Lazar je  dobro pamtio  jutro, 28.  decembra 2005. godine. Znao je da je u pitanju 28. decembar, jer 27. mu je  godišnjica braka, rođen je  26. januara,žena mu je rođena  27. septembra, praznik rada  je 1. maja. Datume je uvijek dobro pamtio, tako da je mogućnost greške bila minimalna, u ovom, ali i svakom drugom slučaju.
Otac mu je opalio šamar baš tog jutra u  9.30! Baš tada je...
- Diži se ljenčugo.  Diži se kretenu, treba na posao da ideš.
- Neću, boli me noga!
- Diži se kad ti kažem!
- Pusti me da spavam!
- Ustani,  da te ne razvalim od batina.
- Baš da vidim kako ćeš to da uradiš.
A onda je preko usta dobio,  na poklon tatin brid dlana,  jak tačno koliko  da ga probudi, razbijesni, uvrijedi i zbuni.
-Šta si bre ovo uradio?
- Izvini sine. Otac se uhvatio za glavu  i počeo da plače.
- Izvini, izvini.  Zagrlio je  Lazara  i počeo da ga  ljubi.
Bilo mu je žao oca i  sad su ga više boljele njegove pokajničke suze  i izvinjenja  od onog šamra.
U posljednjih  godinu dana otac je saznao da se Lazar drogira,  da nije apsolvent  prava (imao je položena  dva ispita s prve godine).  Otac, koji je u sina gledao  kao u Boga, shvatio je da  ustvari ima za nasljednika  ortodoksnog  lažova,  neradnika,  fukaru. Starcu su se  obistinili najgori strahovi i  košmari. Njegov najgori  spermazotoid je oplodio jajnu ćeliju Lazarove majke  i ova je rodila kaznu. Lazar je bio kazna koju njegovi roditelji i žena  nijesu zaslužili. Kazna bez zločina. A zahvaljujući  prilično  visokom koeficijentu  inteligencije, jedinoj pozitivnoj stvari koju je posjedovao i uzgred rečeno  konstantno  potencirao,  loši sin je  znao koliko je loš,  a ovaj šamar  ne bi značio  sam  po sebi ništa da nijesu  potekle  očeve suze. One su bile alarm, odnosno  proviđenje.  Fukara je otkrila  još  jednu pozitivnu  osobinu - savjest,  koja  garant u tom trenutku nije grizla, prozdirala ga je...
Poštovani čitalac ovih redova iz književnog i filmskog  obrazovanja, kao i životnog iskustva uopšte,zna da postoje dvije vrste ljudi, oni koji i pored  najbolje želje da se promijene  ostanu isti i oni, kojima jednog dana u glavni nešto “kvrcne” i postanu novi ljudi. Sigurno se pitate da li je Lazar ostao mindža  ili je postao  nindža. Ne znam  ni ja trenutno, jer svaka sličnost  između njega i  mene možda  (ni)je  slučajna, ali svakako da  ćemo to otkriti  do kraja ove priče.
Ustao je iz  kreveta i  nekako se dovukao do dnevne sobe, jer mu je savjest  usljed napada  raskrvarila  nogu, naravno posredno.  Onako zamišljen nad svojim dosadašnjim životom nije ni primijetio  praznu čašu,  koja je stajala  pored kreveta  (on dehidrira  dok spava i uvijek  pored kreveta drži čašu sa vodom).  Nagazio je  na nju, polomio  je. Iz tabana  je potekla krv,  topla, pasja,  crvena krv.
- Šta ti  radiš od naših života?- vikala je  majka, dok ju je otac smirivao.
- Oženio si se, a ja ti  kupujem cigare. Šta bre  ti misliš?
-  Neka sad Sanja, otac je pokušavao da je smiri. 
- Šta neka.  Rodila sam debila. Neka  zahvali onoj ženi  što je još pod našim krovom. Moraćeš da radiš, đubre  pokvareno. 
Majka je bila vrhunski stručnjak da pokrene kod Lazara  još jednu njegovu osobinu, kontriranje.  Koliko god da je  bio kriv, kada bi čuo kritiku  obogaćenu  uvredama ulazio je  u borbu u kojoj je ne birajući  riječi ponosno  branio svoja nedjela.  Tog jutra  je pokušao da proguta  uvrede.
- Posjekao  sam se, ne mogu  i neću da se svađam.
- Ti da se  svađaš!? Odakle  ti obraza, debilu, kretenu, imbecilu, đubre,  gade...
Slušajući je, Lazare je shvatio koliko je naš jezik bogat i koliko riječi  imamo koje mogu zamijeniti frazu “loš sin”.  Primijetio  je kako iz crvenih tabana poput dijamanata  sijaju parčići stakla. Uzeo je zavoj i  pružio sebi  prvu pomoć dok je naš  jezik jednostavno  razbucao  ostale zahvaljujući govoru njegove majke.
Pozvao je taksi i otišao do bolnice da sanira  ranu. Sa radija u taksiju je odzvanjao ružni glas pjevača  nikšićkog sastava DST “Nisam  više onaj stari, egostia  što ne mari...”
- Što ti je s nogom brate? - pitao je taksista.
- Ne znam, iz čista mira.
- Ne, seri.
- Ne, serem.
- Svašta, povjerovao je  vozač i promijenio stanicu.
- “A mogao sam  da budem dobar sin, ali ni sam  ne znam  šta bih sa tim. A, ovako, rođen sam loš...” - drao se kroz  nos Cane iz Partibrejkersa.
