su se priče o njegovoj snazi, lepoti, o njegovoj plemenitosti! Koliko je njegovo srce bilo njegovo, toliko je pripadalo i ostalim jednorozima. Bio je, kažu, crn. Posle njega, više se nikad nije rodilo ni zrno zla! Kažu, da se jednom pojavio, iznenada, u jednom boju. Došle su do njega male, srebrne ptice i rekle su mu da su dve Iskrene vrste zaratile u dalekoj zemlji! On je galopirao danima i danima, krvario je da bi došao! Ratnici su stajali nepomični, u svom očaju. Prišao jednom ratniku i prigrlio ga. Tako su krenuli, jedan za drugim... Dodirivali su se rogovima, cepali ogrtače, kopita ujedinjavali… Nastale su suzne reke sreće.
Svaki mali jednorog čuje priču o Jahaču srca. Svaki poželi da bude kao on!
Jahač srca stoji uspravno na najvišim stenama, gleda prostranstva u daljini. Svaku želju malog jednorogog on čuje! Tada oni, za trenutak, osete vezu njihovih i srca Jahača, i postaju i sami Jahači srca, a da to, ni ne znaju.
Dodir srca! Postao je Jahač!

Zoca

(Zorica Kešeljević, SR)

 




Svet Zivotinja
Index pojmova
Svet Biljaka | Plants World | Svet Knjiga | Receptomania | Svet Zivotinja | Gde na more? | Sportski vodič



Interactive software released under GNU GPL, Code Credits, Privacy Policy
.: Style by Bili :: Original Theme (FiSubBrownsh Shadow) by Daz