- Zaustavi taksi.
Platio je vozaču i izašao osjećajući kako mu šklopoće patika puna krvi.Zaustavio je novi taksi.Ovaj je bio pristojan, slušao je narodnu muziku. Pravi podgorički taksista.
- “Do bolnice!”
- “Važi, što je s nogom?”
- “Ne znam, nije moja”.
Ovaj je ućutao, na Lazarevo zadovoljstvo.
Jebozovna, sisata plavuša u bijelom mantilu, po vokaciji medicinska sestra objasnila mu je da trebada da ode u hitnu pomoć i da je pogriješio što je došao na ortopediju.
U Hitnoj je napokon završio posao i nekako mu je bilo žao, jer nije imao pojma šta dalje da radi. A onda mu je na pamet pala spasonosna ideja - samoubistvo. Ali bilo je toliko načina na koji možeš sebi oduzeti život, a poznato je da svaki simbolizuje profil samoubice. U obzir su došli samo oni načini u kojima bi patio. Patnju je vidio kao iskupljenje. Duga i bolna smrt bili su njegovo spasenje, znao je to.
Ali prije toga morao je da promijeni čarape. Ove su se skorele od krvi.
- Sine, šta su ti rekli? Jesu li te šili? Jesu li mrčo, mrčeni! Legni ispruži nogu. Ništa nisi doručkovao. Ne gledaš đe ideš. Bez glave ćeš ostati - održala mu je majka još jedan govor, ali kraći, topao, pravi majčinski. Isto bi zvučao na bilo kom drugom jeziku.
Otac nije bio kući, ali stigla mu je žena. Ona je za tih godinu i jedan dan, koliko su bili u braku, otkrila sve njegove nesojske osobine i dalje je bila tu pored njega. Alergična je na krv,čim vidi tu crvenu tečnost, ista napusti njeno lice i ona postane bijela kao svježe okrečen zid. Sjela je pored njegove glave i počela da ga miluje i tješi, misleći da je krv svima predstavlja ono što predstavlja njoj.
- “Ljubavi nije mi ništa, malo sam se posjekao”.
- “Boli li te puno!”
- “Ne.”
- “Boli li vas sve ono što sam vam uradio. Mene boli, a kako li je onda vama. Tek sam sad shvatio koliko me volite i koliko volim ja vas, koliko god da ne zvuči istinito. Šta da uradim da se iskupim” - htio je da kaže, ali nije mogao, pa je napisao na papir, koji će oni kvasiti suzama kada ga uskoro više ne bude bilo. Gledao ih je pokajnički i s ljubavlju. Najviše na svijetu je mrzio patetiku, a sve je ispalo tako banalno.
- “Zašto ćutiš” - pitala ga je žena koja je toliko puta dokazala svoju ljubav prema njemu, držeći ga za ruku.
- “Nemam šta da kažem.”
Ćutao je i plakao, ali tiho, bez jecaja. Samo se ona slana voda slivala niz lice.
- “Plašiš me ljubavi”, rekla je i stegla mu ruku.
- “Ja se ne plašim.”
Smučilo mu se od patetike, a i meni poštovani čitaoci. Mrzim pisce koji čitaoce hvataju na ovakve stvari, ali šta mogu kad je ovako bilo. Kao što rekoh svaka sličnost...
Autoritet i strahopoštovanje da ljudi osjećaju kada pričaju sa njim želio je čitavog života, a uspio je u potpuno suprotnim stvarima. I sad kada se ubije, reći će - pička, nije imao muda da se nosi sa životom. Živio ko pizda i skončao tako. Bilo mu je muka, htio je da povrati i po prvi put da je nešto što je htio uspio je da uradi. Stvarno je povratio. Sa splačinama iz želuca prosula se ideja o samoubistvu. Pocijepao je oproštajno pismo i shvatio da mu treba plan da postane čovjek. Valjda je proradio onaj gen čojstva koji je naslijedio od oca, a ovaj opet od svog i tako ko zna koliko daleko seže to što on nikada nije imao i što je možda uzrok  ovakvom životu. Kompleks nečovjeka. A zar upravo taj kompleks nije govorio da je u biti on sin svog oca. Međutim strah od neuspjeha u namjeri da ostvari san realizovao je njegovu noćnu moru. Znao je da je kucnuo čas da spere ljagu sa svog imena.
Čovjek koji je živio kao Englez, Njemac, Amerikanac, kome je pucao za sve te priče o čojstvu i junaštvu otkrio je ljepotu i vrijednost onog što znači biti rođen u Crnoj Gori. Od kada zna za sebe želi da ode odavde i ostavi ovaj primitivizam, ali sad je shvatio da može da ode, ali da nešto mora da ponese sa sobom, nešto po čemu će se razlikovati od Londonca, ali će ga zbog te razlike ovaj poštovati. Upravo ono što cijene u ovoj bijednoj zemlji cijeniće i u obećanoj. Postaće čovjek i onda će otići... Iskreno pokajanje i čelična volja u odluci da krene pravim putem.dali su mu krila. Bol je prestao. Postao je nindža.Nije uradio ništa, a sve je promijenio, sve će se promijeniti.

vookashin

(Vukašin Račić)

Uopšte mi nije važno što sam živ. Ali bi mi isto tako nevažno bilo i da sam mrtav. Naravno, pod uslovom da čovjek može biti apatičan i na onom svijetu. Pukao sam na poslu, i puca mi zbog toga. Pukao sam na faksu, pa šta. Izgubio sam sve prijatelje, jer ih ustvari nikad nisam ni imao. Razočarao sam roditelje, jer su htjeli normalno dijete. U principu, baš me briga što sam lud, ali mi je žao njih dvoje. Nizara je otišla. Ovaj put zauvijek. Nije mi stalo. Mislim, nije mi stalo što drugi misle da sam pizda jer patim za ženom. Vrati se, obećavam da ću početi da živim. Ovaj put sam ozbiljan. Vrati se, volim te. Baš me briga ako vam zvučim patetično, ali šta očekujete od jedne biljke.

vookashin

(Vukašin Račić)

-Koliko li se Irena promenila otkad sam je video poslednji put?
To je bila misao koja mu je neprekidno prolazila kroz glavu.
-Da li ću je prepoznati?
Izbledela slika koju su krile njegove vijuge, polako je bila razjedana zaboravom. Ženi barem nije teško da već za jedan dan promeni lični opis. A ko zna šta se sve izdešavalo sa njenim bićem, telom, dušom, za ovih dvadeset godina.
Ogrnuo se crnim mantilom i izašao napolje. Čekanje na susret moglo je da počne. Molio je Boga da mu došapne neku temu za razgovor kada se bude našao sa Irenom.
Već na autobuskoj stanici video je Irenu. Imala je crnu kosu i vuneni šal. Ostalo nije stigao da vidi, jer je utrčao u upravo odlazeći autobus. Vuneni šal i crna kosa su ostali na stanici, da sačekaju sledeći.
U autobusu je bilo studeno. Seo je na jednu od onih ledenih stolica, koje su toliko hladne, da čovek momentalno dobija proliv. Preko puta njega sedela je Irena, temena oslonjenog na aparat za otkucavanje karata. Sada je imala plavi šal i kapu na glavi, ukrašenu kićankom. Nasmešio joj se. Kada je malo bolje pogledao devojku, osmeh sa lica mu je nestao, a pojavila se ozbiljna i razočarana grimasa.
Vožnja je bila gotova. Sneg je počeo da veje. Kažu da snežne pahuljice, kada se gledaju pod mikroskopom, imaju neverovatno pravilan i simetričan oblik.
Tri Irene išle su mu u susret. Gledao ih je, a potom se mimoišao sa njima i skrenuo pogled. Bela patetika padala je sa neba. Svratio je u menjačnicu da razmeni pare. Unutra je bilo toplo, a na patosu su bile barice vlage. Irena za šalterom mu je izbrojala novčanice, i rekla mu "Izvolite". Kada je pogledao ispod šalterskog okna, ponovo se razočarao. I izašao.
Čovek je konačno došao na mesto susreta, a čekanje do vrhunca. Osvrtao se oko sebe. Imao je i šta da vidi.
Irena je upravo ulazila u trolejbus, gurajući se između matorih babuskera, mladih majki i male dece. Išla je daleko. Druga Irena je kupovala žvake na trafici. Treća je sedela nedaleko od njega. Splet različitih odela, šalova, devojaka i kapa. Četvrta Irena je nezainteresovano prošla tik pokraj njega, vodeći svog frajera za ruku. Peta je vozila bebu u kolicima. Šesta je...
Okretao je glavu za tim silnim imenjakinjama, kao što se limeni pevac okreće na krovu pod naletima vetra. Irena jeste bila njegov vetar, njegova mantra, njegov Jerusalim.
Iz razmišljanja ga je prenulo kuckanje nečijeg kažiprsta po njegovim leđima. Odmah se osvrnuo iza sebe.
Ovaj put, za razliku od svih prethodnih, to je zaista bila ona. Irena.
Sve ostale oko njega istog su trena nestale.

Milly-D

(Dimitrije Bukvić, Beograd, SR)

Umro je lako i brzo. Bol jeste bio opak i oštar, ali je kratko trajao, tri sekunde ili nešto manje, više svakako ne. On je bar umeo da proceni vreme. Stigao je da se uhvati za grudi, a zatim pao na pločnik i bio je mrtav. Da je razmišljao o umiranju, poželeo bi takvu smrt. 
             Tog majskog jutra baš ništa nije ukazivalo na njegov skori kraj. Nikakvog znaka, maglovite primisli, ni ružnog sna nije bilo ni prethodnih dana. Bio je dobrog zdravlja, a u zadnje vreme i dobrog raspoloženja. Čak su i bolovi u leđima, koji su se poslednjih nekoliko godina redovito javljali pred promenu vremena, ostali u lekovitom blatu Rimskih Toplica. Sinoć se vratio i posle napornog puta dugo i čvrsto spavao.
             Drvored kestenova protezao se čitavim putem od porodične kuće Ekertivih do gradskog trga. Blizu pola veka svakog jutra, sem nedeljom, prelazio je isti put. Hodajući brzim koracima dokono je razmišljao: «Četrdeset i osam godina, tri stotine dana godišnje, četiri puta dnevno po dvadeset minuta, to iznosi blizu dvadeset hiljada sati ili osam stotina dana istim putem. Približno toliko istim putem su koračali i moj otac i deda i svi Ekertovi stotinama godina unazad».Taman kad se spremao da proračuna koliko je to ukupno vremena, prekinuli su ga razuzdani zvuci ciganske muzike koja je dopirala sa gradskog trga. «Koji li je to veseljak zaglavio u čardi, pa ga banda zorom prati do radnje?» pitao se. Kad je stigao do trga zapanjio ga je prizor koji se odvijao ispod prva dva čeona luka baroknih svodova. Krv mu je proključala, a lice se skamenilo.
             U tri sekunde dok je umirao vreme je, za njega Karla Ekerta čuvenog majstora časovničara, poprimilo sasvim nepoznatu dimenziju. Sagledao je, ne samo čitav svoj život, već i živote svojih predaka.

*   *   *

             Otomar Ekert u varoš je došao daleke 1738. godine. Te godine Pečujski biskup Zigismund Berenji je pozvan da posveti novopodignuti franjevački samostan i crkvu Sv. Filipa i Jakova u Vukovaru. Graditelj hrama fra Marko Dragošević ubrzano je privodio radove kraju i divio se svom delu. Glavobolju mu je zadavao jedino veliki sat na visokom crkvenom tornju. Od kad je postavljen pokazuje pogrešno vreme i zbunjuje građane. Sat se lepo video i sa gradskog trga i sa Dunava. Želja fra Marka je i bila da građani svakog dana, a  lađari kad god prolaze, upute pogled ka crkvi Svetih Filipa i Jakova, zaštitnika grada i svaki put, nadao se, pomisle na Boga, a ponekad i na njega slugu Božjeg, koji je crkvu i samostan podigao. Svi majstori iz Srema i Slavonije su se izređali, ali sat je i dalje pokazivao nekakvo svoje, a nikada tačno vreme. Fra Marko je išao čak i dotle, da je zamolio episkopa bačke eparhije Visariona da mu pomogne. Episkop je poslao svog, nadaleko čuvenog protomajstora Đuru Roknića, koji održava satove na svim pravoslavnim hramovima i manastirima u Bačkoj i Baranji. Protomajstor Đura se popeo na toranj i odmah zatim sišao. Začuđenom fra Marku i braći franjevcima kratko je rekao: «Sat je dobar, ali ste crkveni toranj okrenuli na pogrešnu stranu» i vratio se nazad u Novi Sad. Fra Marko više nije imao kud i obratio se za pomoć grofu Eltcu. Grof Anzelmo Kazimir Eltc, pripadnik starog nemačkog plemstva, bio je vlasnik ogromnog poseda sa više od trideset sela i upravo tih godina se pripremao za izgradnju velelepnog dvorca na obali Dunava. Zahvaljujući njegovoj dobroti, uskoro je stigao majstor Otomar Ekert i za nepuna dva dana neposlušni crkveni sat doveo u red.
             Majstor Otomar je došao iz čuvene radionice «Ekert i sin» iz Mainca koja je izrađivala, postavljala i popravljala satove na katedralama duž čitave Rajne. Bio je mlađi sin vlasnika radionice Franca Ekerta i upravo je te godine položio majstorski ispit. Prema porodičnoj tradiciji, njegov stariji brat se spremao da nasledi očevu radionicu, i zato je Otomar, kad ga je fra Marko Dragošević hteo bogato nagraditi za uspešno obavljen posao, skromno rekao:
              «Za rad na novom Božjem hramu ne uzimama novac, a vi mi fra Marko, ako ste voljni, isposlujte u županiji da dobijem dozvolu za       otvaranje radionice u varoši i kakav plac da sagradim kuću.» Dogovor je brzo postignut. Fra Marko je obećao da će on i braća franjevci isposlovati i jedno i drugo, a majstor Otomar se obavezo da će njegova buduća radionica besplatno održavati satove na svim katoličkim crkvama u Sremskoj županiji.
              Mladi majstor Ekert se vratio u Mainc, dobio očev blagoslov da oženi svoju verenicu Helgu Majer, a zatim je sa ženom, dunavskim dereglijama doplovio u Vukovar. Od svoje ušteđevine i ženinog miraza podigao je skromnu kuću na crkvenom zemljištu, nedaleko od franjevačkog samostana. Već sledeće godine na glavnom gradskom trgu, ispod prva dva luka baroknih svodova, otvorena je radionica sa krupnim natpisom iznad ulaznih vrata: «Uhrmacher». Kad mu se rodio sin, ispod tog natpisa, Otomar je ponosno dodao još jedan: «Ekert i sin».
             U svoju radionicu Otomar je preneo sve tajne zanata iz Majnca, ali i porodičnu tradiciju Ekertovih. Sva muška deca uče zanat od oca i rade u radionici, prvo kao šegrti, zatim kao kalfe i na kraju kao majstori. Prvorođeni sin nasleđuje radionicu od oca, ali tek kad se oženi i kad mu se rodi sin. Ukoliko prvorođenom Bog, svojom milošću, ne podari sina, pravo nasledstva stiče sledeći sin po redu, ali pod istim uslovima. Kad sin preuzme radionicu, otac se povlači iz posla, a mlađa braća moraju hleb potražiti na drugoj strani. Ukoliko, kao majstori, otvaraju vlastitu časovničarsku radionicu to mogu učiniti samu u drugoj, po pravilu, udaljenoj varoši.
              Poštujući tradiciju i vredno radeći porodica Ekert  je i u novoj varoši uznapredovala. Otomarov sin Ditrih je od franjevaca otkupio plac, a njegov sin Herman je na mestu stare podigao novu i veliku porodičnu kuću. Hermanov najstariji sin Franjo je proširio radionicu. I tako s kolena na koleno, korak po korak. Radionica «Ekert i sin», pored izrade satnih mehanizama za tornjeve i katedrale, vremenom je širila delatnost na izradu i opravku džepnih i  zidnih časovnika s klatnom.
              On, Karlo Ekert bio je najstariji sin Martina Ekerta, šestog po redu vlasnika časovničarske radionice «Ekert i sin». Imao je dvojicu mlađe braće i stariju sestru. U detinjstvu su i on i njegova mlađa braća završili narodnu školu i izučili zanat kod oca. Majstorski ispit je položio u dvadeset i trećoj godini i na redu je bila ženidba. Čekao je da mu otac postavi pitanje o njegovim planovima, a on je već imao spremne odgovore.
              Nekoliko dana  posle polaganja majstorskog ispita, otac ga je uputio na prvi veći posao koji je trebao da obavi sam. Sat na tornju crkve Sv. Nikole već duže vreme je bio u kvaru. Prota Spasoje se više puta obraćao majstoru Martinu, ali je Martin opravku već dugo odlagao. Ne zato što se radilo o pravoslavnoj crkvi, jer kad je posao  u pitanju radionica «Ekert i sin» nikad nije pravila razliku između katoličkih katedrala, pravoslavnih tornjeva ili muslimanskih sahat-kula. Majstor Martin je zašao u godine i poprilično se ugojio, a prolaz do satnog mehanizma na tornju crkve Sv. Nikole je bio veoma uzak. Martin se pre dve godine gotovo zaglavio na tom tornju.
              Bilo je rano septembarsko jutro kad se, sad već majstor, a ne kalfa, Karlo Ekert pojavio pred crkvom Sv. Nikole. Vrata mu je otvorio crkvenjak i promrmljao da gospon prota još spava, a majstor neka vidi šta može sam. Popeo se na toranj, pripremio alat i pre rasklapanja satnog mehanizma, pogledao kroz otvor prvo prema Dunavu, zatim na varoš i na kraju na protinu kuću iza crkve. Krovni prozor je bio otvoren i lepo se mogla videti skromna, ali uredna soba i u njoj dvokrilni ormar, stol i na stolu u visokoj vazi buket belih ruža. Karlo se nesvesno pomeri i u uglu sobe ugleda krevet, a na krevetu devojku. Duga smeđa kosa bila je rasuta po jastuku i pokrivala razgolićena ramena. Tanka devojačka košulja više je isticala, nego skrivala vitki stas. Rub košulje je bio podignut, a ispod njega su se izvijala gola bedra i duge noge. Devojčino lice se nije videlo, jer je ležala okrenuta zidu. Kad je došao sebi majstor Karlo je glasno izgovorio samo jednu reč: «Savršenstvo». Karlo je do tog trenutka savršenim smatrao jedino precizne mehanizme najboljih švajcarskih satova. Nikad nije ni pomislio da telo žene može biti tako skladno i tako lepo, skladnije i lepše od najpreciznije švajcarske mehanike. Ko zna koliko bi dugo gledao usnulu devojku, da prota nije izašao iz kuće i uputio se ka zvoniku.
             Sledećeg jutra Karlo je došo još ranije, u svitanje. Bunovni crkvenjak je ovog puta progunđao: «Al ste vi Švabe vredni ljudi, đavo da vas nosi» i otvorio velika crkvena vrata. Tog jutra Karlo nije gledao ni Dunav, ni varoš, samo devojku kako spava. I tri naredna dana Karlo se penjao na toranj u svitanje, gledao usnulu lepoticu i svaki put bi zaključio: «Ona i ni jedna druga».
              «Prokopije, natoči de bokal vina, onog crvenog, a Melaniji reci nek donese čaše» podviknu prota Spasoje crkvenjaku dok su on i Karlo sedeli u hladu lipe iza crkve, a ispred protine kuće. Karlo je došao na protin poziv da naprave obračun za popravku sata.
              «A vi se mladiću baš namučiste oko tog sata. Čujem da ste dolazili ranom zorom pet puta zaredom. Pa jel ta starudija sad radi kako treba?»
               «Radi, radi gospon proto, ali...» progovori pa odmah zaneme Karlo, jer je tog trenutka prišla Melanija sa poslužavnikom, bokalom vina i dve čaše. Lako se naklonila i dok je stavljala čaše na stol pogledi su im se sreli. Devojčino lice obli rumenilo, a Karlovo srce zaigra. Melanija se još jednom na brzinu nakloni i trčeći ode u kuću.
              «Ajde da probate ovo vino. Manastirsko, iz Hopova. Krv Isusova, što kažemo mi sveštenici dok pričešćujemo. Ono doduše treba i da služi samo za pričest, ali nije greh popiti koju čašu i ovako, ta velik ste posao napravili mladiću. I šta rekoste jel radi tačno?»
              «Radi tačno gospon proto, ali biće potrebna još pokoja kontrola» smušeno odgovori Karlo.
              Prilikom prve kontrole sata Karlo i Melanija su uspeli da progovore koju reč, a na petoj i poslednjoj kontroli Melanija je, na Karlovo pitanje da li bi se udala za njega, odgovorila potvrdno, ali samo ukoliko se roditelji slože.
              Nisu se složili ni Martin, ni Spasoje. Martin je rekao Karlu, da ako misli da skrnavi vekovnu tradiciju  porodice Ekert ženidbom sa devojkom koja nije Nemica, a još je i druge vere, onda mora napustiti radionicu «Ekert i sin» bez ijednog šrafcigera, a kuću Ekertovih samo sa odećom na sebi. Karlo nikad nije doznao šta je Melaniji rekao njen otac Spasoje, jer je proto svoju kćer hitno odveo kod rođaka u Temišvar, gde se ubrzo i udala. Nikad je više nije video, sem u svojim sećanjima. Vremenom su i sećanja izbledila.
             Godinu dana kasnije otac je Karlu predložio da razmisli o ženidbi sa Margitom Binder, ćerkom apotekara Klausa Bindera, sa kojim je Martin, kao sa svojim starim prijateljem, o tome već razgovarao. Karlo se bez razmišljanja složio, jer ako mu žena nije Melanija, onda mu je svejedno koja je. Kratko je odgovorio:
              «Oče, neka bude kako vi kažete».         

              Posle venčanja majstor Karlo se u celini posvetio porodičnom poslu i pripremama da preuzme vođenje radionice. Još samo da mu Margita rodi sina. Margita je bila visoka i bleda, uvek tiha i pažljiva supruga. Svoje bračne dužnosti Karlo je ispunjavao bez strasti, ali redovno. Prošla je prva, pa druga i treća godina njihovog braka, a Margita nikako da zatrudni. Otac je jednom prilikom zabrinuto rekao Karlu:
              «Tvoja mlađa braća su se uskomešala, jer su stasala za ženidbu, a svi znamo porodična pravila». Karlo je samo klimnuo glavom i sledeće nedelje odveo svoju ženu u Visbaden. Banjski lekari su rekli Margiti da je zdrava, a Karlu da mora biti uporan i sve će biti kako treba. Karlo je bio uporan gotovo svakodnevno, ali ta upornost nije dala rezultat.
              Krajem četvrte godine braka, majstor Karlo je pozvan, sada od novog paroha crkve Sv. Nikola, da popravi onaj isti stari sat na tornju. Nećkao se danima i na kraju nevoljno otišao. Bilo je kasno popodne, a crkvenjak Proko je uz krezubi smeh rekao «Ha,ha.. i vi se Švabe opametite, kad postanete gazde ne ustajete rano». Karlo ga je pitao za protu Spasoja. «Očo je za paroha negde u Banat, da bude bliže ćerki koja je udata u Temišvaru» odgovorio je crkvenjak.
              Kad se popeo na toranj, prvo je pogledao prema krovnom prozoru protine kuće. Bio je zatvoren, ali sećanja su ga preplavila. Video je uspavanu Melaniju, jednako stvarnu, lepu i zanosnu kao i onih jutara pre četiri godine. Slika razgolićene Melanije bila mu je pred očima i kad je legao u bračnu postelju. Te noći prvi put nije prišao svojoj ženi samo iz dužnosti.
             Dva meseca kasnije Margita mu je sopštila radosnu vest na koju je čekao četiri godine.
              «Hvala Ti veliki Bože» rekao je Karlo, a u sebi dodao: «A i tebi prelepa Melanija».
Margita je, po savetu dr Boroveckog porodičnog lekara Ekertovih, preležala veći deo trudnoće, a od osmog meseca kraj njene postelje dežurala je stalno jedna babica. Karlo nije ništa  prepuštao slučaju. Svakodnevno je išao u crkvu i molio Boga da mu se rodi sin. Kada je došao dan porođaja, uz dr Boroveckog su bile čak tri babice. Trudovi su počeli ujutro, a porođajni bolovi i krici porodilje trajali su čitav dan. Karlo je pušio cigaretu za cigaretom, lomio prste i šetao ispred Margitine sobe kao zver u uskom kavezu. Uveče se dr Borovecki, skrhan od umora, obratio Karlu:                                           
              «Samo ti možeš da odlučiš: ili porodilja ili beba, obadvoje ih ne mogu spasiti».
              «A da li je beba sin?» pitao je Karlo.
              «Da Karlo, dečak je.»
              «Spasite mi sina doktore, tako vam Bog pomogao, a ja neka gorim u paklu, ako sam zgrešio».
              Kada je babica iznela bebu, Karlo je pogledao prvo u onu mušku stvar, a zatim u bebine šake.
               «Hvala ti Bože, i muško je i ima deset dugačkih prstiju. Biće dobar majstor» prošaputao je.
              Margaretu su sahranili, a detetu našli dojilju. Na krštenju su mu dali ime Otomar u čast onog Otomara, koji je iz dalekog Majnca doplovio Dunavom, otvorio prvu časovničarsku radonicu u ovom kraju i iznad njenih vrata stavio natpis «Ekert i sin».
              Karlo Ekert, dobrostojeći udovac i ugledni majstor, naočit muškarac u punoj snazi i najboljim godinama, nije se ponovo oženio. Nije se odao piću, niti bilo kom drugom poroku. Život je posvetio svom sinu i radionici. Sin se razvijao u lepog i zdravog dečaka, a radionica je lagano, ali stalno napredovala. Eržika, dečakova doilja, ostala je u Ekertovoj kući, prvo kao dadilja, a potom i kao kuvarica i služavka. Jednom ili dva puta nedeljno Karlo je Eržiku pozivao u svoju postelju. Mladoj i usamljenoj udovici ta obaveza nije teško padala. Dolazila bi ona i češće i ostajala duže da joj je Karlo to dozvolio, ali nije.
              Karlo je sina već sa pet godina počeo voditi u radionicu. Dok  se dečak igrao u zadnjem verštetu, a jedan od mlađih šegrta pazio na njega, majstor Karlo bi mirno obavljao svoje dnevne poslove. Oto se igrao sa starim časovnicima. U početku je, kao i sva deca bio znatiželjan, nepažljiv i grub, ali vremenom je razvio i osećaj i veštinu. Sa sedam godina, svojim dugim prstima čak i vezanih očiju, uspevao je da rastavi i sastavi većinu starih zidnih časovnika, koji su u radionici služili da bi se novi šegrti na njima učili zanatu. Majstor Karlo se i čudio i divio svom sinu, ponosno misleći: «Ovaj će da nadmaši i mene i sve Ekertove pre mene». Kad je Otomar završio obavezne razrede narodne škole, umesto u zanatsku školu i šegrtovanja u očevoj radionici, Karlo ga je upisao u gimnaziju. Pre svega zato, jer je Otomar još kao dečak savladao gotovo sve veštine porodičnog zanata. Za vreme gimnazijskog školovanja Oto je pomagao ocu u radionici, a kada je položio veliku maturu, rekao je ocu da želi
da studira.
              «Kakve sad študije, Bog s tobom Otomare? A radionica? U familiji Ekertovih uvek se znao red: otac i sin, otac i sin, otac i sin... i tako stotinama godina unazad. I svima je uvek bilo dobro. I očevima i sinovima. Pa nećemo valjda ja i ti sve to porušiti? Gde će nam duše?» razrogačenih očiju i crven u licu vikao je Karlo.
              Oto je odgovorio da zanatske radionice nemaju budućnost, jer će ih ugušiti velike fabrike koje će proizvoditi na hiljade časovnika dnevno.
              «Dobro, neka ih te tvoje fabrike proizvode koliko hoće, mi ćemo ih popravljati» nešto smirenije je rekao Karlo.
              «Popravljati? Što Švajcarci naprave, to se ne kvari. Zato oče dozvolite mi da studiram tehniku kod njih, u Švajcarskoj, pa kad se vratim da mi  ovde lepo otvorimo fabriku. Ta i mi Ekertovi se ponešto razumemo u satne mehanizme. To nam je u krvi, stotinama godina unazad, kao što vi često govorite.»
              Karlo se zamislio. Možda mladić ima pravo. Ali opet, sve mu je to bilo maglovito: tolike generacije Ekertovih, a samo jedna radionica, kako da sad samo njih dvojica stvore fabriku.
              Prvi veliki sukob oca i sina u dugogodišnjoj istoriji porodice Ekert završen je pucnjima u Sarajevu.  Princip je ubio Ferdinanda i Sofiju, a veliki rat je bio na pomolu. «Bolje i študij, nego u rat» zaključio je Karlo i poslao sina u Bern.
              Majstor Karlo je svojom mudrošću i marljivošću uspeo da sačuva radionicu «Ekert i sin» od ratnih strahota i razaranja, ali i da sinu redovno šalje novac za studij u Bern. Dve godine nakon završetka rata i šest godina studiranja, Otomar se vrtio kući i rekao ocu:
              «Oče vi ste bili u pravu, nema ništa bolje od porodične radionice i života u maloj varoši».
              «Pa da onda zajedno prionemo na posao» rekao je otac, srećan što mu se sin vratio, ne pitajući ni za diplomu, ni za otvaranje fabrike. Oto je odgovorio da hoće čim se malo odmori od napornog
studija i od velikog sveta.
                                                
               «Dobro, odmaraj se, ali nemoj dugo. Ja sam već  stariji i ne mogu sve sam, a od prošle godine dobili smo i konkurenciju. Iz Srbije je došao časovničar Kuzmanović i otvorio radionicu u novom                                                
delu varoši. Dobar je majstor, ali se govorka da je i dobar kartaroš. Zna se zakartati po čitavu noć, pa ga šegrti  i mušterije gotovo svakog jutra čekaju da otključa radnju» pomirljivo će otac.
              «Ma kakav Kuzmanović, mi Ekertovi se nikog ne bojimo, ako treba pobedićemo ga i u kartanju» smejući se odgovorio je sin.
              Dani, sedmice i meseci su prolazili, ali zajednički rad oca i sina nije počinjao. Kad je otac ujutro kretao u radionicu, sin je još spavao. Kad je Karlo dolazio na ručak, sina nije bilo kod kuće.
«Otišao, a nije ni ručao» samo  bi rekla Eržika. Nije ga bilo ni uveče, kad se otac vraćao iscrpljen iz radionice. Dolazio je kući pred zoru, a ponekad ni tad. Karlo je više puta pokušavao da razgovara sa sinom – nije vredelo. Jednom je probao da iskuša dvojicu iz njegovog društva, kad su navratili u radionicu da potraže Ota, da čuje čime se to njegov sin bavi i gde provodi dane i noći.
              «A vi momci baš terate kera iz noći u noć. U kojoj li je čardi najbolja ciganska banda, da navratim i ja koji put, da se potsetim na moje momkovanje? Koje pesme zapoveda moj Oto? Da nije na svog grosfatera Martina? Taj je tražio samo čardaš da mu se svira, a ja sam voleo i po koji bečki valc da čujem». Momci su se samo smijuljili.
              «Da nisu devojke u pitanju? Ta ne idete valjda u onu kuću sa crvenim fenjerima u luci? Momci kao vi mogli bi i bolje» pokušao je Karlo ponovo, ali bez uspeha.
              Imao je osećaj  da ga njegove kolege, stari i ugledni majstori, nekako drugačije gledaju, da zamaknu u svoje radnje čim ga vide. A zelenaš Albahari gleda ga nekako značajno. Jednom ga čak pozvao da uđe u onu njegovu smrdljivu zelenašku rupu. Njega Karla! Zar taj ne zna da Ekertovi nikad nisu pozajmili ni jednu forintu, ni krajcaru, pa neće ni ove nove dinare.
              Posle više od dve godine Karlove brige i jeda, sin je jednog nedeljnog jutra pošao sa ocem u crkvu, ispovedio se i primio pričest. Na povratku iz crkve rekao je ocu:
               «Oče šta je bilo, bilo je. Od sutra idemo zajedno u radionicu, a sledeće jeseni se ženim». Karlo nije pitao sina šta je to bilo, a što je
sad prošlo i kud odoše toliki dani i noći. Suznih očiju je pomislio:                                             
«Bože veliki, hvala Ti što mi ga vraćaš i ne dozvoli da opet odluta», a sinu je samo rekao:
              «I vreme ti je, sine».                                                       
              Otomar je još istog leta isprosio Milenu, ćerku rano preminulog fabrikanta Ignjata Beroševića. Ignjat se obesio kad mu je fabrika otišla na doboš, a iza sebe ostavio ženu i ćerku u kući pod hipotekom. To što Milena nije bila Nemica, što je druge vere i što je bez miraza, Karlu nije smetalo. «Samo da je zdrava i da mu rodi
sina» mislio je.
             Otomarov sin,a Karlov unuk rođen je u aprilu. Kršten je u crkvi Sv. Filipa i Jakova, kao i svi Ekertovi pre njega. Posle krštenja, kao i svi očevi u porodici Ekert pre njega, Karlo je sinu Otomaru predao ključeve i izvod iz gruntovnice na kome je pisalo da je Otomar Ekert, počev od dana krštenja svog sina Fedora, jedini vlasnik radionice «Ekert i sin». Karlo Ekert se srećan i zadovoljan povukao iz porodičnog posla, kao i svi očevi u porodici Ekert  stotinama godina unazad, a sledećeg dana je otputovao u Rimske Toplice.

*   *   *

                                              
           Na gradskom trgu, ispod prva dva čeona luka baroknih svodova, iznad ulaza u najstariju i najlepšu radionicu u čitavom gradu, dvojica momaka na viskim merdevinama  postavljala su novi natpis. Svet se okupio. Majstor Boža Kuzmanović je jednom rukom dirigovao orkestru, a drugom lepio hiljadarke na crna ciganska čela. Raspomamljeni muzikanti su izvlačili najviše tonove iz žica violina, prima i tambura, a po taktu begeša tresla su se stakla na prozorima okolnih radionica i trgovina. Do Karlovih ušiju kroz zvuke muzike, dopirale su i jedva razumljive reči okupljenog sveta:
              «Ma šta kažeš? Dva dana i tri noći su kartali? Pa kako su izdržali?»
              «Poručivali su iz hotela Grand, sve same đakonije».
              «Mladi Ekert je više puta slao svoje šegrte po čiste čarape i košulje. Čak je i brico dolazio svako jutro da ga obrije, ali kartu iz ruku ispuštao nije».
              «Pravi gospodin nema šta, ta prošao je taj sveta».
              «Prošao nego šta -  kartao je po svim evropskim kockarnicama, a kažu da je godinu dana bio i u Americi. Dosadile mu stare evropske igre, pa je hteo da se oproba i u američkom pokeru».

              «A pričalo se da je prestao sa kartanjem».     
              «Prestao je zato što mu Alabahari nije hteo više zajmiti, dok ne vrati stare dugove».
              «Prve večer ih je bilo sedmorica. Dvojica su se vratila kući praznih buđelara prve noći, a trojica druge, također bez filera. Ekert i Kuzmanović su ih gadno opelješili i nastavili da igraju sami».
              «I šta je bilo na kraju?»
              «Treće noći, već je svitalo, pred Kuzmanovićem je bila hrpa novca, dukata i prstenja, a pred Ekertom ni pare. Mladi Ekert
je nakratko otišao kući, a kad se vratio stavio je tapiju radionice pred sebe i pitao Božu – Gospodine Kuzmanoviću predlažem još jednu ruku, pa da se rastajemo. Vaš ulog je sve što leži pred vama, a moj neka bude tapija radionice i sve što je u njoj.»
              «I šta je Boža odgovorio?»
              «Rekao je da pristaje samo ako je tapija na Otomarove ime. Pogledao je papire, gurnuo sav novac i zlato na sredinu zelenog stola, a zatim im je donet novi špil karata».
               «I?»
               «Mladi Ekert je delio karte. Povukao je desetku, a zatim još jednu i stao na dvadeset. Kuzmanović je sa pet karata došao do devetnaest. Samo je malo zastao i hladno zatražio šestu kartu. Na devetnaest je povukao dvojku i pokazao ajnc. Privukao je hrpu s novcem i zlatom nazad i čekao. Oto ga je pitao: - A tapija, gospodine Kuzmanoviću?- Božo ga je pogledao pravo u oči i rekao: -Vi mi je dodajte gospodine Ekert.- Oto mu je pružio tapiju, a zatim su se rukaovali i razišli».
             U tom trenutku Kuzmanović se iz sveg glasa izderao «Orkestar tuš!», a momci na merdevinama skinuli su platno iznad ulaznih vrata. Karlo Ekert je sa svog mesta lepo mogao videti stari natpis «Uhrmacher», koji je postavio još prvi Ekert, onaj iz Majnca, a ispod njega novi i krupniji: «KUZMANOVIĆ i SIN».
             Bol u grudima je bio opak i oštar, ali je kratko trajao. Stigao je samo da se uhvati za grudi, a kad je pao na pločnik bio je mrtav.